Petka
Primećen član
- Poruka
- 606
"Da je sreće, 39-godišnja Snežana Skokić iz užičkog sela Volujac za svojih šest sinova i jednu ćerkicu koje je rodila sebi, ali i državi i svom narodu, od države bi, ako ne doživotnu penziju i pomoć da njena porodica živi ljudski, dobila barem jedan orden...
- Sve vidite i sami: siroti smo, ali volimo decu i drži nas ova dečja vriska, cika, smeh, drži nas želja da jednog dana naši sinovi budu jaki, da im niko ništa ne može... Živimo od moje invalidske penzije i onoga što zaradim u nadnici... Ne primamo ni dečji dodatak, nikakvu pomoć, ništa. Imamo malo zemlje, malo šume, pa imamo malo voća, malo povrća... Istina je, desi se ponekad da deca legnu gladna, ali ujutro se nekako snađemo za doručak... Došlo je teško vreme: niko nikoga ne vidi, umirao neko ili se rađao - državi je svejedno! - kaže Milan, otac sedmoro mladih Skokića...
- Kad čuju koliko dece imam, uglavnom me pitaju - što si rađala pa se sad mučiš. A ja im velim, jeste, mučim se, ali, ne znaju oni kolika je to sreća... Sad, istina je, zimus, kad sam shvatila da sam ostala trudna, htela sam da odem kod lekara, htela sam da abortiram, ali, nisam imala para... I, eto, rodih Nenada. Sreća moja, sunce moje, porašće on majci, pa će vojsku služiti, čovek postati... - veli Senžana."
Malo, malo pa neki sto mnogo vole decu, ali nemaju bas uvek za hleb. Ali vole ih, za razliku od nas drugih. Ima li kraja ovakvim pricama ili je ovo neki virus. Sve vise je ovakvih primera. I da li su oni stvarno fini i humani, a ja ... ili je i ovo predrasuda ili ja nista ne razumem.
- Sve vidite i sami: siroti smo, ali volimo decu i drži nas ova dečja vriska, cika, smeh, drži nas želja da jednog dana naši sinovi budu jaki, da im niko ništa ne može... Živimo od moje invalidske penzije i onoga što zaradim u nadnici... Ne primamo ni dečji dodatak, nikakvu pomoć, ništa. Imamo malo zemlje, malo šume, pa imamo malo voća, malo povrća... Istina je, desi se ponekad da deca legnu gladna, ali ujutro se nekako snađemo za doručak... Došlo je teško vreme: niko nikoga ne vidi, umirao neko ili se rađao - državi je svejedno! - kaže Milan, otac sedmoro mladih Skokića...
- Kad čuju koliko dece imam, uglavnom me pitaju - što si rađala pa se sad mučiš. A ja im velim, jeste, mučim se, ali, ne znaju oni kolika je to sreća... Sad, istina je, zimus, kad sam shvatila da sam ostala trudna, htela sam da odem kod lekara, htela sam da abortiram, ali, nisam imala para... I, eto, rodih Nenada. Sreća moja, sunce moje, porašće on majci, pa će vojsku služiti, čovek postati... - veli Senžana."
Malo, malo pa neki sto mnogo vole decu, ali nemaju bas uvek za hleb. Ali vole ih, za razliku od nas drugih. Ima li kraja ovakvim pricama ili je ovo neki virus. Sve vise je ovakvih primera. I da li su oni stvarno fini i humani, a ja ... ili je i ovo predrasuda ili ja nista ne razumem.