Danilo Kiš

[Rayela]

Kish se sedamdesetih godina druzio intenzivno sa Mirkom Kovacem. Kovac to prijateljstvo
i opisuje u svojoj zadnjoj knjizi Vreme koje se udaljava mada nije tu Kish tema, tema je
njegov, Kovacev zivot, Ima tu kojekakvih zavrzlama i sa Pekicem, UDBOM, toplo preporucujem knjigu.



Piše: Mirko Kovač

Bio sam blizak s Danilom Kišom; delili smo mnoge životne zgode, nedaće, radosti, pa i neke male tajne. O njemu kao literati već sam toliko puta govorio i uvek s divljenjem uzdizao njegov talent i njegovu književnost. Taj je čovek bio od najbolje sorte pisaca. Čak i kad bi mu se imalo štogod zameriti, ne verujem da bih ja u tome uspeo, jer me negdašnja prisnost postavlja na obzirno mesto, a prijateljevanje sputava svaku razuzdanost i nameće ugodnu cenzuru. Ono o čemu sada kanim pisati, da su vremena normalna i svet bolji, gurnuo bih u neki zakutak podsvesti, ali refleks srca goni me da barem pokušam da odgonetnem ono što me kopkalo, malne rekoh tištilo za proteklih godina, a to je pokop Danila Kiša po pravoslavnom obredu. Često su me i dobronamerni pitali je li taj čin ukorenio onoga koji se osećao apatridom i povratkom u domovinu konačno ga odredio? Je li to bilo njegovo izjašnjavanje kojoj kulturi pripada?
Više sam puta slušao istu priču kako je to bio čin njegove zahvalnosti prema svim ukazanim mu počastima što su ga, u poslednjim godinama života, obasule iz Beograda, te o pomirenju i međusobnom oprostu nekoć zavađenih strana. Poznavajući prijatelja u dušu, on je mogao da se zahvali samo Bogu koji ga je obdario, pa i njemu se ne bi bez izvesne zadrške prepustio. Kiš je bio apsolutna ličnost, često nedokučiva, uvek u opiranju lakim i površnim procenama, pa se ne može tek tako objasniti što je izabrao verski pokop u času kad se taj čin mogao pretočiti u nacionalističku histeriju, što se i dogodilo. Jedan mađarski pesnik, moj prijatelj, gotovo me vragolasto uveravao, u Vespremu 1993. godine, da je Danilo izabrao buku i pojanje na svom odlasku, jer je bio sklon terevenkama i muzici, pa je već toliko puta „umirao”, u fijakeru ili nošen na rukama, pokatkad uz pratnju ciganskog orkestra i njegovih pajtaša muzičara. To je vesela i ateistička varijanta, zvuči šaljivo, ali oslobađa krute misli koje traže veliku ozbiljnost u simbolici toga pokopa.
Lično mislim da nije sporan Kišov izbor groblja i obreda, premda sam i ja bio zatečen njegovim zavetom i oporukom, pogotovu što sam znao da je bio ateista i da su ga religije zanimale samo kao kulturološki fenomeni. Mogu čak pouzdano i izbliza reći da ga je ponajmanje zanimalo pravoslavlje, čak je imao i neku odbojnost prema „sektaštvu i raskolništvu pravoslavlja”, jer je to, kako je pisao Berđajev, odgovaralo „ekskluzivnom komunizmu” i njegovoj religiji. Takođe, znam da je hrišćanstvu zamerao inkvizitorske lomače, te pritajeni i otvoreni antisemitizam. Pa ipak je u jednom svom kratkom autobiografskom tekstu napisao: „U mojoj četvrtoj godini (1939), u vreme donošenja antijevrejskih zakona u Mađarskoj, roditelji su me krstili u Uspenskoj crkvi u Novom Sadu u pravoslavnu veru, što mi je spasilo život.”
Pretpostavljam da je spas bio u tome što se pod mađarskom i nemačkom okupacijom poreklo muške dece izvodilo po očevoj strani, a ženske po majčinoj. Kako je progon Jevreja bio planski, to je bilo neminovno da će stradati otac i sin. Kišova majka bila je pravoslavka, pa je dete kršteno u njenu veru, a to je bila kakva-takva zaštita. Možda je upravo taj krsni list pomogao da u vreme pogroma Hladni dani dečak bude pošteđen, dok je njegov otac odveden na zaleđeni Dunav, ali je tada nekim čudom spasen da bi kasnije završio u Aušvicu. Ako je Danilo Kiš na samrtnoj postelji prizvao te potresne porodične slike, te prizore „čudom spasenih”, onda je moguće da je u tome izboru obreda za pokop samo zahvala za ondašnju darežljivost, neko vraćanje duga, a možda istodobno i povratak majci koju je obožavao. Ili je to bila samo ona „metafizička strepnja” u kjerkegorovskom značenju „da je strepnja blizu vere, a vera mogućnost spasa”. Dakle samo „blizina spasa”, a ne utočište u Bogu i religiji, niti konvertitski čin. No ma šta bilo, sve je obilato zloupotrebljeno, kako za vreme pogrebnih svečanosti tako i kasnije…
Ako se Danilo Kiš pribojavao političkih govora na pogrebu, onda je takav govor imao, ali iz usta crkvenjaka, episkopa Amfilohija koji je predvodio pogrebnu paradu, a njegova beseda vrvela je od pogrešaka i neznanja, te opštih mesta koja se mogu svakome utrapiti („pismonosac jovovskog kova”, „tragatelj duše”, itd.). Ali ono što je najgore i što bi tananog pesnika ljutilo, jeste Amfilohijeva laž u Večernjim novostima kako je on „već duže vreme bio Kišov duhovnik”, što će reći da mu se pisac ispovedao, a duhovnik ga pripremao za onostrane puteve i vraćao pravoj veri, da bi nad grobom mogao uzviknuti: „Sahranjujemo te molitvom Pravoslavne crkve koja te primila u svoja nedra…” Mislim da ga Kiš nije nikad upoznao, niti bi se takvom tipu ikad poverio. Uostalom, da je odlazio k njemu, to bih znao, jer sam bio upućen i u mnogo važnije Kišove tajne.
Prisvajanje Danila Kiša post mortem, počesto je prelazilo meru i dobar ukus. Nacionalizam gotovo uvek i svuda grca u paradoksima, pa su tako pesnikovu smrt i njegov izbor obreda masovno prigrlili upravo nacionalisti i za svih ovih godina od njegove smrti najviše ga citirali kao neprikosnoveni intelektualni autoritet, uprkos tome što je Danilo Kiš pisao britke i oštroumne tekstove o nacionalizmu kao „kolektivnoj i pojedinačnoj paranoji”, kao „negativnoj kategoriji duha”, „kiču i folkloru”, „komociji”, „ideologiji banalnosti” itd. A kako nije izričito spominjao srpski nacionalizam, što je za Kišovu poetiku nebitno, oni su uvek isticali da se ti njegovi razarajući tekstovi odnose na druge. Sahrana po pravoslavnom obredu nije neminovno i spektakl, ali svi su hteli, od Crkve do Akademije i Udruženja književnika, ubrati cvetak sa toga groba. Oko vrata mu je stavljen krst kao omča, a njegova se biografija ne piše bez te oznake. U leksikonu „Književna topografija Beograda XX veka”, nema slova o njegovim svetskim uspesima, nego se samo nevoljko kaže da je „zapažen kao prevodilac”, a onda nešto opširnije o sahrani po pravoslavnom obredu, te o „nadahnutoj besedi episkopa Amfilohija”.
U jednoj drevnoj knjizi nađoh zapis kako ima trenutaka kada svako svakoga čuje, mrtvi žive i živi mrtve. Ako doista u nekom trenutku nadahnuća mrtvi čuju, onda sam prijatelju došapnuo teskobnu priču, nekako uveren da se slaže sa mnom kako se pesnikova intima ne sme vulgarizovati, niti duševna čast oskrnaviti. Ako smo se u tom intervalu čuli, još sam rekao da pisac ne mora imati nikakvu svemirsku ulogu, ali njegova je moralna obaveza da ipak nekako postane „vitez nevidljivo pripreman za borbu protiv lažljivaca”.


(Iz knjige „Pisanje ili nostalgija”)

Mirko Kovač

 

[Baudrillard]

Enciklopedija mrtvih – poetička mapa; Danilo Kiš


Hteo sam da tu knjigu priča gradim kao celinu, da ne kažem kao roman u kojem bi pripovetke bile poglavlja. Raspored tih priča-poglavlja, koje se mogu čitati svaka zasebno, tako je zamišljen da svaka priča, promenom ritma, ima jednako odjeka u onima koje za njom slede i u onima koje joj prethode. No najvažnija je promena stava u muzičkom smislu reči; to je smenjivanje stavova. (1985)

Pred tragedijom istorije utočište se nalazi u ironiji i humoru. Zahvaljujući tome pisac ostaje u literaturi koja je oblast duha. (1985)



Ta enciklopedija koja je opisana u pripoveci jednako je, kao što vi kažete, opsesija Knjige, kao i posledica jednog čisto tehničkog problema: kako u biografiju jednog običnog čoveka, ličnosti, uvesti književne, kulturne, pa i filozofske reference? Drugim rečima, kako podići na najviši nivo ono što se zove narativni horizont jednog književnog lika koji ima skroman kulturni horizont. Kako pripisati jednom zamišljenom biću deo sopstvenog kulturnog nasleđa. Najjednostavniji način jeste pretvoriti ga u enciklopedijski lik, ili tačnije, u enciklopedijski članak, što je samo po sebi kulturni čin.

Pored toga, taj postupak omogućio mi je da sažmem sadržaj celog jednog života u niz činjenica i slika, figura jednog određenog perioda Jugoslavije iz godina 1910–1970. Na taj je način materijal celog jednog klasičnog romana, žanra „životopis“, postao relativno kratka pripovetka, koja je, nadam se, zahvaljujući tome dobila na gustini. To nije samo književna igra i posledica moje lenjosti, već moje duboko ubeđenje da takva skraćena ili sažeta forma, forma pod najvećim mogućnim intelektualnim pritiskom, rađa sadržinu punu novih značenja i gotovo filozofske napetosti. (1985)

Enciklopedija mrtvih bez sumnje je izašla iz polica biblioteke koju čuva znameniti Argentinac, jer kako on sam kaže, u njegovoj biblioteci se nalaze sve knjige sveta. Ali „u toj biblioteci ne postoje dve istovetne knjige“.​

I u tom golemom obilju knjiga, u tom sećanju sveta, izabrao sam knjigu slika koju sam, budući da se ona ne može reprodukovati, opisao i komentarisao. Može biti da Bibliotekar nije uvrstio u svoju veliku biblioteku ovu knjigu slika koja mu se učinila beznačajnom i detinjastom zato što je više voleo filozofske knjige i enciklopedije u kojima se nalaze samo ljudi znameniti po svom duhu ili zločinima. (1985)

Enciklopedija mrtvih nadovezuje (se) na Mansardu. (1986)

Način na koji opisujem namere onih koji su napisali tu „enciklopediju mrtvih“ isto tako pokazuje moj spisateljski ideal. Uzeti sitne podatke iz života i raditi tako da to postane mitska, večna knjiga, otkriti ispod malog broja reči neizmernu i skrivenu realnost… Ta alegorična dimenzija ponekad mi se čini tako vidljivom… Međutim, skoro niko je nije zapazio… (1988)

​

Enciklopedija

Svaka svest teži ka idealnoj formuli. Ajnštajnova formula je takođe samo krajnji proizvod svih njegovih spekulacija. I bez obzira na to što su u pitanju dve različite oblasti, mislim da i pisac teži upravo tome da sažme na najmanjem mogućnom prostoru što veće iskustvo. I šta je drugo, na primer, stih… do pokušaj, stalno ponavljan pokušaj, da se u jednoj rečenici sažme, kao u kakvoj idealnoj formuli, bitnost nekog saznanja, ili osećanja? Japanski haiku je takođe samo pokušaj traženja idealne formule: da se jedno lirsko iskustvo iskaže idealno, i na najmanjem prostoru. Adekvatna pesnička formula evropske literature bio bi, glomazniji, barokniji, sonet.

Što se tiče same pripovetke „Enciklopedija mrtvih“ i njenog opisa kao stecišta svih ljudskih zbivanja, to je samo metafora moje sopstvene poetike u njenom idealnom, nikad dostignutom vidu.

