Beatris krene da ustaje, ali Ajdan je i dalje mirno sedeo. Reče:
-Govoreći o veštici...
Nasmijao se kao zao dečak. Onda se ponovo obratio Teodori, s istom podsmešljivom ljubaznošću:
-Neizmerno mi je žao što ću ostati lišen pogleda na vaše lice, gospođice, ipak. Ali ne verujem da moj nećak ima ikakve volje da se time razbacuje naokolo. Sad će vam reći isto ono što sam i ja, maločas: ova vas se stvar uopšte ne tiče. Do viđenja, gospođice. Izuzetno ste mi prijali.
Sa zadnjim odjecima njegovog glasa, u sobu uđe Vil.
Teodora je pomislila da nije moglo proteći više od nekoliko mizernih sekundi otkako je čula bubu i ugledala Vila na pragu. Kako je ušao, vrata su na njene oči maltene sama, s treskom poletela na zid, kao da ih nije otvorio ničim do svojim uraganskim gnevom.
Jer, po prvi put u njenom životu, Vil je bio besan.
Ona žudno pogleda u njega, ali joj reči umreše na usnama. Vil je izgledao tako da se ona uplašila više nego ijednog trenutka u toj sobi s Ajdanom, više nego, bila je sigurna, ikada i ikoga u celom svom veku. Lice mu je bilo jezivo. Samo je za delić trena pogledao u nju, pa rekao:
-Teodora. Izađi.
Glas mu je bio mrtav.
Ona bi pljunula u čelo svakom ko bi joj, do tog momenta, bio rekao da je Vil sposoban za takav glas. Ali, nije bilo sumnje. Na tom je pragu stajao Vil, i rekao dve reči posle čijeg je tona ona odmah, bez upliva svoje volje, bila kao povučena s mesta na kojem je stajala i bukvalno izbačena napolje. Dok je, u letu, prolazila pored njega; slučajno ga se dotakla; i od tog joj jarko svetlo blesne pred očima, za časak je potpuno zaslepevši. Letimičan, uistinu jedva osetan kontakt njenog i Vilovog tela učinio je da pomisli kako će se rascepiti nadvoje od bola. Za njom se vrata zalupiše silinom od koje su se sva okna u kući zatresla, i ona se uhvati za zid, grabeći vazduh. Neko vreme nije bila u stanju da učini ma šta drugo, osim da guši i cvili od bola tamo, kao išibana. Onda je polako, oslanjajući se o zid, došla do ulaznih vrata i tu je noge izdaše.
Pala je na prag, privlačeći kolena grudima i grčevito ih stišćući. Noć je stigla pola dana prerano.
Do pre samo sat vremena toplo i plavo nebo sad je bilo teško od crnih, zloćudnih oblaka. Kako je pogledala, sablasno plavičasta munja blesne duž svoda u stopu praćena gromom od kojeg je tlo podrhtvalo. Nije osećala nikakvog vetra, ali su krošnje šumele i pucketale. Kuća je, mračna i opasna, ćutala u grobnoj tišini; i ona ugleda Kiti, nakostrešene dlake, kako hitrim skokom odnosi jedno zalutalo mače što dalje od nepogode. Ne u kuću.
Jer, užas nije dolazio iz šume.
Noge su joj bile ledene ali znoj je curkom curio niz njena gola leđa. Kroz potmulu grmljavinu i jezivo fijukanje i škripanje po šumi oko kuće, odjednom je shvatila da čuje izlomljene odlomke glasova. Celo vreme dok je sedela na pragu i slušala, opirala se očajničkoj, ludoj želji da pobegne što dalje može, ne okrečući se. Šuma je volšebno oživela svud naokolo, ali zlo nije udaralo iz nje. Šuma je naprosto reagovala na zlo koje je zijalo iz kuće.
Zlo Vilovog gneva.
