Kontrola sopstvenog ponašanja u svim zamislivim sutuacijama mi je neka elementarna stvar i ne mogu da prihvatim to da se prepirem i grdim sa članovima porodice. Sebe sam lično isprogramirala u osobu kakva volim i želim da budem, i to ne može da promeni nikakav kavgadžija. Ne vređam i ne kritikujem nikoga, ali očekujem da to ni meni niko ne radi, posebno ne u porodici.
Pošto u svakom žitu bude kukolja, sa dežurnim
prgavcima, histericima, maliciozima, vređačima i kritičarima ne diskutujem apsolutno ni o čemu.
Znate, postoje oni ljudi koji bi "i dva oka u glavi posvađali", i takve otvoreno izbegavam i zaobilazim. Eto, tolerancije imam za izvoz, i ti "neki" u mom životu su jedna jedina osoba na svetu koja je tri decenije kivna jer uopšte postojim, a kao gromoglasan odgovor na svaku njenu opasku imam mrtvi muk, pogled u daljinu i ništa više. Taj muk znači:"Za mene si niko i ništa, ne plašim te se više uopšte, pa ti trubi za mnom šta god hoćeš!"
Izvinite na poruci ovako lične prirode.
Retko ko se može pohvaliti idilom i divnom harmonijom u svom domu u današnjici, i to je poražavajuće.
U porodici bi trebalo imati najviše slobode, ljubavi, podrške i toplih reči, a ono... neretko drvlje i kamenje umesto toga, nažalost, a po crnim hronikama zapažamo i mnogo gore stvari.
"Ubi me prejaka reč.", nezgrapno citiram svakodnevno u sebi jer delić jedne od najdivnijih pesama na svetu nije pisan za to što osećam, već za nešto drugo.
Mora makar malo da zaboli ružna reč, čak i kad dolazi od strane onih koje smo izbrisali iz srca, kao onom grubom, plavom stranom gumice iza koje nam ostane ošmirglan papir, brljotina i pocepotina, plus trajno i gadno sećanje.
Da li možeš da kontrolišeš svoj nemir, svoj bes kada se svađaš sa nekim?