Dajući opis te enciklopedije, ja istovremeno, dakle, govorim o jednom idealnom projektu sažimanja, a kao krajnji proizvod imamo samu tu priču – „Enciklopedija mrtvih“ – koja nije ništa drugo do jedan sažet roman, roman sveden na nekih četrdeset stranica. Uzgred budi rečeno, od tog bi „materijala“ neki drugi pisac, manje lenj i sa nekom drugom poetikom, bez sumnje napravio romančinu, nešto poput onoga što je klasični psihološki roman devetnaestog veka nazivao – i tu ne mislim samo na Mopasana – Une vie, „Jedan život“. Eto, to sam hteo: da građu čitavog jednog romana sažmem na prostoru jedne priče.

Mislim da bi u jednoj idealnoj, u jednoj nedostižnoj platonovskoj formi, roman morao izgledati približno tako – kao kakva enciklopedijska jedinica. Ili, tačnije, niz enciklopedijskih jedinica, proširenih i razgranatih u svim pravcima i, istovremeno, sažetih. To i takvo viđenje romana posledica je mojih dugogodišnjih i nikad prekinutih sanjarenja nad enciklopedijama, koje su za mene idealan trezor romaneskne građe… Držeći se starinske formule romana, netačne naravno, da je roman „život jednog čoveka od rođenja do smrti“, najsažetiji roman bio bi, dakle, epitaf, nadgrobni natpis: ime, prezime, godine rođenja i smrti.

A ta težnja za sažimanjem vidljiva je mislim i u ostalim mojim knjigama. Odatle njihova kratkoća, fragmentarnost, menjanje registra itd. (1984)



Vi znate da ja ne izbegavam da o svojim knjigama govorim i teorijski, ali, kad je reč o ovoj poslednjoj, hteo sam da to preskočim, pa sam samo dopisao jedan post scriptum, u kojem sam ponešto o toj knjizi rekao. Međutim, hteo bih da kažem da moto te knjige jasno definiše – bar mi se tako čini – njen duh. On glasi: „Ma rage d’aimer donne sur la mort comme une fenêtre sur la cour“, što bi se moglo prevesti kao: „Mahnitost mog voljenja gleda na smrt kao prozor na dvorište.“ To je knjiga o ljubavi i smrti, i usudio bih se da kažem da se pažljivijim čitanjem može otkriti da su eros i tanatos, kao teme, koje se provlače kroz sve moje knjige, ovde došli do nekog punijeg izraza. Mislim da je to osnovna stvar koju bih mogao reći o značenju Enciklopedije. Određene veze sa Grobnicom postoje, ali moj osnovni cilj je da svakom novom knjigom nađem manje-više nov rukopis, novu ne samo tematsku celinu, nego i, ako hoćete, nov tehnički pristup stvarnosti. Mislim da spadam među one pisce koji moraju biti opsesirani temom, to jest pišem samo onda kad me neka životna prilika ili neka književna činjenica opsedne do te mere da osetim potrebu da o tome napravim knjigu ili barem više tekstova koji bi eventualno mogli sačinjavati knjigu. Dakle, to je osnovni podstrek. Drugi je – kako ne praviti autopastiš, kako ne ponavljati sopstveni rukopis, recimo Grobnica… ili ako hoćete, jedne knjige koja, govoreći sa izdavačkog aspekta, ima uspeha. To je valjda i objašnjenje, pored lenjosti, zašto pišem tako retko ili bar zašto tako retko objavljujem. (1985)



Činjenica je, zapravo, da ova, kao i sve moje knjige, teže da na neki način budu enciklopedija, ne u smislu saznanja, nego pre – tehničkog prosedea. Ideal kojem teže je da se u njima, kao u muzici, smenjuju stavovi. Ja u knjigama drugih pisaca, mnogim knjigama drugih pisaca, često osetim kako je jedan stav završen i da bi sad trebalo, što je u muzici, kako da kažem, pravilo, promeniti stav, zauzeti neki drugi odnos prema materiji. To je takođe moja opsesivna tema, dakle, ne enciklopedija u smislu saznanja – jer u beletristici osnovni cilj nije saznajni momenat, mada nije ni zanemarljiv – nego enciklopedijski oblik u gotovo metaforičkom značenju, koji svu tu prozu sveta, tu mnogostrukost sveta može ponajbolje da pokaže, da prikaže, da odslika. (1985)

Najpre zato što iz te Enciklopedije opisane u naslovnoj priči izlaze zapravo svi likovi. A zatim što sam rečju Enciklopedija želeo da označim lažno eruditni prosede cele knjige, zamišljene poput enciklopedije u kojoj se nižu različite jedinice koje se odnose na razne ličnosti, mesta i epohe. Pridevski dodatak „mrtvih“ pretvara tu enciklopediju u tematsko delo. A ko kaže smrt, kaže ljubav. (1985)

​

 

[Baudrillard]

Zamišljam idealnu (i nikad dosegnutu) knjigu kao knjigu koja ima gustinu i preciznost koje, u enciklopediji, pruža beleška o cveću ili nekoj ličnosti. Najkraći i najzgusnutiji roman o jednoj ljudskoj egzistenciji jeste ime, datum rođenja i smrti, zapisani na grobu. Taj je epitaf dokument. Između dva datuma praznina, polje piščevog istraživanja. (1985)

Pre svega zato što niz tih pripovedaka, smeštenih u vrlo različito vreme, sasvim nalikuje tehnici enciklopedije. Zatim, zato što je pripovetka koja je dala ime knjizi baš povest jedne enciklopedije koja sadrži imena svih mrtvih, osim onih koja se već nalaze u drugim enciklopedijama. Dakle nema ni Ramzesa ni Ramsdena. (1986)

Pod perom pisca manje lenjog od mene, klasičnog pisca, to bi verovatno bio veliki biografski roman, „životopis“… Izbor enciklopedijske formule dozvolio mi je da do krajnosti sažmem, sve čuvajući najveći mogućni broj detalja, što, po Nabokovu, predstavlja suštinu književnosti. A to je u isto vreme ilustracija moje ars poetica. Što se fantastičnih elemenata tiče, oni su mnogo manje fantastični no što sam mislio. Nekoliko meseci posle objavljivanja moje pripovetke, otkrio sam u jednom članku postojanje jedne takve namere – popisati ljudski rod – čije ostvarenje vode Mormoni iz Salt Lejk Sitija… Pisac ne može umaći realnosti. (1986)

U toj noveli, između ostalog, govorim i o totalitarizmu. Zamislio sam život jednog običnog čoveka, jednog običnog jugoslovenskog čoveka. S druge strane, njegov se život nalazi u jednoj enciklopediji koju sam izmislio, koja postoji, jer bi jedna takva enciklopedija mogla da postoji, i u njoj se beleže životi i događaji koji se tiču svih umrlih ljudi, osim onih koji su zabeleženi u nekim drugim enciklopedijama. To je neka vrsta ljudske ili božanske pravde po kojoj svaki čovek nalazi svoje mesto u večnosti. Naravno, to je, ponavljam, jedna izmišljena enciklopedija. (…) Ono što sam ja želeo to je da u jednoj takvoj enciklopediji bude prisutan svaki čovek, jer svaki čovek zaslužuje bar toliko mesta u večnosti koliko zauzima jedna biografska beleška u nekoj enciklopediji. (1986)

Dokument

„Svi tekstovi se temelje na postojećim izvorima“, kažeš, a ja mislim da su upravo one priče koje najviše nalikuju na dokumentarne, da upravo one imaju u sebi najviše izmišljenog. Jer je i tu, bez obzira na moj komentar u Post scriptumu, udeo fantazije prevashodan. Navesti čitaoca da poveruje u istinitost tvoje priče, da poveruje da se najveći deo onoga što čita zaista i dogodio, to i jeste, ponavljam, osnovni cilj svake literarne tvorevine. A za postizanje tog efekta svi su načini dobri ako su efikasni. Dokumentarni postupak služi, dakle, u prvom redu da uveri čitaoca ne samo u autentičnost priče nego i u autentičnost „dokumenata“ koje si mu prezentirao. A razabrati šta je tu krivo a šta je pravo, šta je pravi a šta lažni dokument – to jest napravljen po uzoru na pravi – sve je to irelevantno; bitno je da se postigne uverljivost, iluzija istinitosti. Dati čitaocu u ruke sve ključeve, značilo bi u prvom redu razrušiti iluziju koju si sam stvorio. Ili, kako kaže Borhes, nije uputno davati čitaocu odveć referenci koje bi ga odvele u minuciozno istraživanje detalja, jer se time slabi umetnički doživljaj. Cela je stvar, dakle, u tome… Što se tiče izvora, bila bi dužnost kritike, u prvom redu univerzitetske, da se time bavi, jer to može da dâ izuzetno zanimljive rezultate. (1984)



U Enciklopediji mrtvih čak su i elementi fantastike dati postupkom koji bi se mogao nazvati, uslovno, dokumentarnim. U priči „Ogledalo nepoznatog“ fantastični siže je opravdan dokumentom: događaj o kojem je reč objavljen je navodno u jednim mađarskim novinama s kraja veka. To pozivanje na novine služi osnovnoj književnoj svrsi da uveri čitaoca u činjeničnost onog što čita, da ga stalno podstiče u uverenju da se to što čita zaista dogodilo. Jer, nema sumnje, moderni je čitalac skloniji da poveruje dokumentu, pravom ili lažnom, nego piscu na reč. (…) Nekoliko je kritičara naslovnu priču otpisalo kao borhesovsku, pozivajući se na „Vavilonsku biblioteku“. Potaknut time, ponovo sam pročitao tu Borhesovu priču. Ja nalazim da je „Vavilonska biblioteka“ sasvim različita, jer je čista apstrakcija, što sa pričom „Enciklopedija mrtvih“ nije slučaj. Pre bih rekao da „Enciklopedija mrtvih“ ima srodnosti sa Borhesovom pričom „Funes ili pamćenje“. Moglo bi se reći da je u „Enciklopediji mrtvih“ funesovska matematička formula izvedena do kraja: prevedena u slike. No pre svega morate imati na umu činjenicu da je priča „Enciklopedija mrtvih“ jedan sažet roman, ne samo po starinskim definicijama romana kao opisa čovečijeg života od rođenja do smrti. (1989)

Postupak

Enciklopedija mrtvih (…) mi je, opet, pomogla da se odmaknem od Grobnice. Ona se, po mom mišljenju, malo više bavila homo politicusom. Ono što me zanima prilikom rada na knjizi jeste da prevaziđem prethodnu, čime se mogu objasniti dugi razmaci između mojih knjiga. Više se plašim samoponavljanja nego bilo koje druge klopke u književnosti. Ne volim da čitam pisce koji rade jedno te isto u svim svojim knjigama. Ja za to nisam sposoban jer kada jednom usavršim neku tehniku, ona prestaje da me zanima. Posle Grobnicemogao sam da napišem još pet knjiga u potpuno istom maniru. (Hvala Bogu, nijedan od mojih izdavača nije me na to terao!) Kada počnem da razmišljam o novom projektu, najviše me uzbuđuje tehnika koju ću upotrebiti. Osećam potrebu za promenom tema, a sa njima menjam stilove koliko god je to mogućno. Naravno, postoji zajednički senzibilitet u svim mojim knjigama. (1984)



U Enciklopediji mrtvih mislim da je promena registra takođe vidljiva. Kad čovek isprobava jednu temu, hoću da kažem na hartiji, pišući, ostaje mu da otkrije jedan od mogućnih prosedea, najpogodniji za određenu temu. A koji za neku drugu temu, drugu priču, nije pogodan. To je, to permanentno preispitivanje forme, tipična osobina moderne, da ne kažem „dekadentne“ literature. Pisci devetnaestog veka, otkrivši jednom svoj osnovni stilski postupak, ostajali su pri njemu, dosledno. A s Floberom je došlo do poremećaja vrednosti; Flober je prvi posumnjao u taj idealni projekt, i počeo je da traži nova stilska rešenja; nastupilo je „vreme sumnje“. Sumnje koja dovodi do traganja. Krajnji proizvod te sumnje je, naravno, Džojs. Njegova razvojna linija od Dablinaca, preko Uliksa doFinnegans Wake je samo bolna ilustracija tog traganja za apsolutnom Formom. To je, mislim, jasno. A to neprestanopreispitivanje ne samo forme nego i celokupne literature pri pisanju svakog novog dela, svakog romana, svake priče, jeste, rekoh, osobenom crtom moderne literature. To traganje za formom, to je njen distinktivni znak. (1984)

Što se tiče pojavljivanja žene-pripovedača u dvema pričama Enciklopedije mrtvih, to je takođe posledica traganja za promenom, traženje novog ne samo psihološkog nego i glasovnog registra. (1984)



Ljubav

Što se tiče odsustva ljubavi u mojim knjigama, tačno je to, izuzev možda Enciklopedije mrtvih, jer je to knjiga o ljubavi i smrti, to je jedan potpuno metafizički koncept. Pokušao sam koliko god sam mogao da izostavim politička pitanja, ali ipak je i ono političko prisutno. (1986)

Smrt

A sa godinama je počela da me opseda smrt u vidu Erosa i Tanatosa. Ta opsesija je pre svega prisutna u mojoj poslednjoj knjizi Enciklopedija mrtvih.