Do ušiju joj dođe Beatrisin glas, nerazgovetan. Prepoznala je samo: ti moraš, Vile!.. Pre nego ju je Vilov mrtav glas presekao. Nije čula šta je rekao, ali posle toga Beatris je zaćutala i više se nijednom nije oglasila. Onda je čula Ajdana, neobično jasno: još se nije rodio Bojd koji bi se vukao naokolo s Managanskom bagrom, što je i onaj moj blesavi brat najposle shvatio!.. Pa onda Vil, koji odgovara nešto nerazaznatljivo. Ajdan je prasnuo: ti nisi Managan, prokleto balavo kopile!.. Vil se nasmije a njoj se odiže kosa na glavi od tog smeha. Začula je glasove oštrije nego maločas. Vil je govorio: zar nisam bio sasvim jasan zadnji put? Nisi morao raditi celu ovu farsu samo da bih ti ja ponovio kako me nije briga hoćeš li istrunuti jalov, kakav već jesi... Potom je govorio nešto što je samo u naletima dolazilo do nje, kao reči bez smisla, nešto kao: crno, prokleto, naopaki obredi, krv, žrtva... Od sveg je razumela samo kraj: i ti hoćeš da se ja vratim? Čemu? Imao sam toga dosta za sve živote ubuduće. Vrati se ti, i, svakako, povedi to đubre sa sobom. Kod mene nema posla za crni škart a ti i ne znaš za bolje... Beatris se ni na to ne oglasi. Umesto toga, čula je Ajdanovo režanje: bez obzira čime ti je Ketrin Managan napunila uši i bednu utrobu koja te je nosila... Ti si Bojd. I to ćeš videti pre kraja. Onda Vil otpovrne: je li to najbolje što si znao spremiti za ovaj put? Mogao si uštedeti truda. Jer, iskreno, striče... Mene baš briga. A kraj je sad. Napolje.
Nasta kao večnost dug momenat u kojem se ništa nije čulo. Onda se vrata ponovo s treskom otvoriše. Teodora skoči s praga.
Ne zastajući i ne osvrčući se na nju, iz kuće izlete Beatris. Hodala je toliko brzo da se činilo da ne dodiruje zemlju. Teodora je samo na jedan tren imala pogled na njena nekako sasvim drugačija ramena i potiljak, bez ičeg vojvodskog. Izgledalo je kao da se sva smanjila i skupila, i barem deset godina ostarila. Poput gavrana pred orlovima odletela je do auta i za sobom zalupila vrata slepog stakla koje je sakri. Onda je izašao Ajdan a odmah za njegovim ramenom Vil.
Ugledavši je Ajdan zastade i zausti, međutim, Vil progovori mirnim glasom, upravo ravnodušno:
-Ako je osloviš, više nikada nećeš govoriti, Ajdane.
Ajdan učini nagao pokret, ali se Vil ne pomače.
Onda se okrete na peti i ode.
Ćutali su. Ona nije znala odakle bi počela, a on je stajao nad njom, skupljenom u fotelji, i samo je tako odgore posmatrao. Iz idiotskog se razloga nije usuđivala pomaći. Onda Vil, bez ikakvog prethodnog nagoveštaja, prasne:
-J.ebote, Teodora, na šta si uopšte mislila?
Ona izvi ramenima pod praskom njegovog glasa, kao da je, zapravo, zamahnuo bičem. Ali Vilov glas sada, i malopre; bili su kao nebo i zemlja različiti. Sad je mogao kleti i vikati koliko god želi. Ona se više nije plašila.
To je bio Vil kojeg poznaje dve godine. Ako je uspela preživeti onaj strah od maločas, tog nikad pre viđenog ili makar slućenog Vila; svakako se neće plašiti ovoga kojeg poznaje dve godine.
Brecnula se:
-Na šta sam mislila?
-Da! Odakle ti samo ta luda ideja da ih puštaš unutra?
-Odakle sam ja znala da ih ne smem pustiti?
-Ne pričaj gluposti. S neba je očigledno koliko Ajdan i ja ličimo. Iz kojeg bi blesavog razloga bilo ko na ovom svetu ličio na mene, osim ako nismo u srodstvu? A ti već poznaješ sve i jednog mog srodnika, osim Bojdovih! Ako nije nijedan od Managana, ko je onda, Teodora?
Ona reče još glasnije nego maločas:
-Možeš se derati koliko god hoćeš, ali ja nisam videla nikakvu sličnost među vama dok nije rekao ko je.
Ispljunula je:
-Jer, vi i ne ličite, što se mene tiče.
