Quantcast

Davno završeno, 27

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.360
Nije se baš mnogo zabrinula, iako je čovek trebao obratiti punu pažnju ako bi Vil rekao da nešto nije u redu. On se nije varao kad su takve stvari u pitanju. Međutim, dan je bio lep i topao; i drveće se već osulo pupoljcima. Prošlo je skoro dve godine otkako je srela Vila.
Zimu su proveli zavejani snegom koji je neočekivano padao nedeljama. Svih tih godina u Engleskoj, Teodora nije videla toliko snega. Umesto olovno teških kiša tipične engleske zime, prozori su do pola okna bili zatrpani snegom i ledenice visile sa streha. Smetovi su napravili pometnju u celoj zemlji i Vilova su predavanja na neko vreme bila prekinuta. Tih dana uopšte nisu izlazili napolje i svet je postao nestvaran i dalek. Činilo se da su Vil i ona posve sami na planeti. Ali onda je stidljivo sunce rasteralo oblake i vazduh je otoplio. Šuma je izgledala neobično čista i oprana, kao obnovljena posle dugog sna. Skrama smrznutog tla popustila je pod potočićima otopljenog snega i jedno jutro osvanula osuta drhtavim, hladnoćom orošenim proletnim cvećem. Svaki ga je dan bilo sve više pod suncem koje je uzimalo maha.
Taj je dan obećavao biti najtopliji od zime naovamo. Pospremajući po kući, ona se ugrijala i zajapurila. Otvorila je prozor i svukla džemper. Baš je vodila teške pregovore sa sumnjičavom Kiti da iznese svoje tek progledale mačiće iz korpe, i dok je klečala na kuhinjskom podu a mleko se kuvalo, čula je kako neki auto dolazi putem.

Bilo je još prerano da se Vil vrati a to ionako nije bio zvuk bube. Dok je prolazila hodnikom auto je stao, i onda je, jedan za drugim, čula dva metalna škljocaja - zalupljena vrata luksuznog vozila. Zainteresovana i začuđena, ona stade na prag.
Takav automobil stara šuma sasvim sigurno nikad nije videla. Bio je to fantastično uvrnut prizor, kao da su u njoj odjednom osvanuli bengalski tigrovi ili zmije otrovnice. Taj auto nije pripadao ovoj šumi isto kao ni zveri iz džungle. Slepa, zatamnjena stakla sijala su na suncu i bleštala joj u lice; tako da je nadnela dlan nad oči ne uspevajući odmah prepoznati ljude koji su joj prilazili. Sve dok joj nisu sasvim prišli, videla im je samo siluete. Onda oni zakloniše svetlo, i ona shvati da joj žena nije strana.
Bila je to Beatris sa svojim držanjem vojvotkinje i u autentičnoj brendiranoj odeći. Učinilo joj se da je višlja i uspravnija nego je pamtila, ali možda je stvar, prosto, bila u tome što je po prvi put gleda sasvim budna i svesna. Kosa joj je ponovo bila podignuta u komplikovanu punđu u kojoj ni najpažljiviji posmatrač ne bi uspeo videti šnalu ili iglu; i, sve u svemu, izgledala je potpuno kao kakva opasna bankarka. Teodora je gledala u njenu savršenu šminku i odeću i gotovo je posumnjala kako je onaj prizor divlje, raspuštene kose i tetoviranih leđa tek fantastični doseg njene sopstvene mašte. Ništa nije moglo biti otmenije i dostojanstvenije od te žene.
Beatris se srdačno smešila i, prišavši joj, obema svojim negovanim dlanovima uhvatila njenu ruku. Toplo je rekla:
-Kako mi je drago što te vidim, Teodora!
Međutim, ona, nekako, nije mogla prestati da gleda u muškarca.

