Susan Sto Helit
Iskusan
- Poruka
- 5.370
Rekao joj je:
-Ovde je izvorište svega što znam i umem. Čovek mora biti u kontaktu sa zemljom. Sve što u našoj vrsti ne valja, poteklo je iz činjenice da smo izgubili vezu sa zemljom.
-Je li ovo mesto na kojem se ta izgubljena veza može ponovo uspostaviti?..
-Za mene, svakako.
-Zašto to kažeš? Je li to nešto individualno, za svakog posebno?
-Ovo je mesto posebno za mene, to je tačno. Ali, da li je ono odabralo mene, ili sam ja njega? Kao i stvari koje poseduješ, tako i mesta na kojima često boraviš dele tvoju energiju, curice. Ponekad se granice brišu, i onda je energije sve što preostaje.
-Je li to mnogo važno? To, da se granice brišu?..
-Da li je važno je li čovek u kavezu ili ne? Silom smo prilika ograničeni na svoja tela. Ali ono što najveći deo ljudi nikada ne shvati, to je da je sve relativno. Svet je krcat neizvesnostima. Sve može i ne mora biti. Stotinu puta na dan činiš izbore. Toliko je mnogo mogućnosti oko tebe svakog dana tvog života da, shvatiš li to, počinješ sumnjati u izvesnost ičega.
-Oh, da. Ljudi neprestano pričaju kako nešto moraju, kako su prisiljeni, kako ne postoji drugačije rešenje...
-Sve su to gluposti. Uvek možeš da biraš. Pa makar ono zadnje što ti preostane.
-Šta to znači?
-Znači da sam ja imao izbor čak i kad je izgledalo da Ajdan vuče sve konce. Niko ne može upravljati tobom, devojčice. Ljudi dozvole da im se manipuliše. To je jedini razlog što manipulisanje uspeva. Čak je i tebi izgledalo da Ajdan vodi naše živote. Da je i naš otpor, čak, uslovljen njegovim namerama. Ali izbor je postojao svo vreme. Na mnoge sam načine mogao postupiti ja, ili ti, ili bilo ko od nas koji smo se skupili u šumi. Čak ni s tvojim životom u rukama, Ajdan nije imao nikakvu izvesnost da na nju računa.
-Nisam to tako videla. Zaista sam mislila da nam je on vezao ruke; da može s nama šta god želi. Učino je moj život krcat hodajućim, otelotvorenim demonima, Vile. Nisam verovala da je tako nešto moguće.
-Ali jesi, curice. Zato je i bilo.
-Želiš reći da...
-Ko se god bavi Veštinom, mora imati nešto na čemu će da radi. Iz praznog vazduha ništa ne postaje, to su budalaštine. Ajdan je uzeo tvoje strahove, nemire i zablude; predrasude sa samog ruba tvoje svesti - one koje razumom nisi ni shvatala da postoje. Ali one su tamo bile. Samo je šačica ljudi na planeti lišena predrasuda u vezi Veštine, ali za tako nešto moraš se u Veštini roditi, i živeti. To nije bio tvoj slučaj. Ti si bila naučena jedinom što ti je bilo dostupno.
-Ali već sam dugo poznavala tebe!..
-Ceo svoj život nećeš dovoljno poznavati mene za tako nešto.
-Zašto sad govoriš tako neopozivo?
-Zato što su neke stvari u nama preduboko da bi se ikada potpuno odstranile.
-Koja je onda svrha svega, Vile? Čemu utrošiti život na nešto što je nedostižno?
-Život nije savršen, devojčice. Ako tako posmatraš stvari, onda hajde da odmah legnemo i umremo.
-Ali to nije nešto što bi se trebalo zanemariti!.. Ako je Ajdan mogao da mi uradi onakve stvari, i ako u sebi samoj nosim preduslov za to... Šta će biti ako se pojavi neki drugi Ajdan?
-Niko nije neranjiv. Niko nije lišen slabih tačaka. Ali svako se može odupreti, Teodora.
-Predstavljaš život neprekidnom borbom.
-Život jeste neprekidna borba. Niko ne pobeđuje dok to ne shvati.
-Ponekad zvučiš kao pravo bezosećajno kopile, Vile Bojde. U tebi ima strana koje me upravo plaše. Kad sam ti rekla da si strašan čovek, u tome je bilo mnogo istine.
