Quantcast

Davno završeno, 30

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.360
Rekla je Vilu:
-Tetka Keti mi je objasnila, Vile.
On je pre nekog vremena došao u njenu sobu.

Tetka Keti je otišla da spava, i Teodora je učinila isto verujući kako će zaspati čim se dočepa kreveta. Međutim, iako su joj kapci bili teški, san nije dolazio. Ležala je u krevetu i posmatrala sobu. Vil joj je naložio vatru u kaminu još dok su ona i tetka Keti bile napolju. Veselo je pucketala i praskala, rasipajući varnice. U sobi je mirisalo na neku travu, kao da je vatra naložena aromatičnim drvetom. Volela je taj miris, činio je da bolje spava. Takvu vatru Vil nije ložio nigde drugde u kući.
Mračno ogledalo u kojem se, izgleda, nije odražavala soba; stajalo je u svom raskošnom ramu pored prozora. To je bilo ono isto ogledalo u kojem je, zapanjena, videla sebe na način na koji nikad i ni u kakvom drugom ogledalu nije mogla. Vil joj je rekao da je ogledalo, zajedno sa sobom, nekada pripadalo njegovoj majci.
Ponekad, kao da ju je uspevala videti: krhku, vilinski lepu devojčicu raspletene plave kose, vrlo sličnu tetka Keti, s Vilovim očima. Zamišljala ju je u belom, uvek u beloj haljini do poda, lakoj kao paučini; i bosu. Mogla ju je videti kako stoji pred ogledalom i češlja kosu, ili kako pevuši glasom grlice i vrti se po sobi, i kako se smije...
Bila je nestvarno lepa, i u isto vreme neprirodna, i gotovo sablasna. Ponekad bi se trgnula iz sna i preplašeno sela u krevetu, i u tami kao da bi za delić trena spazila jedva primetan odsjaj beline. Kao da bi vrata škripnula na promaji i učinila da pomisli kako Belin beli skut, neuhvatljiv, leprša dok upravo izlazi... Onda bi trepnula i shvatila da zapravo gleda u zavesu koju je vetar pomerao.

Međutim, ponekad je taj osećaj bio mnogo jezovitiji. Dešavalo joj se da spava, i u snu sasvim jasno vidi Bel kako stoji pored kreveta i posmatra je. Zlatna joj je kosa poput ogrtača padala sve do struka, a lice bilo avetno belo. Stajala bi pored nje, uhvaćene u zamku sna, i posmatrala je; i onda bi joj se učinilo da između šumnih otkucaja sopstvenog srca čuje kako ona tiho, gotovo bezglasno pevuši. Ponekad bi joj se dotakla lica ili nadlanice, ali tad bi ona bila već do krajnjih granica napregnuta da se probudi; a čim bi se trgnula i otvorila oči, nje više nije bilo.
Kad je na javi mislila o Bel, činila joj se ljupka i draga i uživala je u tom prizoru. Međutim, kad ju je viđala u svojim snovima, dobijala je neku drugu dimenziju. Bila je ozbiljna, i bleda, vrlo bleda... Od tog su je podilazili žmarci. U njenoj je glavi Bel bila živa i gotovo rukom opipljiva. Ali u njenim je snovima bila kao da stoje u dve različite dimenzije, kao da je posmatra iz nekog sablasnog sveta vila i duhova.
U njenim snovima Bel nije bila živa.

To joj se počelo događati posle Škotske. Nekoliko je nedelja nemirno spavala, trzajući se iza sna oblivena znojem i jezom odignutih dlačica svud po telu. Onda je rekla Vilu: tvoja mi majka dolazi u sobu skoro svake noći, Vile. On je pogledao njeno napeto i preplašeno lice. Onda ju je poljubio u čelo, kao dete, i rekao: ne brini. Neće više dolaziti.
I, zaista.
Ležala je u krevetu i razmišljala kako Bel više nikada nije došla, osim ako bi je ona sama pozvala, misleći na nju na javi.

