David Albahari - Šetnje pored reke

Nina

Zlatna tastatura
Supermoderator
Poruka
326.905
Želeo bih nešto da kažem, reče otac. Nadam se, samo, da me niko neće prekidati...
Ne brini, reče majka, ali otac je ćutao. Dakle?

Otac podiže glavu i lagano pređe pogledom po celoj sobi. sestra je, spustivši doručja na svoj otežali stomak, heklala; njen suprug, Stjepan, dremao je u rokoko fotelji; majka se upravo naginjala nad polurešenu ukrštenicu iz jučerašnje „Politike“; Ruben Rubenović je oslonio bradu na štap i odsutno posmatrao apstraktnu sliku iznad jednog od ležaja; kuzina Sarina, kaja nam je prethodne večeri, iznenadivši nas, došla u posetu iz Kraljeva, prelistavala je poslednji broj „Revije 92“; ja sam, tog popodneva, iz neobjašnjivih razloga pristupio sređivanju odavno zapostavljene zbirke maraka.

Dakle? Ponovi majka. Upisivala je novu reč.
Nema
Molim?
Nema više pravih priča.
Ali, rekoh.
Meni se ta ideja dopada, reče Stjepan, nenadno razbuđen.
Nema više onog zbivanja, nastavi otac, onog razvoja događaja, skrivenih putanja koje vode do razrešenja. Jedino još Borhes, da li je to Borhes?
Ne znam, reče Stjepan.
Šta sam ono, započe majka – O čemu je reč? upita kuzina Sarina i zaklopi ilustrovanu reviju pred sobom.
Opet on, reče Ruben Rubenović.
Evo o čemu je reč, otac spusti ruke na sto. Mislim da bih sve mogao da objasnim ako me niko, niko, ne bude prekidao.
Hoćemo li mi kući? upita moja sestra.

Pravo stanje stvari u svemiru, reče otac, kosmos, raspored slučajnosti i neminovnosti, o svemu tome nekad sam govorio –
– Sa mnogo više pouzdanja, rekoh.
Grad na istoku? šapnu majka.
I? nasmeja se Ruben Rubenović: Šta je s tim? Sav taj svemir, šta?
Nema više pouzdanja, reče otac.
Čega? trže se kuzina Sarina.
Ne znam otkud to, to neočekivano predavanje, posle ručka, na primer, kada svi misle da sam zaspao, a ja ležim čvrsto zatvorenih očiju i jednostavno očekujem sledeći dan. Ranije mi se tako nešto nije dešavalo. U stvari, ja se celog života,sve do nedavno, nikada nisam predao, a rat, a logori, a streljanja, i gle sad!

Mislim da znam šta je, reče Ruben Rubenović.
Kako?
Počeo si da primećuješ vreme, to je sve.
Želite li time da označite starost? Kuzina Sarina razvuče usne u osmeh.
Starost, mladost, reče Ruben Rubenović, kakva je razlika?
Grad na istoku, reče majka. Sedam slova.

Šta to znači „grad na istoku“? upita Stjepan. Kakve su vam to ukrštene reči?
Jučerašnja „Politika“, reče majka.
Istok je tako velik.
Kolika je samo Indija, reče kuzina. Malopre čitam: opet su uhvatili neke švercere droge. Pratili su ih četiri meseca i pronašli u Zagrebu, po povratku iz Kalkute.
Eto ti, sestra na trenutak presta da hekla, sedam slova.
Majka se naže nad novine; lepo smo mogli videti: pokretale su joj se usne. Ne slaže se, rekla je.
Bombaj, pokuša ponovo kuzina Sarina.
Šest slova, reče moja sestra.
O, začudi se kuzina.

Verujete li da kod mene dolaze devojčice od četrnaest godina? Otac je prekrstio ruke i podigao obrve u iščekivanju odgovora. Dolaze od dva, tri, četiri meseca gravidne. Dete moje, kažem joj, dete moje... Čika doktore, sede tako preda mnom, čika doktore, nikada više, obećavam... Ali kako, pitam. Zašto si dozvolila?
I ti si našao šta da pitaš, reče majka. Zašto si dozvolila? Kao da ona zna!
Vraga ne zna, reče sestra.
Otkud ti znaš?
Pitaj njega ako meni ne veruješ.
Pa, reče otac, četrnaest, trinaest godina, tu je već, ovariji prskaju –
U redu je, reče majka, bez detalja. I šta si hteo time da kažeš?
Ja sam, bogami, nasmeja se kuzina, u petnaestoj godini prvi put otišla na igranku. U ondašnji centar Niša.
Tamo sam služio vojsku, reče Stjepan. Drugi deo, posle obuke.
Ma nemoj? Okrenula se prema meni: Ti još nisi bio?
Nisam, rekoh.
Pa kada ćeš?
Ima vremena.
Što kasnije odeš, gore ti je.
Znam.

Po meni, reče Ruben Rubenović obraćajući se ocu, tebi predstoji veliki zaokret u pravcu religije, potpuno predavanje bogu.
Kom bogu? upita otac.
A kom drugom?
Sve je to pod znakom pitanja, odmahnu otac glavom. Čitam Denikena pre neki dan –
Tu imam posebnu teoriju, reče Stjepan. S najvećim delom njegovih ideja uopšte se ne slažem.
Znam, ali

Pre svega, njegova tumačenja starih tekstova: veda, Mahabharate, Biblije
Biblija, Ruben Rubenović udari štapom o pod, oružje hrišćanske misli. Sve je to daleko od prave istine.
Koje istine? upita otac.
Malopre sam čitala o novim detektorima za otkrivanje laži, reče kuzina Sarina
To nema nikakve veze, viknu Ruben Rubenović.
Majka podiže glavu, skinu naočare: Ali, Rubene!
U redu, reče Ruben Rubenović, dobro, smiriću se, ne ljuti se, mada ću ovo ipak reći: nama su oduzeli istinu, nama! Gledao je u oca.
Nama? reče otac i osvrnu se po sobi. Kome?
Ko si ti? viknu Ruben Rubenović. Šta si?
Ja? Ja sam ...