-Svi smo mi strašni i opasni. Ti si strašna, devojčice. Tvoje agresivno nestrpljenje je zastrašujuće, isto koliko je blesavo i jalovo. Samo tvoje držanje većinu ljudi plaši.
-Nisam na to mislila. Kod mene nema ničeg zaista opasnog. Svako s iole pameti zna kako se iza mog stava krije nesigurnost.
-Jako je malo ljudi s iole pameti.
-Eto! O tome govorim!
-O čemu?
-O tome kako ti, kad se sve sabere; o ljudima misliš na skroz ponižavajući način!..
-Mislim o ljudima bez ikakvih iluzija.
-I ne libiš se da to jasno daš do znanja, jeste.
-Nemoj me smarati. Da li taj stav vređa tvoju nadutost pripadnika dominantne vrste? Najveći deo svih ljudi na planeti je, pre svega, blesav. Bar približno toliko ih je pametno jedva koliko određene životinjske vrste. Gotovo svi su u zabludi.
-Vrlo se hrabro razmećeš takvim izrazima kao što je "svi" i "niko"!..
-Mizerno mali procenat izuzetka daje mi to pravo.
-Oh, odustajem!.. Tvoje je samopouzdanje na samoj ivici arogancije, Vile Bojde, i to je takođe nešto što sam ti već...
-Ko je tebe obučio da stepenuješ bilo čije samopouzdanje? Moje samopouzdanje?
-Ne treba mi bolje obuke od načina na koji si rekao to: "moje"..!
-Urnebesno je smešno kako ljudi po pravilu sude po sebi.
-Nećeš me uhvatiti na to, Vile Bojde. Za neke je procene zdrav razume dovoljan sertifikat.
-Ako ga imaš, svakako.
-Šta to treba da znači?
-Da me boli d.upe za procenu bilo koga ko sopstveno rezonovanje smatra zakonom kosmosa. Ako sam ja arogantan, za tebe bi se trebala izmisliti nova reč, devojčice.
-Idi do vraga!
-Ah, uvek ti prostaje da kuneš.
-Ovde je izvorište svega što znam i umem. Čovek mora biti u kontaktu sa zemljom. Sve što u našoj vrsti ne valja, poteklo je iz činjenice da smo izgubili vezu sa zemljom.
-Je li ovo mesto na kojem se ta izgubljena veza može ponovo uspostaviti?..
-Za mene, svakako.
-Zašto to kažeš? Je li to nešto individualno, za svakog posebno?
-Ovo je mesto posebno za mene, to je tačno. Ali, da li je ono odabralo mene, ili sam ja njega? Kao i stvari koje poseduješ, tako i mesta na kojima često boraviš dele tvoju energiju, curice. Ponekad se granice brišu, i onda je energije sve što preostaje.
-Je li to mnogo važno? To, da se granice brišu?..
-Da li je važno je li čovek u kavezu ili ne? Silom smo prilika ograničeni na svoja tela. Ali ono što najveći deo ljudi nikada ne shvati, to je da je sve relativno. Svet je krcat neizvesnostima. Sve može i ne mora biti. Stotinu puta na dan činiš izbore. Toliko je mnogo mogućnosti oko tebe svakog dana tvog života da, shvatiš li to, počinješ sumnjati u izvesnost ičega.
-Oh, da. Ljudi neprestano pričaju kako nešto moraju, kako su prisiljeni, kako ne postoji drugačije rešenje...
-Sve su to gluposti. Uvek možeš da biraš. Pa makar ono zadnje što ti preostane.
-Šta to znači?
-Znači da sam ja imao izbor čak i kad je izgledalo da Ajdan vuče sve konce. Niko ne može upravljati tobom, devojčice. Ljudi dozvole da im se manipuliše. To je jedini razlog što manipulisanje uspeva. Čak je i tebi izgledalo da Ajdan vodi naše živote. Da je i naš otpor, čak, uslovljen njegovim namerama. Ali izbor je postojao svo vreme. Na mnoge sam načine mogao postupiti ja, ili ti, ili bilo ko od nas koji smo se skupili u šumi. Čak ni s tvojim životom u rukama, Ajdan nije imao nikakvu izvesnost da na nju računa.
