Quantcast

Davno završeno, 12

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.380
Bila je pomalo uvređena, kao dete kojem natrljaju nos, kad su izašli iz kuhinje na hodnik, ali onda joj odblesak nekog zalutalog zraka svetla kroz jedna vrata privuče pažnju. Ona pogleda i ozari se.
-Hej, šta je to..?
Ne misleći, gurnula je vrata i zakoračila u prostoriju.

Prošlo je izvesno vreme pre nego se dosetila da je Vil nijednom rečju ili pokretom nije zaustavio, taman kao i kad su bili u onoj odaji tajni - što je sve sumnjivo ukazivalo na činjenicu da je, možda, ne bi sprečio ni da je probala ranije.
Stvar je bila u tome što ona nikad ranije nije.
Bez obzira koliko bila zaintrigirana, Teodora nije pitala ništa što je smatrala ličnim, odnosno neučtivim za pitati. U to je svakako spadalo zavirivanje u Vilove sobe. Nije videla veliku razliku u tome nego bi u preturanju njegovih ladica, ili, nedajbože, džepova. Međutim, on očigledno nije delio njeno mišljenje, tako da joj je odjednom palo na pamet: zašto nikad pre nije pitala? Ne za njegovu porodicu, ne za naslućeno osetljivu temu njegovog samačkog života - već prosto, konkretno: ko si ti, Vile Bojde..? Šta je to čime se baviš, osim što po šumi skupljaš trave i o njima objavljuješ knjige... Jer, tu je svakako bilo još koječega. Kako mi umeš zaviriti u glavu, shvatiti mi neizrečene želje, osećaje, nemir, bolest? Šta je značio onaj pogled u šumi maločas? Čime si me, proklet da si, na mestu prikovao; tako da sam se osetila svučena do gola, i još dublje, bez mogućnosti da pomerim i stopu pre nego si mi ti to, u svojoj milosti, dozvolio? To iskustvo, naprimer, nikako se nije dalo pripisati nekoj njenoj, eventualnoj, zbunjenosti, zatečenosti, šoku - i da je bilo jedino!..Bilo je na stotine sitnica koje je ona registrovala i naprosto ih primila sa smeškom, kroz šalu ili divljenje, kako samo deca prihvataju tajne i misterije - kao nešto samo po sebi normalno, ovonaravno. Kao da je dozvolila da u svetu kojim hoda obitavaju i čuda, ali ga svejedno nije dovodila u pitanje.

Dok je zapravo ceo njen svet bio u temelju poljuljan.

Da ga je ikada ranije pitala, možda je sad ne bi očekivala čudesa na svakom koraku. Možda bi joj on davnih dana još sve objasnio, ali, s druge strane, čemu? Da bi opet došla do zaključka kako je ceo njen dotadašnji život u temelju poljuljan?
Jer, tu nikakvo rešenje nije moglo biti razumu zadovoljavajuće.
Možda je ipak bila u pravu što je čekala mesecima pre nego je konačno pitala. Vil bi joj, naravno, odgovorio. On ju je pozvao u svoju kuću, u svoj svet, bez namere da joj u njemu nešto taji. Ali, ona je intuitivno znala da pitanja u čoveku, pre svega, moraju sazreti.
Posle svega što je videla i osetila, i što se opet savršeno uklapalo s opipljivim, materijalnim svetom na koji je bila naviknuta; sad joj više nije trebao čak ni Vil da joj kaže kako je njegov svet samo naličje njenog, druga strana jedne iste medalje.
Da je to sve jedna celina. Drugi vid iste stvari, koji je oduvek postojao i uvek hoće, različit ponajviše utoliko što su ga tek retki svesni. Ali ekskluzivnost nečega ne zadire u postojanje toga, ili..?

Do pre samo nekoliko meseci, ono što je tad videla uplašilo bi je i uznemirilo - ako bi pronašla snage da uopšte poveruje. Na neki način, ništa što je videla u onoj sobi maločas, nije bilo čudno i nesvakidašnje kao ovo. Stvari s kojima se tamo srela, unatoč njihovoj misterioznosti, opet su bile nešto što je njen um, makar i krajnje nategnuto, mogao da usvoji. Mogla je prihvatiti stare knjige i pergamente, suve trave i dnevnike kretanja planeta - sve je to vuklo na nauku taman toliko da bi njen stomak, doduše s maslom, pojeo. U tom je kontekstu mogla svariti još mnogo šta, pa makar i krila slepog miša ili pacovske repove. Ali, kako svariti ovo?
Pitanja, očigledno, još nisu bila sazrela sasvim.