(1987)​

U naslovnoj priči Enciklopedije mrtvih otac naratorke i glavne ličnosti oboljeva od raka. Priča se završava ovako: u fiktivnoj enciklopediji koju lista i koja do u najmanje detalje opisuje život njenog oca, na poslednjoj stranici članka spominje se cvetni motiv koji je njen otac slikao u poslednjoj fazi svog života.

„Znate li šta je pisalo u tom poslednjem pasusu? Da je Đ. M. počeo da slika u času kad se u njemu pojavio simptom raka. Da se, dakle, njegovo opsesivno slikanje cvetnih motiva poklapa sa razvojem bolesti.Kada sam pokazala taj crtež doktoru Petroviću, potvrdio mi je, ne bez čuđenja, da je sarkom u utrobi moga oca izgledao upravo tako. I da je efloracija trajala bez sumnje godinama.“

Bio sam prilično zapanjen kad sam prošlog novembra i sam saznao da imam rak pluća. Rekao sam sâm sebi: to ti je kazna. Period u kojem sam napisao ovu priču podudarao se naravno sa razvojem mojeg sarkoma, moje guke. Ta paralela nije mogla ostati bez značaja za mene. (1987)



Teško mi je da se izjasnim. Da, smrt je jedna od mojih tema koje se vraćaju. S druge strane, smrt zauzima središnje mesto u svakom filozofskom istraživanju, u svakom religioznom pitanju, iako filozofija i religija ove naše dekadentne epohe ne razvijaju refleksiju o smrti i još manje daju rešenje. Uostalom, literatura to čini oduvek, jer suština čoveka, crta koja ga odvaja od životinje, jeste svest o sopstvenoj smrti. Dakle, literatura apsolutno ne može da izbegne smrt. (1988)

 

[Lada]

Književnici Milovan Danojlić i Slobodan Selenić svedoče o Danilu Kišu, pesniku ljudskog stradanja u jednom vremenu koje nikog i ništa nije poštedelo, i o njegovim danima na obalama Sene.
Milovan Danojlić:
Kao i toliki slobodni ljudi i nezavisni intelektualci, i Danilo Kiš je, prirodno, i rekao bih, neizbežno, bio upućen na Francusku. U trenucima teških nedoumica i strahovanja, kroz koje smo u godinama neslobode prolazili, Francuska nam se iz naših mrakova i besputija priviđala, počesto, kao svetionik i jedini izlaz. Hitali smo, nasumice, u nju kao u luku spasa i hvatali udisaje čistog vazduha na kejovima Sene, srećni što nismo više onamo gde nam je bilo suđeno biti, i toliko zadovoljni, da nismo ni obraćali pažnju na teškoće života u novoj sredini. Danilo Kiš je u Parizu našao utočište i podršku velikog izdavača koji mu je otvorio prolaz u svet, te životnu prijateljicu i odličnu prevodilicu Paskal Delpeš.
Francuski je jezik naučio u gimnaziji, a usavršio ga šezdesetih godina, kao lektor našeg jezika u Strazburu… U međuvremenu je dao nekoliko vrsnih prepeva sa ruskog i mađarskog (Cvetajeva, Adi, Juhas)… Prevod Stilskih vežbi Rejmona Kenoa izazvao je oduševljenje u Beogradu krajem šezdesetih godina. Tu je, u neku ruku, iskazana suština Kišovog književnog dara.
Na lep odjek naišla je i njegova Antologija francuske erotske poezije, objavljena kod izdavačke kuće “Liber”. Prevođenje je Kišu bilo stvaralačka strast, svojevrsna igra i prilika za odmeravanje nosivosti svog jezika u odnosu na druge jezike. Sećam se jedne večeri, kad smo se, iz čista mira, kao u nekoj vrsti društvene zabave, bacili na Apolinerovu pesmu “Hoteli”. Radili smo je utroje: on, Dragan Klaić i ja, i do ponoći smo je imali na srpskohrvatskom… Prevod smo objavili u časopisu Književnost, a potpisali smo se sva trojica…
Ako je Kiš u naš jezik uveo neke vrsne francuske pisce, i to na način koji se pamti, može se reći da je i njega Francuska, svojim gostoprimstvom i svojim jezikom, uvela u svet. “Galimar” mu je objavio pet od osam knjiga, koje je za kratkog života stigao da napiše. To su: Rani jadi, Bašta, pepeo, Peščanik, Grobnica za Borisa Davidoviča i Enciklopedija mrtvih. Tri od pobrojanih pet romana izašla su u biblioteci “Imaginaire” pod zajedničkim naslovom Porodični ciklus. Rani roman Mansarda štampao je u izdavačkoj kući “Grase”.
Prijem Kišovog stvaralaštva u Francuskoj bio je vrlo povoljan, pogotovo ako se ima u vidu velika pretrpanost ovog tržišta domaćim i stranim delima. Književne novosti u Parizu teško je pratiti, a Kiš je u takvim okolnostima postao ime koje nešto znači. Na prevode njegovih knjiga osvrtali su se i ovdašnji listovi i časopisi. Za Grobnicu Borisa Davidoviča dobio je i najveću književnu nagradu grada Nice – “Zlatni orao”. Bio je nosilac Ordena Legije časti, a čitav jedan broj tromesečnika Sid bio je posvećen njegovom stvaralaštvu.
Pored dva teksta, ranije neobjavljena na francuskom, u Sidu nalazimo desetak zanimljivih ogleda i studija svetskih kritičara. Amerikanac Edmun Uajt primećuje da se Kiš u svetu oseća kao kod kuće, a za roman Peščanik tvrdi da je “najuzbudljivija povest o ratu”.
Savremeni francuski pisac Remon Žan dao je zapis “Knez Danilo”, u kojem toplim, mediteranskim bojama slika piščevu ličnost. Ženevjev Mujar Fres, profesor iz Eksa, ističe da su Kišovi mrtvaci neobična vrsta mrtvih stvorenja: sve što od sveta traže, jeste da im se prizna da su mrtvi. Žil Bernadet postavlja Kiša u tradiciju srednjoevropskog romana. Žoel Rusije dovodi u vezu poetiku ove proze sa estetikom novog romana, a Norbert Čarni ispituje njenu borhesovsku dimenziju.
Časopis donosi i rasprave književnih istraživača Ilme Rakuze i Marijane Birnbaum. Od naših kritičara, u ovom broju Sida pojavljuje se Borislav Mihajlović Mihiz; kao i Remon Žan – svakako nezavisno od njega – Mihiz govori o “Knezu Danilu”. Kiš je, za Mihiza, “princ naše književnosti”.
Slobodan Selenić:
Poslednjeg dana juna 1985. stigao sam sa suprugom Merimom u Pariz, u goste Bojani i Dušanu Makavejev. To isto veče pozvala nas je na sedeljku Nataša Popović, supruga slikara Ljube Popovića, arhitekta, već godinama zaposlena u Parizu, u čijem se stanu u ulici Belle Chasse često okuplja mala kolonija Jugoslovena, pretežno slikara, pisaca, novinara, filmadžija, ali i mnogih drugih Natašinih i Ljubinih, jugoslovenskih i belosvetskih, prijatelja i poznanika. Pouzdano pamtim da su to veče bili Vlada i Maristela Veličković; supruga filmskog reditelja Aćina, Bojana i Duško Makavejev; i – Danilo i Paskal.
Detalj sa samog početka večeri verovatno bih do danas zaboravio, da nije, makar u mojoj svesti, obeležio početak Danilovog kraja nekih pet godina kasnije. Ušao je visok, veoma dobro raspoložen, uobičajeno raspričan, i ljubeći prisutne žene, govorio im u šali:

“Ništa se ne bojte, kaverna je sanirana, više nisam kliconoša, slobodno smete da se ljubite sa mnom.”

Danilo je voleo, i umeo, da okupira pažnju društva, da drži banku, ako mu drugi prisutni kozeri dozvole, i čitavo veče. Izgledalo mi je da mu je priča o tuberkulozi poslužila ovom prilikom tek kao zgodna zabavljačka tema. Opisivao je kako su se doktori zapanjili otkrivši usred Evrope (ili je njegova tuberkuloza bila otkrivena u Americi? – ne sećam se više tačno, jer celom slučaju nisam pridavao naročit značaj), u drugoj polovini osamdesetih godina dvadesetog veka čoveka koji nije stanovnik crne Afrike, a ima tuberkulozu… Pomislio je da će ga staviti u stakleni kavez i da će ga vodati po medicinskim fakultetima Francuske radi medicinsko-sociološkog ispitivanja, itd. itd. – vrteo je Danilo tu priču, pun dobre volje i obesne nonšalancije zdravih, ne znajući da priča početak priče o sopstvenoj smrti.
Da li nije znao?
Niko u tom času odista nije znao da je bolest koju Danilo neće uspeti da savlada, već bila u njemu, ali se meni – naravno naknadno, i najverovatnije, zahvaljujući onim znanjima koja će tek uslediti – danas čini da sam onda zapazio njegovu, za nijansu preveliku veselost, kao malo neobičnu. Pričao je o Mići Danojliću i njihovim pariskim susretima, dugo i mnogo, a kada se Vladi učinilo da u ponekoj anegdoti ima više zlobe nego dobroćudnog kozerstva, to mu je i rekao. Napustio je tu temu, ali se odmah dohvatio druge. Sa setom je govorio kako mu je žao što nikad neće postati tiražni pisac džepnih izdanja, što bi ga učinilo finansijski bezbrižnijim.

– Šta bi uradio, da zgrneš milione? – upitao sam ga.
– Kako šta, sedeo bih ispred “Kupole”, pio kurvoazje, pušio goloaz i gledao svet – ima li nešto bolje?
– Pa to sada i radiš.
– Kada imam novca da, ali ni onda bezbrižno…

Da li je njegova silna raspričanost te večeri bila izraz veselosti? Ili, kako se meni učinilo, doduše, naknadno – neke unutrašnje nervoze, čije uzroke ni Danilo nije (ili možda jeste) znao da objasni?
Rastali smo se vrlo kasno. Danilu se nije išlo kući.
Bio je to moj poslednji susret sa zdravim Kišom.

Traganje za stradanjem
Svestrano obdaren, senzibilan i obrazovan, Danilo Kiš je bio jedan od ne tako mnogobrojnih posleratnih pisaca koji su našu književnost odlučno poveli prema svetskim vidicima i na svim meridijanima. Tragao je za stradanjem, i nalazio ga, svuda: u životu, u društvu, u istoriji, u sebi. I sam je postradao od jedne kobne, tipično moderne bolesti, koju je, naporedno sa Gulagom, dvadeseti vek nametnuo čoveku. Strasno angažovan u borbi protiv totalitarističkog zla, podlegao je onom drugom zlu, čiji je uzročnik još neutvrđen, a kojim je, koliko i totalitarizmom, okružen naš vek – zapisa je Milovan Danojlić.

Milivoje Pavlović

Izvor: Večernje Novosti

 

[Baudrillard]

Cigareta Danila Kiša

Danilo Kiš je bio strastveni i odani pušač, koji je za cigaretu bio vezan kao Antej za zemlju. Stajala mu je među prstima kao prirodni deo tela, nalik na kandilo u popovskoj ruci ili pero u Njegoševoj šaci. S cigaretom je izgledao posvećeno, dok bi usnama iz dubine svojih pluća izvlačio crnu pređu dima ispuštajući ga i duvajući kao zaštitni omotač oko sebe. Ličilo je to na prelju koja zamotava svoju pređu pa vreteno, od koje će sačiniti potku za neko buduće tkanje.

