pesho
Veoma poznat
- Poruka
- 10.388
Сасвим недалеко од Минхена, негде на двадесетом километру налази се градић Дахау, који вреди посетити много више, него било шта друго у овим крајевима. Пиво је пиво, и ништа више. А Дахау је откровење о тамној страни медаље немачке организованости и откровење о човечанству уопште.
До долазака нациста на власт, ово место је, захваљујући изузетном сезонском колориту, привлачило пажњу само уметника-пејзажиста. Почевши од 1933. године, овде се оснива експериментални логор за преправљање људског материјала према новом поретку, а такође и за рециклажу оних који не журе да се прекроје. Причају да су житељи логора Дахау на изборима као један гласали против Хитлера, и дим из пећи крематоријума је за њих постао посебна одмазда од стране нове власти.
Дим из пећи...Тешко је замислити шта значи годинама удисати гареж из пећи, гледати узаврелу трубу и знати шта – тачније: кога гурају у пећ из дана у дан, уредно као по механизму часовника.
Још увек није био потписан Минхенски споразум, нису Судети отишли Немцима, није дошло до Аншлуса Аустрије, још су се на своју војну снагу надале Пољска и Француска, ни не сумњајући да ће доспети под менгеле Вермахта током предстојећих недеља. Тек предстоји све што је у вези са Другим светским ратом, а овде, у Дахау, се од почетка 1933. године, ради пуном паром. Овде довозе оне, које режим сматра за „генетски отпад“: јевреје, проститутке, цигане, преступнике, душевно оболеле. Од идеолошких противника – комунисте, религиозне прегаоце, бунтовнике против режима, Јеховине сведоке. Народ и Рајх морају бити чисти! Такав је циљ. И логор, а затим цео низ сличних логора се организује са циљем „расне и социјалне хигијене“. Истина, некад је боље мање волети чистоћу.
Човек у логорским условима постаје извор биолошких сировина (кожа, кости, органи) и материјал за експерименте. На живим затвореницима, претходно лишеним статуса човека, раде експерименте о томе како на организам утичу нагле промене притиска, на ниским температурама.У најбољем случају, он (затвореник) може бити стрељан, као живи нишан, тако испада природније. Тако су и овде радили, обучавајући нове војнике. Али Хитлер је маштао о савршеном војнику. Маштао је о мешавини машине и човека, о створењу које се не боји смрти, бола, мраза, екстремних оптерећења, не зна за саосећајност, итд. Нацистичким лекарима је било много боље, много ефективније да испитују лекове и специјалну муницију не на мишевима и зечевима, него на људима, преименованим у „потчовек“. Одводе људе у гасне коморе, оперишу без анестезије, држе голе на снегу, и све то описују, мере, анализирају. Потом, господо, медицина може смело коракнути напред, и многа велика достигнућа, може бити, имају такву тајну историју, да пацијенти који су оздравили, боље да ништа о томе не знају.
Логор је радио као часовник. О неким нервним ломовима, покушајима самоубиства, или случајевима саботаже од стране радника логора нема никаквих података. Ако их је и било, остали су на нивоу појединачног случаја. Људи у униформама СС (бројали су се у хиљадама) методички и исправно су радити свој „посао“, као да су били запослени на фарми меса, или у машинској индустрији. Они су исто тако исправно жвакали доручак, ручак и вечеру, не губећи апетит, и не мучећи се нападима мучнине. Вероватно су прослављали исти онај Октобарфест. Мирно су спавали, писали писма женама. Фотографисали су се, узгред речено, испред гомиле трупова. Одлазили су на одмор, и на одморима зачињали децу. Смејали су се, слушали музику – може бити Вагнера или Бетовена, маштали о животу после рата.
Испоставило се да је човек способан за то. Све је то у њему садржано. Треба само поверовати у идеологију партије која је победила, у националну или другу величину. Довољно је да се изнутра пређе нека граница, или просто да се научи не размишљати. Довољно је, могуће, осетити посебну насладу у мучењу жртве, која не може ни да бежи, ни да се супротставља. Не знам шта још. Али, начинивши унутрашњи напор, човек је способан на нечувено.
kako se osecate kad se nadjete na ovakva mesta gde su u patnji skoncali stotina hiljada ljudi