Ušla je u sobu, sad opet mnogo manju od ostalih viđenih. Da je imala vremena i prilike, primetila bi da je pogled s njenog prozora, leti, verovatno lepši nego u celoj kući. Odatle se moglo videti pravo na ono mesto gde je šuma počinjala da roni naniže, otvarajući kao kakav put do sunčevih zalazaka kroz procep između stabala.
Ali, sad je bila kasna jesen, i padalo je veče, a u sobi nije sijalo drugog svetla do okvira ogromnog ogledala u prirodnoj veličini koje je, koso položeno na pod, odbijalo misteriozno zalutali zrak jesenjeg sunca - možda na isti način na koji je celo vreme obasjavao i Vila u kuhinji do maločas... Kao da ih je to igrajuće, vilinski nestvarno i nestašno svetlo pratilo po kući.
Zapravo, pomislila je, to nije tačno. Ne njih. Vila.
Ona očarano priđe ogledalu a da joj sve te misli ostaše tek začete u glavi, i setila ih se tek mnogo posle. Imalo je raskošni izvijeni ram boje starog zlata, kao fantastični splet od listića i cveća, kao da je uokvireno upletenom, nabujalom puzavicom. Na tren je oba dlana oslonila na njegovu površinu, jer su mu dubine bile tamne i kao da nisu odražavale sobu, pa se upitala da li je to uopšte ogledalo. Možda nije bilo materijalno? Možda će joj ruke propasti kao kroz tečno crnilo?
Šta je to?
Ali, onda je videla da je iz njeg neko gleda.
Ta je devojka ličila na nju, ali svakako nije mogla biti ona. Imala je na sebi uske, izbledele farmerke, one boje i trošnosti kakvu postiže materijal koji se svikao na telo, poput udobne stare cipele. Te su farmerke bile više puta štepane, jer su i devojci u ogledalu, kao i njoj, Teodori, očigledno bile omiljene. Ukusi su im se, očito, poklapali: i ta je devojka običavala nositi majice obeležene sloganima ili brojkama. Kao i Teodori, i njoj su famerke bile podvrnute na opakim dok martin čizmama. Ali, pomisli ona, tu je svaka sličnost morala da prestane, jer iako je odeća bila njena, do u zadnji štep i mrlju na potplati čizme; lice koje je zurilo u nju širom otvorenih očiju, iz nekog razloga zapanjeno, definitvno nije moglo pripadati njoj.

Ona izgovori:
-Zar sam to ja?
Gotovo se uplašila od značenja tih bogohulnih reči. Napola je očekivala da on padne mrtav usled takve jedne jeresi. Umesto toga, čula je kako se smeje.
-Pa, ako nisam ja...
-Je li to jedno od onih ogledala iz luna parkova? Ono što menja odraze?
-Imaš li kriv nos?
-Oh, ne. Upravo suprotno.
Onda se naljutila, pomislivši da je on zavitlava.
-Ali s tim ogledalom ne može biti sve u redu! To što ono pokazuje nije normalno!
-Pogledaj mene, onda.
Sad je videla njegov odraz za svojim ramenom. Međutim, umesto da joj pomogne, bacio ju je u još goru neodumicu. Vil je izgledao isto kao i uvek. Bio je to uobičajeni Vil kog ona poznaje već mesecima. Merila je njegovu visinu, koja ju je, kao i uvek, nadvišavala za glavu, neuhvatiljivu nijansu njegove kose koja je ponekad izgledala kao da gori a nekad, opet, skoro svetloplava. Lice mu je bilo isto: Vilove krilate obrve, trepavice po kojima kao da se nahvatala sunčeva prašina i onaj neočekivani, jedva primetni madež kod gornje usne zbog kojeg je delovao kao da se uvek pomalo ruga - svetu..? Pomalo je nestrpljivo, kao dečak, smakao kosu s lica; i ona se od tog njegovog nesvesnog, odavno u refleks pretočenog pokreta, naježila duž hrbata, kao i uvek što bi.
Ništa na tom Vilu u ogledalu nije bilo čudno!
-Šta, tebe? Ti si isti kao i uvek!..
-Pa onda?
Namrštila se, a devojka preko puta učini to isto.
-Prikazuje li te to ogledalo onakvim kakav bi hteo biti?
-Upravo si rekla da sam ja isti kao i uvek.
-Ali to uopšte nije primenjivo na tebi. Kad si ti besprekoran.
-Jesam li?
-Gluposti. Volela bih da vidim to ogledalo koje bi ulepšalo tebe!..
-U pravu si. Ovo ogledalo definitivno ne ulepšava nikoga.
-Ali, ovako bih izgledala ja, da se gledam u kakvoj orgiji oholosti i euforije...
-Tako izgledaš ti kad te drugi vide. Šta kažeš na to, devojčice?
Ona duboko uzdahne.
-Kažem da bih volela da ti mogu poverovati.
Onda se obema devojkama u toj sobi, onoj ispred, i onoj u ogledalu; oči napuniše vrućim suzama.
-Da li mi pokušavaš reći, Vile... Da me ovako vidiš ti..?
On se smešio.
-Od prvog dana, devojčice. Od onog trena kad sam otvorio vrata i uhvatio te kako mi, bez imalo stida i srama, pokušavaš ukrasti mačku.
Ona zagnjuri lice u ruke.

