dete i okrutne zivotne istine

[Hellen]

Мен су одвели на бакину сахрану кад сам имала 5 година. Није имао ко да ме чува, али су ме држали мало по страни. Није ме толико шокирала сама сахрана, свест о томе да је бака мртва, колико сам трауматично поднела да видим своју маму како се губи од бола, како пада (бака је имала свега 57 година, а мама оца никад није имала, иако је био жив још тада), како вришти и нариче... То ми је било страшно.
Сећам се да сам имала страшне снове, сањала гробље и будила се плачући....и то богами, још пар месеци после сахране...

С друге стране проценила сам да моја деца од 11 и 12 година могу да поднесу сахрану деда-тече и зато сам их и одвела... Баш зато да им не би први пут био тако страшан.
Наравно, припремила сам их за све, разговарале смо о свему како ће то изгледати и питала их да ли желе да иду. Мислим да је било корисно.

 

[parka]

heh
ja do juče i do ove teme nisam ukapirala zašto me je mama kad sam bila rel. mala odvela na sahranu nekog svog kolege koga ja nisam ni poznavala..
moja na sreću prva i jedina sahrana.

 

[marina.c]

heh
ja do juče i do ove teme nisam ukapirala zašto me je mama kad sam bila rel. mala odvela na sahranu nekog svog kolege koga ja nisam ni poznavala..
moja na sreću prva i jedina sahrana.

Parka, shvatam šta si napisala ali ne kapiram dalje sled tvojih misli...Da li to znači da nikad u svom životu nećeš da odeš nekom na sahranu ... Nekom daljem ili bližem, kako god...

 

[Џорџи]

Ne znam kako neki roditelji nisu svesni da deca pamte narocito ruzne stvari iz detinjstva

 

[Alex 777]

Meni je umro tata kad sam imao 6 godina. To mi je reklo sve, nisu bila potrebna dodatna objasnjenja...

 

[taote]

Децу од 5 година ни не треба водити на сахране.... То је прерано.
Ја сам са баком, као сасвим мала, одлазила на гробље, да оставимо цвеће и запалимо свеће и то увек по
неком лепом сунчаном дану. Селе бисмо на клупу крај гроба и тако ту провеле неко време у миру и тишини.
Тако да је за мене, гробље остало место мира и спокоја, на коме се сећамо својих мртвих....

I za mene je groblje mesto mira i spokoja, ali to ne govorim nikom, jer me ne razumeju. Za većinu je to neprijatno mesto, na koje idu samo kad moraju. Ja imam previše dragih osoba koje su tamo, i kada mi baš jako nedostaju, odem na groblje, malo ćutim... i tako... malo mi je lakše. Da, dobro je što me nisu vodili da gledam mamu kako plače, (i ko zna šta još, jer je bila trudna), i mogu da zhvalim mojoj drugoj baki koja me je vodila na groblje kao i tebe tvoja.

 

[parka]

[/B]

Parka, shvatam šta si napisala ali ne kapiram dalje sled tvojih misli...Da li to znači da nikad u svom životu nećeš da odeš nekom na sahranu ... Nekom daljem ili bližem, kako god...

ne. nego da do sada nisam
zato sam i napisala na sreću

 

[BernardBlack]

A sta ako malo dete pita koji je smisao zivota ako cemo na kraju ionako umreti?

 

[Ansai ♀]

A sta ako malo dete pita koji je smisao zivota ako cemo na kraju ionako umreti?

zavisi.....da li to pita dok bere cvjece, cisti ulovljenu ribu, dok sahranjuje kucnog ljubimca, gleda nekog na tv-u ili
sazna za smrtnost tek sa 6 godina kad mu umre neko....ili to nauci kao lekciju
na papiru

smrt je okrutna samo ako se roditelj postavi tako prema njoj

 

[landmannalaugar]

A sta ako malo dete pita koji je smisao zivota ako cemo na kraju ionako umreti?

Ja mislim da nije u psihologiji malog deteta da postavi takvo pitanje. Oni su tada u fazi istrazivanja sveta oko sebe, njima je sve zanimljivo i u svemu vide neki smisao (bar je sa mnom tako bilo). A ovo egzistencijalno pitanje mnogo pre odgovara uzrastu adolescenata.