Za Kiša pušenje je značilo mnogo više od uhodanog, rutinskog i običnog duvanjenja. Ma koliko to metaforično i slobodno zvučalo, usudio bih se reći da je Kiš kroz pušenje iskazivao svoj odnos, prema književnosti, prema činu stvaranja uopšte. Voleo je da puši i domaće i strane cigarete, a najviše se divio novoj marki Davidov.

Kada bi zapalio cigaretu prebacio bi onu svoju dugu nogu preko druge, malo se nagnuo napred i sklupčao, kao da je i sam pomalo sagorevao zajedno sa dotrajavanjem njenog brzogorećeg carstva, za svakog pušača – tog veličanstva nad veličanstvima. Baš kao što je kao pisac predano sagorevao nad svakom svojom knjigom, a posle se žalio da je iscrpeo svoj rudnik i da je gotovo s pisanjem. Pisac posle završene knjige izgleda kao pušač koji je istrošio cigarette, a zgazio je u noć i nema gde da ih kupi. Prazno i porazno.

Opštu utehu Kiš nije priznavao. On je bio pisac detalja, pojedinačne i lične drame. Mogli su je osetiti i odgonetnuti samo pravi čitaoci, a njih je po pravilu uvek premalo. On je bio intelektualac većeg nivoa od svoje sredine, raznovrsnijeg umeća i obrazovanja od svojih čitalaca. Ali Kiš je računao sa tim. Bio je odveć tužan,jer kako bi Koprivica rekao, nije imao pravog sagovornika. Zbog toga se i sam trudio da sve prevede u smeh kako bi se ta nelagoda manje osetila.

Kako je u Kišovim usnama dogorevala cigareta tako je i njegova rečenica postajala sve gušća i napetija. A cigareta mu je bila kao duhovna pratnja, i s obzirom na brzo trošenje, možda jedini podsetnik da je vreme nemilosrdno ograničeno. U malim pauzama između pušenja mučio se i patio, nije imao onakve uzlete kao kada mu je cigareta bila upaljena. Jer pravi pušači već od momena otvaranja kutije ulaze u ritual, predaju se jednom uzvišenom stanju na putu od Prvog do poslednjeg dima. Takav je bio i Kišov književni postupak, od prve do poslednje rečenice. Cigaretu je gasio neveselo i s indignacijom što je već kraj protivno želji i raspoloženju pušača. Svoje proze je slično završavao, ostavljajući uvek kod čitaoca osećaj radoznalosti da pisac tu ima još mnogo štošta da kaže.

Dok je govorio o vrstama cigareta Kiš je zapravo objašnjavao i obrazlagao svoj književni ukus, svoj odnos prema književnosti.

Kada je prestao pušiti, mada je to od njega bilo iznuđeno, bio je očajan. Pleo je ruke, mahao, ukrštao ih, ne znajući više gde da ih smesti ni šta da čini sa njima. Vidljivi su bili tragovi nikotinskog žutila po piščevim prstima desne i leve ruke a to je uvek glavni znak žestoke pušačke biografije. Kada bi kucnuo gong – a on je nepogrešivo kod svakog pušača tačan – Kiš je skakao sa stolice, šetao, tražio molećivo knjige po stanu ne bi li bar potisnuo tu stravičnu opojnu naviku, koja kod pušača postaje deo same krvi, način rada njegove žile kucavice, opsesija kojoj nema leka. “Kao da ima crva, koji se uznemirio (u čoveku) i koji traži “izlaz”. Od drugih koji bi kraj njega zapalili zgrabio bi kutiju sa cigaretama, mirisao je sa svih strana i onda brzim pokretom ruke bacao je i oslobađao se, doživljavajući pri tome uvek mali stres. To je onaj isti stres pisca čiji junak neminovno mora da strada.

U Kišovoj prozi retko ćete naći bezbrižnog pušača. Cigareta je uglavnom obeležje teških ljudskih patnji, način da se koliko toliko oteraju sumorne misli. U “Mansardi” na jednom mestu pisac će reći:

“Kad mu je cigareta dogorela do nokata, čovek je prignječi u pepeljaru. Bilo je u tom gestu očajanja i rešenosti. Liznu cev pištolja i ja videh…Onda odjeknu pucanj.”

U “ Enciklopediji mrtvih”, u priči “ Posmrtne počasti” čitamo:

“Suteren u nekom bolesnom polumraku, dimu cigareta i smradu vina i anizeta, mučne scene porodičnih svađa, tuče, urlici, ridanja.” U istoj knjizi na drugom mestu, opisujući paljenje cigarette, veli: “Sad baca šibicu u visokom luku, u blato..U očima mu užas.”

To je onaj isti užas iz očiju Danila Kiša koji je odjednom bio sprečen da puši. Usuđujem se reći da mu je više iznenadna nemogućnost pušenja donela bolest nego što mu je u bolesti smetalo pušenje. Ostavio sam mu na grobu kutiju cigareta koja mu pripada.

I drugi jedan pisac Robert Muzil, bio je pušač od nerva. Iz dana u dan vodio je dnevnik o svom pušenju. Da bi zaključio: ne bi li umesto borbe protiv pušenja trebalo da menjam svoj stav prema pisanju. Pretposlednjeg dana života, pre nego što će u 42. godini umreti iznenadno, ispušio je šest a poslednjeg dve cigarete.

Kako je samo teško čoveku kad izgubi prijatelja i čitaocu kad izgubi prisustvo pisca koga je voleo. I kako li će samo, o Bože, izgledati svet ako budu umirali majstori i čarobnjaci reči a ostajale budale.

Kiš bi, siguran sam, smejao se svojim posmrtnim počastima. Uzeo bi svaki tekst o njemu objavljen, pročitao ga s olovkom u ruci, podvlačio i križao. Na kraju bi možda ostala samo jedna rečenica:

“A sve što nadživi smrt jeste jedna mala ništavna pobeda nad večnošću ništavna – dokaz ljudske veličine i Jahvine milosti.”

A šta je uostalom život nego ona brzogoreća cigareta duvana koja se pretvara za tren u pepeo i pušač onaj prevareni Antej, koga Herakle od zemlje podiže i poništava mu snagu.

Radoslav Bratić

 

[Urvan Hroboatos]

Kiš o Dobrici...

Pesnik revolucije na predsedničkom brodu

Protokol

Trista bijelih košulja
(po tri komada za svaki dan)
ne da ne biste bili gol
neg tak vam nalaže protokol.

O gaćama i da ne govorimo.
(Od igle, za kravatu, do gaća
Protokol plaća.
Vama je za to odveć mala plaća.)

A što se tiče kravate
(uzgred – kažu – vi ne ljubite odveć Hrvate)
Kravata treba da se sa kompletom slaže,
Tako Protokol nalaže.

Imadete li dovoljno kupaćih,
za plažu?
Desetak recimo.
(I da ne budu
kak bi se reklo mini.)

Kod vas je,
Tak mi se bar čini,
običaj takov da se
ljudi kupaju u gaćama –
onima istim koje
na njima povazdan stoje.

I (o gaćama još samo ovo):
mijenjati ih sve češće
naročito ak uzimate učešće na kakvom prijemu
(vi to ne kažete valjda na – premu,
tamo kod vas u Šumadiji, u Sremu?)

I nemojte Mu odveć stezati ruku
I izbjegavajte krupne riječi
One po Vuku.

Evo još nekoliko savjeta
(to držite poput zavjeta):
ne smije se pljuvat
ne samo po palubi
(to je i vama samome jasno)
neg niti u more
niti u vode oceana
čak i kada je vrijeme krasno,
jer treba ovdje, izvan uljudnosti,
računat na snagu vjetra
(od nekoliko stotina metara
u sekundi).

Imat ćete lakaja i tajnika,
i poseban (odjelni) toalet i tuš.
Tuširanje bar triput dnevno.

Što se tiče konverzacije,
Treba da je (uglavnom) laka.
Što više anegdota iz nobe
(može poneka i sa
seoske mobe)
kao i sa Drvara i Visa.

Ne zalaziti u mutne vode
nacionalizma.
(Čuvati jedinstvo i brastvo
to je naše najveće bogastvo.)

Ne pominjati nikako
Đilasa, Dedijera, Hebranga.
Držati se, naprosto, svoga ranga.

O Staljinu — oprezno.
Trockog pominjat uz smiješak
prezrenja.
O živima se ne izlijetati.
(Sve se u politici iz dana u dan mijenja.)

Što se tiče javnoga mnijenja
to je vaša domena.
Novine, radio i cijela štampa.

Tekstove ćete davati meni.
Ne rad kontrole, neg rad pravopisa.
Bar što se tiče
verzije ijekavske, latiničke.

Sve čuvati
kao najvišu (državnu) tajnu,
kao zjenicu oka.
Daklem: nikakova privatna trača
od našeg cijenjenog,
uglednog
itd.
izvještača.

Nikakove privatne bilješke
nikakova lična viđenja
nikakova indiskrecija

Sve što je odveć lično
ovdje je neprilično

Sve što je iz posebnog ugla
uglavnom
izbjegavati.

Opisati s mnogo epiteta
jedino stav
držanje
glas
i oči
dok se palubom šeta.

Može i ruke.
Talase oceana
kroz koje lađa nam plovi.
Tropske noći.
Galebovi.
Zvijezde na nebu noćnom.
Brodske mašine u zamahu moćnom.

A On na palubi, na pramcu
Trobojku – s petokrakom –
kako se vije.
I val koji po boku lađe bije.

Što se tiče pića,
može da se umjereno pije.
No uvijek sjesti nakon Njega.
I ustati nakon Njega.

Jesti učtivno, po protokolu,
Uz poneku anegdotu
Il basnu, o psu, vuku ili sokolu.

Zbog tropske vrućine trebat će vam
unosit mnogo tekućine.
A zbog glasa
što više sokova: naranče, ananasa.
I dosta limuna.

Pjesnička duša nije imuna
pred strojem flaša.
Ta svi smo ljudi,
pa i pjesnici!

Ne pišete pjesmice?
Piće ne trošite? –
Morat ćete malko uiskija
sa ledom.

To neće, vjerujte,
na nos da vam iskija.
O tome (treba li reći?)
u izvještajima
ni riječi
(O piću i drugim nakanama)

S osobljem i mornarima
samo zvanično i ništa lično.
Nikakova pitanja:
”Odakle si, baćo?”
(I tome slično)
”Koliko do kraja roka?”
Il ponudit mornaru pića il soka.

Što se tiče lijepe književnosti,
Tu ne treba s primjerima
ići daleko.
Prosto: pričat svježe i lako.

Klasike marksizma
citirat bez paroksizma.
I, naravno, pisce iz nobe.
Ćopića sad već može.
Al bez pretjerane hvale.

“Majku Knežopoljku” svakako znadete
naizust. Lijepo.
Recitirajte.
Gorkoga čim više citirajte.

Što se tiče vaše osobne lektire
nek vas nije briga,
na lađi postoji knjižnica
sa mnogo knjiga

iz svih mogućih oblasti:
lijepa književnost, slikarstvo,
geografija, istorije revolucija,
pjesnarice, marksističke stvari
nastanak narodne vlasti
kuvari.

Tu su, naravno, i vaše knjige
podvučene raznim bojama
crvenom, plavom, zelenom
(već prema
utvrđenom kodu),

tako da kad ih uzme u ruke
može steći o njima objektivnu sliku
bez po muke,
onako u mimohodu.

Mišljenja sam da Mu vaše knjige
nisu zadavale odveć velike brige
primite moja čestitanja.

Imate li još kakovih pitanja?

Ah da. Što se tiče krabova,
rakova, oštriga
(On voli to da troši)
morate bit na oprezi,
to je čitava nauka.
Stvar morate kod kuće vježbati
pod stručnim nadzorom jednog od
naših momaka.

Te su stvari uvijek svježe
ne morate se dakle bojati
trovanja il kvarenja stomaka

S društvenim igrama kako stojite?
Šah, poker, biljar, dame, kanasta? –

Nažalost mali se fudbal
ne igra na lađi
(mada je upražnjavao i taj sport
s uspjehom
kada je
bio mlađi
i kad mu je dopuštalo dragocjeno vrijeme).

U redu za šah, zapisano je već.
Imadete li kakove kategorije?
Nemate?
Al niste ni neki pacer?

I, ponavljam, bez velikih kombinacija.
Otvaranja klasična.
(G-4, F-4 i tome slično.
Ne navaljujte odveć na kraljicu,
ne stavljajte kralja u bezizlaznu situaciju
ni odveć zamarati lovca
ni stavljati kule na neprilično mjesto;
držati se što više piona

– ali ne igrati ni poput osnovca.

