Да ли сте знали...

taj zlocinacki Drugi svetski rat.Kod nas u Srbiji,postoji neki mazohisticki nagon,da stalno okrecemo glavu u nazad.Da gledamo sta je bilo.....sta je bilo,bilo je.U tom nesretnom ratu svi smo stradali.
Ali krajnje je vreme,da se okrenemo danasnjici i sutrasnjici. Ostavimo istoricarima,da se bakcu sa tom nasom uzasnom prosloscu.U tom ratu,svi smo bili gubitnici.I Srbi i Hrvati,i......svi,svi,koji su
sacinjavali tu bolesnu tvorevinu vestacku,koja je nazvana Jugoslavija.
 
Lord Gledston:
taj zlocinacki Drugi svetski rat.Kod nas u Srbiji,postoji neki mazohisticki nagon,da stalno okrecemo glavu u nazad.Da gledamo sta je bilo.....sta je bilo,bilo je.U tom nesretnom ratu svi smo stradali.
Ali krajnje je vreme,da se okrenemo danasnjici i sutrasnjici. Ostavimo istoricarima,da se bakcu sa tom nasom uzasnom prosloscu.U tom ratu,svi smo bili gubitnici.I Srbi i Hrvati,i......svi,svi,koji su
sacinjavali tu bolesnu tvorevinu vestacku,koja je nazvana Jugoslavija.
Kliknite za proširenje...

hoces da kazes da treba da zaboravimo sta se desilo nasim precima? ako to zaboravis, ni nemas neku buducnost
 
BGHighlander:
Nisam ni ja.
Slučajno otkrio danas, tjst juče
Kliknite za proširenje...

Pa nikad mi nije palo na pamet da ispitujem poreklo pesme jer nesto bas i ne slusam takvu vrstu muzike. Delovala mi je kao ljubavna, medjutim sad mi sve drugacije zvuci, a ljudi se vesele na tu pesmu, pevaju je navijaci...strasno. Onda ne razumem zasto se o ovoj pesmi nije vise govorilo u javnosti, verujem da mnogi ljudi i ne znaju kako i kad je nastala ova pesma, a i ja sam medju njima.
 
Kasvataja:
Pa nikad mi nije palo na pamet da ispitujem poreklo pesme jer nesto bas i ne slusam takvu vrstu muzike. Delovala mi je kao ljubavna, medjutim sad mi sve drugacije zvuci, a ljudi se vesele na tu pesmu, pevaju je navijaci...strasno. Onda ne razumem zasto se o ovoj pesmi nije vise govorilo u javnosti, verujem da mnogi ljudi i ne znaju kako i kad je nastala ova pesma, a i ja sam medju njima.
Kliknite za proširenje...

Nisam ni ja istraživao nego slučajno otkrio i šokirao se.
Ubuduće nema da se peva i veseli uz "Đurđevdan"
 
Lord Gledston:
taj zlocinacki Drugi svetski rat.Kod nas u Srbiji,postoji neki mazohisticki nagon,da stalno okrecemo glavu u nazad.Da gledamo sta je bilo.....sta je bilo,bilo je.U tom nesretnom ratu svi smo stradali.
Ali krajnje je vreme,da se okrenemo danasnjici i sutrasnjici. Ostavimo istoricarima,da se bakcu sa tom nasom uzasnom prosloscu.U tom ratu,svi smo bili gubitnici.I Srbi i Hrvati,i......svi,svi,koji su
sacinjavali tu bolesnu tvorevinu vestacku,koja je nazvana Jugoslavija.
Kliknite za proširenje...

Koji svi!?
 
Цртице из историје Срба западно од Дрине:

Још у ранохришћанско време, у IV веку, на подручју римске провинције Далмације постојала су бројна српска насеља. На жалост, од XIX века, политичке прилике нису омогућавале детаљнија археолошка истраживања најстаријег периода боравка Срба на тим просторима. Тек у време краткотрајне Републике Српске Крајине, током 1993. и 1994. год. , археолозима предвођеним проф. др. Ђорђем Јанковићем било је омогућено да барем деломично истраже више локалитета на подручју Книнске Крајине и Лике (Србски кланац, Купиново, Доњи Лапац), као и суседног подручја Дрвара и Грахова; већ 1995. скршена је РСК и од тада даља истраживања нису била обављана.

