jeremijabg
Poznat
- Poruka
- 9.920
a i ovo da ne biude zaboravljeno pomenuti:
Ви, који пред богатим и моћним угњeтачем нисте хтели да га одбаците, сада губите тај понос пред богатством, пред новцем. Истина, некадашњи дух још постоји на селу, али у градовима царује новац. Колико сам пута гледао како се ваши најмоћнији људи клањају богатству? Милионер, који је за време рата мешао песак и брашно и испоручивао га војницима што су се борили и гинули за вашу слободу и кога је суд за то и осудио, данас је још богатији и свемоћан, а ви му ласкате. А према мени, некада богатом, који сам, поред будућности, жртвовао и то богатство, ваше вође односе се као према наметљивцу јер сам, ради вас, од себе начинио новог сиромаха. Ех, кад бих још имао оно богатство, скидали би ми шешир на удаљености од 500 метара!
Када вам је злато, током дугих векова ускраћивано, најзад постало доступно сувише вас је опчинило, и због тe опчињености изгубили сте многе веома племените особине које сте имали, а које, уосталом, још срећемо код људи којима је далек живот ваших „интелектуалних градова". Сматрам да је, код појединаца, нека карактерна особина нестала под туђим утицајима, само потиснута и она се поново може јавити. Оно што се дешава у појединцу мора се дешавати и у заједници, Зато сам убеђен да се ваше добре особине, које сте имали, поново могу исказати ако то искрено желите.
Једна од врлина која је код многих међу вама ишчезла јесте захвалност. Постојала је, то доказују ваша стара народна поезија и споменнци које су оставили ваши преци. Данас се захвалиост склонила међу сиротињу. Она се сећа, она исказује, понекад на дирљнв начин, своју захвалност.
Постали сте страшно незахвални. Тако ваш главни град, Београд, некада град - мученик, ни данас, десет година после ослободилачког рата, нема ни најмањи крст, ни најмањи камен који би чувао сећање на жртву оних који су вас ослободили. Многи међу вама су веома богати и немилице троше да би се истакли и из забаве, али кад ваља показати захвалност према онима који су се жртвовали, ништа не дају, ама баш ништа. Ваше вође нису још, за ових десет година колико је прошло од завршетка рата, свечано обележиле ни један од оних величанствених догађаја којима дугујете слободу и величину земље. Јасно је, такве свечаности би биле незгодне већини ваших садашњих вођа зато што они, док вам је земља била у смртној опасности и кад се требало жртвовати, ништа нису учинили за њу, већ су се само бринули како да склоне на сигурно своју драгоцену личност, чак су неки искористили несрећу отаџбине да би се обогатили.
Шта сте учинили за своје ратне инвалиде? Од свих земаља које су учествовале у рату ваша се најгоре односи према њима. Док се неколико стотина ваших бивших министара, саможивих политичких професионалаца, који, у већини случајева, ништа нису учинили за отаџбину, већ обилато напунили џепове, сређују себи исплаћивање „пензија" које вас коштају небројених милиона, инвалиди вам могу умирати од глади.
А шта је са војницима и официрима који нису штедели крв и здравље да бисте ви били слободни? Јесте ли поступали с њима како то они заслужују и како вам дужност налаже? Не! Многи, чак и најзаслужнији официри су пензионисани, а да им нисте нашли посао у цивилству који би њима и њиховим породицама обезбеђивао пристојан живот. Исто тако сте поступали и са војницима, а сву благонаклоност сачували сте за штићенике тренутних моћника. Верне пријатеље из тешких дана ваше вође су, у знак захвалности, ћушиле ногом, а ви сте их пустили да то ураде. Тако је Србија, верних пријатеља имала много у току велике олује, данас их више готово нема.
Безмало, рскло би се да управљачка класа ваше земље мрзи оне који су учинили услуге вашој отаџбини. У случају многих ваших садашњих моћника то се може објаснити чињеницом да су ти доброчинитељи ваше нације жив прекор онима који ништа нису дали својој земљи, већ су своју памет користили само да би себи пронашли лепо намештење и да би се обогатили. Но, зашто се други поводе за њима или им у најмању руку, дозвољавају да увредљивом незахвалношћу плаћају учињене услуге?
Пре свега, био вам онај који вам је учинио добро сународник или странац, дугујете му исту захвалност. Није ни часно ни племенито обасипати почастима странца, а лоше постулати са сународником. Међутим, ваши званичници, или они који би то хтели да буду, не одају почаст ни странцу. Они се или праве да не знају какве им је он услуге некад учинио или га вређају понижавајућим поступањем.
