Holy1
Ističe se
- Poruka
- 2.670
Dobar dan.
Da li vam se desilo nekada u nekom periodu života da mrzite svaki dan sto ste se probudili?
Mene takav osecaj i period prati 4 godine unazad i sve je jači..
Rođen sam u kući koja je dobrostojeća ali pod stalnim pritiskom roditelja i okoline da budem ono sto se od mene ocekuje da budem iako to ne zelim, tako sam odrastao sa malo poverenja u sebe. Uglavnom me drzi utisak da me niko ne poštuje i neceni, da moje mišljenje nije važeće i da su moji postupci i reči bezvredni - te tako svakodnevno ponekad i sažaljevam sam sebe.
Odrastao sam u kuci gde me je majka maltretirala od malena, prvo zbog mojih ocena u osnovnoj školi. Želela je da budem bolji djak pa mi je uterivala neviđeni strah sa batinama i omalovažavanjem, vikom i drekom.
Mislim da je sve to imalo za posledicu da sam ja totalno promašena i izgubljena ličnost u ovom životu. Dok se tuširam padaju mi svakakve stvari na pamet.. Mislim da je ovo ružno reći ali mislim da mi ništa ne ide od ruke i da ne mogu da radim ono što ja žrlim i osećam zbog pritiska sredine, zbog strahova i zbog gubitka samopouzdanja. Mojoj bolesti nema leka, a za koji dan ounim 26 godina.
Dok je moj mladji brat mnogo uspesniji od mene i priznatiji. Pored moje majke ja mom ocu nikada nisam bio dovoljno dobar. Sve jr uvek poveravao bratu i uvek je njega pitao za mišljenje, kad binse i u retkim situacijama zadesilo da brat nije sa nama upitao bi i mene, ja bih mu odgovorio, a on bi mi uzvratio: "I ja sam našao koga ću pitati.."
Izgubio sam tri koja najbolja druga iz detinjstva sad se druže sa mojim bratom jer su ih spojile materijalisticki stavovi i principi pogleda na svet.
Cak i tatini i mamini prijatelji, rođaci, komšije i poznanici me gledaju kao nekog imbecila, bukvalno se nekada osećam kao da nepostojim i da moje mišljenje nije nikom bitno niti ko mari za mene.
Evo primer. Bio sam u Americi i radio, zaradio nesto para i doneo u Srbiju. Brst i tata su od tih, a i nesto svojih novaca trgovali automobilima i sebi zaradjivali novac. Ja sam automobile sredjivao sa bratom - šmirglao, gitovao, farbao, polirao, menjao delove i sl poslove. Dakle oni delimicno sa mojim novcem rade biznis, ja im radim sve elektricarske, mehanicke, limarske i farbarske, putne poslove a nikakvu zaradu ne vidim od toga jer sve ode u njihov dzep. I onda sa tim sto zarade doteruju nova vozila koja ja opet sredjujem sa bratom a oni zaradjuju i tako obrću novac. Ne bi me to toliko ni pogodilo sto im radim za dzabe i sto koriste moj novac, vec me je vise pogodilo kad mi kazu da sam NERADNIK i da štekam svaku paru. Kada pitam za moj dro kazu mi imaš da jedeš to ti je dovoljno i ne brisem o krovu nad glavom..Ako ja za mesec dana rada zaradim tek toliko da imam da jedem a da nemam dinara u dzepu sa 26 onda su ovo luda vremena.
Probam da nadjem drugi posao..Nadjem ga krenem da radim, njih dvojica me zovu natrag jer nema ko da im radi..Ja ne pristanem, tata me i svi rođaci i brat i mama i baba terorišu zašto idem da radim za drugoga i hoce da me se odreknu...
Razmišljao sam da odem u inostranstvo i da se nikada nikom od njih više ne javim jer ne osećam apsolutno nikakvu bliskost ni emocije sa njim zbog dugogodišnjeg maltretiranja i omalovažavanja, nepoverenja i grdnje. Ja sam dete jedne promašene familije koji živi u ludom vremenu i bojim se da ne skrenem sa pameću..
Ljudi pomagajte molim vas. Svaki komentar mi je važan..
