Da li okrećemo glavu?

[Lexa]

Videla sam ovakve dece na očnoj, trčkaraju unaokolo ozračeni, nemaju jedno oko. Sve češći je ovaj tip tumora, a najgori je. Žena koja je ležala do moje majke umrla je od istog u pedesetim godinama skoro neverovatno. Da je bilo koji drugi tip imala, mogla bi da se operiše i eventualno preživi. Verujem da nema ništa gore za roditelje ali... zar se takve stvari ne rade kod nas?!

 

[krvolok]

Ma svašta se dešava.
I bio sam psovan, pretili su mi da će me tući ljudi kojima sam želeo da pomognem, jednom se lik ispovraćao na mene (doduše i onako pijan izvinjavao se, bilo mu je neprijatno)....
A ja opet uglavnom zastanem da pomognem. Baš kada procenim da je u pitanju čisto pijanstvo, a može biti da baš tada grešim u proceni.
No, sasvim razumem sve one koji odu svojim putem.

Čuo sam za čoveka koji je skočio da spase devojku koju je dečko pokušao da siluje na autobuskoj stanici, pa ga je ispljuvala i izvređala i sama ta devojka kojoj je hteo da pomogne.
Ja sam se jednom našao u situaciji da ženu branim od njenog pijanog muža. Kada se sve smirilo oboje su me optužili kako im se mešam u brak i kako želim da ga uništim.

Možda se razlog te situacije krije u lokalitetu na kome si se našao, tj. u njihovoj spavaćoj sobi ?!?

 

[melita-m]

http://www.mojedete.rs/9173-Babice-nisu-prijavile-da-blizanci-gladuju.html

Danas sam pročitala ovaj članak koji me je zamislio.. kada je u pitanju šira tema.
Da li su medicinske sestre mogle da primete da nešto nije u redu? I ako su primetile, da li su samo okrenule glavu jer "nije njihova stvar"?
Dete je na kraju umrlo od posledica neuhranjenosti.

Ali, tema nije o ovom članku, on mi je samo poslužio kao "okidač" za širu temu.
Tema je o "okretanju glave".

Pre par godina žena se srušila u centru Beograda. Stezalo ju je u grudima..
Niko od okupljenih nije ništa konkretno preduzeo, ali su se okupili-sjatili okolo (to je onaj sindrom, ljudi se uvek skupljaju u rojevima oko nevolje).
Zvala sam hitnu pomoć, stigli su u roku od deseta kminuta (što je za naše uslove dosta brzo ) ali sam se pitala koliko je tu žena ležala dok nisam natrčala?
Sigurna sam da moj slučaj nije usamljen.
Iz trole sam jednom videla kako se čovek ruši na zemlju, a prolaznici ga samo preskaču..

A sad s druge strane - možemo li uopšte i da osudimo one koji su samo okrenuli glavu i prošli?
Ko zna kakve njih brige muče?
Ko zna kakvi strahovi (životni) su ih okovali?

Šta mislite o ovome?
Koliko čovek treba da je svestan da smo svi mi ... jedna celina, i da ako pomažemo drugoj jedinki, u krajnjoj instanci pomažemo i sebi..
...a koliko smo dužni da pre svega mislimo na sopstvene interese.. ?
Hajde malo da razradimo temu...

Članak nije mogao da te "zamisli" verovatno si se zamislila čitajući taj članak, ali, ajde-de, mi smo poznati kao nepismen narod i pored najjednostavnijeg pisma koje postoji.
Elem, ako mene pitaš, ne pitaš baš mene, al' ajde, čitam ovo pa se osećam i ja kao prozvana.
Nas u Vojvodini najčešće etiketiraju kao bezosećajne i nezainteresovane za mnogo šta. Neću da se upuštam u to da li smo takvi ili nismo, evo samo jednog primera, a imala bih još podosta, ali neću. Pre nekih petnaestak godina, posle ponoći mi na kapiju udara jedna komšinica iz ulice, ne udara, već izvaljuje kapiju i upada u dvorište. Matori i ja već uveliko spavali ali to je bila takva buka da smo poskakali ko opareni, bilo je kao zemljotres ili nešto slično. Ona sva krvava i sa podlivima po celom telu (posle smo to videli) lice neprepoznatljivo dok ne reče ko je. Za njom juri muž da nožem u ruci, dernja se da će je ubiti a i nas sa njom ako je ne isteramo iz kuće. Naravno pozvali smo policiju, usput smirili ludog komšiju, komšinici skuvali kafu, malko je umili hladnom vodom i tako.
Panduri došli, napravili zapisnik, žena kod nas prespavala, muž otišao kući, nisu ga priveli sutradan je pitamo gde da je vodimo, kaže, ide svojoj kući jer je on sad već na poslu a i verovatno se odavno otreznio.
Drugi dan, vraćajući se s'posla svratim u njihovu kuću, prethodno naravno zazvonim, dočeka me gospođa rečima: "šta je bilo, nije ti bilo dosta komedije pre neko veče?" Rekoh, da vidim kako si, pa dobro, prošo voz, prošla bura, ajd idi kući kuvaj deci ručak.
Epilog:
Nikad više je nisam priupitala kako joj je, posle pet godina je završila u ludari, a od tada ama baš nikome više ne "pomažem" boli me uvo, ni mene niko ne pita dal' mi je dobro ili šta znam.

 

[bezibre!]

normalnim ljudima je postalo maltene neprijatno da ponude pomoć
ispadaš debil
a i vlada politika da ne nikako ne mešaš u tuđe, pa i u takvim situacijama
slažem se da su ljudi postali mnogo fobični
jer prvo pomisle ko zna kakva budala se krije i na koji način može da te iskoristi

 

[bezibre!]

ne samo što niko neće da ti kaže hvala
već si u ozbiljnom riziku da te iznapušava u najmanju ruku

a to sa skupljanjem para je kao demokratija
u načelu svako ima pravo glasa, većina pobedi i svi srećni
u načelu kad bi njih 50000 dalo po evro u kasu tu bi se skupilo 50000
ali u praksi... izgleda da je individualna sebična svest jača od neke nazovi kolektivne