dete i okrutne zivotne istine

[malo parce pizze]

Nisam roditelj, ali mi se desilo da me cerka jedne prijateljice pitala kada ce ona da umre. Umalo se nisam sokirala. Stvarno nisam znala sta da joj kazem, pa sam joj objasnila da ona ima samo 4 godine i da obicno umru ljudi kad ostare, osede, ocorave, ogluve,kad se u starosti puno razbole, kad ne mogu vise da zive, a to je kad je neko veoma star oko 80-90 ili 100 god, e tad je vec i ruzno da neko bude ziv, pa umre.
strasno je koliko sam nespretno ovo objasnila, ali je zanimljivo da se nije nesto puno uznemirila. Pitala je i da li bas svako umre. Ja sam rekla "naravno,ali to tako i treba da se desi, jer kad je covek toliko star nema vise sta da radi, pa umre, ali mala deca o tome nemaju razloga da razmisljaju."
Ja sam se tu snasla vidite i sami nikako, ali je fora sto je mala posle pitala majku sta bude kad covek umre i ova joj rekla da tada ne postoji nista nego samo crno i mrak pa se mala istraumirala.
Ili sam je ja preplasila.

 

[Lilith89]

Moj prvi susret sa smrcu je bio kada sam imala 4 godine.Umrla mi je baka,ne secam se detalja oko sahrane i njene smrti,jer sam bila jako mala.Od tada sam redovno odlazila sa mamom na groblje,a kasnije sam pocela i sama posto stanijemo relativno blizu groblja.
U cetvrtom razyredu osnovne skole poginuo nam je drug iz razreda.Sama sahrana me nije potresla,iako je bila jeziva.Tek sada kada se setim kako je sve to izgledalo,pocnem da se jezim.Tada nisam,a imala sam samo 10 godina i nije mi jasno kako me to nije potreslo.Mozda,jer me je vise potresao sam dogadjaj da njega nema.Kasnije,umrlo je mnogo familije,pa cak i neki moji drugari.Sve sam to nekako normalno prihvatala.Cak kao klinka sam i volela da setam po groblju.Stari deo groblja mi je bio narocito interesantan,verovatno ybog nadgrobnih ploca koje vise lice na neke velelepne spomenike.

 

[Strela]

Све на свету расте, цвета и враћа се своме корену.
Враћање своме корену значи умирање сагласно са природом.
Сагласно са природом значи вечно; према томе, рушење тела не садржи у себи никакве опасности.

Ово је једна лепа мисао, која може и деци да буде сасвим прихватљиво објашњење смрти...

 

[gost 271475]

Ово је једна лепа мисао, која може и деци да буде сасвим прихватљиво објашњење смрти...

Jeste lepa misao za malo vecu decu,koja su vec ukapirala neke stvari.Ne verujem da ovo klinac od npr.5god.moze da skonta.

 

[Ванда]

Дете смрт не може да доживи као нешто коначно. Деца се не стресају кад чују да је неко умро, њихова реакција зависи од реакције одраслих.
Тек кад тај кога нема почне да им недостаје, они се осете угроженим. Али, то се дешава и кад неко жив, а њима близак, отпутује негде.
Деца су склона да се љуте на оног кога нема, јер њихова потреба за тим неким није задовољена.

Они треба да знају да је родитељу тешко у случају смрти драге особе, али родитељ не сме да дете оптерети тиме.

За време распуста између 3. и 4. разреда погинуо нам је друг из одељења.
Учитељ нам је то испричао, а ми, пошто нисмо били на сахрани ( значи, нисмо гледали бол родитеља), то смо тако ,,ладно'' прихватили. Једино нам је било јасно да он више неће ићи са нама у разред. ( Још нешто, нисмо га видели 2 месеца, а то је дуго време у том периоду)
Када ми је добар другар погинуо, а имала сам 15 година, тек сам се онда сетила друга из одељења и размишљала како је то сигурно било страшно, неком ко је тада био свестан његове смрти.