Bio je visok i, bez svake sumnje, Irac. Imao je onu precrnu kosu kao gavranovo krilo, sablasno belu put isto kao Megan i skandalozno plave oči. Te tri stvari niko na svetu nije nosio kao Irci. Izuzetno lep muškarac, pomislila je ona; jedan od onih kakvi se retko sreću i uvek pamte. Po svemu: svom izgledu, skupoj odeći bez greške koja mu je stajala kao salivena, i, na prvom mestu, svom držanju; možda je mogao biti naprosto Beatrisin parnjak, jedan od plemenitih prijatelja njenog pokojnog muža lorda koji mu je zamenio mesto. Ali Teodora iznenada pomisli: to je, u stvari, obrnuto. Ne pristaje taj muškarac Beatris, ona pristaje njemu.
Jer, bio je dovoljan samo jedan pogled na njih dvoje zajedno i odmah je znala da je Beatris pratilac u ovoj priči. Nije njeno prisustvo bitno ovde.
Ponajmanje upravo muškarcu pored kojeg je stajala.
On uopšte nije obraćao pažnju na Beatris. Žena je upita:
-Vil je kod kuće, svakako?
Ali kad Teodora odgovori odrečno, Beatris je izgledala razočarana i zapanjena. Počela je da se izvinjava i objašnjava kako joj nikad ne bi palo na um da neće zateći Vila - Vil je gotovo uvek kod kuće, zar ne? Kako je to neugodno! Šta sad da rade? Oni neizostavno moraju videti Vila.
I tako dalje, i tako dalje.
Dok je pričala, muškarac nije pokazivao ni najmanjeg znaka da je svestan njenog prisustva, kamoli da mari. Otkad su prišli vratima, on je netremice gledao u Teodoru, kao da u svom veku nije video ništa slično.
Ali taj pogled nije bio prijatan.
Možda se odvikla takvih pogleda muškaraca? Otkad je napustila London, muškarci koje je sretala nisu je vređali svojim pogledom. Ali ovaj je čovek svejedno uspeo izvesti da čitavi dugi meseci njenog zaborava nestanu kao da još nosi patinu Londona na cipelama. On ju je gledao i njoj je bilo jasno sve što misli. Registrovao je svaki deo njene odeće ponaosob, i odjednom je i ona sama bila svesnija šta je obukla nego ikad pre u životu. Na blesav se način postidela svojih hipijevskih leviski koje su videle mnoga nošenja, svoje majičice otvorenih leđa i bosih nogu. Beatrisin nakit je vredeo koliko celo selo, i ona uhvati sebe kako ga upoređuje sa svojim kupljenim na najobičnijem sajmu. Kao da je tek tog trena postala svesna da joj je kosa u zadnje dve godine izrasla takoreći do struka i da sigurno ostavlja dojam nordijskog varvarina.
Svojim pogledom, taj joj je čovek oduzeo osećaj apsolutne slobode i ugode u sopstvenoj koži, učinivši da se posrami svojih golih leđa i poželi ih iz istih stopa sakriti. Osetila se sirova i divlja, animalna i ranjiva, kao da njemu njena odeća nimalo ne smeta da bi video više. Ili sve.
Tad joj je postalo jasno da je njegova aristokratska otmenost više privid nego bilo šta drugo. Pretpostavljala je da su tako izgledali blazirani franscuski plemići ogrezli u porok i razvrat. Plava je krv mogla dati manire i držanje, ali nije bilo ništa pokvarenije na svetu od pokvarenog aristokrate. Postojala je čak i knjiga o jednom takvom. Ni njemu lepo, mlado i otmeno lice nije uspelo sakriti crnu dušu, najposle.
Kako god, odjednom se prenula i shvatila da je Beatris zaćutala i da sad oboje gledaju u nju. Posprdan osmeh Dorijana Greja reče joj da je njemu malo tog na šta je pomislila ostalo nepoznato; i to je sasvim oneraspoloži.
Pomerila se s vrata i pozvala ih da uđu.