Pauze između poteza
ne treba da odveć traju.
Njegovo je vrijeme dragocjeno!

Konverzacija pri šahu
treba da bude prije svega
iz oblasti sporta i šaha.

Možete pomenuti pri tom
Nasera, Negusa, Šaha
iranskog i t. sl.

Pazite prilikom kartanja
s kartama nema šale!
Gubitak plaćate iz svoga džepa!
(Osim pri velikom gubitku, koji prelazi mjeru.)
Tu se dakako vodi
žestoka bitka
nerava.
Odnos je neravan:
s jedne strane On,
čije se misli bave krupnim stvarima
(samo mu ruke učestvuju u igri)
njegove su misli
u Indiji u Iranu u Rusiji
u Africi, u snježnim Tatrama.

A vi ste cijelim bićem i mislima
kao u busiji
u – kartama.

Dame se ljube u ruke
ako su dame
gospoda se zovu mister i ser
tu nema nikakove misterije

Komrad i Tovariš
samo drugovi iz Istočnoga bloka.
Na stranicama ovog bloka
sve vam je ispisano
to izučite dobro,
tu ne smije nikako da se omane.

Dobro…
Plesati morate znati…
Dobit ćete učitelja plesa.
Ingliš, valcer, tango,
To vam uvijek zatrebat može,
u velikom svijetu.

Ruke držati u blagom stisku
oko struka
u plesu je važan rad nogu
al igra i-te-ka-ko
ulogu i ruka.

Zube morate popraviti,
imamo vremena dosta,
i najboljeg dentistu (zubara).
Ako vam i poslije toga
zaudara iz usta
upotrijebite
vodicu
to treba samo da se uštrca,
pri ustajanju,
našte srca.
To važi isto i za noge.
Mijenjati sokne dva-tri puta
na dan
i prskati sprejom.

Otkloniti perut.
(Malo da se skrati kosa.)
Morat ćete se odvići također
čačkanja uha
i čačkanja nosa.
Od svoga ćete ordonansa
dobit dva-tri dezodoransa
za upotrijebit pod pazuho.

U jednu riječ: voditi
čim više brige o higijeni.

Dođite sutra u isto doba.
A sad vam evo spiska
Tu je i trebovanje
idite kod našeg krojača
da vam uzme mjeru.

Držim vam pesnicu,
vama i vašem peru!

***

Nema na sve to razloga trošiti rije…
Prosto, čovječe, nije
red u otmjenom društvu
da se po nosu rije
ili
kako se to kaže tamo kod vas
u okolini Čačka
ne smije
nos da se čačka.

I još ponešto iz bontona:
ne smije se…
(a, to san već reko,
ne mari):
pljuvati štono kažu ”po podu”,
niti s palube u more,
niti po brodu.

Ili, primjerice,
češljati si kosu
za stolom.

Zamislite si samo:
Vlas – u sosu!

Da, za danas, još samo ovo:
hoće kadikad od vrućine
i znoja
da se zalijepe gaće
između guzova
a to
čovjeku zna da zasmeta.
Hoću rijet
ne smijete
taj problem rješavat niukom
slučaju rukom!
I, naravski, ne smijete
da se odveć glasno smijete.
To jest
da se razumijemo
smijete
da se slatko nasmijete
ako je u pitanju nekakova šala
cijenjenog…
i tako dale,
al to ne znači
da treba da vam poteku bale
il štono se u narodu kaže
da vam se razvalu žvale.
Treba On da zametne temu
ondak ćete
na temelju toga
vidjet da l je stvar stroga
il je sve to šala
našeg cijenjenog…
i tako dale.

Visoki si gosti
volu da se šale.
Pogotovu oni
iz Istočnega bloka.

A proposto:
sve je to zapravo prosto,
al valja neke stvari znati:
Istočni drugovi
ljubu se u usta,
to ko da je upisato
u njin Ustav.
Nesvrstani se grlu
i jedno drugom u susret hrlu.
Zapadni su van
vrlo uštirkani
ka da su progutali kolanc.
(Što reče, u šali, drug Dolanc.)
Oni se ne primiču odveć blizu puku,
pa ni rukovodstvu,
no samo pružaju ruku
(svi su oni isti)
pak je odmah povuku
ka da ćeš im je izisti.

No sve se ovo na vas ne odnosi,
to su njihovi, interni, odnosi,
no u diplomatiji
pogotovu kad je ona još mlada
tako rekuć od juče
mora čovjek vazdan učit
(znate kako je ono reko Lenjin)
…eto vidite.

Mora se čovjek malko pomučit
da bi bio dostojan
predstavnik svoje zemlje
i nacije.
Postoje tun razne mogućne
mahinacije.
Eto, neki van na primjer Rus
krkne jezičinu u usta
(kako to narod vulgarno kaže).
Šta vam je, daklem, činit? –
I vi ga njemu na isti način!
Stisne li vam ruku da se kosti lome?
Na isti način – dabome!
Štono kažu: oko za oko
zub za zub!
duboko za duboko,
čvrst stisak
za stisak grub!
Ili, primjerice,
neki vas Englez (uzmimo) pita:
hau du ju du?
šta mu vi na to kažete?
E pa, vidite, nije!
U tome grmu leži zec!
Vi mu kažete to isto:
hau du ju du?
A ne ko neki naši ljudi kad se sretnu
pa stanu da se psuju
„di si, ***** li ti mater?”

Što se paka vjetrova tiče
(tu ne mislim na pasate),
treba naprosto suspregnuti crijeva.
(To je ka što dođe čovjeku spontano
da zijeva,
kraj logorske vatre
kad mu se zadrijema)
daklem:
ni naglas niti
profunjariti
neki prdež,
što je, gledano iz aspekta okusa
u fokusu pažnje;
još gore: sve to ostaje u zraku?
Najbolje je, ako drugog rješenja nema,
izići diskretno
i zadržat se tamo što dulje,
a ne ko što rade neke hulje:
prnu vani
pa odmah uniđu
(umjesto da puste ovdje goluba
pa da ondak iziđu na palubu).

Nježnije, nježnije, nježnije.

(Ne, nije to Lenjin
To je parafraza.)
Ova vas staza
vodi pravo na put
a tamo vas čeka limuzina.

(Za sebe, idući pošljunčanom stazom prema kući, melanholično):
Opalo je lišće
Uskoro će zima.
A On voli tople predjele.

(1986)
pesma posvećena Dobrici Ćosiću

 

[Lada]

Banjalučki pisac Milenko Stojičić jedan je od najboljih poznavalaca ličnosti i djela Danila Kiša. Svom uzoru Stojičić je posvetio i nekolika antologija pripovjedaka, poezije i intervjua.

Piše: Fedor Marjanović

Danas je književno djelo Danila Kiša popularno posebno među mladim ljudima i piscima koji se ugledaju na njegovo pero i stil života. Prema Stojičiću, on je jedan od najboljih učitelja zanata pisanja, ali se treba čuvati zamke kopiranja i idolopoklonstva. Kiš nas uči da je pisanje velika muka koja se isplati i da književnost jeste život. Ono što svako, ko ulazi u književnost, mora da nauči, jeste da piše kao što živi i da bude svoj.

Adorno je pišući o Hegelu rekao da pravo pitanje nije ono što Hegel može da kaže današnjici, već šta bi Hegel rekao o današnjci. Počnimo ovaj razgovor pravim pitanjem. Šta mislite, šta bi Kiš danas rekao o nama?

Kiš je bio apolotičan pisac u javnim izjavama i tu je bio izvan svega toga, izuzev u literaturi gdje je “dodirivao” političke teme. Kod njega je, na primjer, među likovima i mađarski premijer. A ako bismo mogli da nagađamo, na osnovu nekih eseja pred kraj smrti, moguće je da bi bio razočaran u duh koji mi nemamo. Govorim generalno, ne fragmentarno, pojedinačno, nacionalno i tako dalje. Zato je on u svim intervjuima insistirao da je on posljednji Jugosloven. To nešto znači. Sintagma “posljednji Jugosloven” znači da poslije toga slijedi raspad nečega, a mi znamo čega.

Da je preživio bolest, da li mislite da bi preživio i smrt Jugoslavije?

Mislim da bi to bio teški šok, kao i šok povodom polemike o zbirci Grobnica za Borisa Davidoviča. Mislim da bi to bilo veliko razočarenje i možda je bolje što ga nije doživio. To kažu i mnogi njegovi prijatelji. Jer on je drugačije rezonovao to jugoslovensko tkivo, kroz koje je prošao još kao dječak. On je Jugoslaviju smatrao Arkadijom i taj raspad bi ga sigurno bolio.

Danas se često govori o „groznici Danila Kiša“. Mnogi mladi pisci i pjesnici se ugledaju na njega. Vidite li danas njegovog dostojnog nasljednika?

On je u eseju „Saveti mladom piscu“ upravo rekao: „Nemojte da imate uzore.“ Dakle, ja odgovaram njegovom rečenicom. Mogao bih da spomenem neka imena koja imaju reflekse pisanja na njegov način. Bazdulj ima nešto od toga, na primjer. Ima u Beogradu i nekoliko mlađih pisaca kod kojih, recimo, miriši nešto kišovsko, ali suludo je oponašati bilo koga. To je samoubistvo za pisca, po mom mišljenju. Možeš preuzeti neka opšta mjesta, ali potrebno im je dati svoju formu. Ne možeš njega da presnimavaš, preslikavaš ili sjenčiš. Mladim piscima bih rekao da bježe od idolopoklonstva. Pisanje je jednako disanju. Ne mogu ja disati kao neko drugi. Piši kako ti pišeš i kako dišeš.

Možete li nam reći nešto o svom odnosu prema Danilu Kišu, i kao čovjeku i kao piscu?

Ja iskreno priznajem da sam fasciniran, što takođe nije neki literarni osjećaj. Fascinacija nije estetički osjećaj, niti mjera, ali je možda metafizička. Fasciniran sam i puno sam pisao o Kišu. Ali moram da priznam da sam učio na Kišu u praksi, na njegovim rečenicama. Upoređivao sam rane verzije njegovih priča sa konačnim verzijama i gledao šta je on mijenjao, zašto i kako. To je ono na terenu, u praksi, na rečenici iz čega se može naučiti, nešto što je čak zanatsko. Na primjer, prvu rečenicu u priči „Konj“ je potpuno promijenio. On je tražio muziku, i muzika je određivala redoslijed riječi da bi ritam bio pravi.

Dakle, Kiš je dobar pisac za učenje spisateljskog zanata.

Apsolutno. Uzmite bilo koju njegovu rečenicu i pokušajte da vidite šta u toj rečenici piše. Rečenica je mjera u književnosti, ona je kao centimetar u mjernim jedinicama. Što bi rekao Rišelje: „Dajte mi bilo koje tri rečenice iz bilo kojeg teksta, i ja ću naći razlog da se objesi pisac.“ To je isto. Rečenica je mjera svega, bilo koja. Tako da mladi pisac mora da uči, ali ne da bi pisao kao Kiš, nego da vidi šta je pisanje, šta je „kombinatorika“.

Upoznali ste Kiša i kao pisca i kao čovjeka, ali ste pored toga sastavljač antologija priča i pjesama o njemu. Kako ga je doživjeti kao književnog junaka?

Imam priču gdje je on lik, i ako to nije previše lično, moram da kažem da su tu priču pročitali svi Kišovi prijatelji koje ja spominjem. Imam njihove telegrame i mejlove da su oduševljeni pričom i svi govore da ga nisam plagirao, nego da sam napisao odličnu priču gdje je Kiš lik. Kad god pišem on je meni nad glavom, ne u tome da ga oponašam, nego mi svijetle neke njegove naredbe i telegrami za pisca. Pišem samo kad moram, kako bi on rekao. To je prava stvar, a ne trabunjam. Pisati samo kad moraš, znači pisati pod dramom. Mora neka drama da izazove pisanje.

Vi ste svojoj kćerci još sa šest godina čitali Kiša. Dakle, njegova književnost može da se koristi u pedagoške svrhe.