 

[gost 10000]

Не могу да га појме, али осећају инстинктивно да је у питању нешто јако тужно....
И радост и туга су саствни део живота, па су тако и свадбе и сахране, као и све оно између, за људе. Деца
су мали људи, који уче живот посматрајући одрасле, а сахрана је део учења лекција о животу, односно део
социјализације.
Мислим да је погрешно и лажно, деци нудити причу о животу и свету, као једном великом Дизниленду...

ovo prvo stoji...al ne i ovo za diznilend.....nije u pitanju instikt...to je ono šo je neko napisao...da nije njemu, kao detetu, sam čin sahrane bio posebno dramatičan....nego tooga koju je video kod roditelja.....deca vrlo dobro kapiraju kako se osrćaju njemu bliski...tako umeju nepogrešivo da osete raspoloženja odraslih.............pa je odlazak dece na sahrane izlišan................. neće detetu odlazak na sahranu....odlazak..misim, kao da se ide u pozorište...prisoostvo deteta ukopu tela.......dočarati ono šo roditelji....možda ne baš svesno ili tendenciozno žele.......da ga suoče sa realnim životnim činjenicama..........koliko to sam život nameće.....misim, teško da roditelji uopšte pitaju decu šta ona misle o tome da li bi trebalo da ona boodu tamo u tom času......već je to deo nekakvog ritooala..ako se ne kaže....onda se podrazoomeva...ne pitaju se deca za mnoge drooge stvari....na primer i kod nekih.... koju školu da upišu...kod nekih sa kim će da se roože......kod nekih i kad se razvode ti siti roditelji koji su ih vookli svooda i koji nekako imaju pravo da rade šta im je volja...........misim, na sahranama....tamo deci nije mesto..........misim na decu do negde 15-16 god.......ili ranije....šo sve zavisi.........

 

[BernardBlack]

Ja mislim da nije u psihologiji malog deteta da postavi takvo pitanje. Oni su tada u fazi istrazivanja sveta oko sebe, njima je sve zanimljivo i u svemu vide neki smisao (bar je sa mnom tako bilo). A ovo egzistencijalno pitanje mnogo pre odgovara uzrastu adolescenata.

Jesi siguran/a? Ja sam pitao svoju majku kakav je smisao zivota ako cu umreti ionako . A bilo mi je 6 godina!

 

[gost 36952]

Imala sam 11 godina kada sam bila na sahrani svog dede. Nisam bila vezana za njega, ali me je šokiralo kada sam ga videla u otvorenom sanduku. Neko vreme sam imala traume. Ne sećam se kako se to rešilo, ali znam da me taj prizor proganjao.

 

[landmannalaugar]

Jesi siguran/a? Ja sam pitao svoju majku kakav je smisao zivota ako cu umreti ionako . A bilo mi je 6 godina!

Au, ti si bas bio napredno dete! Pa dobro, u tom slucaju mislim da bi mu trebalo objasniti da se lepota i smisao zivota nalaze u malim svakodnevnim stvarima oko njega, u porodici i prijateljima koji ga vole, u lepoti prirode, u uzivanju u umetnosti (muzici, knjigama, filmu, slikarstvu) u dostignucima nauke, u mogucnosti da tokom zivota vidis, otkrijes i naucis toliko neverovatnih stvari! A svet je toliko veliki da ti ni ceo zivot nije dovoljan da ga dovoljno istrazis! Pri tom ga odvesti na neka zanimljiva mesta, pokazati mu bilo na nekom edukativnom programu na TV, kojih je na zalost za taj uzrast sve manje, bilo na internetu ili po nekim decijim enciklopedijama, neke plodove ljudskog rada (gradjevine, masine, umetnicka dela i sl.) za koja znas da ce ga zadiviti. Pa ako mu ni posle toga nije jasno u cemu je smisao, onda uvek postoji varijanta da mu objasnis da je zivot dovoljno dugacak i da, ako ne vidi smisao sada, onda ce ga otkriti kasnije, kad poraste. I tako, ja se bas raspisah i mi odosmo u neke filozofske teme, ali se nadam da je odgovor bar donekle zadovoljavajuc. Btw, da li si ti tada dobio zadovoljavajuc odgovor?

 

[MirjanaZ]

zavisi.....da li to pita dok bere cvjece, cisti ulovljenu ribu, dok sahranjuje kucnog ljubimca, gleda nekog na tv-u ili
sazna za smrtnost tek sa 6 godina kad mu umre neko....ili to nauci kao lekciju
na papiru

smrt je okrutna samo ako se roditelj postavi tako prema njoj

ma da,ono sedmoro dece sto je poginulo pre 10 dana na ekskurziji,njihova smrt je okrutna samo ako prezivelim drugarima roditelji to tako objasne,inace je ok

 

[Ansai ♀]

ma da,ono sedmoro dece sto je poginulo pre 10 dana na ekskurziji,njihova smrt je okrutna samo ako prezivelim drugarima roditelji to tako objasne,inace je ok

nisam cula, enivej, ne - smrt nije okrutna
okrutne su okolnosti, onaj ko je odgovoran
a smrt je samo smrt

 

[MirjanaZ]

nesto mesas ti ovde,al ne bih ulazila u to
to svakako nije tema

 

[Mille Dragic]

јој каква тема. најрани детињство сам провео поред новог гробља. имам читав серијал фотографија са тог гробља, поред оног споменика палим српским борцима у првом светском рату.
најгоре од свега је кад малу децу обмањују по том питању. нека баба из комшилука је причала мом млађем брату да ће наш отац да се врати.
проклета баба.

