Pre neki dan sedim i razmišljam nešto: kako bi bilo lepo kad bih ikako mogla da mu kažem neke svoje misli, i da budem uverena da je to do njega stiglo...Toliko mi je žao što nema neke ''nebo-zemlja'' pošte, što više ne mogu da čujem njegov odgovor na svoje nedoumice, njegovu utehu, njegove kritike....Ništa ne znam. Pustim ponekad glas pa samoj sebi odgovaram, onako kako mislim da bi mi on odgovarao, ali....nisam sigurna da li pravilno razmišljam....Preispitam se zilion puta, pokušavam da osluškujem, pravim se da čujem njegov glas, a u stvari čujem samo svoje srce kako plače...
S druge strane, uverena sam da je on tu negde, u mojoj duši sigurno jeste, uspomena na njegovu izuzetno snažnu ličnost i harizmu neće izbledeti. Ne mogu da zamislim da je tako nešto moguće da se desi...
Bože, toliko mi je krivo!!!! Imam osećaj da bih nekad mogla da umrem od jecanja. Evo, juče je bilo 4 meseca otkad je umro, 4 meseca bez mog milog deke.
Uh, naljutio bi se sad zbog mog patetisanja. Nikad to nije voleo, i ja pokušavam da se kontrolišem njemu za ljubav, ali nekad prosto navali iz mene....sve te suze, neverica, užasno nedostajanje i ogromna praznina.
Kad ga je moj tata (njegov sin) odvezao u bolnicu, nije mogao da izdrži da ne počne da plače, a deda samo što mu šljagu nije opalio...Reči su suviše proste, suviše slabe da opišu koliko je jak čovek bio.
I tog dana je mislio na mene. Dao je tati da mi prosledi 3000 dinara jer će meni trebati. Ni danas ne mogu da verujem da je u tim trenucima kada je već gotovo umirao od bolova mislio na mene. Zahvaljujem mu na svemu...Ne na tim parama, nego na njegovim mislima, na njegovoj ljubavi!
Sada ne postoji drugi način da mu kažem, osim da šapućem u sopstvenom srcu, nekad da se isplačem nad tastaturom, a nekad nad papirom...
Zahvaljujem mu se na svoj ljubavi koju je imao za mene, na svoj brizi, na svim pohvalama i kritikama....
Izvinjavam se ako sam nekad bila gruba, ako nisam dovoljno rekla, ako nisam bila prisutna kada sam bila potrebna, što sam uvek mislila da je večan i da ima vremena da mu (po)kažem sve što mislim i osećam...a na žalost, taj osećaj me je prevario...
Volim te dedo moj, najviše na svetu CELOM! U mom srcu ćeš zauvek biti na počasnom mestu....
S druge strane, uverena sam da je on tu negde, u mojoj duši sigurno jeste, uspomena na njegovu izuzetno snažnu ličnost i harizmu neće izbledeti. Ne mogu da zamislim da je tako nešto moguće da se desi...
Bože, toliko mi je krivo!!!! Imam osećaj da bih nekad mogla da umrem od jecanja. Evo, juče je bilo 4 meseca otkad je umro, 4 meseca bez mog milog deke.
Uh, naljutio bi se sad zbog mog patetisanja. Nikad to nije voleo, i ja pokušavam da se kontrolišem njemu za ljubav, ali nekad prosto navali iz mene....sve te suze, neverica, užasno nedostajanje i ogromna praznina.
Kad ga je moj tata (njegov sin) odvezao u bolnicu, nije mogao da izdrži da ne počne da plače, a deda samo što mu šljagu nije opalio...Reči su suviše proste, suviše slabe da opišu koliko je jak čovek bio.
I tog dana je mislio na mene. Dao je tati da mi prosledi 3000 dinara jer će meni trebati. Ni danas ne mogu da verujem da je u tim trenucima kada je već gotovo umirao od bolova mislio na mene. Zahvaljujem mu na svemu...Ne na tim parama, nego na njegovim mislima, na njegovoj ljubavi!
Sada ne postoji drugi način da mu kažem, osim da šapućem u sopstvenom srcu, nekad da se isplačem nad tastaturom, a nekad nad papirom...
Zahvaljujem mu se na svoj ljubavi koju je imao za mene, na svoj brizi, na svim pohvalama i kritikama....
Izvinjavam se ako sam nekad bila gruba, ako nisam dovoljno rekla, ako nisam bila prisutna kada sam bila potrebna, što sam uvek mislila da je večan i da ima vremena da mu (po)kažem sve što mislim i osećam...a na žalost, taj osećaj me je prevario...
Volim te dedo moj, najviše na svetu CELOM! U mom srcu ćeš zauvek biti na počasnom mestu....
....Čini mi se da meni i tebi nedostaju iste stvari...
...
...Aj nadam se inspiraciji za neki veseli blog pa da se opet čitamo. Pozz!