Quantcast

Davno završeno, 43

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.820
Ona je malo razmišljala o njegovim rečima. Onda je uzdahnula.
-I Bojdovi su to iskoristili, da. Razumem, Vile. Ljudi su im sami dolazili i plaćali im za svoje gadosti.
-I gadost je postala normalna. Zapravo sam ti želeo objasniti kako je moj život, u osnovi, bio monstruozno normalan. Tipičan život dripca iz visoke klase. Ljudi imaju određene stavove o Veštini, i ti su stavovi budalasto stereotipni.
-U čemu je, onda, bio problem, Vile..?
-U onome što sam znao sve te godine, od početka svog blaziranog života. Ja sam oduvek znao koji je razlog što su me Bojdovi uzeli, i šta se od mene očekuje. Samo je vikar mogao imati dece, a imao je mene, zar ne. Neko mora nastaviti porodični biznis.
-Ali ti to nisi želeo.
-Ne. Ja nikada nisao bio Bojd na kakve su navikli.
Okrenuo je glavu od nje.
-Nisu mi Bojdovi preneli Dar, već Bel. Moj privatni rat s Ajdanom u svom je korenu nosio svoj ishod. Naprosto su morali biti pametniji. Trebali su znati da im neće uspeti.
Sad je mogla da mu vidi samo sunčanozlatne, spuštene trepavice. Rekao je, vrlo tiho:
-Jednom ću ti pričati o tome, devojčice. Pričaću ti o naopakim obredima kojima sam bio primoravan prisustvovati, pre nego sam odrastao dovoljno da me se više niko ne usuđuje terati... Reći ću ti za stvari koje su od mene tražane, i koje mi je bilo mrsko čak i odbijati. Nikad u životu nisam bio fizički prisaljavan ni na šta, ali postoje načini gori od zlostavljanja mesa... A bio sam dete, i bio sam vrlo uplašen, dugo vremena. Premnogo je godina proteklo pre nego sam imao dovoljno snage za otpor. Premnogo noći u golemim, nezagrejanim sobama u koje su uneli nameštaj tek kad sam naučiti kontrolisati svoj strah i gnev... Toliko proklete hladnoće...

Ona pomisli: nije nikakvo čudo što si, usprkos savršenoj maski za koju mi je trebalo dve godine da je prozrem; ispao defektan, Vile Bojde. Rekla je:
-Kad sam te tek upoznala, mislila sam da nikad u životu nisi bio povređen. Na tebi se uopšte ne vide ožiljci. Ali to nije tačno. Svako je u životu pretrpeo bol i nesreću. Samo što neki od nas dobro glume...
Nasmešila se.
-Znaš li šta je blesavo? Što sam bila toliko jadna sad u Škotskoj, a zapravo sam trebala odahnuti. Provela sam dve godine s Vilom koji nijednog trena nije dozvolio da mu se primeti šta, u stvari, oseća. A onaj dan u Škotskoj, kad si me onako pogledao... Tvoja je maska na moje oči pala u prašinu i rasprsla se. Najzad si mi pokazao šta osećaš. Ili barem nešto od toga...
On mrzovoljno reče:
-Bio sam toliko izgubljen da sam otišao kod tetke Keti. Ketrin Managan nikad nije bila moje rame za plakanje. Tako te stvari idu. Postoji određena blokada između dva Managana s Darom. Energije nisu u redu. Ali onda, više nisam bio u stanju da mislim logično. Trebala mi je pomoć. Savet od bilo koga.
-Ali tetka Keti je znala. Gotovo bih se zaklela da me je ona dovela pred svoja vrata. Pakovala sam se i mislila samo na to kako moram otići, kako je to jedino što mi je preostalo... Onda mi je, kao s neba, pala na um tetka Keti. Odjednom mi je palo na pamet kako moram otići kod nje i reći joj da odlazim. To naprosto mora imati neke veze s tetkom Keti.
