Karl Gustav Jung: Sećanja, snovi, razmišljanja
odlomci iz poglavlja "Amerika: Pueblo indijanci"
"Vidiš", rekao je Oshiway Biano (Planinsko jezero), "kako belci deluju surovo. Njihove usne su tanke, nosevi oštri, lica izbradana i izobličena borama. Oni uvek imaju unezveren pogled; večito žude za nečim. Za čim to žude? Belci uvek nešto žele; uvek su nesigurni i nemirni. Mi ne znamo šta oni žele. Mi ih ne razumemo. Mislimo da su ludi."
Upitao sam ga zašto misli da su svi belci ludi.
"Kažu da razmišljaju sopstvenim glavama", odgovorio je.
"Pa, naravno, šta misliš, čime razmišljaju?", upitao sam ga iznenađeno.
"Mi mislimo ovim", rekao je, pokazavši na svoje srce.
...........................................................................................................................................
Primetio sam da Pueblo Indijanci, koji nerado govore o bilo čemu u vezi sa svojom religijom, s velikom spremnošću i žarom govore o svojim odnosima sa Amerikancima. "Zašto nas", rekao je Planinsko Jezero, "Amerikanci ne ostave na miru? Zašto žele da zabrane naše igre? Zašto prave probleme kada želimo da naše mladiće izvedemo iz škole da bi ih uveli u kiva (ritual) i da ih uputimo u našu religiju. Mi ne činimo ništa čime bismo povredili Amerikance!" Nakon duže pauze, nastavio je: "Amerikanci žele da iskorene našu religiju. Zašto ne mogu da nas ostave na miru? Ono što činimo, ne činimo samo za sebe već isto tako i za Amerikance. Da, mi to činimo za ceo svet. Svako ima koristi od toga."
Na osnovu njegovog uzbuđenja shvatio sam da smera na neki izuzetno značajan elemenat svoje religije. Stoga sam upitao: "Ti, dakle, misliš da ono što vi činite u vašoj religiji pomaže čitavom svetu?" Odgovorio je s velikom toplinom u glasu: "Naravno. Kada ne bismo to činili, šta bi postalo od sveta?" I značajnim pokretom je pokazao na Sunce.
Osetio sam da smo se u tom trenutku približili veoma osetljivom području, koje se tiče tajne plemena. "Konačno", rekao je, "mi smo narod koji živi na krovu sveta; mi smo sinovi Oca Sunca, i našom religijom svakodnevno pomažemo našem Ocu da pređe preko neba. Mi to ne činimo samo za sebe, već za ceo svet. Kada bismo prestali da održavamo obrede naše religije, kroz deset godina Sunce više ne bi izlazilo. Tada bi zauvek nastala noć."
Tada sam shvatio na čemu se zasniva "dostojanstvo", nenarušiva pribranost svakog Indijanca. Ona izvire iz njegovog osećanja da je sin Sunca; njegov život ima kosmičko značenje, jer on pomaže Ocu i zaštitniku svekolikog života u njegovom izlasku i zalasku. Ako sa ovim uporedimo našu samodopadljivost, smisao naših života kako ga izražavamo pomoću svoga razuma, ne možemo a da ne uvidimo sopstveno siromaštvo. Tek iz puke zavisti možemo da se podsmehnemo bezazlenosti Indijanaca i da se šepurimo sopstvenom pameću; jer bismo u suprotnom otkrili koliko smo osiromašeni i površni. Znanje nas ne obogaćuje; ono nas sve više i više udaljuje od mitskog sveta koji nam je nekada, po pravu rođenja, bio blizak.