-Teodora. Prestani, hajde.
Uzeo je za zapešća i prisilio da makne ruke s lica.
-Prestani da plačeš, odmah.
Ona proguta suze.
-Ovo je zadnji put da plačeš zbog takvih gluposti. Tvoj izgled nije nešto zbog čega ćeš se ljudima izvinjavati, ili koja će te rastuživati.
Teodora poče šeprtljavo da objašnjava:
-Nisam tužna, zapravo...
-Suze radosnice bile bi bolji odgovor, ali nećeš me ubediti. Sad sedi i slušaj me.
Još uvek nesigurno, ona sede na ivicu neke fotelje koju je nazrela u sve većem mraku. Zatečeno ga je gledala svo vreme, kao da nije sigurna šta od nje hoće a ni da li je to, uopšte, bezopasno. On se spusti na pod do njenih nogu.
-Postoji nekoliko stvari koje se među nama moraju rešiti, ali to nije nešto što se sme forsirati. Hoću da mi od svoje volje odgovoriš, ne misleći o tome šta bih ja priželjkivao, ili ne. Neću da imam u tome ikakvog udela, neću da uopšte misliš o meni kad budeš mislila o tom odgovoru. Da li me razumeš? Ne postoje reči na ovom, ili bilo kojem drugom svetu, kojima bih ti makar približno tačno uspeo objasniti koliko je bitno da mi odgovoriš po sopstvenom srcu, od svoje volje. Da li me slušaš?
-Da, ali...
-Lepo. Sve ostalo što među nama stoji, doći će u svoje vreme. Sad mi moraš reći: bi li ostala ovde?
Ona trepne. U prvom ga momentu uopšte nije razumela, kao da je progovorio totalno drugim jezikom.
-Šta?
-Slušaj me, Teodora!
Zgrabio je za ruku.
-Da li bi ostala ovde?
-Gde..?
-Ovde gde smo, prokletstvo..! Da li bi pristala napustiti London, zauvek, i ostati ovde?
Čak i u mraku ona je mogla raspoznati oštrinu njegovih očiju. Od tog se pogleda počela ježiti po celom telu. Učini joj se da se sve naokolo sumnjivo pritajilo, da je sve zaćutalo. Više nije mogla čuti vetar u golim, škripavim krošnjama, ni ćućorenje ptica pod strehom - ništa osim svog šumnog daha i dumbaranja svog srca pod nepcem.
Pokušala se nasmešiti.
-Vile, ti znaš da...
-Nisi me slušala, do vraga!.. Nema tu mene, Teodora. Odgovori mi po svom srcu: da li bi mogla, da li bila u stanju ostaviti London, sve što si dosad poznavala, i ostati ovde?
I ona spremno odgovori:
-Naravno.
Vil je još uvek gledao u nju u onoj strašnoj, jezivoj tišini.
-Ne shvatam. To uopšte nije pitanje oko kojeg bih imala bilo kakve nedoumice. Ja ne moram da pitam svoje srce kako da ti na to odgovorim. Ja sam to znala na Kings Krosu mesecima pre. Još sam ti onda mogla reći da idem gde želim biti, i da se nikad neću vratiti.
-Jesi li sigurna?
-Jesi li ti gluv svih ovih meseci? Sada?
On za časak spusti glavu, skri oči; a svet se oko njih probudi i grubo joj zadere čula posle one aposlutne tišine. Teodora oseti kako joj telo podrhtava, kao od golemog fizičkog napora.
Šta god ona želela verovati, ali nju je je Vilov pogled, njegova apsolutno netipična budnost i pažnja - sve ju je to bukvalno fizički umorilo.
Odjednom je samo htela leći i spavati.
Počela je, iscprljeno:
-Ali kako bi se to izvelo, to...
-U redu je, devojčice.
Promenio se. Sad je opet bio Vil kojeg je dobro poznavala, spokojan do lenosti.
-To nije tvoja briga. Ne više. Dođi.
Ustao je i povukao i nju s fotelje, govoreći joj kao detetu:
-Sad moraš da spavaš i da se odmoriš. Nikakvih misli, sumnji i briga. Samo dobar, lep, čvrst san. Je li tako, devojčice?
Pošla je za njim, prateći mu leni glas kao omađijana, sa slepim poverenjem sa kojim istinski vernici idu i u smrt.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.