-Neću u to da verujem. Tetka Keti nikad ne bi napravila tako nešto. To je prokleto uplitanje, a Ketrin Managan u svom životu nije...
-Ali za sve postoji prvi put, zar ne, Vile?
On se malo smrači.
-To je tačno. Ja znam da se "nikad" ne govori, jer sudbina ima pakosnu naviku da ti tvoje "nikad" baci u lice kad najmanje očekuješ.
Još više se smrkao.
-Ne čini mi se da sam ikada u svom životu voleo. Ne pamtim dobro svoje roditelje. Priča o krvnoj vezanosti je besmislica. Ljudi se moraju poznavati da bi se zavoleli. Sve što sam ja imao od Bel, naposletku... Bila je njena prikaza koja je pohodila kuću kad sam se u nju vratio, i kojoj sam rekao da ode... Bel ima čudnu naviku da se vraća u šumu onda kad misli da se u njoj dešava nešto bitno. Iz tog je razloga dolazila tebi, naprimer. Ali senke mrtvih su samo to, senke. One nisu ono što su bili ljudi dok su živeli i mogu se iskoristiti za Crno Učenje, kao što je Ajdan učinio. Nikad se ne petljam senima. Čak ni kad je to sve što imam od svoje mrtve majke.
-Imaš i Dar, Vile...
-Oh, da. Ali Dar nije zalog za ljubav. Najveći deo mog života, Dar je pre svega bio teret. Gotovo prokletstvo. To što sam rođen s Veštinom u krvi, razlog je što su me Bojdovi uzeli. Dar je razlog što je moj život uslovljen stvarima nad kojima nemam nikakvu kontrolu. Većina ljudi može da učini svoj život kakvim god želi, mada većina ne pokušava. Ali ja nikada nisam imao taj luksuz.
Pogledao je u nju.
-Učinio sam strašnu stvar, devojčice. Sve što sam u životu naučio, vrišti mi iznad ramena: to se ne radi!.. Ne možeš ničiju krv nosti na rukama, pa makar bila i crna, kao Ajdanova. Sve što sam s Bojdovima naučio - ne želeći, ali nemajući izbora; stostruko mi je zagadilo život. Njihovi su geni prokletstvo. Imam genetsku predispozciju za bavljenje Crnim Učenjem, a u poređenju s tim, deca kriminalaca nemaju o čemu da brinu. Čak i da je to sva priča, Bel je već s mojim rođenjem donela rizik na svet. Naravno, bila je vrlo mlada i sasvim budalasto zaljubljena, a Bojdovi tek preteća priča iz zapećka... Vikar se nikad nije bavio Veštinom, i nije sa svojom porodicom imao nikakvog kontakta. Ali Bel je svejedno ogromno rizikovala. Znala je da ona ima Dar, i da se njeno dete sutra može roditi s Darom. I opet je to dete napravila s Bojdom.
Nasmijao se bez ikakve veselosti.
-Svi su Bojdovi prokleti. Ako se ne bave Crnim Učenjem, onda su sasvim ludi. Na svakih par metara u galeriji predaka Bojdovih naletiš na nekoga ko je bio potpuno lud - i skoro po pravilu, opasan. Rađaju im se prelepa deca bez srca ili razuma. Moj drugi stric je skončao vezan za zid u prokletoj ludnici - što je, verovatno, čekalo i vikara, da je poživeo. A Bel se za njega udala. Možeš li zamisliti? Godinama sam se pitao je li s njenim razumom bilo sve u redu. Ne možeš misliti mnogo toga lepog o majci koja ode i uda se za nekoga kao što je Bojd.
-Ali, Vile, ne možeš tako da razmišljaš!..
-Zašto? Zato što je licemerno? Da se Bel nije udala za vikara, ne bi bilo ni mene. Jesi li na to mislila? Ali, mnogo godina svog života ja uopšte nisam voleo što postojim.