Резултати археолошких радова објављени су 1998. у књизи Ђорђа Јанковића „Српске громиле“ и за неке су били запањујући: у потпуности су потврђени стари историјски извори (нпр. франачког историчара Ајнхарда из прве половине IX века и арапског историчара Ал-Мас’удија из X века) о битисању Срба на тим просторима. Овим ископавањима врло је ојачана и хипотеза о српском етничком пореклу Светог Јеронима Стридонског, јер је на подручју места његовог рођења (Стридона односно данашњег Грахова) уз гробља нађен и новац цара Валенса из периода живљења Св. Јеронима, из друге половине IV века. Ипак, велика већина Срба прихватила је хришћанство тек у каснијим вековима.

Свакако, за праћење историје хришћанства, а и историје српског народа на подручју Далмације незаобилазна је књига владике Никодима Милаша „Православна Далмација“ (Нови Сад, 1901). Заборављени историчар долине Неретве, прота Љубо Влачић, у свом важном делу „Из прошлости српске области неретљанске“ (Мостар, 1901) наводи да су Срби и Хрвати у Далмацији масовно примили православље од грчких свештеника, а по напутку св. Кирила и Методија, у време византијског цара Василија Македонца (867 – 886. г.); задњи се покрстише Неретљани. Влачић о Макарском приморју каже: „У Макарском приморју око 872. г. подигнуто је више православних манастира, као у Заострогу, Пољицу и Макру. У Макру постојао је манастир све до XV. вијека“; затим аутор наводи да су плоче са натписима заострошког манастира из IX века остале до 1747. г., када су избрисане и употребљене при зидању данашњег католичког самостана.

Биће ипак да је још у другој половини XIX века остао неки траг о старим временима, јер је у то време фрањевац и врстан књижевник, рано преминули фра Иван Деспот (1851 – 1886) који је и сам био родом из Заострога, употребљавао псеудононим „Србољуб“; дирљив је његов запис у Спомен-књизи манастира Савина за 1880. г. (Бошко Стрика: Далматински манастири, Загреб 1930, стр. 236). И фрањевац Анте Лулић наводи у свом делу „Compendio storico-cronologico di Macarsca e del suo littorale ossia Primorje«, штампаном у Сплиту 1860, да су Срби Макарског приморја примили хришћанство 872. год.

године српски краљ Радослав био је присиљен да емигрира у Рим, јер је његов син Часлав узурпирао престо. С тим у вези занимљиви су стихови књижевника Марка Марулића Сплићанина у његовим „Писмицама“, у којим се каже да су краљу Радославу одбегли Лика и Крбава, као и Равни Котари до воде Цетине, односно тврди се да су тада, у IX веку, крајеви Далмације северно од реке Цетине, заједно са Ликом и Крбавом изашли из српског краљевства.

У другој половини деветог века деоба још увек заједничке цркве назирала се на Јадрану и у његовом залеђу, паралелно са политичком поделом. Постајало је јасно да се Хрвати нагињу Риму, а Срби ка Константинопољу. Историчар Иван Каталинић објавио је 1834. у Задру своје дело „Storia della Dalmazia«, у којој описује тадашње стање. По њему, после смрти српског краља Часлава, дошао је из Рима његов полубрат Павлимир (или Белимир), искрцавши се у Гружу, срдачно дочекан од Дубровчана. Признали су га прво Требињани, а затим и сви други српски главари осим Љутомира, вележупана Раше, којег је покорио. Тада је пожелио да се окруни у Дувну, које је припадало Србији, уз границу са хрватском Далмацијом, којој је припадало Ливно. На свечаност у Дувно 877. г. дошла су три изасланика цара Василија Македонца (Михајло, Лав и Јован) али и хрватски војвода Домагој и четири папина изасланика (два кардинала и два бискупа). Били су присутни и „сви српски великаши и црквени великодостојници“, како то каже историчар Каталинић. 12 дана вођене су расправе „под предсједањем кардинала и папинског викара Онорија, расправе о божанским законима, светом писму, стању цркве, овластима војвода, банова, капетана и о стању у краљевству“. Овај сабор Каталинић назива „српско-хрватско-далматинским“ и наводи да су његове одлуке састављене у облику Законика „на славенском језику“, који се спомињао још у X веку. По истом извору, тада су одређене и границе; Хрватској је припало подручје западно од Дувна, названо Доња Далмација а Србији од Дувна на исток, с тим да је Србија затим реком Дрином подељена на два дела, на Босну и Рашу.