A ti? Ruben Rubenović pogleda majku, sestru, kuzinu, mene. A ti? A ti? Zatim uperi štap u Stjepana: Znam ko je on! Ali ko ste vi? Vi svi?
Bože, Rubene, reče majka. Sačekaj, doneću ti čašu vode. Ona se žurno, skoro trkom, uputi u kuhinju.
Ruben Rubenović usta: Idem, reče.
Uopšte mi nije jasno, reče otac, zašto...
U očima Rubena Rubenovića blesnuše suze.
Nećete, valjda, sada plakati? priđe mu kuzina Sarina i uhvati ga za ruku. Hajde, gurala ga je prema stolici, sedite. No, no. Malo smo se uzbudili.
Ali sve će proći, sve-će-to-proći, ta znate vi, znate...

Majka se pojavi na vratima sa čašom vode na malom, šarenom poslužavniku. Sve je u redu, reče ona, sve je u redu, i brzo, oštro pogleda oca.
Šta sam sad
Ćuti, reče mu sestra, molim te.
Idemo mi kući, reče Stjepan i usta.
Otac uzdahnu: Više ništa ne razumem.
Do viđenja, sestra se pozdravi sa kuzinom. Zatim se obrati svima u sobi: Do viđenja.
Zdravo, rekoh.

Otac i majka izađoše da ih isprate. Iza zatvorenih vrata čuo se prigušen govor, praskav sestrin smeh i ponovljeno očevo pravdanje, a malo kasnije: spuštanje lanca, okretanje ključa u bravi, i otac i majka se vratiše u sobu. Ruben Rubenović je i dalje plakao, stenjao, pognut, pokrivši lice suvim, koščatim šakama. Prvo otac sede za sto, zatim majka, i tako smo svi sedeli, u krugu, nemi, ispod bleštavog starinskog lustera. Ruben Rubenović, predratni trgovac štofovima, presta da stenje posle nekoliko trenutaka, izvadi veliku belu maramicu iz džepa, izduva nos i obrisa oči. Je li otišao katolik? upita ne podižući pogled.
Majka se namršti: Stvarno, Rubene – Je li otišao?
Jeste, reče otac.
Eh, reče Ruben Rubenović i naglo zabaci glavu usmerivši oči prema tavanici, negde visoko. Da mi se to desi pred jednim gojom¹.
Pa i ja sam hrišćanka, reče majka.
Ti si prešla u Mojsijevu veru, odvrati otac.
Još pre rata!
Pre rata, reče Ruben Rubenović, pa šta? Gledao ju je.
Majka oćuta.
Uostalom, na tebe sam se već navikao, ali na njega...
Navići ćete se, reče kuzina Sarina.

Navići...
Da, reče otac, navići...
Oj-joj.
O čemu smo ono govorili?
Rekao si da više nema pravih priča, rekoh.
Tačno, reče otac. Nema.

Ne znam, reče Ruben Rubenović, mada, jeste, čini mi se: sve prave priče već su ispričane, nema više šta da se priča.
A bez priča, reče otac, bez pravih priča, ceo ovaj svet će – cap! – on puknu prstima.
Hajde da spremimo večeru, reče majka, i dok je kuzina ustajala: Čaj, kafu, pržena jaja? Šunku? Sir?
Ja neću ništa, reče Ruben Rubenović, moram da idem.
Jeste li sigurni, upita kuzina, da ćete moći sami?
Kako da ne, odgovori Ruben Rubenović. Samo kad je taj katolik otišao
Rubene, reče majka, molim te.

Čaj i sir za mene, reče otac, i ubrzo ih začusmo kako rade u kuhinji. Kako si ono rekao: počeo sam da osećam vreme, šta li?
Zar nisi? upita Ruben Rubenović.
A vi? rekoh.
A ja? On sleže ramenima: Zavisi kako gledaš.
Na primer.
Predati se božjoj milosti, odlučiti se za besmrtnost duše
To znam, rekoh.
I? Pognuo se prema meni i pažljivo me posmatrao kroz naočare.
Ne verujem.
Jeres, reče Ruben Rubenović s prezirom. Vi mladi... ustao je i za trenutak zastao: Uostalom, ti si sklon hrišćanstvu, zar ne?
Uzajamnim sponama, rekoh.
Bogohulniče, pripretio mi je, ali uz osmeh.

Videćemo se na keju? uhvati ga otac blago za mišicu.
Svakako, reče on. I vidiš, obratio mi se, ako se ne gleda na stvari onako kako ja gledam na njih, onda je to sve što čoveku doista preostaje.
Da?
On je ćutao.
Šta to? ponovih.
Razočaraću te, reče Ruben Rubenović napokon.
Nećete, rekoh.
Otac ga je i dalje držao za mišicu.
Dakle?
Šetnje pored reke, reče Ruben Rubenović i, praćen ocem, izađe lagano, poštapajući se, u predsoblje.
 

Back
Top