-Ali si onda naučio bolje. Mislim da je bilo suđeno da se Bel uda za vikara, i rodi tebe. Ti si rođen da budeš poslednji Bojd, i tako zatvoriš krug... Ne krivi Bel, Vile. Ona je izabrana za puko oruđe u toj priči.
-Oh, odavno sam preboleo Bel i vikara, i mnogo već godina ne mislim da nosim bilo kakve krivice zbog njih, svog rođenja ili čak i Bojdovih. Istočni je greh budalaština, niko ne otplaćuje zablude svojih očeva. Ali trebalo mi je mnogo vremena da to prihvatim srcem, isto koliko sam razumom. Sve mi je otežavalo: život s Bojdovima, iskustvo koje sam iz te kuće poneo, upliv Crnog Učenja... Ogromna je razlika ako se kreneš baviti Veštinom neometen iskustvom kakvo sam ja imao. Tetka Keti, Angus, Megan... Oni jedva da znaju kako bi počeli kad bi hteli da se bave Crnim Učenjem. Ali ja znam. Znam načine, i obrede, znam kako. Gotovo uvek, pri dnu moje svesti tinja oprez; budnost koja me sili da stvari odemeravam i važem; da im pravim razliku. Jer, Veština nije nešto za šta možeš reći: ups, z.ajeb. Probaću ponovo...
-Ali ti nisi omanuo, Vile. To što si učinio nije znak da si prešao na drugu stranu.
-Znam to, do vraga. Sada to znam. Ali onih nekoliko dana u Škotskoj nisam više bio siguran ni u šta. Sve je izgledalo pogrešno. Počinjao sam da verujem da sam i ja pogrešan.
Iznenada se nacerio.
-A nešto slično si mi i potvrdila.
Ona oseti kako je obliva crvenilo.
-Objasnila sam ti zašto sam to pomislila. Ne želim opet da...
-Ali u redu je, devojčice. Nemam nikakve volje da se svađam s tobom. Nikad to nisam ni hteo. To je razlog što sam te izbegavao i terao od sebe. Znao sam da ćemo se dohvatiti za vrat ako počnemo tražiti objašnjenja jedno drugom.
-Ti si previše pametan za tako nešto, Vile. Znaš da prećutani problemi izrastaju u stoglava čudovišta.
-Nije se teško držati pravila kad je srce hladno.
-Razum zapoveda srcu, ne obratno.
-Je li? Šta je tebi razum govorio, curice? Zar nisi satima razmišljala i došla do zaključka kako sam ja pošao stopama svojih očeva?
Ona to oćuti.
-Zar nisi rekla sebi, ne jednom tog poslednjeg jutra; kako je razumno da iz istih stopa odeš, pre nego stvari ispadnu još gore?
-To je bilo pre nego sam...
-Pre nego me je tetka Keti isprovocirala da kažem stvari koje niko pre nje nije čuo, i koje svakako nisu bile namenjene njoj da ih čuje? Pa šta? Kakve veze ima što si shvatila da te voli čovek kojem se krv još nije ni skorila po...
-Prokletstvo, Vile! Ti nisi manijak! Ne ideš okolo ubijajući ljude!
-Samo ti pokušavam objasniti kako je sve u život komplikovano, curice. Ništa nije prosto, čak ni ono što tako izgleda.

Odjednom je postala svesna čudne promene oko njih.
Toliko su već dugo bili na tom mestu da je napolju mogao biti i mrkli mrak, ali unutra je bio svet za sebe, jedan koji sam sebi stvara pravila. Imala je pomalo uznemirujući dojam da ovde vreme ne teče. Iz nekog je razloga mesto bilo tako tiho i vazduh težak. Kao da su u svim mračnim senkama cvetale nepoznate biljke čiji miris napada u utrobu najdublje zakopane instinkte, i pre nego se čovek uspe pribrati, već je sav u tome. Zaneta raspravom, vrtela je pramen kose oko prsta; i onda odjednom shvatila da joj kosa ima onaj miris koji nikad pre nije uspela imenovati. Pade joj na um šta bi to moglo biti. Dve je godine hvatala taj miris u nagoveštajima, vrlo slab okus nečega što ju je svaki put, iz ko zna kojeg razloga, podsećalo na ogromno polje maka.