U pedagoške svrhe, kada govorimo o pisanju, da je pisanje jedna muka, i on to kaže na jednom mjestu, ali kada čovjek završi knjigu, ima trenutak sreće, samo tren i zbog toga trena sreće čovjek se muči pišući. On upotrebljava izraz Marine Cvetajeve: „Pisanje je plod truda i čuda.“ Riječ trud na ruskom znači muka. Znači pisanje je mučenje. Ljudi kažu: “On ništa ne radi, piše.“ Ljudi nemaju predstavu o tome. Govorim za sebe. Ne daj Bože da me vidite noću, kako ja izgledam dok pišem. To je potpuna muka, ali ne u smislu da boli. Boli na jedan način. Šta sa ovom rečenicom? Dokle će ona trajati? Hoću li sutra sve ovo da brišem? Ovo ne valja ničemu. Najbolje je u procesu pisanja biti svoj najveći kritičar, govoriti sebi da je to katastrofa, da ništa ne valja, kao što je Kiš 700 stranica Peščanika izmasakrirao, bacio i rekao Mirku Kovaču da ga je sramota da to neko nađe i kaže: „Vidi kako Kiš piše.“

Pošto smo počeli sa pravim pitanjem, hajde da završimo sa pogrešnim. Šta bi Kiš mogao reći mladima danas? Zamislimo danas, u vrijeme društvenih mreža, Facebooka, Twittera, Instagrama, jednog mladog šesnaestogodišnjaka koji čita Kiša. Šta mislite kako bi ga on doživio?

Ja mislim da je taj ubijen. Ja sam novinar, radim na radiju, koristim sva ta čudesa, imam deset kompjutera, ali to je samo tehnička pomoć da skratim vrijeme. Ništa ne može da zamijeni hemijsku olovku. On je koristio hemijsku olovku, jednostavno je to obožavao. Andrić je pisao naliv perom koje je gore razdvojeno, pa je škripalo. Dakle, sve je to alhemija. Ima nekoliko knjiga o alhemiji pisanja. Sjećam se jedne scene na sajmu knjiga. Cijelu noć sam putovao i došao sam da vidim koga ima. Tada je bila kafana na sredini sajma. Tamo su pijani sjedili Basara, Momo Kapor i još neki pisci. Ja se sa njima ljubim i odjednom mi pokojni Kapor kaže: „Nemoj sjedati! Pišeš li na kompjuteru?“ Ja odgovorim: „Ne pišem.“ „Onda sjedni.“ Vjerovatno bi moji protivnici rekli suprotno, ali mislim da tehnika ne može protiv alhemije. Kompjuter može pomoći da se prebacuju fragmenti, da se igra bjelinama, ali suština je to slovo koje ima vezu sa krvotokom, sa srcem, a to je ta olovka u ruci.

Ovaj tekst je kreiran u sklopu projekta “Snaga pozitivne priče”, koji realizuje eTrafika.net a podržavaju USAID i IOM. Autor ovog teksta je odgovoran za njegov sadržaj i stavovi koji su u njemu izneseni ne odražavaju stavove USAID i IOM.

 

[Lada]

Najemotivnijih zabeležene misli:

Teško je podići svoju nesreću u visinu. Biti posmatrač i posmatran istovremeno. Onaj koji je gore i onaj koji je dole.

Takav je život. Ščepa čoveka za dušu, ne da mu da diše.

Kakav dobro obavljen posao, Smrti, kakav uspeh srušiti takvu tvrđavu! Požderati toliko mesa, skrckati toliko kostiju za tako kratko vreme. Potrošiti toliku energiju, brzo kao kad se ispuši cigareta. Kakav je to bio posao, Smrti, kakva demonstracija sile! (Kao da ti ne bismo verovali na reč.)

Suština čoveka, crta koja ga odvaja od životinje, jeste svest o sopstvenoj smrti.

Istoriju pišu pobednici. Predanja ispreda puk. Književnici fantaziraju. Izvesna je samo smrt.

 

[Baudrillard]

Gaji sumnju u vladajuće ideologije i prinčeve. Drži se podalje od prinčeva.

Opasno je naginjati se nad tuđom prazninom, a u pustoj želji da se u njoj, kao na dnu bunara ogleda svoje vlastito lice; jer i to je taština. Taština nad taštinama.

 

[Baudrillard]

Danilo Kiš: biografija i literatura

Jedan od najznačajnijih srpskih pisaca 20. veka, Danilo Kiš, rođen je u Subotici 1935. godine. U toku Drugog svetskog rata otac mu je odveden u logor Aušvic, a Danilo se sa porodicom seli na Cetinje. Po završetku rata upisuje Filozofski fakultet i postaje prvi diplomac novootvorene Katedre za opštu književnost i teoriju književnosti.

Po završetku studija, provodi dve godine na Univerzitetu u Strazburu. Kratke romane Mansarda i Psalam 44 objavljuje 1963.

Porodični ciklus: Bašta, pepeo, Rani jadi i Peščanik

Značajan je Kišov „Porodični ciklus“: sastoji se od romana Bašta, pepeo, Rani jadi i Peščanik. Ova trilogija prati sudbinu jevrejske porodice Sam kroz živote više generacija. Autobiografska nit je upletena kroz sva tri romana, melanholija i jad obojili su „Porodični ciklus“. Za roman Peščanik Kiš dobija NIN-ovu nagradu.

Uporedo sa Peščanikom izlazi i zbirka eseja Po-etika, a kasnije i drugi deo Po-etike. Kiš vešto upliće dokumentarno štivo i citate u svoje eseje, često objašnjava pojedine svoje literarne postupke. U njegovoj prozi često su prisutni dvosmislenost i dvostruko značenje. Svakim svojim delom proširuje književni kontekst u kojem stvara.

Plagijat ili intertekstualnost?

Svoju najslavniju knjigu, zbirku kratkih priča, Grobnica za Borisa Davidoviča, Kiš objavjuje 1976. Ova knjiga je izazvala svojevremenu buru na književnoj sceni i kao posledica te polemike nastaje esej Čas anatomije. Naime, Kiš je u delu Grobnica za Borisa Davidoviča spajao dokumentarno, imaginarno i literarno. Kao što sam pisac kaže, tamo gde nestane činjenica, nastupa mašta.

Ovaj literarni postupak bio je poznat i ranije, pre svega kod Borhesa, koji je za Kiša bio jedan od pisaca-uzora. Polemika je nastala jer je određeni broj kritičara optužio Kiša za plagiranje, dok su ga drugi branili, ističući naprednost Kišovih književnih ideja. Sam pisac staje u odbranu svog dela. Oštro se obračunava sa svojim protivnicima u eseju Čas anatomije.

Godine 1983. nastaju romani Enciklopedija mrtvih i Homo poeticus. Tih godina, Kiš živi u Francuskoj gde boluje, kako sam kaže, od nostalgije. Umire 1989. u Parizu, sahranjen je u Beogradu. Posthumno su objavljene još četiri njegove knjige: Život, literatura, Gorki talog iskustva, Pesme i prepevi i Lauta i ožiljci. Preveo je čitav niz dela, pisao je dramske tekstove i tekstove za televizijske drame.

Motiv smrti u prozi Danila Kiša

Ostavljajući iza sebe izuzetno značajan književni opus, Kiš postaje jedan od najznačajnijih naših pisaca dvadesetog veka. Okreće se motivu smrti, ali ne svakodnevne, pojedinačne smrti, već ideji svesmrti, koja dovodi do kraja civilizacije koja samu sebe melje.

Ovaj motiv star je koliko i književnost, ali je svoju reintrepretaciju doživeo u delima i poetskim idejama Danila Kiša. Okrećući se motivima antičkih drama i vavilonskih epova, u kojima se vrhunac dramskog izraza uspostalja upravo u dodiru sa smrću, obrađuje opsesivno ovu ideju koja se javlja kao hajlajt mnogih njegovih dela.
U autobiografskom „Porodičnom ciklusu“ ovaj motiv je naznačen, dok je u Grobnici za Borisa Davidoviča i Enciklopediji mrtvih ovom motivu posvećena značajna pažnja.

Obe knjige su osmišljene kao tematska ciklizacija, odnosno okupljaju više priča koje su povezane motivski ali ne i tematski. Sve priče u obe zbirke na kraju imaju istu poruku koja glasi: kraj civilizacije kakvu znamo se jedino može izbeći ako se sve ljudske sudbine, kolektivne i pojedinačne, male i velike, značajne i beznačajne, zapišu i povežu u jednu celinu, jednu enciklopediju ljudske vrste. Jer, posle smrti ostaje samo reč. Ona je, prema Kišu, dovoljna da sačuva ljudske živote i život cele naše civilizacije od zaborava.

U Grobnici za Borisa Davidoviča ta pretpostavljena enciklopedija je Vavilonska biblioteka a u Enciklopediji mrtvih to je Mormonska arhiva u Sjedinjenim državama. Sličnu imaginarnu biblioteku imao je i Borhes, i slično kao Kiš, u njoj je pohranio tekovine civilizacije.

Opsednut idejom smrti i kraja, Kiš ne može da zatvori oči pred savremenom tehnologijom smrti koja samu sebe uništava. Ceo dvadeseti vek obeležen je smrću, degradacijom ljudskog društva, padom svih moralnih vrednosti.

Drugi svetski rat, koji je jako potresao Kišovu porodicu, doveo je do urušavanja čitave civilizacije, sa svim njenim verovanjima i vrednostima. Otkriće koncentracionih logora bio je vrhunac čudovišnog i monsturoznog spektakla posle kojeg je ostao samo pepeo. Logori, gulag, holokaust, rasizam, fašizam, antisemitizam, staljinizam – čitava paleta naopakih ideja koje su realizovane uz krvoproliće i smrt, obojila je čitav dvadeseti vek u crno. Kiš ne stavlja ove fenomene u prvi plan svojih priča, ali su oni uvek na okosnici i u pozadini dešavanja, kao pokretači ljudske patnje ali i propadanja društva. Kao pripadnik jevrejskog naroda, njega posebno pogađaju sve monstruoznosti Drugog svetskog rata.

Enciklopedija mrtvih

Enciklopedija mrtvih sastoji se od devet priča koje nas vode kroz celu istoriju ljudskog roda, od Hristovog vremena do Drugog svetskog rata i posleratnog perioda. Smrt je glavni motiv koji objedinjuje ovu zbirku.

Slično kao u zbirci Grobnica za Borisa Davidoviča, i u Enciklopediji mrtvih pisac teži stvaranju mozaika ljudskih sudbina koji će obuhvatiti celu civilizaciju i tako je posredstvom reči spasiti neminovnog kraja. Apokaliptična predviđanja kraja civilizacije su uvek u pozadini priča, a nastaju kao posledica piščevog života u vihoru strahota dvadesetog veka. Često kao osnovu svojih priča uzima biblijke legende, čuda ali i teme iz savremene stvarnosti.

Stil u prozi Danila Kiša

Nagoveštavajući, ali ne i transparentno iznoseći nakaznosti i nazadnosti svog vremena, Kiš ostavlja čitaocu dovoljno prostora za spekulisanje i samostalno donošenje zaključaka. Njegova dela poseduju dozu dvosmislenosti i skrivenih značenja koja se najbolje otvaraju ponovnim čitanjem.

Kiš je majstor jezički savršenog izraza, reč smatra svetinjom, a njegova proza je toliko stilski iskristalisana da prerasta u poeziju. Često koristi dokumentaciju i literaturu u svojim delima. Nekad su u pitanju značajna istorijska svedočanstva, dok nekad prenosi marginalizovane i zataškane tekstove. Ovaj postupak njegovim delima daje dozu verodostojnosti, pa čitalac ima utisak da prisustvuje stvarnoj hronici jednog vremena.

Naporedo sa dokumentarnim, iz opusa Danila Kiša izvire i mistično, onostrano, metafizičko. Tamo gde nestanu dokazi nastupa piščev raskošan talenat da obogati i nadogradi priču.

Jelena Trikoš

 

[vaya con dios]

Ulica divljih kestenova

Doživljaji iz detinjstva često se najjače urežu u čovekovo pamćenje. Čuče skriveni i zakopani, a samo jedna sitnica miris ili misao može vratiti čoveku slike jasne kao da se sve dešavalo pre samo nekoliko trenutaka.

Tako se i desilo u noveli Danila Kiša “Ulica divljih kestenova”. Naš glani junak čeznuo je za detinjstvom, iako ono nije bilo baš najsrećnije, čak se može reći, bilo je teško i opasno. I bez obzira na to njega je vukla ta jedna iskra sećanja i želeo je da ponovo vidi onaj drvored divljih kesnova u ulici čijeg se imena čak nije ni sećao. Zaputio se pa šta bude.