За X век везано је једно питање о којем српски црквени историчари не расправљају: питање места рођења Свете Петке односно тврђење да је она Дубровчанка, да је рођена у Епидауруму, данашњем Цавтату. Потпуно се заобилази чланак Милоша С. Милојевића објављен 1871. у XXXI књизи Српског ученог друштва „Правила Св. Петке Параскеве српске“. Аутор чланка је у манастиру Свих Светих у селу Лештани код Охрида нашао Пролог на пергаменту из XIII века, са правилима службе Светој Петки. На жалост, Српско учено друштво, претеча Српске академије, није одобрило средства за откуп оригинала овог драгоценог рукописа и данас га имамо сачуваног само у препису М. Милојевића. У овом српском споменику од пре осам векова, изричито названом „Дубровачки“, назив службе великој светитељки гласи: „Служба преподобне матере наше Петки Параскеви Српској (названој) Епидаурском“ . У Прологу се изричито каже да је „Света дјевица Петка у монаштву названа Параскева била рођена у граду Епидауру српском од христољубивих и благочестивих родитеља, хришћана, у време краља српског Хвалимира…“. Дакле, децидно се наводи тачно време рођења светитељке: данашњи аутори сматрају да је била рођена око 944. године; по историчару Пантелији Срећковићу („Историја српског народа. Књига прва. Жупанијско време (600 – 1159). Београд, 1884, стр. 233), кнез Травуније Хвалимир Властимировић, који се спомиње у српском Дубровачком прологу нађеном у Лештанима код Охрида, владао је од 930. до 950. год. ! Споменимо и ове чињенице које би требало да разјасне будућа испитивања цитираног српског дубровачког споменика из XIII века: да је у непосредној близини Цавтата, у Боки Которској, култ Свете Петке и данас јак не само међу православним, већ и међу покатоличеним Србима – заједнички се масовно прославља 8. августа у селу Буновићи, између Котора и Херцег Новог (о томе А. Гавриловић: Света Петка поново спаја, „Политика“, 24. 06. 2008); да се рт код Дубровника зове Петка; да се у Дубровнику пут изнад рта зове Пут на врх Петке; да се два топонима на брду зову Велика и Мала Петка (нису ли можда ту биле две цркве, посвећене Св. Параскеви Римској и Св. Параскеви српској ?) итд.

У време IV крсташког рата, цену због хришћанских разлика је, осим Земуна, платило и православно становништво Задра: нису помогли ни крстови истакнути на бедемима града; град су новембра 1202. године заузели француски и млетачки крсташи, који су после неколико дана свој крвави пир завршили у масовним међусобним борбама и убиствима.

И на северу данашње Хрватске, у XII веку преламала се линија борбе Византије и Рима. У то време, око 1130, велики жупан Србије Урош, удао је своју кћерку Јелену за мађарског краља Белу II слепог. 1141. г., када је Бела II умро, уместо малолетног сина Гејзе II, Угарску су водили његова жена Јелена и њен брат Белош Вукановић, који је био угарски палатин, што би данас одговарало титули председника владе. Уједно, Белош је од 1142. до 1158. био и бан Хрватске и непосредно је управљао Хрватском и Славонијом. Како каже историчар Барање, прота Стеван Михалџић, у то време „утврђивао се српски живаљ међу Дунавом и Дравом тим јаче, што је баш у то време грчки цар Манојло и политиком и војничком силом притиснуо Србе на Балкану“ („Барања од најстаријих времена до данас“, Београд 1991, стр, 77). Овај српски живаљ несумњиво је био одан православљу, с обзиром да је наследнику Беле III, његовом сину Имри, папа Иноћентије пребацивао у писму од 14. септембра 1204., да и ако је његова држава склопљена из више народа, ипак има у њој само један латински манастир , премда грчких има много (исто, стр. 81).

године је Св. Сава основао самосталну српску архиепископију, утемељивши осам нових српских епископија. Једна од њих била је у хумској земљи, у Стону, у храму пресвете Богородице (Никодим Милаш, „Стон у средњим вијековима“ , Дубровник 1914). Први српски православни епископ у Стону био је Хиларије. Тада, средином XIII века, у Стону су столовали захумски кнезови из рода Немањића а неки од њих су били богумили. У Стону је било више православних цркви; за цркву Св. Петра у стонском пољу наводи хрватски историчар Никола Звонимир Бјеловучић („Povijest poluotoka Rata«, Сплит 1921, стр. 54), да је из VIII вијека, и да је имала кип Св. Петра са натписом на ћирилици. Звонимир Бјеловучић наводи документе да је седам православних цркви у Стону било порушено 1433. г., односно 100 година после доласка Дубровчана; тада су се неки Стоњани позивали у расправи са дубровачком владом, да су они наследници српског попа Братослава из Стона и да су зато законити наследници земљишта тих цркви.
Kliknite za proširenje...
Обавезно види наставак :kafa:
Веза:
http://www.carsa.rs/o-srbima-i-pravoslavnoj-veri-na-prostorima-danasnje-hrvatske-do-xx-veka/
 
Umrli od gladi da bi spasli svet: Ovo je priča o herojima prvog "trezora sudnjeg dana"


