Na „Zapletu“ je izvedena predstava „Ako dugo gledaš u ponor“ Regionalnog pozorišta Novi Pazar.
U „Jazavcu“ je kao i svako veče bilo previše publike... Naučila banjalučka publika da bude u trendu događaja pozorišnih scena bivših YU republika, pa napunila gledalište. Na ulazu u pozorište uvek ljubazan momak je svakom gledaocu izmerio temperaturu, dezinfikovao šake i ponudio masku...
Za ovu predastavu se gledalište povećalo za dva reda stolica sa obe strane bine. Jer, ovo je bila predstava koja je srušila četvrti zid scene i publika je učestvovala u predstavi...
A predstava... Šta da kažem? Ni danas mi nije dobro... Ranije sam gledala predstave tzv. „angažovanog pozorišta“ Kokana Mladenovića i neke su mi se dopale, neke ne... Ali ovo? Ova predstava je odromno ogledalo i užasavajuća slika našeg društva, nas samih, traumatična slika naših sugrađana, rođaka, komšija, možda i naše dece... Poražavajuća slika normi na koje smo pristali i sa kojima živimo... možda i glavu okrećemo da ih ne vidimo...
Poražavajuće je kada shvatimo da na sat i po vožnje od nas, možda manje, više, žive ljudi kao teška sirotinja, žive teškim, gladnim životima iz kojih nemaju šanse da se iščupaju, pa ostaju u talogu našeg „društva“...
„Da li sam ja k.u.rva?“ – vrišti na sceni Neira... „Da li sam ja k.u.rva?“ pita gledaoce ponaosob na sceni... u gledalištu...
„Nisi“... odmahuju glavom gledaoci... „Nisi“ viču oni iz zadnjih redova... „Nisi“... odzvanja iz više grla...
„Mrzim te, majko! Mrzim te što si me rodila!“... vrišti druga glumica... jedva hodajući krivim nogama do majke, pljuje nemoćnu ženu koja za život zarađuje perući pišaćććku i gov..na u javnom WC-u za mizerni sitniš
„Ja sam umrla... imam 16 godina... silovana sam... ubijena... završila sam osnovnu školu i zaposlila se u „podrumu“... ceo dan sam peglala i pakovala farmerke... platu sam ponekad dobila... 130 evra... Jednom smo otac, mati i ja jeli meso..
NEIRA
U „Jazavcu“ je kao i svako veče bilo previše publike... Naučila banjalučka publika da bude u trendu događaja pozorišnih scena bivših YU republika, pa napunila gledalište. Na ulazu u pozorište uvek ljubazan momak je svakom gledaocu izmerio temperaturu, dezinfikovao šake i ponudio masku...
Za ovu predastavu se gledalište povećalo za dva reda stolica sa obe strane bine. Jer, ovo je bila predstava koja je srušila četvrti zid scene i publika je učestvovala u predstavi...
A predstava... Šta da kažem? Ni danas mi nije dobro... Ranije sam gledala predstave tzv. „angažovanog pozorišta“ Kokana Mladenovića i neke su mi se dopale, neke ne... Ali ovo? Ova predstava je odromno ogledalo i užasavajuća slika našeg društva, nas samih, traumatična slika naših sugrađana, rođaka, komšija, možda i naše dece... Poražavajuća slika normi na koje smo pristali i sa kojima živimo... možda i glavu okrećemo da ih ne vidimo...
Poražavajuće je kada shvatimo da na sat i po vožnje od nas, možda manje, više, žive ljudi kao teška sirotinja, žive teškim, gladnim životima iz kojih nemaju šanse da se iščupaju, pa ostaju u talogu našeg „društva“...
„Da li sam ja k.u.rva?“ – vrišti na sceni Neira... „Da li sam ja k.u.rva?“ pita gledaoce ponaosob na sceni... u gledalištu...
„Nisi“... odmahuju glavom gledaoci... „Nisi“ viču oni iz zadnjih redova... „Nisi“... odzvanja iz više grla...
„Mrzim te, majko! Mrzim te što si me rodila!“... vrišti druga glumica... jedva hodajući krivim nogama do majke, pljuje nemoćnu ženu koja za život zarađuje perući pišaćććku i gov..na u javnom WC-u za mizerni sitniš
„Ja sam umrla... imam 16 godina... silovana sam... ubijena... završila sam osnovnu školu i zaposlila se u „podrumu“... ceo dan sam peglala i pakovala farmerke... platu sam ponekad dobila... 130 evra... Jednom smo otac, mati i ja jeli meso..
Poslednja izmena:
jadno.