Мој брат је умро кад је његова ћерка имала 5 година. Она је од свега била љута на многе људе који шетају по кући. А пошто јој је мати говорила да је тата сада на небу и да му је тамо јако добро, да је срећан, она је питала: ,, Кад ћу ја да умрем, одем на небо и будем срећна? Зашто је он отишао, а мене оставио овде?''
Значи, љутња што је остављена, а не бол због губитка.
Типично дечије.

 

[moje srce]

procitala sam skoro sve (malo sarala kad dodje do prepucavanja)... mnogo dobra tema... i pade mi na pamet da ja ne znam... uopste ne znam kada i kako je meni objasnjena smrt (za bebe znam, za menstruaciju znam, ali za ovo nemam pojma...)
bas se divim vama koji se secate a bili ste mali deca..

 

[Ванда]

procitala sam skoro sve (malo sarala kad dodje do prepucavanja)... mnogo dobra tema... i pade mi na pamet da ja ne znam... uopste ne znam kada i kako je meni objasnjena smrt (za bebe znam, za menstruaciju znam, ali za ovo nemam pojma...)
bas se divim vama koji se secate a bili ste mali deca..

Ово је права ствар, деца заиста не памте то као нешто трауматично! Значи да ти је објашњено на прави начин.

 

[vila_raviojla]

Malecka koju mama cuva , i koja je puno vremena provodlia u nasoj kuci, bila je jako radoznala kada nam je uginuo pas. Pa kako pa zasto pa bezbroj pitanja . I sad kako objasniti? Na kraju smo joj rekli da je pas otisao u vecna lovista i to joj je bilo dovoljno tada jer je imala priliku da vidi pravo loviste valjda kod babe i dede, i ona je to zamisljala kao mirno i lepo zeleno mesto i sad je eto i kuca tamo. I da ne moze da se vrati zato sto ni one druge zivotinje iz lovista nigde ne idu a pogotovo ne u grad.
Glavica mala!

Posle dve godine, kada smo davali 40 dana osobi jako jako bliskoj, mallecka je najednom pitala da li i on sada ide od kuce u vecna lovista, i da li zato spremamo hranu jer tamo nema radnje, kao eto tu kod nas ispred zgrade. Kako je ona sve to povezala i to posle toliko vremena, ne znam. Samo znam da sam se zabezeknula na nacin kako razmislja a od njenog poslednjeg komentara da eto sad nece biti sam jer ga tamo ceka kuca.....ma rasplakala sam se ko kisa

I pita i dalje po nekad jel tamo i tako to a niko je ne podseca.

 

[mlekce]

E, moram da vam iznesem teoriju koju je moj najstariji postavio kad je imao oko dve i po godine!

Kad umres, bace te u WC, gde postoji jedna cev kojom odes na nebo gde postanes zvezdica, a odatle se, valjda preko druge cevi, spustis nazad u svoj televizor!!!:shock:

Naravno, pala sam od zaprepascenja kad sam ga cula kako to objasnjava svojoj drugarici!

Posle se razjasnilo poreklo teorije. Mladi gospodin je imao zlatnu ribicu koja je, posto nikako nije volela da se mazi, naravno, uginula.

E, moja mama, koja se slucajno nasla kod nas kad se to dogodilo, uzela je i bez ikakve ceremonije istresla vodu iz akvarijuma, sa sve pocivsom ribicom, u WC. Otuda prvi deo teorije.

Posto mu je, posle toga, sin moje rodjake (tada petogodisnjak), koga je, naravno pitao za savet, objasnio kako oni koji umru idu na nebo gde postaju zvezdice - logicno je zakljucio da je i njegova ribica zavrsila tamo.

Onda je moj sin gledao TV, i pustali su neki prastari crtac u kome bebe zaspu, pa se, kao popnu u snu na nebo i tu pecaju neke ribice-zvezdice i igraju se sa njima, a njemu je jedna od tih ribica STRASNO licila na njegovu - i teorija je bila kompletirana...