Čitava priča našeg junaka je potraga, posle mnogo godina, za ulicom iz svog detinjstva. Ona je živa u njegovom sećanju ali je nema u stvarnosti kao što više nema ni divljih kestenova. Na samom početku njegove potrage, iako gotovo siguran da je na pravom mestu, pitao se da li je moguće da uspomene toliko varaju. Sve se toliko promenilo do neprepoznatljivosti, čak je i ulica delovala manje. Svega nekoliko momenata i pitanja upućenih više sebi nego prolaznicima koje je susretao, bilo je dovoljno da u sećanju oživi čitavo detinjstvo. Sećanja su navirala i preplavila čitavo njegovo biće. Setio se ulice i svega u njoj, škole, bunara, učiteljice i drugara u čijoj se “bandi” borio. Sve se vratilo pa čak i miris divljeg kestenovog cveta.

Setio se rata, bunkera i skloništa. Sa lepim uspomenama vratile su se i ružne. Setio se svoje kuće, koje više nije bilo, majke, oca, porodice. Iako je nestalo sve ono što je moglo da oživi sećanja, ona su ipak bila tu. Njegova stara kuća je bila porušena ali sećanja su i dalje živa, i krevet gde je spavao on i njegova sestra. U navali sećanja vidi i šivaću mašinu sa nožnom pedalom svoje majke. Emocije su toliko jaka da zabravlja na sve oko sebe, ne smetaju mu ni zabrinuti pogledi prolaznika. Ništa mu drugo nije važno, samo taj trenutak. Potpuno se prepustio plimi sećanja. Iako se soba u kojoj je odrastao pretvorila u leju luka, a na uzglavlju mu raste jedno kvrgavo drvo jabuke on uživa.

Od prošlosti se ne živi, ali je ona jednako važna kao i sadašnjost ali i budućnost. Svako sećanje, svaka uspomena je vredna i neponovljiva. I prava je sreća što se one mogu osvežiti i oživeti.

 

[Baudrillard]

Flober je došao odveć rano; stoga nije mogao da radikalno raskine sa tradicijomrealističkog žanra, mada je bio nadomak rešenja. Njegova je nemoć poticala iz sumnje: osećao je proizvoljnosti i ograničenja psihološkog romana. Odatle besktvo u egzotiku; tu likovi imaju veći integritet, veću slobodu akcije, jer ih čitalac ne može porediti sa psihološkim standardima epohe.
No, Flober je već u Gospođi Bovari počeo da izražava implicitnu sumnju u sveznajućeg pripovedača i u psihološko portretisanje, te najgore i najpostojanije od svih književnih konvencija. Što više odmiče radnja romana, sumnja postaje sve prisutnija; decidirana tvrdnja („ona je počela da misli na Bertu”) sve će češće biti ublažavana rečima koje izražavaju kolebanje - psihologija junaka izmiče piscu. („Da piše ocu? Već je bilo kasno; a možda se već kajala što se nije podala onom drugom.” Ili; „Ona se dala zavesti njegovim rečima, a još više njegovim glasom i izgledom cele njegove ličnosti, i to tako snažno da se pretvarala da mu veruje, ili je možda verovala u razloge njihova rastanka.”) Ta jedna jedina reč - možda - prvi je korak od psihološkog žanra ka modernoj narativnoj prozi; ta reč premošćuje jaz koji deli sveznajućeg od skeptičnog („nepouzdanog”) pripovedača, prvi simptom starenja žanra, prva seda vlas u bujnoj kosi razbarušenih klasika.

Danilo Kiš - Eseji

 

[Janistacar]

Upravo sam posle dugo godina ponovo pročitao "Peščanik".
Moram da kažem sljedeće: to nije remek-djelo.
Kako knjiga teče tehnika pripovijedanja se sve više pokazuje nedovoljno opravdanom.
Jezik, stil, mnoge rečenice, opisi, često hramaju. Ovo se posebno osjeća negdje na sredini knjige. Moglo bi se reći da je sredina knjige loše napisana.
Intriga knjige je skromna. Iz pisma na kraju knjige ne saznajemo ništa suštinski novo, ništa što nismo znali.
Kroz knjigu ima mnogo proizvoljnih nabrajanja, miješanja svega što piscu padne na pamet, bez ozbiljnijeg smisla.
Naravno, knjiga ima i određene kvalitete.

Postoji ona knjiga Vasovića u kojoj oštro kritikuje Kiša u mnogim aspektima. U nekim kritikama Vasović griješi, ali u kritici romana "Bašta, pepeo" i "Peščanik" je u najvećoj mjeri u pravu.

Dalje, rekao bih da su "Grobnica za Borisa Davidoviča" i "Enciklopedija mrtvih" danas prevaziđene, prilično dosadne. To nije posebno lijepa književnost, u njima se autor i ne trudi da lijepo piše. Veliki dio priča u ovim knjigama se svodi na ređanje nekih istorijskih događaja.

Moje mišljenje je da je "Mansarda" najbolje djelo Kiša. Doduše, ni to nije veliko djelo, "Mansarda" je brza, blesava, iščašena. Pa ipak, u njoj vidimo jedan snažan poetski talenat, mladalačku smjelost, imaginaciju. Sve to postepeno splašnjava u daljem Kišovom djelu.

 

[Lada]

S jeseni, kada počnu vetrovi

S jeseni, kada počnu vetrovi, lišće divljeg kestena pada strmoglavce, s peteljkom naniže. Onda se čuje zvuk: kao da je ptica udarila kljunom o zemlju. A divlji kesten pada bez i najmanjeg vetra, sam od sebe, kao što padaju zvezde - vrtoglavo. Onda udari o tle s tupim krikom. Ne rađa se kao ptica iz jajeta, postepeno, nego se odjednom rasprsne dlakava ljuštura, iznutra beličastoplava, a iz nje iskaču vragolasti, tamni melezi, zacakljenih obraza, kao jagodice nasmejanog crnca. U nekoj se mahuni nalaze blizanci; ipak bi ih ljudi mogli razlikovati: jedan ima na čelu belegu, kao konj. Majka će, dakle, uvek moći da ga prepozna - po zvezdi na čelu.


Dečak kupi divlje kestenove koji su se sakrili u rupe na travnjaku i stavlja ih pod obraze. Usta su mu puna neke lepljive gorčine. Dečak se smeška. Trebalo bi se popeti na granu, izabrati jedan grozd i čekati. Ne dati anñelu sna da te prevari. Trebalo bi bar tri dana i tri noći, bez jela i pića, bez sna i počinka, gledati plod. Kao kada se gleda mala kazaljka na satu. Bodlje su se stvrdle i pri vrhu malo potamnele. Ako ih dirneš nevešto, na prstu će ti napraviti rupicu, pa će da poteče tvoja lepa, crvena krv. Moraćeš onda da sišeš svoj prljavi prst kojim si malopre pravio grudve od blata i fuškije. A može da nastupi i trovanje krvi. Kada se to dogodi, onda deca umiru. Stave ih u male pozlaćene sanduke i nose ih na groblje, među ruže. Na čelu povorke nose krst, a za sandukom idu dečakova mama i tata i, naravno, njegova sestra, ako je imao sestru. Majka je sva u crnini, ne vidi joj se lice. Samo tamo gde su oči, crna je svila vlažna od suza.

Jedna beloputna gospoñica u crnoj kecelji gimnazijalke sedi u nekoj kristalnoj svetlosti što dolazi kroz poluspuštene žaluzine. Sunce crta na ljubičastim bocama s kolonjskom vodom zvezdice od zlata.

E, pa, evo tajne mirisa ljubičica: gospođica koja prodaje sličice leptirova i divljih zveri, kao i parfeme, od svih mirisa najviše voli miris ljubičica, i stavlja ga svuda štedro: na dlanove, na bujnu riđu kosu (mada bi riñoj kosi, po, svoj prilici, bolje pristajao neki drugi miris)
Trebalo bi komponovati fugu za orkestar i jorgovan. Iznositi na podijum u mračnoj sali ljubičaste bočice oplemenjenih mirisa.
One koji bi tiho, bez krika, izgubili svest, iznosili bi u drugu salu, gde bi lebdeo detinjasti, lekoviti miris lipe i kamilice................

 

[Lada]

Istoriju pišu pobjednici. Predanja ispreda puk. Književnici fantaziraju. Izvjesna je samo smrt.

Živio sam ljepše i bogatije od vas, zahvaljujući patnji i mahnitosti, pa želim i u smrt da odem dostojanstveno, kako to priliči tom velikom trenutku poslije kojeg prestaje svako dostojanstvo i svaka veličanstvenost. Moj leš će biti moja korablja, a moja smrt dugo plutanje po talasima vječnosti. Ništa u ništavilu. I šta sam mogao da suprostavim ništavilu do to, tu svoju korablju u koju sam želio da sakupim sve što mi bijaše blisko, ljude, ptice, zvijeri i bilje, sve ono što nosim u svom oku i u svom srcu, u trospratnoj lađi svoga tijela i svoje duše. Želio sam sve to da imam kraj sebe, u smrti, kao faraoni u veličanstvenom miru svojih grobnica, želio sam da bude sve onako kao što bijaše i prije toga: da mi u vječnosti pjevaju ptice. Želio sam da Haronovu barku zamijenim jednom drugom, manje beznadnom i manje pustom, da nezamislivu prazninu vječnosti oplemenim gorkim zemaljskim travama, onim što niču iz srca čovjekova, da gluvu prazninu vječnosti oplemenim kukanjem kukavice i pjevanjem ševe. Ja sam samo razvio tu pjesničku gorku metaforu, razvio sam je strasno i dosljedno, do kraja, do konsekvenci koje prerastaju iz sna u javu (i obratno), iz lucidnosti u mahnitost (i obratno), koje prelaze iz života u smrt, kao da nema međa, i obratno, iz smrti u vječnost, kao da to nije jedno te isto. Tako je moja sebičnost samo sebičnost ljudskog bića, sebičnost života, protivteža sebičnosti smrti, i moja se svijest, uprkos prividu, protivi ništavilu sa sebičnošću kojoj nema ravne, protivi se skandalu smrti kroz ovu strasnu metaforu koja želi da sakupi na gomilu ono malo ljudi i ljubavi koji činjahu taj život. Želio sam, dakle, i još uvijek želim, da odem iz života sa specimenima ljudi, flore i faune, da sve to smjestim u svoje srce kao u korablju, da ih zatvorim pod svoje kapke kada se oni posljednji put spuste. Želio sam da prokrijumčarim u ništavilo tu čistu apstrakciju koja će biti u stanju da se u tajnosti prenese kroz vrata jedne druge apstrakcije, ništavne u svojoj neizmjernosti: kroz vrata ništavila. Trebalo je, dakle, pokušati zgusnuti tu apstrakciju, zgusnuti je snagom volje, vjere, inteligencije, ludila i ljubavi (samoljublja), zgusnuti je u tolikoj mjeri i pod takvim pritiskom da zadobije specifičnu težinu koja će je podići uvis, kao balon, i iznijeti je van domašaja mraka i zaborava. Ako ne nešto drugo, ostaće moj materijalni herbarijum ili moje bilješke, ili moja pisma, a šta je to drugo do ta zgusnuta ideja koja se materijalizovala: materijalizovan život, mala, tužna, ništavna ljudska pobjeda nad golemim, vječnim, božanskim ništavilom. Ili će ostati makar – ako u velikom potopu potone i sve to – ostaće moje ludilo i moj san, kao borealna svjetlost i kao dalek eho. Možda će neko vidjeti tu svjetlost, možda će čuti taj daleki eho, sijenku negdašnjeg zvuka, shvatiće značenje te svjetlosti, tog svjetlucanja. Možda će to biti moj sin, koji će jednog dana izdati na svijet moje bilješke i moje herbarijume s panonskim biljem (i to nedovršeno i nesavršeno, kao i sve ljudsko). A sve što nadživi smrt jeste jedna mala ništavna pobjeda nad večnošću ništavila – dokaz ljudske veličine i Jahvine milosti. Non omnis moriar.

 

[Lada]

Objavljivanjem Saveta mladom piscu, magazin STATUS još jednom odaje počast piscu čije je
delo jednako aktuelno danas kao i pre nekoliko decenija.