U sobi, Beatris reče:
-Hoće li se Vil dugo zadržati?
-Ne verujem.
-Ne bih htela da ti smetamo, draga.
-Oh, ne. Želite li čaj?
Skrštenih nogu u cipelama vrištuće visokih peta. Beatris ju je gledala svojim ljubičastim očima. Rekla je, nežno:
-Vil te nikad ne ostavlja samu, zar ne?
-Ako može da izbegne, da. Čaj?
-Hvala, draga.
Ona se okrete na peti i ode.
Nije si mogla pomoći. Uopšte nije htela biti s njima u istoj sobi.
U kuhinji vide da je iskipelo mleko napravilo poplavu po šporetu, i dok ga je brisala spotičući se o mačiće i Kiti, napregnuto je razmišljala. Zašto su joj tako neugodni? Beatris joj se nikad nije sviđala. Bila je srdačna i ljubazna koliko bi god čovek mogao poželeti, ali joj je opet išla na živce. Pomislila je kako tome ne mora biti nikakvog konkretnog razloga. Ponekad sretnete ljude koji vam se ne sviđaju i to je sva priča.
Međutim, druga je stvar s gospodinom Grejom.
Dok je kuvala čaj, osetila je da su joj dlanovi mokri i da joj hladan znoj curi niz kičmu. Svetao i topao dan odjednom je postao pun mračnih senki i uznemirujuće, pritajene tišine. Shvatila je da joj gola leđa i bose noge zebu i da je svo njeno raspoloženje netragom nestalo.
Kad više nikako nije mogla odugovlačiti, vratila se u sobu. Dok je stavljala šolje na stol, muškarac progovori po prvi put.
-Pokipelo vam je mleko.
Imao je dubok baršunast glas, poput somota. Teodora oseti kako se naježila. Hitro ga je pogledala.
-Znam. Kuvala sam mleko za mačku kad sam vas čula.
-Život u šumi oskudeva u dešavanjima?
Sad je njegov podsmeh bio sasvim očigledan, i ona bezobrazno odbrusi:
-Zavisi šta vas zanima, gospodine.
Znala je da je neuljudna, ali nije si mogla pomoći. Taj čovek je činio da se oseća razdražena i svadljiva, plaha kako nije bila već dugo vremena. Zapravo, sve otkad je došla u šumu.
Čovek nije mogao biti izbeglica u jednoj tradicionalno negostoljubivoj i nadutoj zemlji, a da ne poprimi nešto od bezobrazluka kojim ga sa svih strana obasipaju - čak i da je rođen kao svetac. Ali Teodora nije bila svetica ni u svojoj domovini. Možda nije bila najsrdačnija i najotvorenija osoba ikada, ali je svakako baratala bezobrazlukom i bahatošću.
Međutim, verbalni okršaji su je iscrpljivali isto kao da se s nekim mlatila, i ona to, zapravo, nikad nije volela. Vil je primirio njenu prgavost, nepogrešivo radeći na nepoverenju i nikad sasvim zalečenim ozledama koje su joj bile uzrok; i ona već jako dugo nije imala prilike ni potrebe da se s bilo kim gađa rečima.
Međutim, ovaj je čovek, izgleda, budio sve najgore u njoj.
Nekoliko ju je trenutaka gledao bez imalo srama, od glave do pete, uopšte se ne krijući. Onda je rekao:
-Zaista, gospođice? Šta to devojka iz velegrada pronalazi u šumi kao što je ova?
Ona ravno izgovori:
-Ne sećam se da sam čula vaše ime, gospodine.
-Misleći time kako moram ostati bez odgovora, svakako.
-Ne. Naprosto misleći kako moj ima prioritet.
Govoreći, gledala je njegovo lice, iznenada shvatajući da u njemu ima nešto uznemirujuće poznato. Obrva mu posprdno zaigra, ali onda se ubaci Beatris:
-Oprosti, draga, sasvim sam smetnula s uma...
Sekund je oklevala, ili se to Teodori tako pričinilo, a onda reče:
-Ovo je Ajdan Bojd. On je brat Vilovog oca.


