(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
DA LI SI IMAO?
Dodje dan...zapravo tren
Od mnogo prethodnih trenutaka sačinjen
Kada shvatiš da si sam
Da ono što si imao je nestalo
Ne u tebi već u drugima
Snaga i nežnost duša pod svilenim plaštevima je živela
osmehom i lepom rečju se hranila
A onda ih grubim suknom zamenila
Čega je to gladna postala?
I to tudje nestajanje
Što svestan si ga bio sve vreme donosi pitanje
Da li si zaista to imao?
Ili si samo mislio da imaš?
Ili je samo tvoja želja davanja
Održavala živim osećaj imanja?
Ili si imao samo dok si drugom trebao
Dok je u tebi neki deo sebe video?
Osećaj nestajanja dugo te je iz prikrajka vrebao.
Na kraju …trenom spoznaje te je ukebao
Nikome taj tren nikada nije trebao
Iako dolazak njegov slutiš i očekuješ
Kad dodje, ipak, ne možeš da poveruješ.
Koji god odgovor da odabereš
A najtačniji su svi skupa
i dalje si sam...
dok u duši srculence za prošlim tužno lupa
tik-tak…uzdah…tik-tak…uzdah…
od kiše u duši
duša na mah gubi dah.
PS Dobar dan blogeri......i u ovoj godini jedno pitanjce za mozganje
eee, da...samo nemojte reći da treba biti sretan jer si nešto imao, pa se toga sa radožću sećati, jer to nije odgovor na pitanje koje, usput da napomenem, važi za sve vrste odnosa medju ljudima