Onda su se vrata otvorila i ušao je Vil. Nekoliko trenutaka samo je stajao tamo, s rukom na bravi, i posmatrao je. Ona pomisli kako nikad, zapravo, nije primetila koliko je Vil visok. Činilo joj se da se morao sagnuti na dovratku. Tih zadnjih dana kao da je na njene oči rastao, dobijao na veličini i snazi.
Podigla je obrve, začuđena njegovim ćutanjem. Od tog se prenuo i promenio. Smešeći se, rekao je:
-Mislio sam da spavaš.
Zatvorio je vrata. Ona reče:
-Oh, ne. Ne dolazi mi san na oči.
On je malo oklevao.
-Mogu li da ostanem ovde noćas, Teodora? Nisam se u stanju smiriti nigde drugde u kući.
-Zašto misliš da ovde hoćeš?
Govoreći, pomerala se u krevetu da mu napravi mesta. On je čudno pogleda, prilazeći.
-Ne mislim, znam.
Kad mu je rekla da joj je tetka Keti sve objasnila, bezizrazno ju je upitao:
-Objasnila?
-Da. Sad mi je najzad jasno čemu cela ona predstava i šta su zapravo hteli: zateći ovde mene, samu.
-Oh? Je li ti, možda, jasno i zašto ti nikad nisam rekao šta je s Beatris, obzirom da je onda verovatno ne bi pustila unutra? Jer, ako jeste, voleo bih da objasniš to i meni.
Ona se malo strese od njegovog sarkazma.
-Ajdan je rekao... Rekao je da se Onaj Koji Daje Svetlo nema potrebe interesovati za poslove Svetlonoše.
-Pa?
-Pa, to možda i nije bila moja stvar, zar ne, Vile?
On zausti, ali ga ona preduhitri.
-Vrlo su vešto to izveli, zar ne? Malo ljudi zna kako te zove tetka Keti, ali Beatris je s njom godinama. Ona zna. I znala je da je razotkrivena još u Škotskoj, videla je moju reakciju tamo, i svakako je znala da ću to reći tebi. Zar je verovala da neću?
-Ne. Ali nije imala izbora, zar ne. Morala je doći.
Ona ga zbunjeno pogleda.
-Mi ne propuštamo svoje obrede, Teodora. Jedino opravdanje Beatrisinom izostanku bila bi smrt. I svakako nije mogla propustiti obred u kojem najzad učestvuje Onaj Koji Daje Svetlo. Čekala ga je godinama. Žudno je želela prisustvovati tome.
-Prljavo! Služiti se tobom istovremeno dok...
-Namerava otići? Ali ti još uvek ne shvataš. To što si učinila letos, za svakog je od nas ponaosob bio preporod. Dobitak za kakav je Beatris, sasvim ispravno, pretpostavila da je vredan ogromnog rizika svog razotkrivanja.
-I onda je ipak otišla Ajdanu koji joj tako nešto ne može obezbediti.
-Ali ona veruje da će on to moći.
-Zašto je on morao doći? Nije li to nešto što je Beatris mogla obaviti sama?
-Ti ne poznaješ Bojdove.
Svrnuo je pogled na nju.
-Ajdan me mrzi, devojčice. Osujetio sam sve njegove planove ikada, i nije mogao a da ne vidi kako ću reagovati kad on osujeti moje. Meni i tebi je to besmisleno, ali on to, verovatno, smatra najvećom satisfakcijom ikada. Za prizor mog straha, Ajdan bi uradio šta god, pa tako i otišao na prag pogibelji, što ovo mesto za njega jeste. Jer, ja sam bio do kostiju uplašen, iako ti to nisi videla. On jeste. Neki ljudi uživaju u tuđem bolu, Teodora.
-On u tvom verovatno više nego u ičijem.
Vil sleže ramenima.
-Želiš li ti bol njemu?
Nije joj odmah odgovorio, i ona se zgrozi.
-Oh, Vile!...
-Šta od mene hoćeš?
-Svakako ne da taj odgovor bude potvrdan!
On okrete glavu od nje.
-Počela sam ovaj razgovor jer sam ti, zadnji put, htela reći kako te ni za šta ne krivim. Nisi me ni u čemu izdao ili obmanuo, i ne smatram da sam se u ovoj situaciji našla zbog tebe.
-Međutim, jesi.
-Ne. Ovde sam jer tu moram biti. To je moje mesto. Onda krivi proviđenje, ili usud, ili kako god to već nazivaš. Ne sebe. Nećeš dozvoliti da ovo bude razlog iz kojeg ćeš na bilo koji način postati sličan njemu, Vile.
On iznenada prasne:
-Šta ti o tome znaš? Ne misliš li već danima kako Ajdan i ja ličimo? Zar nije tačno da sam ti sve sličniji njemu? Vidim ti to u očima kad god me pogledaš, u načinu na koji mi se obraćaš, u svemu. Koju bi razliku primetila i da mu počnem zaista nalikovati?
-Zar misliš da to ne bih primetila? Da bih na tako nešto ostala slepa?
-Već si slepa! Ako ijednog trena možeš pomisliti da postoje sličnosti...
-Vi ste slični, šta god ti voleo da ja sad kažem. Srodni ste krvlju i likom i onim čime se bavite. Srodni ste zbog Dara koji obojica imate. Ali, tu svaka sličnost među vama prestaje.
Na njene oči, Vilov tako naglo probuđeni gnev je jenjavao. Iznenada se okrenuo ka njoj, ščepao je i ukopao lice u njenu kosu.
Teodora pomisli: gospode, kako je napet!..
Nije imala dojam da se Vil tako loše oseća dok je naprosto ležao kraj nje. Glas mu je bio miran i len, uobičajeni Vilov glas, i, kao skoro i uvek, delovao je spokojan. U poslednje je vreme taj njegov spokoj postao mračan, ali više se nije žestio; i ako bi na tren i planuo, kao maločas; to je brzo prolazilo. Vilov je spokoj naprosto dobio drugu, mračnu dimenziju. Sedeo bi, s neobičnim onim svetlom oko sebe; od one vrste koja čoveka ostavlja zbunjenog i u nedoumici odakle uopšte to svetlo - da li mu se možda pričinjava?.. Ali u isto vreme, nekakav je mrak dolazio od njega. Pogledala bi ga u lice i videla da su mu oči tamnije. Ponekad bi odavao utisak čudne, za Vila sasvim netipične hladnoće i oholosti. Kao da se na momente udaljava, distancira od nje i ostatka sveta...
Počelo je te iste noći.