Drzao se te teorije nekoliko godina...

 

[Sibil Vejn]

I za mene je groblje mesto mira i spokoja, ali to ne govorim nikom, jer me ne razumeju. Za većinu je to neprijatno mesto, na koje idu samo kad moraju. Ja imam previše dragih osoba koje su tamo, i kada mi baš jako nedostaju, odem na groblje, malo ćutim... i tako... malo mi je lakše.

Isti slucaj.

Kad god mi je tesko,odem do groblja,prosetam njime,cutim,ili se isplacem,obidjem bakin i jos neciji grob,smirim se tako.Mir,i samo mir.

Kako da objasnim nekome da se nakon toga osetim nekako srecnom i vrlo zahvalnom jer sam ja,a i moja porodica, ziva i zdrava...?
Ne,ljudi se samo zgrazavaju i krste kad kazem to.

Meni je kad mi je bilo 8 godina,umrla baka koja me je odgajila...Secam se kako sam prvu noc i prvi dan bombardovanja(te noci je umrla) provela placuci,ne mogu da zaboravim taj trenutak ...Histerija,plac,ne znam kako su me smirili...

Zaista nisam bila pripremljena ni na koji nacin.

 

[TT-bibac]

I ja volim mir groblja.
Kao dete igrala sam se na groblju u selu, pored kuce moje bake.
Prva sahrana na kojoj sam bila je bila kad mi je umro stric, koji je ziveo pored groblja.
Volela sam ga, ali nije bilo nekog uzasa i straha.
Samo tuge sto ga vise nema...
I od onda valda nisam nikad imala strah od groblja.
Cini mi se, mogla bih i nocu ici, mada nikad nisam ...

Sad odem na grob mojih roditelja, i to narocito kad mi je tesko.
Odem sama, i ne treba da pricam nista.
Posedim, zapalim svecu, oplevim travicu...

I vratim se mirna, nasmesena.
I spremna za nove bitke, i nova iskusenja
.

 

[TT-bibac]

Znam i odakle potice taj moj mir i spokoj kad se vratim sa groblja.

Nije to samo zahvalnost sto su mi deca i ostali dragi zivi i zdravi.
To je i neki osecaj da su mama i tata tu, oko mene, uvek ce biti.

Iznad svega, ispuni me mirom saznanje kako smo kratko na ovoj planeti, kako je zivot dar koji brzo prodje, i svi problemi s kojima sam dosla na groblje odjednom postaju
manje znacajni, savladivi....prolazni... .

Neko je jednom rekao

"Vreme je obala duha, sve tece kroz njega, a mi mislimo da ono prolazi..."

 

[Sibil Vejn]

Znam i odakle potice taj moj mir i spokoj kad se vratim sa groblja.

Nije to samo zahvalnost sto su mi deca i ostali dragi zivi i zdravi.
To je i neki osecaj da su mama i tata tu, oko mene, uvek ce biti.

Iznad svega, ispuni me mirom saznanje kako smo kratko na ovoj planeti, kako je zivot dar koji brzo prodje, i svi problemi s kojima sam dosla na groblje odjednom postaju
manje znacajni, savladivi....prolazni... .

Neko je jednom rekao

"Vreme je obala duha, sve tece kroz njega, a mi mislimo da ono prolazi..."

Slazem se ,potpuno.

Kao da se nekako naljutim na sebe ,i postidim ,sto se brinem ili ljutim zbog nekih sitnih,beznacajnih stvari,kad sam ziva i zdrava..

.Shvatim da ne znam da cenim vrednost zivota.