-Nisam to tako videla. Zaista sam mislila da nam je on vezao ruke; da može s nama šta god želi. Učino je moj život krcat hodajućim, otelotvorenim demonima, Vile. Nisam verovala da je tako nešto moguće.
-Ali jesi, curice. Zato je i bilo.
-Želiš reći da...
-Ko se god bavi Veštinom, mora imati nešto na čemu će da radi. Iz praznog vazduha ništa ne postaje, to su budalaštine. Ajdan je uzeo tvoje strahove, nemire i zablude; predrasude sa samog ruba tvoje svesti - one koje razumom nisi ni shvatala da postoje. Ali one su tamo bile. Samo je šačica ljudi na planeti lišena predrasuda u vezi Veštine, ali za tako nešto moraš se u Veštini roditi, i živeti. To nije bio tvoj slučaj. Ti si bila naučena jedinom što ti je bilo dostupno.
-Ali već sam dugo poznavala tebe!..
-Ceo svoj život nećeš dovoljno poznavati mene za tako nešto.
-Zašto sad govoriš tako neopozivo?
-Zato što su neke stvari u nama preduboko da bi se ikada potpuno odstranile.
-Koja je onda svrha svega, Vile? Čemu utrošiti život na nešto što je nedostižno?
-Život nije savršen, devojčice. Ako tako posmatraš stvari, onda hajde da odmah legnemo i umremo.
-Ali to nije nešto što bi se trebalo zanemariti!.. Ako je Ajdan mogao da mi uradi onakve stvari, i ako u sebi samoj nosim preduslov za to... Šta će biti ako se pojavi neki drugi Ajdan?
-Niko nije neranjiv. Niko nije lišen slabih tačaka. Ali svako se može odupreti, Teodora.
-Predstavljaš život neprekidnom borbom.
-Život jeste neprekidna borba. Niko ne pobeđuje dok to ne shvati.
-Ponekad zvučiš kao pravo bezosećajno kopile, Vile Bojde. U tebi ima strana koje me upravo plaše. Kad sam ti rekla da si strašan čovek, u tome je bilo mnogo istine.
-Svi smo mi strašni i opasni. Ti si strašna, devojčice. Tvoje agresivno nestrpljenje je zastrašujuće, isto koliko je blesavo i jalovo. Samo tvoje držanje većinu ljudi plaši.
-Nisam na to mislila. Kod mene nema ničeg zaista opasnog. Svako s iole pameti zna kako se iza mog stava krije nesigurnost.
-Jako je malo ljudi s iole pameti.
-Eto! O tome govorim!
-O čemu?
-O tome kako ti, kad se sve sabere; o ljudima misliš na skroz ponižavajući način!..
-Mislim o ljudima bez ikakvih iluzija.
-I ne libiš se da to jasno daš do znanja, jeste.
-Nemoj me smarati. Da li taj stav vređa tvoju nadutost pripadnika dominantne vrste? Najveći deo svih ljudi na planeti je, pre svega, blesav. Bar približno toliko ih je pametno jedva koliko određene životinjske vrste. Gotovo svi su u zabludi.
-Vrlo se hrabro razmećeš takvim izrazima kao što je "svi" i "niko"!..
-Mizerno mali procenat izuzetka daje mi to pravo.
-Oh, odustajem!.. Tvoje je samopouzdanje na samoj ivici arogancije, Vile Bojde, i to je takođe nešto što sam ti već...
-Ko je tebe obučio da stepenuješ bilo čije samopouzdanje? Moje samopouzdanje?
-Ne treba mi bolje obuke od načina na koji si rekao to: "moje"..!
-Urnebesno je smešno kako ljudi po pravilu sude po sebi.
-Nećeš me uhvatiti na to, Vile Bojde. Za neke je procene zdrav razume dovoljan sertifikat.
-Ako ga imaš, svakako.
-Šta to treba da znači?
-Da me boli d.upe za procenu bilo koga ko sopstveno rezonovanje smatra zakonom kosmosa. Ako sam ja arogantan, za tebe bi se trebala izmisliti nova reč, devojčice.
-Idi do vraga!
-Ah, uvek ti prostaje da kuneš.