da li zna...?

satima sam pustala da te voda spere iz mojih misli, sa moje koze, usana,...sedela sam potpuno mirna dok se voda hladila oko mene...slivala se niz moje telo, a tople suze niz lice...nije bolelo...samo je ostala gorcina na usnama...nemam te...i sa time se moram pomiriti...i hocu, barem verujem da ce biti tako...morace, na kraju krajeva...
znala sam da ces me ostaviti u jesen, lici na tebe da nemas ni malo obzira....tmurni hladni dani, kao i osecanja, samo pomazu mom ionako krhkom nervnom sklopu....prokleta bila svaka mala stvar koja me na tebe podseca i koja ce me podsecati, da vise nikada necu imati ono sto je moje, moje, polazem pravo na tebe i na nase trenutke!...bice mi sa nekim i lepse i bolje, vise ce me i voleti i vise volecu...ali nikada vise sa detinjom radosti prvog puta....mrzim sto si mi to oduzeo!....a sada, kada izbistrim pogled i usporim srce i misli...ostajem sama sebi...verujem da sam u odlicnom drustvu!

 

[Grofica018]

Samoca ponekada ume da bude bolja podrska i od naboljeg i najvernijeg prijatelja...
nista nije vecno,i taj osecaj praznine,straha da ce olovna kugla zauvek ostati u grudima,samoca...sve prolazi...na kraju ostajemo same sebi,prepustene sopstvenim mislima,zeljama koje cekaju da budu ostvarene i nivim pocecima...