 

[crveni oblak]

Obradovalo me je sto sam naisla na ovu temu, a vec duze razmisljam da je postavim jer nisam imala vremena sve da citam. Meni je prosle godine greskom lekara iznenada umro muz i pored sve tuge najvise me mucilo kako da objasnim to svom detetu koje ga nije ni upamtilo jer je tada bilo beba. Na kraju sam shvatila da cu o njemu da joj pricam price kao o nekom vitezu koji je sada u Raju (a to je mesto gde zive svi dobri ljudi) i da ce mi on (kada ona progovori) biti junak mnogih prica koje cu sama izmisljati tako da cu joj preneti koliko budem uspela sve njegove vrline kroz te price. Kao pocetak sam slucajno srocila prelepu i nimalo pateticnu (mozda cak i optimisticnu) uspavanku o tati koju joj cesto pevam i koja ce mi biti uvod za kasnije price pred spavanje. Mislim da je za decu najbolje opisati taj svet u kome mu zive draga pokojna bica, ali obavezno pribrano i bez tuge kada se prica sa detetom, pa da mu se cine kao neki likovi iz bajke. A sto se manje tuge pokaze detetu, to ono lakse preboli smrtni slucaj cak i kada se te osobe seca i kada mu nedostaje. I jako je vazno pokusati stvoriti veru u Boga kod deteta. Koncepcija Bozje zamisli i Raja koji je on "odredio" za dobre ljude mnogo pomaze u ovim situacijama i mislim da bi stvorila kod deteta potrebu da se dobrotom vodi u zivotu da bi zasluzio da se sretne sa onima koje voli, a nema ih na ovom svetu. Ja sam i sebi rekla pa cu tako i detetu. Ne brini za njega jer je on bio dobar, treba brinuti za one lose, a tata je u Raju. Svakako sve ovo zahteva puno, puno recitosti i strpljenja.

 

[Ванда]

Obradovalo me je sto sam naisla na ovu temu, a vec duze razmisljam da je postavim jer nisam imala vremena sve da citam. Meni je prosle godine greskom lekara iznenada umro muz i pored sve tuge najvise me mucilo kako da objasnim to svom detetu koje ga nije ni upamtilo jer je tada bilo beba. Na kraju sam shvatila da cu o njemu da joj pricam price kao o nekom vitezu koji je sada u Raju (a to je mesto gde zive svi dobri ljudi) i da ce mi on (kada ona progovori) biti junak mnogih prica koje cu sama izmisljati tako da cu joj preneti koliko budem uspela sve njegove vrline kroz te price. Kao pocetak sam slucajno srocila prelepu i nimalo pateticnu (mozda cak i optimisticnu) uspavanku o tati koju joj cesto pevam i koja ce mi biti uvod za kasnije price pred spavanje. Mislim da je za decu najbolje opisati taj svet u kome mu zive draga pokojna bica, ali obavezno pribrano i bez tuge kada se prica sa detetom, pa da mu se cine kao neki likovi iz bajke. A sto se manje tuge pokaze detetu, to ono lakse preboli smrtni slucaj cak i kada se te osobe seca i kada mu nedostaje. I jako je vazno pokusati stvoriti veru u Boga kod deteta. Koncepcija Bozje zamisli i Raja koji je on "odredio" za dobre ljude mnogo pomaze u ovim situacijama i mislim da bi stvorila kod deteta potrebu da se dobrotom vodi u zivotu da bi zasluzio da se sretne sa onima koje voli, a nema ih na ovom svetu. Ja sam i sebi rekla pa cu tako i detetu. Ne brini za njega jer je on bio dobar, treba brinuti za one lose, a tata je u Raju. Svakako sve ovo zahteva puno, puno recitosti i strpljenja.

Јека, неколико пута сам прочитала твој пост.
Веома ми је жао што ти је супруг умро,мог су супруга лекари надљудским напорима спасли прошле године. а били смо спремни на све. Заиста спремни.
Одмах сам синовима рекла да је велика вероватноћа да тата не преживи, и то веома мирно. Рекла сам им да ће нам бити јако тешко, да сам врло тужна, али да нема потребе да оплакујемо неког ко је жив, него да му морамо помоћи да се извуче.