Teodora pomisli: smetnula s uma?.. Par trenutaka zgroženo je gledala Beatris. O čemu ta gadura priča? Oči joj poleteše s nje, nasmešene, kao da nema ničeg pod nebom čudnog od tog što je izvalila; na njega; a onda je sopstvena glupost zaprepasti.
Možda je Vil bio muška verzija Ketrin Managan, s njihovom svetloplavom kosom i očima i aurom nekoga iz druge dimenzije, ali on je svakako ličio i na Bojdove. Teodora shvati čijoj, zapravo, krvi duguje onaj volšeban, jedva primetan madež nad gornjom usnom, ili izraz koji mu poprime oči kad se ruga ili zavitlava. Kao što je ranije primećivala istovetnost određenih kretnji kod Vila i tetke Keti, sad je, zaprepaštena, shvatila da taj čovek gleda u nju na onaj pažljivi, motreći mačiji način koji je toliko nalikovao Vilovom da joj se umalo smuči. Za tren je bila sasvim očajna i sluđena. Ali onda je pomislila: taj čovek ne liči na Vila. On liči na ono što Vil nikada nije, niti bi mogao postati.
To je osvesti.
Okrenula je glavu od podsmešljivih, uvredljivih očiju tog čoveka, i pogledala Beatris, podignutih obrva u pitanju. Beatris se činila jedva primetno zatečena, baš kao i maločas. Onda je rekla svojim raskošnim glasom:
-Pretpostavljam da si iznenađena.
Teodoru njeno naginjanje u fotelji, širom otvorene oči i mačije predenje u glasu navede da pomisli: rođena zavodnica na delu. Bio je to upravo školski primer visprenog regrutovanja sledbenika.
Rekla je, bez ikakvog izraza:
-Pa, valjda bi se moglo i tako reći.
Beatris se toplo nasmeši.
-Tebi je, svakako, poznata čitava tužna istorija te stvari.
Sad su joj oči ble brižne, a osmeh majčinski.
-Ali ono o čemu, verovatno, nisi mislila, draga... To je koliko nesreće može počiniti puko nerazumevanje među ljudima.
Teodora upita s najljupkijom naivnošću u svom veku:
-Nerazumevanje, draga?
Osmeh joj je bio predusretljiv i topao. Ali nije verovala, ne zaista, da i njene oči, isto kao i ton i lice; uspevaju prikriti opaki gnev koji je već širio krila šišmiša u njenim grudima. Beatrisin osmeh izbledi na "draga". Oči joj se zakačiše za Teodorine. Kad je nastavila da govori, bilo je to sasvim drugačijim glasom nego do maločas. Sad je zvučala kao da uzvraća kakvu kletvu.
-Upravo tako. Moraš dozvoliti, draga, da Vil, usprkos svemu što o njemu znaš ili makar slutiš, možda ipak nije imun na porodičnu surevnjivost.
-Oh? Pa si ti, svakako, došla da ga tome poučiš? Draga?
Beatrisin osoran glas ostade da visi u prostoriji kao presečen nožem. Teodora se nije ni potrudila da prikrije gađenje. Pomislila je: neka sam prokleta ako ću više i sekunde slušati ovu ženturaču...
-Bi li, možda, poslušala mene?
Ona se zgrozi.
Stresla se celim telom od tih reči. Oči joj poleteše ka njemu i onda se zgrozi još više od veselog ruganja na njegovom licu. Bio je potpuno spokojan, kao da ćaskaju o vremenu.
Rekao je, s posrpdnom ljubaznošću:
-Premda ni u čemu ne bih uživao više nego da ovu raspravu odgledam do kraja, nisam ovde iz dokolice. Moraćete mi oprostiti, gospođice. Ne mogu dozvoliti da moja prva poseta nećaku posle mnogo godina započne ženskim čupanjem.
Teodora ispljune:
-Ali vi se tu baš ništa ne pitate.
Beatris započne:
-Ajdane...
On reče ni ne pogledavši je:
-Beatris, budi ljubazna i zaveži.
Izraz mu je bio isti, smešak podjednako ljubazan, ali Beatris više ni reč ne progovori. Autoritet je tog glasa bio ogroman. Teodora shvati da ovaj čovek u svom veku nije doživeo neposluh.
Ali, ako je išta naučila od Vila, to su bile dve stvari: da postoji autoritet i autoritet, kao i prvi put za sve.
Sad je znala, s najsigurnijim pouzdanjem u svom životu, kako je učinila grešku kad je te ljude pustila u kuću; i da ih ne sme više ni trena slušati. Hitnja tog da im što pre vidi leđa urlala joj je na uho. Bilo je od životne važnosti da ona više ne čuje ni jednu njihovu reč. Odjednom je postala svesna da je čvor u sastavu njenih ramena toliko zategnut da je fizički boli, i da joj rođeno telo šalje taj bol kao opomenu svesti koja je učinila neoprostiv previd.
Ona poče da govori:
-Uopšte me ne zanima šta imate za reći, gospodine...
-Ali naravno da te ne zanima.
Još se ljubaznije smešio i Teodora pomisli kako su to najstrašnije oči na svetu. One su netremice gledale u njene i osmeh ih se nije doticao. Bile su hladne i surove. Znala je da nema toga na celom prokletom svetu u šta bi te plave oči pogledale s toplinom i osetom. Mogla je zamisliti požudu u njima, gnev ili proračunato zanimanje, ali nikada ljubav i nežnost. Odjednom joj je bilo zlo od paklene sličnosti tog čoveka i Vila, od svih onih stvari koje su Vil i on delili a koje su joj vriskale u lice: krv tog strašnog čoveka teče i Vilovim venama...
On reče:
-Svetlonoša je taj koga zanima Onaj Koji Daje Svetlo, ne obrnuto. Zar ti to Vil nije rekao? Nema nikakve potrebe na ovome svetu usled koje bi tebe zanimali njegovi poslovi. Malo šta ti preostaje za brigu dokle god postoji on. Pa onda svakako nećeš mariti - mene?
-Svakako. Iz kojeg ćete razloga otići. Smesta.
On se nasmije, a sve se u prostoriji opako pritaji od tog smeha.
-Ne bi rekao. Na prste jedne ruke su izbrojive stvari lepe kao gnev lepe žene. Zašto ne bi sedela i prosto bila lepa, onda?
Onda joj se otvoreno, u lice nasmijao.
-Čovek bi rekao da si već naviknuta, zar ne?
Teodora ustade i zausti, spremna da urla i na još mnogo gore stvari; ali uto iznenada udari grom. Kuća se potrese iz temelja.
Ničim najavljena, napolju se prišunjala oluja. Ali ona je mislila samo jedno: hvala ti. Oh, hvala ti!...
Nije znala kome ni čemu ali nije ni marila.
Vil je stigao.
 

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.360
Ne sme više od tri uzastopna, što znači da neko od zainteresovanih može da ubaci svoj blog, pa da ti nastaviš sa još tri. Mislim da dnevni limit ne postoji.
Sad kad sam već pošla da te gnjavim...
Da mi pojasniš još pravila, ako smem :)
Soradze je jutros, posle mene, postavila svoj blog (Nagrađena poezija), da li to znači da sad, naprimer, smem još pisati, ili kako?
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.