Njemu se lice promeni, i za tren je izgledalo kao da se počinje smešiti. Ona smekša. Uhvatila ga je za ruku.
-Nemoj se ljutiti na mene, Vile.
-Blesava ženo.
Klekao je pored nje i silovito joj ukopao prste u potiljak.
-Ja se ne ljutim. Prestravljen sam.
-Prestravljen?..
Sad su se gledali iz najveće uopšte moguće blizine.
-Vile, ja nisam znala ko je on, zaista nisam...
-Znam to, dovraga.
-I kad su mi rekli, šta sam uopšte mogla?
-Ništa, u pravu si. Oprosti ti meni, devojčice. Oprosti što vičem i prozivam te. Mislio sam da će mi srce stati kad sam stigao do hotela i shvatio o čemu se zapravo radi. Mada me moj strah ne opravdava, naravno. Oprosti.
Stresao se.
-Nisam smeo ni da mislim kako si ovde s njim. Koliko su uopše bili?
-Ali ni pola sata...
-Teodora.
Ne mnogo nežno podigao joj je lice i naterao je da ga pogleda u oči.
-Nadam se da od njih ništa nisi uzela, ni popila bilo šta što je bilo u sobi nasamo s njima makar i sekundu.
Ona raširi oči, zapanjena. On prasne:
-Odgovori mi!..
Njegove su je oči pekle. Dahnula je, još uvek zaprepaštena:
-Oh, ne...
-Sad hoću da uradiš nešto. Da li me slušaš? Hoću da sedneš i razmisliš da li u ovoj sobi, ili bilo gde u kući, nedostaje nešto što ti pripada. Ne knjige i slične gluposti. Nešto što na sebi nosiš, kao odeća, nakit... Da li me uopšte razumeš, Teodora?
Njoj je zujalo u ušima. Pokušala je da odgovori ali nikakav joj glas nije došao na usne. Vil je snažno protrese.
-Jesi li sasvim sigurna da me razumeš? To što tražim od tebe, možda je najvažnija stvar u tvom životu sada, Teodora. Idi i pogledaj, i uradi to kao što nisi nikada.
-Govoreći o veštici...
Nasmijao se kao zao dečak. Onda se ponovo obratio Teodori, s istom podsmešljivom ljubaznošću:
-Neizmerno mi je žao što ću ostati lišen pogleda na vaše lice, gospođice, ipak. Ali ne verujem da moj nećak ima ikakve volje da se time razbacuje naokolo. Sad će vam reći isto ono što sam i ja, maločas: ova vas se stvar uopšte ne tiče. Do viđenja, gospođice. Izuzetno ste mi prijali.
Sa zadnjim odjecima njegovog glasa, u sobu uđe Vil.
Teodora je pomislila da nije moglo proteći više od nekoliko mizernih sekundi otkako je čula bubu i ugledala Vila na pragu. Kako je ušao, vrata su na njene oči maltene sama, s treskom poletela na zid, kao da ih nije otvorio ničim do svojim uraganskim gnevom.
Jer, po prvi put u njenom životu, Vil je bio besan.
Ona žudno pogleda u njega, ali joj reči umreše na usnama. Vil je izgledao tako da se ona uplašila više nego ijednog trenutka u toj sobi s Ajdanom, više nego, bila je sigurna, ikada i ikoga u celom svom veku. Lice mu je bilo jezivo. Samo je za delić trena pogledao u nju, pa rekao:
-Teodora. Izađi.
Glas mu je bio mrtav.
Ona bi pljunula u čelo svakom ko bi joj, do tog momenta, bio rekao da je Vil sposoban za takav glas. Ali, nije bilo sumnje. Na tom je pragu stajao Vil, i rekao dve reči posle čijeg je tona ona odmah, bez upliva svoje volje, bila kao povučena s mesta na kojem je stajala i bukvalno izbačena napolje. Dok je, u letu, prolazila pored njega; slučajno ga se dotakla; i od tog joj jarko svetlo blesne pred očima, za časak je potpuno zaslepevši. Letimičan, uistinu jedva osetan kontakt njenog i Vilovog tela učinio je da pomisli kako će se rascepiti nadvoje od bola. Za njom se vrata zalupiše silinom od koje su se sva okna u kući zatresla, i ona se uhvati za zid, grabeći vazduh. Neko vreme nije bila u stanju da učini ma šta drugo, osim da guši i cvili od bola tamo, kao išibana. Onda je polako, oslanjajući se o zid, došla do ulaznih vrata i tu je noge izdaše.