Не слажем се са тобом да детету причаш бајке о тати. Дете ће тада живети у потпуно нереалном свету. Нека схвати да је смрт део живота, кажи јој да си тужна, али нека не идеализује тату, може бити мач са две оштрице. Млада си, можда ћеш срести неког са ким желиш да поделиш живот, а и желим ти то, знам да је сад рано, али је читав живот пред тобом.
Ако дете буде идеализовало оца, нико други му неће бити довољно добар, и то може бити врло незгодно.
Ако си читала мој претходни пост, видела си да кажем како је моја снајка промашила са причом да је тата на небу. Много је таквих случајева.

Ја сам погрешила што нисам показивала тугу за братом пред својом децом. Мислила сам да ће тако бити лакше, нисам желела да их оптеретим ( то је мој брат од тетке, али смо били веома везани) . Међутим, доживела сам да ми пар година касније кажу да се изненађују како нисам патила за братом, како сам ладно прешла преко тога.
Значи, деци треба показати тугу, али их никако не оптеретити њоме.

 

[crveni oblak]

Јека, неколико пута сам прочитала твој пост.
Не слажем се са тобом да детету причаш бајке о тати. Дете ће тада живети у потпуно нереалном свету.
Ако дете буде идеализовало оца, нико други му неће бити довољно добар, и то може бити врло незгодно.
Значи, деци треба показати тугу, али их никако не оптеретити њоме.

Hvala na savetima, ali nisam ni mislila na bajke, vec na price o njemu. Sama izmisliti je znacilo da to nece biti ni Pepeljuga ni Crvenkapa, vec nesto u mojoj interpretaciji, dakle, price koje su se desile, ali "uzanimljivljene" i sa pecatom ne lik pokojnog. A kada se predstavi realno onda ce on detetu sa svim svojim specificnim osobinama biti zanimljiv, a ne idealizovan lik.
Sto se pokazivanja tuge tice, tu si u pravu, ali samo onda kada ta deca vec poznaju tu osobu koje nema pa i njima nedostaje. U nasem slucaju, ona ga ni ne poznaje pa mislim da je mnogo lepse da zivi pored koliko toliko vedre osobe, nego pored osobe sa tuznom pricom o kojoj ni ne zna iz iskustva. A ja zaista verujem da je tamo negde Raj. Tu mislim da se moze omasiti ako osoba ne veruje u ono sto prica.
Sve je to sa kako objasniti smrt deci toliko komplikovano da mislim da je jako tesko naci neki obrazac. Mislim da je jako bitno i da odrasla osoba odmeri koliko i u kojim situacijama detetu nedostaje pokojnik i da ih prepozna pa da bas u tim situacijama kvalitetom price o toj osobi priblizi je detetu da sto manje oseti gubitak.

 

[Ванда]

Наравно, Јека (или Јеко), потпуно се слажем кад овако кажеш. Треба да слуша лепе приче, де зна зашто си ти волела тог човека, зашто га још волиш, зашто је она баш са њим рођена...( Јако ми је тешко да ово пишем, не желим да звучим ни хладно ни патетично, ако ти ишта засмета, реци)
Али јој остави могућност да сретнеш, или сретнете вас две, особу која ће вам пружити пажњу и део оног што вам недостаје.
У том смислу сам мислила када сам рекла да га не идеализујеш.
Желим ти да имаш много храбрости да све издржиш, и да вас две нађете срећу.

 

[srećica]

ja sam sa 5 godina imao veliko vlastito groblje mrava u dvoristu...uzeo bi mrava, lagano ga sadisticki ubio...onda bi uzeo kospicu od tresnje i razbio je kamenom... u polovinu bi stavio mrava i pokrio ga drugom polovinom..krstice sam pravio od zivice a grob bi ukrasavao malim cvjeticem...i tako cijeli dan...ja sam se bas znao igrati))

kako je tebi bilo zanimljivo!

bar si bio kreativan (mislim na sanduke )