- - - - - - - - - -

Tokom opsade Lenjingrada u Drugom svetskom ratu, grupa ruskih botaničara skrivena u tajnom trezoru, odlučila je da će pre umreti od gladi nego pojesti najveću svetsku kolekciju semena koje se čuvalo za post-apokaliptični svet


- - - - - - - - - -

Objavljeno: 21.06.2016. 15:18h

Foto: Wikipedia, Lenjingrad tokom opsade

U septembru 1941. godine, snage nacističke Nemačke otpočele su opsadu Lenjingrada (današnji Sankt Peterburg) i sve rute kojima je hrana ulazila u grad bile su presečene. Kako su Nemci nadirali u grad, naučnici i radnici Instituta za biljnu industriju, zabarikadirali su se unutar tajnog trezora s namerom ne da spasu svoj život, već budućnost čovečanstva. Njihov zadatak je bio da sačuvaju najveću svetsku kolekciju biljnog semena, kako od Nemaca, tako i od izgladnelog gradskog stanovništva.

Opsada je trajala 900 dana i ni jedan od ovih hrabrih ljudi nije dotakao seme koje su čuvali, već su jedan po jedan polako umirali od gladi.
nikolai-vavilov-nywts_14665149645.jpg
Foto: Wikipedia, Nikolaj Vavilov

Ironijom sudbine, Nikolaj Vavilov, čovek koji je sakupio seme za post-apokaliptični trezor, i sam je preminuo od gladi u Staljinovom gulagu nekoliko godina kasnije.

Vavilov je proputovao pet kontinenata proučavajući ekosisteme, nazvavši svoje putovanje "misijom za celo čovečanstvo". Čak i dok je Rusija prolazila kroz revoluciju, anarhiju i glad, Vavilov nikada nije stao sa radom. Sanjao je da će jednog dana kreirati super-biljku koja će pomoći da se zauvek stane na put gladi.
iiet-photo_14665149359.jpg
Foto: Wikipedia, Nikolaj Vavilov sa članovima Instituta za biljnu industriju

Nažalost, zbog svojih teorija Vavilov je postao protivnik Staljinovog omiljenog naučnika - Ukrajinca Trofima Lisenka, čije su pseudo teorije 1948. godine zabranjene.

Kada je Staljinova kolektivizacija farmi dovela do gladi u SSSR-u, kao "žrtveni jarac" poslužio je Vavilov.
rian-archive-36-cleaning-the-streets_14665149812.jpg
Foto: Wikipedia, Lenjingrad tokom opsade

Iako je preminuo u gulagu, njegovu zaostavštinu su očuvali naučnici instituta koji su u trezoru do smrti čuvali 370.000 vrsta semena.

- - - - - - - - - -

šta kažete na ovu priču??

- - - - - - - - - -

http://www.newsweek.rs/nauka-tehnik...ca-o-herojima-prvog-trezora-sudnjeg-dana.html
 
Šta reći nego sačuvaj Bože od totalirizma i autokrata bilo koje vrste, da li komunjarske ili tajkunske , na kraju bude isto - plemeniti stradaju a pacovi se razmnožavaju.

Svaki rat i svaki period diktature su negativna selekcija. Mi smo i jednog i drugog imali na pretek, zato danas imamo toliko šljama
 
За ту причу сам први пут чуо у сјајном руском серијалу Совјетска олуја, епизода Опасада Лењинграда, а сам серијал је синхронизован на енглески са сјајним наратором, тако да свима који ништа од тога нису гледали, апсолутно погледају бар ову о Лењинграду, кад је то већ тема. ;)


Моја омиљења је Операција Багратион, али ништа мање интересантне нису и Операција Барбароса, Стаљинградска битка. :D
 
На данашњи дан, празник Светог Јована Крститеља 7. јула 1941 године комунисти су у Србији почели извођење своје крваве револуције у походу на власт.Тада је комунистички терориста Жикица Миловановић Шпанац са локалним алкохоличарем Цветином Солдатовићем у Белој Цркви код Крупња убио два српска жандарма Богдана Лончара и Миленка Браковића.

Слава жртвама идеолошког терора.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

M
Da li su kajkavci Hrvati ili zaseban narod?
3 4 5
Odgovora
103
Pregleda
1.142
Škutor Kićo
Š
Gedeon
Da li je Franjo Tuđman želeo da bude novi Tito?
Odgovora
24
Pregleda
478
radoznao_62
radoznao_62
Nina
Da li je samo zima pokosila Napoleonovu vojsku ?
Odgovora
9
Pregleda
448
Mrkalj
Mrkalj

Back
Top