Bio je to Vilov miris.
Ovo je mesto imalo miris Vilove kože.
Za tren je čvrsto zatvorila oči, kao da se nada da će izbiti tu neverovatnu misao iz glave i, svakako, shvatiti da greši kad ih opet otvori. Ali uzalud. Bilo je nečeg u vodi, mahovini i puzavicama što je mirisalo kao Vil.
Onda joj pogled pade na privezak oko njegovog vrata. Pružila je ruku i pažljivo ga uzela, iznenadivši se kako nikad pre nije razumela o čemu se radi. Ta se stvar mogla otvarati. Bila je vrlo stara, i u njoj se nalazilo nešto što je mirisalo tako da ju je hvatala vrtoglavica. Držala je u otvorenom dlanu neobično lepu stvarčicu s prastarim keltskim simbolom, pitajući se da li Vil nosi miris ovog mesta svetom. On je rekao da je ovo ovde pravi Vil. Da su on i ovo mesto jedno.
-Vile... Volela bih da se posve razumemo. Meni Ajdan nije problem. Ne bih htela da bude tebi.
Rekao joj je:
-Možeš mi verovati na reč da ne bi volela, da.
Trepnula je.
-To je zapravo mnogo gore nego ja i pretpostavljam, zar ne?
On se nasmeši.
-Kako bih ti objasnio tu stvar? Recimo da je pitanje - načina. Ljudi svakodnevno povređuju jedni druge. Svima se vrati. Postoji nešto što se zove reakcija. Ne možeš nekažnjeno skrnaviti svet i ljude, jer je sve na šta ti pogled padne pod ovim nebom povezano; kao karike u lancu. Oslabiš li jednu, slabiš krug u celini. Međutim, ima mnogo stepeni odmazde, a svaki je skopčan s načinom.
-Šta želiš reći?
-Da će reakcija koju dobiješ pre svega zavisiti od snage koju uložiš u akciju.
Smešio se, mada njoj nije bilo najjasnije zašto. Nije govorio ni o čemu lepom.
-S Veštinom možeš šta hoćeš, dokle god zbog toga ništa ne trpi.
-Jeste, upravo to...
-Veština je jaka jer je i energija na kojoj ona počiva jaka i moćna. Niko ne bi hteo da mu se tako nešto vrati u lice.
-Ali šta pokušavaš da mi kažeš? Šta će se tebi vratiti u lice?
-Samo ono što sam uložio.
-Prokletstvo, Vile! Da si naprosto uzeo pištolj i pucao mu u čelo, to bi bila sprdnja u odnosu na...
-Zato ti i kažem da je sve pitanje načina. Veštinom možeš postići blagoslove kakve ti ništa drugo na zemlji ne bi bilo u stanju priuštiti; ali i prokletstva koja ne posustaju vekovima. O svemu tome misliš pre nego uzmeš Veštinu u ruke.
-Zato što je posle kasno, da. Ne možeš negirati posledice. Posledice su u korenu svega što čovek počne. Oh, Vile! Zar me onda možeš pitati zašto me to brine? Rekao si da brine i tebe!..
-Odonda su se desile stvari kojima se više nisam smeo ni nadati.
-Ne razumem. Kakve to veze ima?
-Ali to ima svaku moguću vezu, Teodora. Ja nisam ubio Ajdana jer mi je bilo plaćeno. Njegova smrt nije bila kompenzacija za titule i posede. Nisam mu naudio iz pohlepe, osvete, zavisti. Niti jer sam, naprosto, kopile.