Pala je na prag, privlačeći kolena grudima i grčevito ih stišćući. Noć je stigla pola dana prerano.
Do pre samo sat vremena toplo i plavo nebo sad je bilo teško od crnih, zloćudnih oblaka. Kako je pogledala, sablasno plavičasta munja blesne duž svoda u stopu praćena gromom od kojeg je tlo podrhtvalo. Nije osećala nikakvog vetra, ali su krošnje šumele i pucketale. Kuća je, mračna i opasna, ćutala u grobnoj tišini; i ona ugleda Kiti, nakostrešene dlake, kako hitrim skokom odnosi jedno zalutalo mače što dalje od nepogode. Ne u kuću.
Jer, užas nije dolazio iz šume.
Noge su joj bile ledene ali znoj je curkom curio niz njena gola leđa. Kroz potmulu grmljavinu i jezivo fijukanje i škripanje po šumi oko kuće, odjednom je shvatila da čuje izlomljene odlomke glasova. Celo vreme dok je sedela na pragu i slušala, opirala se očajničkoj, ludoj želji da pobegne što dalje može, ne okrečući se. Šuma je volšebno oživela svud naokolo, ali zlo nije udaralo iz nje. Šuma je naprosto reagovala na zlo koje je zijalo iz kuće.
Zlo Vilovog gneva.
Do ušiju joj dođe Beatrisin glas, nerazgovetan. Prepoznala je samo: ti moraš, Vile!.. Pre nego ju je Vilov mrtav glas presekao. Nije čula šta je rekao, ali posle toga Beatris je zaćutala i više se nijednom nije oglasila. Onda je čula Ajdana, neobično jasno: još se nije rodio Bojd koji bi se vukao naokolo s Managanskom bagrom, što je i onaj moj blesavi brat najposle shvatio!.. Pa onda Vil, koji odgovara nešto nerazaznatljivo. Ajdan je prasnuo: ti nisi Managan, prokleto balavo kopile!.. Vil se nasmije a njoj se odiže kosa na glavi od tog smeha. Začula je glasove oštrije nego maločas. Vil je govorio: zar nisam bio sasvim jasan zadnji put? Nisi morao raditi celu ovu farsu samo da bih ti ja ponovio kako me nije briga hoćeš li istrunuti jalov, kakav već jesi... Potom je govorio nešto što je samo u naletima dolazilo do nje, kao reči bez smisla, nešto kao: crno, prokleto, naopaki obredi, krv, žrtva... Od sveg je razumela samo kraj: i ti hoćeš da se ja vratim? Čemu? Imao sam toga dosta za sve živote ubuduće. Vrati se ti, i, svakako, povedi to đubre sa sobom. Kod mene nema posla za crni škart a ti i ne znaš za bolje... Beatris se ni na to ne oglasi. Umesto toga, čula je Ajdanovo režanje: bez obzira čime ti je Ketrin Managan napunila uši i bednu utrobu koja te je nosila... Ti si Bojd. I to ćeš videti pre kraja. Onda Vil otpovrne: je li to najbolje što si znao spremiti za ovaj put? Mogao si uštedeti truda. Jer, iskreno, striče... Mene baš briga. A kraj je sad. Napolje.
Nasta kao večnost dug momenat u kojem se ništa nije čulo. Onda se vrata ponovo s treskom otvoriše. Teodora skoči s praga.
Ne zastajući i ne osvrčući se na nju, iz kuće izlete Beatris. Hodala je toliko brzo da se činilo da ne dodiruje zemlju. Teodora je samo na jedan tren imala pogled na njena nekako sasvim drugačija ramena i potiljak, bez ičeg vojvodskog. Izgledalo je kao da se sva smanjila i skupila, i barem deset godina ostarila. Poput gavrana pred orlovima odletela je do auta i za sobom zalupila vrata slepog stakla koje je sakri. Onda je izašao Ajdan a odmah za njegovim ramenom Vil.