Sanjala je jedan od onih snova u kojima čovek uvek zna da, naprosto, sanja. To je bio glavni razlog što, spočetka, nije osećala nikakvog straha. S druge strane, tu i nije bilo potrebe za nekim strahom, zar ne? Sanajala je da je opet letos u Škotskoj.
Godinu dana, skoro, ona nije uspevala sklopiti kompletnu sliku, ništa osim iznenadnih, neočekivano jasnih sekvenci u kojima bi uspela osetiti čak i mirise. Ovaj se san činio jedan takav vaskrsli prizor.
Pod rukom je osećala toplinu i glatkoću kamena. Nekako je znala da je već dugo noć, ali kamen je svejedno bio topao. Vrlo blizu nje, takoreći da ih se dotakne, ponovo je videla gola tamnoputa leđa s opakom malom škorpijom, leđa izvijena u plesu. Divlja kosa, crnja od mastila, rasipala se nisko niz kičmu. Bila je to Beatris, naravno, i ona se malo namršti, osećajući novi nalet neprijatnosti i mrskosti. Još je mnogo nekih ljudi bilo naokolo, ali ona nekako nije mogla prestati gledati u Beatris. Neprijatnost je u njoj rasla sve dok nije takoreći počela osećati gađenje, maltene da povrati. Ona nije htela da Beatris bude ovde noćas. Nije joj tu bilo mesto.
Ona je ne želi ovde.
Pružila je ruku ka ženinim leđima i zgrabila punu šaku one guste kose s mirisom tamjana. Zaustavljena usred plesa, žena jekne od bola i vešto se, upravo neljudskim pokretom, brzo i hitro okrete prema njoj.
Teodora oseti kako joj ruka pada u užasu.
Bila je to, svakako, Beatris. Njena smeđa put, nadmeni oblik njene brade i nosa, krvavo crveni, malčice svinuti dugi nokti grabljivice... To je definitivno bila samo Beatris.
Ali kako je mogla biti Beatris?
Beatris je imala tamnoljubičaste oči kao ciklame u ponoć, oči s nemerljivom dubinom, tako da je od prvog susreta imala dojam da se u njima kriju ambisi neistraženih prostranstava.
Međutim, ova Beatris u njenom snu imala je gadne oči divlje zveri, oči bez imalo ljudskosti, kao da je pogledala u zenice vučice. Šarenice tih očiju bile su zlatnožute i zenice uspravne i rasporene kao mačije. Te su oči gledale u nju, i ona oseti kako joj se gađenje sad popelo do grla i, iako je htela vrištati, mučnina joj nije dopuštala. Mislila je da će je zgađenost naprosto ugušiti. Ona protrese glavom, ne bi li uvidela, možda, kako joj se ceo prizor naprosto pričinio, međutim, onda joj se Beatris unese u lice i isceri. Kako se nacerila, ogolila je zašiljene vučje očnjake, i ona više ne izdrži, i poče da vrišti...