Gaji sumnju u vladajuće ideologije i prinčeve.
Drži se podalje od prinčeva.
Čuvaj se da svoj govor ne zagadiš jezikom ideologija.
Veruj da si moćniji od generala, ali se ne meri s njima.
Ne veruj da si slabiji od generala, ali se ne meri s njima.
Ne veruj u utopijske projekte, osim u one koje sam stvaraš.
Budi jednako gord prema prinčevima i prema gomili.
Imaj čistu savest u odnosu na privilegije koje ti tvoj zanat pisca donosi.
Prokletstvo tvog izbora nemoj brkati sa klasnom opresijom.
Ne budi opsednut istorijskom hitnjom i ne veruj u metaforu o vozovima istorije.
Ne uskači, dakle, u „vozove istorije“, jer je to samo glupava metafora.
Imaj uvek na umu misao: „Ko pogodi cilj, sve promaši.“
Ne piši reportaže iz zemalja u kojima si boravio kao turista; ne piši uopšte reportaže, ti nisi novinar.
Ne veruj u statistike, u cifre, u javne izjave: stvarnost je ono što se ne vidi golim okom.
Ne posećuj fabrike, kolhoze, radilišta: napredak je ono što se ne vidi golim okom.
Ne bavi se ekonomijom, sociologijom, psihoanalizom.
Ne sledi istočnjačke filozofije, zen-budizam itd; ti imaš pametnija posla.
Budi svestan činjenice da je fantazija sestra laži, i stoga opasna.
Ne udružuj se ni sa kim: pisac je sam.
Ne veruj onima koji kažu da je ovo najgori od svih svetova.
Ne veruj prorocima, jer ti si prorok.
Ne budi prorok, jer tvoje je oružje sumnja.
Imaj mirnu savest: prinčevi te se ne tiču, jer ti si princ.
Imaj mirnu savest: rudari te se ne tiču, jer ti si rudar.
Znaj da ono što nisi rekao u novinama nije propalo zauvek: to je treset.
Ne piši po narudžbini dana.
Ne kladi se na trenutak, jer ćeš se kajati.
Ne kladi se ni na večnost, jer ćeš se kajati.
Budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer samo su budale zadovoljne.
Ne budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer ti si izabranik.
Ne traži moralno opravdanje za one koji su izdali.
Čuvaj se „užasavajuće doslednosti“.
Čuvaj se lažnih analogija.
Poveruj onima koji skupo plaćaju svoju nedoslednost.
Ne veruj onima koji svoju nedoslednost skupo naplaćuju.
Ne zastupaj relativizam svih vrednosti: hijerarhija vrednosti postoji.
Nagrade koje ti dodeljuju prinčevi primaj s ravnodušnošću, ali ništa ne čini da ih zaslužiš.
Veruj da je jezik na kojem pišeš najbolji od svih jezika, jer ti drugog nemaš.
Veruj da je jezik na kojem pišeš najgori od svih, mada ga ne bi zamenio ni za jedan drugi.
„Tako, budući mlak, i nijesi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih“. (Otkrivenje Jov., 3,16)
Ne budi servilan, jer će te prinčevi uzeti za vratara.
Ne budi naduven, jer ćeš ličiti na vratare prinčeva.
Nemoj dozvoliti da te uvere da je tvoje pisanje društveno nekorisno.
Nemoj misliti da je tvoje pisanje „društveno koristan posao“.
Nemoj misliti da si i ti sam koristan član društva.
Nemoj dozvoliti da te uvere da si stoga društveni parazit.
Veruj da tvoj sonet vredi više od govora političara i prinčeva.
Nemoj dozvoliti da te uvere da je tvoje pisanje društveno nekorisno.
Nemoj misliti da je tvoje pisanje „društveno koristan posao“.
Nemoj misliti da si i ti sam koristan član društva.
Nemoj dozvoliti da te uvere da si stoga društveni parazit.
Veruj da tvoj sonet vredi više od govora političara i prinčeva.
Znaj da tvoj sonet ne znači ništa spram retorike političara i prinčeva.
Imaj o svemu svoje mišljenje.
Nemoj o svemu reći svoje mišljenje.
Tebe reči najmanje koštaju.
Tvoje su reči najdragocenije.
Ne nastupaj u ime svoje nacije, jer ko si ti da bi bio ičiji predstavnik do svoj!
Ne budi u opoziciji, jer ti nisi naspram, ti si dole.
Ne budi uz vlast i prinčeve, jer ti si iznad njih.
Bori se protiv društvenih nepravdi, ne praveći od toga program.
Nemoj da te borba protiv društvenih nepravdi skrene sa tvoga puta.
Upoznaj misao drugih, zatim je odbaci.
Ne stvaraj politički program, ne stvaraj nikakav program: ti stvaraš iz magme i haosa sveta.
Čuvaj se onih koji ti nude konačna rešenja.
Ne budi pisac manjina.
Čim te neka zajednica počne svojatati, preispitaj se.
Ne piši za „prosečnog čitaoca“: svi su čitaoci prosečni.
Ne piši za elitu, elita ne postoji; elita si ti.
Ne misli o smrti, i ne zaboravljaj da si smrtan.

( b92.net )

 

[Lada]

Ne veruj u besmrtnost pisca, to su profesorske gluposti.
Ne budi tragično ozbiljan, jer to je komično.
Ne budi komedijant, jer su boljari navikli da ih zabavljaju.
Ne budi dvorska luda.
Ne misli da su pisci „savest čovečanstva“: video si već toliko gadova.
Ne daj da te uvere da si niko i ništa: video si već da se boljari boje pesnika.
Ne idi ni za jednu ideju u smrt, i ne nagovaraj nikog da gine.
Ne budi kukavica, i preziri kukavice.
Ne zaboravi da herojstvo zahteva veliku cenu.
Ne piši za praznike i jubileje.
Ne piši pohvalnice, jer ćeš se kajati.
Ne piši posmrtno slovo narodnim velikanima, jer ćeš se kajati.
Ako ne možeš reći istinu – ćuti.
Čuvaj se poluistina.
Kad je opšte slavlje, nema razloga da i ti uzimaš učešća.
Ne čini usluge prinčevima i boljarima.
Ne traži usluge od prinčeva i boljara.
Ne budi tolerantan iz učtivosti.
Ne isteruj pravdu na konac: „s budalom se ne prepiri“.
Nemoj dozvoliti da te uvere da smo svi jednako u pravu, i da se o ukusima ne vredi
raspravljati.
ljati sa ignorantima o stvarima koje prvi put od tebe čuju.
Nemoj da imaš misiju.
Čuvaj se onih koji imaju misiju.
Ne veruj u „naučno mišljenje“.
Ne veruj u intuiciju.
Čuvaj se cinizma, pa i sopstvenog.
Izbegavaj ideološka opšta mesta i citate.
Imaj hrabrosti da Aragonovu pesmu u slavu Gepeua nazoveš beščašćem.
Ne traži za to olakšavajuće okolnosti.
Ne dozvoli da te uvere da su u polemici Sartr-Kami obojica bili u pravu.
Ne veruj u automatsko pisanje i „svesnu nejasnost“ – ti težiš za jasnošću.
Odbacuj književne škole koje ti nameću.
Na pomen „socijalističkog realizma“ napuštaš svaki dalji razgovor.
Na temu „angažovana književnost“ ćutiš kao riba: stvar prepuštaš profesorima.
Onoga ko upoređuje koncentracione logore sa Santeom, pošalješ da se prošeta.
Ko tvrdi da je Kolima bila različita od Aušvica, pošalješ do sto đavola.
Ko tvrdi da su u Aušvicu trebili samo vaške a ne ljude – isti postupak kao gore.
Segui il carro e lascia dir le genti. (Dante)

Danilo Kiš

 

[Lada]

Opasno je naginjati se nad tuđom prazninom, a u pustoj želji da se u njoj,
kao na dnu bunara ogleda svoje vlastito lice; jer i to je taština.
Taština nad taštinama.

 

[Lada]

"Teško je podići svoju nesreću u visinu. Biti posmatrač i posmatran
istovremeno. Onaj koji je gore i onaj koji je dole.
Onaj dole, to je mrlja, senka...
Posmatrati svoje biće iz aspekta večnosti (iz aspekta smrti).
Vinuti se u visine! Svet iz ptičje perspektive!"

 

[vaya con dios]

Sve što treba da znate o ljubavi objasnio je Danilo Kiš u tri rečenice

"Ljubav je strašna stvar. Na iskustvu drugih ne može se učiti. Svaki susret između muškarca i žene započinje kao da je prvi susret na svetu, kao da nije bilo, od Adama i Eve n aovamo, milijardu takvih susreta. Vidite, iskustvo ljubavi se ne prenosi i to je veliko zlo. I velika sreća",

 

[Baudrillard]

Ja sam pisac bastard, dospeo ni od kud. Nisam jevrejski pisac kao majstor Singer. Jevreji su u mojim knjigama samo literarnost, oneobičivanje u značenju ruskih formalista (ostranenije). Pošto je svet Jevreja iz Centralne Evrope jedan potonuli svet, bivši svet , i kao takav smešten u prostor stvarnog-nestvarnog. Dakle u prostor literature. Ja nisam ni pisac - disident. Možda pisac Srednje Evrope, ako to išta znači. Da nije bilo magle mojeg porekla, pitam se koje bih razloge imao da se bavim književnošću.
Najviše prezirem književnost koja se izdaje za manjinsku, književnost bilo koje manjine. Političke, etničke, seksualne. Književnost je jedna i nedeljiva. Dobra ili loša. Možete biti homoseksualac a ne biti Prust; biti Jevrejin a ne biti Singer. Manjinska ili ne, to me ne zanima. Siže mojih knjiga, da citiram Nabokova, jeste stil. Ili obratno: stil mojih knjiga jeste njihov siže.

Danilo Kiš - Eseji

 

[Lada]

Poslednje Kiševo pjesničko, ali književno oglašavanje u novinama bilo je objavljivanje pesme „Na vest o smrti gospođe M. T“, u listu Politika, avgusta 1989. godine. Pjesma je bila posvećena istaknutoj beogradskoj pozorišnoj ličnosti, Miri Trailović.

Na vest o smrti gospođe M. T.

Kakav dobro obavljen posao, Smrti,
kakav uspeh,
srušiti takvu tvrđavu!
Požderati toliko mesa,
skrckati toliko kostiju
za tako kratko vreme.
Potrošiti toliku energiju,
brzo, kao kad se ispuši cigareta.

Kakav je to bio posao, Smrti,
kakva demonstracija sile.

(Kao da ti ne bismo
verovali na reč.)



Jesen

počinju bračne svečanosti
ljubavni krici detlića liče
na udaranje po bubnju
umetnost sviđanja je beskrajno
raznolika

divlje se patke zaručuju
u novembru
događa se tako
da se jata putnika
doletelih čak iz rusije
nađu sa starosedeocima na istim
jezerima na il-de-fransu
i tada dolazi do velikih ljubavi
praćenih tragedijama
i ogovaranjem.

 

[Lada]

Sutra


Svake večeri, umoran od ostvarenih želja, ali uvek s
drhtajem nade u srcu, prošapćem jednu reč:
Sutra!
Sutra će mi neko reći: sine;
sutra će mi neko reći: dragi;
sutra će mi neko reći:... volim;
sutra ću sve patnje u jedan grob sahraniti, u jedan grob
bez krsta, bez znaka, da ni spomena na njih ne ostane;
sutra...
I tako trista šezdeset pet dana u godini –
Sutra!... Sutra!

 

[Lada]

Džojsova plavokosa devojka


Svest o goloj laži i
požar pobune
i
trešnje za horizontom

Vedra noć
na stepeništu
tramvaja
stihovi o zvezdanoj
noći

robovanje
seti

Soba slučajne žene
sa blatnjave ulice
toplo dizanje i
spustanje obnaženih
grudi

Prvi sumraci i
prljavi kvartovi
javnih kuća

Namirisana tela
i nešto
neodređeno

Čula zaluđena
pohotom
Stihovi za plavokosu
ženu
sa tramvajskog
stepeništa

 

[Lada]

Kraju mog detinjstva, ja o tebi sanjam,
kao o djevojci očiju plavih.
I kad mi se u snu tvoje nebo javi,
od radosti plačem - rad tvojih svitanja.

I sve ti opraštam, kao sinu mati,
il kao sin majci - kako ti drago -
i sreću nestalu, za kojom sam trago,
a koju mi nijesi, nijesi htjelo dati -

i oca bez humke, i majku u grobu,
djevojku Evu - djetinjstva krin sveli -
i sve to, i sve to, što su mi odnijeli
potoci tvoji, potoci bijeli...

I sve ti opraštam i o tebi sanjam,
kao o djevojci očiju plavih.
I kad mi se u snu tvoje nebo javi,
sa suzom u oku sanjam ti svitanja.