Ви, који пред богатим и моћним угњeтачем нисте хтели да га одбаците, сада губите тај понос пред богатством, пред новцем. Истина, некадашњи дух још постоји на селу, али у градовима царује новац. Колико сам пута гледао како се ваши најмоћнији људи клањају богатству? Милионер, који је за време рата мешао песак и брашно и испоручивао га војницима што су се борили и гинули за вашу слободу и кога је суд за то и осудио, данас је још богатији и свемоћан, а ви му ласкате. А према мени, некада богатом, који сам, поред будућности, жртвовао и то богатство, ваше вође односе се као према наметљивцу јер сам, ради вас, од себе начинио новог сиромаха. Ех, кад бих још имао оно богатство, скидали би ми шешир на удаљености од 500 метара!
Када вам је злато, током дугих векова ускраћивано, најзад постало доступно сувише вас је опчинило, и због тe опчињености изгубили сте многе веома племените особине које сте имали, а које, уосталом, још срећемо код људи којима је далек живот ваших „интелектуалних градова". Сматрам да је, код појединаца, нека карактерна особина нестала под туђим утицајима, само потиснута и она се поново може јавити. Оно што се дешава у појединцу мора се дешавати и у заједници, Зато сам убеђен да се ваше добре особине, које сте имали, поново могу исказати ако то искрено желите.
Једна од врлина која је код многих међу вама ишчезла јесте захвалност. Постојала је, то доказују ваша стара народна поезија и споменнци које су оставили ваши преци. Данас се захвалиост склонила међу сиротињу. Она се сећа, она исказује, понекад на дирљнв начин, своју захвалност.
Постали сте страшно незахвални. Тако ваш главни град, Београд, некада град - мученик, ни данас, десет година после ослободилачког рата, нема ни најмањи крст, ни најмањи камен који би чувао сећање на жртву оних који су вас ослободили. Многи међу вама су веома богати и немилице троше да би се истакли и из забаве, али кад ваља показати захвалност према онима који су се жртвовали, ништа не дају, ама баш ништа. Ваше вође нису још, за ових десет година колико је прошло од завршетка рата, свечано обележиле ни један од оних величанствених догађаја којима дугујете слободу и величину земље. Јасно је, такве свечаности би биле незгодне већини ваших садашњих вођа зато што они, док вам је земља била у смртној опасности и кад се требало жртвовати, ништа нису учинили за њу, већ су се само бринули како да склоне на сигурно своју драгоцену личност, чак су неки искористили несрећу отаџбине да би се обогатили.
Шта сте учинили за своје ратне инвалиде? Од свих земаља које су учествовале у рату ваша се најгоре односи према њима. Док се неколико стотина ваших бивших министара, саможивих политичких професионалаца, који, у већини случајева, ништа нису учинили за отаџбину, већ обилато напунили џепове, сређују себи исплаћивање „пензија" које вас коштају небројених милиона, инвалиди вам могу умирати од глади.
А шта је са војницима и официрима који нису штедели крв и здравље да бисте ви били слободни? Јесте ли поступали с њима како то они заслужују и како вам дужност налаже? Не! Многи, чак и најзаслужнији официри су пензионисани, а да им нисте нашли посао у цивилству који би њима и њиховим породицама обезбеђивао пристојан живот. Исто тако сте поступали и са војницима, а сву благонаклоност сачували сте за штићенике тренутних моћника. Верне пријатеље из тешких дана ваше вође су, у знак захвалности, ћушиле ногом, а ви сте их пустили да то ураде. Тако је Србија, верних пријатеља имала много у току велике олује, данас их више готово нема.
Безмало, рскло би се да управљачка класа ваше земље мрзи оне који су учинили услуге вашој отаџбини. У случају многих ваших садашњих моћника то се може објаснити чињеницом да су ти доброчинитељи ваше нације жив прекор онима који ништа нису дали својој земљи, већ су своју памет користили само да би себи пронашли лепо намештење и да би се обогатили. Но, зашто се други поводе за њима или им у најмању руку, дозвољавају да увредљивом незахвалношћу плаћају учињене услуге?
Пре свега, био вам онај који вам је учинио добро сународник или странац, дугујете му исту захвалност. Није ни часно ни племенито обасипати почастима странца, а лоше постулати са сународником. Међутим, ваши званичници, или они који би то хтели да буду, не одају почаст ни странцу. Они се или праве да не знају какве им је он услуге некад учинио или га вређају понижавајућим поступањем.