-Naudio si mu jer je on naudio meni.
-Jer je naudio nama. Nije te mogao silom oteti iz kuće. Bez mog pristanka, iz te se kuće ne može uzeti ni cigla. Šta je onda pokušao? Zapretiti mi dovoljno da taj pristanak dobije.
-Je li to bio dogovor koji je Beatris zahtevala od tebe onaj dan?
-Jeste.
-I ti si ga opet odbio. Ali, zar ne žele Bojdovi celo vreme tebe? Čak i da je ubio mene, šta je to imalo s tobom?
-Kakva mi pitanja postavljaš, Teodora? Ti i ja ne možemo postojati odvojeno, niti jedno bez drugoga.
Uzeo je za ruku.
-Da je naudio tebi, devojčice; sve što bi mi još preostalo bilo bi da pitam koliko i kako da udovoljim... A onda više ne bi bilo Managana, svejedno. Tvoja i moja propast su isto.
Sad joj je bio vrlo blizu. Ona tupo reče:
-Uvek sam mislila da tome može postojati samo jedan odgovor. Čovek ne treba okretati drugi obraz, treba se boriti... Koja bi inače bila svrha svega? Zašto bih ispaštala zato što sam prosto - uzvraćala udarce? Ti nisi započeo tu stvar. Ti si se uvek samo branio. Ako je naposletku moralo završiti ovako, onda je Ajdan učinio da to bude. Zar nisam u pravu?
-Jesi.
-Ali Veština se ne sme rabiti u takve svrhe, ma koliko pravedne bile!.. Uvek si mi to govorio, Vile. Pustio si Ajdana da ode, znajući šta će uslediti. Ali opet...
-To "znajući" nije garant ni za šta. Postoji vreme za sve, nije li tako? Nedeljama sam te gledao u njegovim kandžama, ali nisam mogao reagovati drugačije do da te branim. Ne dok je postojala i najmanja verovatnoća drugačijeg ishoda. Ali, onda je on uradio zadnje. Onda je to postalo pitanje tvog golog života.
-U redu, Vile. Ti si igrao po pravilima. Zašto je onda ta stvar svejedno opasna? Ako za zloupotrebu Veštine nema oprosta; kakvu si nadu bio pronašao?
Grlo joj je bilo suvo.
-Kakve nade treba ja da se držim?
-Ove, curice.
Stavio joj je dlan na grudi.
-Čovek mora biti siguran u svoje razloge. Moram biti siguran za šta se borim.
-Ali kakve je sumnje bilo u tome? Od početka si znao da se boriš za mene.
-Oh, ne za tebe. Ne samo za tebe. Za nas, Teodora. Da li me najzad razumeš?
Ona trepne.
-Rekao sam sebi: uložiću sve što imam u nadu da ona neće sutra ustati iz kreveta i otići od mene, užasnuta. Verovaću da nije ostala u ovoj šumi naprosto zato što mrzi London, ili smatra da je život s Harijem Poterom "in"... Rekao sam sebi da znam da su tvoje pete krilate, i da ceo život odlaziš bez žaljenja, ne okrečući se; ali da je u pitanju žena koju volim i kojoj želim verovati. Koju smatram vrednom rizika.
Ona muklo reče:
-Pa, priznajem da je to bio veoma hrabro od tebe, Vile Bojde. Uzevši sve u obzir. Oprosti mi.
-Šta to, curice?
-Nisam shvatala... Ni pre par dana u Škotskoj nisam, izgleda, sasvim razumela zbog čega si se onako promenio... Kako si bio pomislio da je sve u šta si se pouzdao bilo lažno i pogrešno. I na šta će to izaći. Ali toga neće biti. Da li me čuješ, Vile Bojde? Nikad nije ni postojala sumnja da bi se to moglo desiti. Ti već toliko dugo imaš moju ljubav da gotovo verujem kako si je uvek i imao. Celog mog života.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.