Ugledavši je Ajdan zastade i zausti, međutim, Vil progovori mirnim glasom, upravo ravnodušno:
-Ako je osloviš, više nikada nećeš govoriti, Ajdane.
Ajdan učini nagao pokret, ali se Vil ne pomače.
Onda se okrete na peti i ode.
Ćutali su. Ona nije znala odakle bi počela, a on je stajao nad njom, skupljenom u fotelji, i samo je tako odgore posmatrao. Iz idiotskog se razloga nije usuđivala pomaći. Onda Vil, bez ikakvog prethodnog nagoveštaja, prasne:
-J.ebote, Teodora, na šta si uopšte mislila?
Ona izvi ramenima pod praskom njegovog glasa, kao da je, zapravo, zamahnuo bičem. Ali Vilov glas sada, i malopre; bili su kao nebo i zemlja različiti. Sad je mogao kleti i vikati koliko god želi. Ona se više nije plašila.
To je bio Vil kojeg poznaje dve godine. Ako je uspela preživeti onaj strah od maločas, tog nikad pre viđenog ili makar slućenog Vila; svakako se neće plašiti ovoga kojeg poznaje dve godine.
Brecnula se:
-Na šta sam mislila?
-Da! Odakle ti samo ta luda ideja da ih puštaš unutra?
-Odakle sam ja znala da ih ne smem pustiti?
-Ne pričaj gluposti. S neba je očigledno koliko Ajdan i ja ličimo. Iz kojeg bi blesavog razloga bilo ko na ovom svetu ličio na mene, osim ako nismo u srodstvu? A ti već poznaješ sve i jednog mog srodnika, osim Bojdovih! Ako nije nijedan od Managana, ko je onda, Teodora?
Ona reče još glasnije nego maločas:
-Možeš se derati koliko god hoćeš, ali ja nisam videla nikakvu sličnost među vama dok nije rekao ko je.
Ispljunula je:
-Jer, vi i ne ličite, što se mene tiče.
Njemu se lice promeni, i za tren je izgledalo kao da se počinje smešiti. Ona smekša. Uhvatila ga je za ruku.
-Nemoj se ljutiti na mene, Vile.
-Blesava ženo.
Klekao je pored nje i silovito joj ukopao prste u potiljak.
-Ja se ne ljutim. Prestravljen sam.
-Prestravljen?..
Sad su se gledali iz najveće uopšte moguće blizine.
-Vile, ja nisam znala ko je on, zaista nisam...
-Znam to, dovraga.
-I kad su mi rekli, šta sam uopšte mogla?
-Ništa, u pravu si. Oprosti ti meni, devojčice. Oprosti što vičem i prozivam te. Mislio sam da će mi srce stati kad sam stigao do hotela i shvatio o čemu se zapravo radi. Mada me moj strah ne opravdava, naravno. Oprosti.
Stresao se.
-Nisam smeo ni da mislim kako si ovde s njim. Koliko su uopše bili?
-Ali ni pola sata...
-Teodora.
Ne mnogo nežno podigao joj je lice i naterao je da ga pogleda u oči.
-Nadam se da od njih ništa nisi uzela, ni popila bilo šta što je bilo u sobi nasamo s njima makar i sekundu.
Ona raširi oči, zapanjena. On prasne:
-Odgovori mi!..
Njegove su je oči pekle. Dahnula je, još uvek zaprepaštena:
-Oh, ne...
-Sad hoću da uradiš nešto. Da li me slušaš? Hoću da sedneš i razmisliš da li u ovoj sobi, ili bilo gde u kući, nedostaje nešto što ti pripada. Ne knjige i slične gluposti. Nešto što na sebi nosiš, kao odeća, nakit... Da li me uopšte razumeš, Teodora?
Njoj je zujalo u ušima. Pokušala je da odgovori ali nikakav joj glas nije došao na usne. Vil je snažno protrese.
-Jesi li sasvim sigurna da me razumeš? To što tražim od tebe, možda je najvažnija stvar u tvom životu sada, Teodora. Idi i pogledaj, i uradi to kao što nisi nikada.