Da li vam se desilo nekada u nekom periodu života da mrzite svaki dan sto ste se probudili?
Mene takav osecaj i period prati 4 godine unazad i sve je jači..
Rođen sam u kući koja je dobrostojeća ali pod stalnim pritiskom roditelja i okoline da budem ono sto se od mene ocekuje da budem iako to ne zelim, tako sam odrastao sa malo poverenja u sebe. Uglavnom me drzi utisak da me niko ne poštuje i neceni, da moje mišljenje nije važeće i da su moji postupci i reči bezvredni - te tako svakodnevno ponekad i sažaljevam sam sebe.
Odrastao sam u kuci gde me je majka maltretirala od malena, prvo zbog mojih ocena u osnovnoj školi. Želela je da budem bolji djak pa mi je uterivala neviđeni strah sa batinama i omalovažavanjem, vikom i drekom.
Mislim da je sve to imalo za posledicu da sam ja totalno promašena i izgubljena ličnost u ovom životu. Dok se tuširam padaju mi svakakve stvari na pamet.. Mislim da je ovo ružno reći ali mislim da mi ništa ne ide od ruke i da ne mogu da radim ono što ja žrlim i osećam zbog pritiska sredine, zbog strahova i zbog gubitka samopouzdanja. Mojoj bolesti nema leka, a za koji dan ounim 26 godina.
Dok je moj mladji brat mnogo uspesniji od mene i priznatiji. Pored moje majke ja mom ocu nikada nisam bio dovoljno dobar. Sve jr uvek poveravao bratu i uvek je njega pitao za mišljenje, kad binse i u retkim situacijama zadesilo da brat nije sa nama upitao bi i mene, ja bih mu odgovorio, a on bi mi uzvratio: "I ja sam našao koga ću pitati.."
Izgubio sam tri koja najbolja druga iz detinjstva sad se druže sa mojim bratom jer su ih spojile materijalisticki stavovi i principi pogleda na svet.
Cak i tatini i mamini prijatelji, rođaci, komšije i poznanici me gledaju kao nekog imbecila, bukvalno se nekada osećam kao da nepostojim i da moje mišljenje nije nikom bitno niti ko mari za mene.
Evo primer. Bio sam u Americi i radio, zaradio nesto para i doneo u Srbiju. Brst i tata su od tih, a i nesto svojih novaca trgovali automobilima i sebi zaradjivali novac. Ja sam automobile sredjivao sa bratom - šmirglao, gitovao, farbao, polirao, menjao delove i sl poslove. Dakle oni delimicno sa mojim novcem rade biznis, ja im radim sve elektricarske, mehanicke, limarske i farbarske, putne poslove a nikakvu zaradu ne vidim od toga jer sve ode u njihov dzep. I onda sa tim sto zarade doteruju nova vozila koja ja opet sredjujem sa bratom a oni zaradjuju i tako obrću novac. Ne bi me to toliko ni pogodilo sto im radim za dzabe i sto koriste moj novac, vec me je vise pogodilo kad mi kazu da sam NERADNIK i da štekam svaku paru. Kada pitam za moj dro kazu mi imaš da jedeš to ti je dovoljno i ne brisem o krovu nad glavom..Ako ja za mesec dana rada zaradim tek toliko da imam da jedem a da nemam dinara u dzepu sa 26 onda su ovo luda vremena.
Probam da nadjem drugi posao..Nadjem ga krenem da radim, njih dvojica me zovu natrag jer nema ko da im radi..Ja ne pristanem, tata me i svi rođaci i brat i mama i baba terorišu zašto idem da radim za drugoga i hoce da me se odreknu...
Razmišljao sam da odem u inostranstvo i da se nikada nikom od njih više ne javim jer ne osećam apsolutno nikakvu bliskost ni emocije sa njim zbog dugogodišnjeg maltretiranja i omalovažavanja, nepoverenja i grdnje. Ja sam dete jedne promašene familije koji živi u ludom vremenu i bojim se da ne skrenem sa pameću..
Ljudi pomagajte molim vas. Svaki komentar mi je važan..
)))
