Davno nekada postovah na ovoj temi...Meni se samo najbolje misli vrzmaju po glavi, kada udjem u crkvu. Osećam jedno poštovanje. Čudan osećaj. Tada se osetim kao jedno maleno stvorenjce, čiji je zadatak samo da ne čini ikada ništa loše, da gura svoj put na pošten način, čak i sa poderanim kolenima, slomljenim ♥ i uplakanim šarenim očima. Ali, jednostavno, kada upalim te sveće, osetim neku snagu, obrišem suze i znam da jednostavno biće sve dobro. Kad - tad da dobiću životnu šansu u dobrim ljudima, u prilici koja me tek čeka negde. Bilo u vidu situacije, bilo u vidu neke prilike. Čudan je taj frtalj neba u mojim grudima, u kojima kuca sada lavlje srce. I sada sam potpuno sigurna i znam i vidim sebe, gde sam za dvadeset godina. I nema toga. šta me može sprečiti da ne bude tamo gde zacrtah. Neverovatna stvar, kada kupite sveće i zaželite svakome dobro u mislima, sreću i ljubav. I tada "zamolim" Boga onako najcistije uvek, da samo pošalje ljude čistog srca na ovome putu što se zove život i nekoga na moje spasenje. Da u nekom buducem vremenu, budem nečiji san, preokret najbolji, nečije sve. Da opet imam za koga da upalim sveću, da se pomolim za nečije dobro, miran i lagan san, za to da bude samo dobro, ništa drugo... i poljubim ga u mislima, kada mi umom prošeta. ♥
