Паааа....ја сам још као девојка маштала о четвроро деце - 2 сина и 2 ћерке!

После сам спустила на 3, али
ми је било важно само да имам бар једну ћерку. Не знам зашто. Одрастала сам са сестром, нисам у близини имала браће са којима бих проводила више времена и нисам знала ништа о дечацима. Желела сам да имам ћерку можда зато да бих јој пренела све што знам: прављење лутака од папира, писање дневника, играње, све те неке женскасте стварчице типа - шминкање, облачење, љубавни проблемчићи, играње луткама...

Не знам,не умем баш најбоље да објасним, али знам шта осећам.
Кад сам први пут била трудна знала сам да мој Црногорац жели сина, а иако ми је било некако лепше да прво буде син па онда ћерка, ја сам желела ћерку, некако - да бих била сигурна да имам бар једну ћерку, а после шта буде!

У једном тренутку трудноће јако сам желала да буде син и да личи на тату. (Била сам јако заљубљена.

)
Дуго се није знало шта је. Тата је смислио мушко а ја женско име. Беби смо се обраћали некако у мушком роду, понекад и тим именом. Тек у 8. месецу се видело да је девојчица.
Тата, иако Црногорац, са радошћу је то прихватио (нисам ни сумњала у њега

).
Када се родила он је био опчињен њоме. У неким тренуцима сам помислила да не би био такав да је син у питању.
У другој трудноћи ми је било свеједно, пошто сам већ имала ћерку. Мало сам желела сам да буде син да би се, ето, и он мало хвалио по родбини.

С друге стране, он је рекао да је толико срећан што имамо ћерку, да му се сад чак више допада идеја да и друго буде ћерка.
И тако и би.

Сада сам прсрећна што су две девојчице. Ја сам одрастала са сестром и знам колико је то лепо, и препуно ми је срце када видим колико се лепо слажу, деле тајне, играју се заједно, кикоћу се пред спавање...
Када сад помислим шта би било да сам имала два сина - баш ме забрињава како би то изгледало сада, када их подижем сама, без мушке руке у кући...

Овако је боље.