 

[Jovanca Micic]

Klinci su žešći filozofi. Kod mog deteta je prošao odgovor da je i smrt deo života. Možda i nisam smela da to tako predstavim, ali posle toga nije više bilo pitanja ( još nema punih 5 god).

 

[Gljiva zjalelovka]

http://fun.ql4.org/?p=88

neki i to ,,vole''

 

[BernardBlack]

Au, ti si bas bio napredno dete! Pa dobro, u tom slucaju mislim da bi mu trebalo objasniti da se lepota i smisao zivota nalaze u malim svakodnevnim stvarima oko njega, u porodici i prijateljima koji ga vole, u lepoti prirode, u uzivanju u umetnosti (muzici, knjigama, filmu, slikarstvu) u dostignucima nauke, u mogucnosti da tokom zivota vidis, otkrijes i naucis toliko neverovatnih stvari! A svet je toliko veliki da ti ni ceo zivot nije dovoljan da ga dovoljno istrazis! Pri tom ga odvesti na neka zanimljiva mesta, pokazati mu bilo na nekom edukativnom programu na TV, kojih je na zalost za taj uzrast sve manje, bilo na internetu ili po nekim decijim enciklopedijama, neke plodove ljudskog rada (gradjevine, masine, umetnicka dela i sl.) za koja znas da ce ga zadiviti. Pa ako mu ni posle toga nije jasno u cemu je smisao, onda uvek postoji varijanta da mu objasnis da je zivot dovoljno dugacak i da, ako ne vidi smisao sada, onda ce ga otkriti kasnije, kad poraste. I tako, ja se bas raspisah i mi odosmo u neke filozofske teme, ali se nadam da je odgovor bar donekle zadovoljavajuc. Btw, da li si ti tada dobio zadovoljavajuc odgovor?

Ne bash, mama mi je rekla da cemo svi umreti ali da cu ja umreti poslednji, a ja sam joj rekao da ne zelim da gledam druge kako umiru i ona je rekla da cemo svi umreti zajedno onda kada ja to odlucim.

 

[chuncha]

Moja cerka je imala prvo bitno suochavanje sa smrcu pre godinu dana(kada je imala 3 godine) kada su joj u roku od 3 nedelje umrla dvojica pradeda(tj. moj i muzevljev deda) koje je ona dosta dobro poznavala,i kao shto je neko rekao,najtraumatichnije joj je bilo da vidi roditelje kako plachu,nego sam pojam smrti...Radilo se o starim ljudima,koji su pritom bili i bolesni,te je to bilo neko prvo objashnjenje zashto i kada ljudi umiru...Da bi ona nekoliko dana posle tih dogadjaja rekla,da je ona mlada i zdrava i da samim tim nece umreti...

 

[*Ljudmila*]

Pogledajte video. Tako nekako sam se trudila da im objasnim.

 

[TT-bibac]

I za mene je groblje mesto mira i spokoja, ali to ne govorim nikom, jer me ne razumeju. Za većinu je to neprijatno mesto, na koje idu samo kad moraju. Ja imam previše dragih osoba koje su tamo, i kada mi baš jako nedostaju, odem na groblje, malo ćutim... i tako... malo mi je lakše.

Ovo kao da sam ja pisala....
Kao i u drugim postovima, skoro stalno taote pise moje misli...

 

[Strela]

Децу од 5 година ни не треба водити на сахране.... То је прерано.
Ја сам са баком, као сасвим мала, одлазила на гробље, да оставимо цвеће и запалимо свеће и то увек по
неком лепом сунчаном дану. Селе бисмо на клупу крај гроба и тако ту провеле неко време у миру и тишини.
Тако да је за мене, гробље остало место мира и спокоја, на коме се сећамо својих мртвих....

I za mene je groblje mesto mira i spokoja, ali to ne govorim nikom, jer me ne razumeju. Za većinu je to neprijatno mesto, na koje idu samo kad moraju. Ja imam previše dragih osoba koje su tamo, i kada mi baš jako nedostaju, odem na groblje, malo ćutim... i tako... malo mi je lakše. Da, dobro je što me nisu vodili da gledam mamu kako plače, (i ko zna šta još, jer je bila trudna), i mogu da zhvalim mojoj drugoj baki koja me je vodila na groblje kao i tebe tvoja.

Ето колико су значајне баке за васпитање деце, а неки мисле да се све може научити из књига...