Osetila je dodir na ramenu, i odskočila od njega vrtoglavom hitrinom.
-Ne diraj me!.. Ne diraj me, ne diraj!...
Srce joj je toliko udaralo da se tresla celim telom. Grčevito stisnutih kolena uz grudi, držala je ruke na očima ne usuđujući se pogledati i samo je ponavljala:
-Ne diraj me, oh, ne diraj me!..
U ušima joj je šumelo. Trebalo joj je više snage nego ikad pre u životu da uspe zauzdati užas dovoljno da bi shvatila da više ne sanja, da je to Vil pored nje, i da joj već neko vreme govori...
Ona otvori oči.
Soba je bila okupana bledim svetlom koje je u širokom mlazu ulazilo kroz nezastrto okno. Mesec je na zapadu bio neobično pravilan i jasan, i pod njim je svaka stvar u sobi bila kao na dlanu. Ona i Vil su bacali senke po zidovima. Bilo joj je vruće iako se tresla i majica joj se, u goloj vodi, zalepila za leđa. Vil je nešto govorio, ali ona ga nije slušala. Mucajući i jecajući počela mu je pričati šta je sanjala, apsolutno slepa i neosetna za sve osim tog strašnog sna u svojoj glavi.
Vil ju je ćutke saslušao, dokle god nije prestala i ponovo zarila lice u ruke. Kako je bio leđima okrenut prozoru punom bledožute mesečine, nije mu mogla videti lice. Bio je posve miran i tih, nepomičan kao da ne diše, i sve što je učinio nakon što je ona prestala govoriti, bilo je da joj na tren prisloni nadlanicu uz čelo. Onda je rekao:
-Imaš groznicu. Skuvaću ti čaj.
Ona ga mahnito pograbi kad je počeo ustajati.
-Oh, ne..! Nemoj da ideš, nemoj da me ostavljaš..!
Prstima skliskim od znoja držala se njegove majice, na kolenima, kao da kleči pred anđelom spasiteljem. Suze su joj bezglasno curile licem.
-Nemoj da ideš, Vile, molim te! Bojim se!
On je delić trena stajao nepomično iznad nje, a onda je ponovo seo. Ništa nije govorio a ona ga nije puštala sve do jutra.
Mislila je kako se više nikad neće usuditi zaspati.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.