Kakav De Gol, kakav Čerčil, on je Đinđić. Naravno, reč je o Ivici Dačiću, čoveku koji je za samo nekoliko meseci prevalio dugačak put od identifikacije sa veseljakom iz Pavićevih komedija, kome ništa ljudsko nije strano, do poistovećivanja sa najtragičnijom figurom novije srpske politike.
Tek, tako je Ivici, radeći danas sve ono što bi trajno politički ubilo svaki živi organizam sa više od jedne ćelije, pošlo za rukom da kupi još jedan dan svog mučnog života. Pred Srbima – koji živima odavno ne veruju, a mrtvima se ne nadaju – Ivica je svoj udes izjednačio sa tragedijom Zorana Đinđića, i to nekako baš o deceniji ubistva, kad će ovdašnji svet nešto više razmišljati o Đinđiću i, što je još važnije, o smrti.
Da li je potrebno i ja da umrem, pa da mi oprostite, izvikuje Ivica, savršeno svestan koliko je pred prostom činjenicom smrti uspelo da se razume Đinđićevih nerazumljivih poteza, koliko tek grešnih da se oprosti. Otud se Dačić poslednjih dana Srbiji obraća bar jednom nogom stojeći na onom svetu, valjda jedinom mestu gde je još moguće razumeti i oprostiti njegovu tvrdnju kako se godinama „lagalo da je Kosovo naše, pa je to čak ozvaničeno i Ustavom“.
Posmatrana iz ugla političkih tehnologija, Dačićeva bizarna paralela je više nego uspešan potez, jedan od onih koji na jedan dan donose veliki profit, a već na tri veliku štetu, ali Ivica odavno plaća svaki dan svog političkog života baš tog dana, dok je planiranje na nedeljnom nivou za sada tek pusti sanak njegovog kriznog menadžmenta.
Stvarajući emotivne utiske, Dačić je, kako kaže, na Kosovu probao sve – i da ratuje, i da pregovara, i da preti, i da ne priznaje – i sad mu preostaje još samo da preda ono što se od njega traži ili da umre za otadžbinu, baš kao Zoran.
Praktično gledano, Dačić je svojom izjavom postao međunarodni lobista nezavisnog Kosova, čak mnogo ozbiljniji od jednog Bedžeta Pacolija, koji je keširao po siromašnim zemljama sveta za međunarodno priznanje Prištine.
Da bi stvar bila još gora, samo nekoliko dana pre Dačićeve izjave, teškim mukama zaustavljeno je priznanje Kosova u Kairu, najvažnijoj prestonici arapskog sveta. Naravno, albanski lobisti, koji obilaze svetske prstonice tražeći priznanje, u svojoj fascikli nosiće ubuduće Ivicin autorski članak iz NIN-a, sa razarajućom argumentacijom priznanja jednog premijera, koja će hladnim ostaviti samo one zemlje koje su u prilici da globalno razmišljaju, poput Rusije ili Kine, i one koje imaju svoje Kosovo, poput Kipra ili Španije.
Naravno, Dačića je lako osuditi – toga je na ovim stranama već bilo – ali hajde ovaj put da pokušamo nešto teže. Naime, da li je Dačića moguće razumeti, šta njegove sulude izjave mogu da znače, utoliko pre što je reč o čoveku koji jeste i ovakav i onakav, ali amater nije? Dakle, šta je uoči kosmetskog finala u Briselu logika Dačićeve pozicije?
http://www.vestinet.rs/stav/da-li-je-potrebno-i-ja-da-umrem-pa-da-mi-oprostite
Tek, tako je Ivici, radeći danas sve ono što bi trajno politički ubilo svaki živi organizam sa više od jedne ćelije, pošlo za rukom da kupi još jedan dan svog mučnog života. Pred Srbima – koji živima odavno ne veruju, a mrtvima se ne nadaju – Ivica je svoj udes izjednačio sa tragedijom Zorana Đinđića, i to nekako baš o deceniji ubistva, kad će ovdašnji svet nešto više razmišljati o Đinđiću i, što je još važnije, o smrti.
Da li je potrebno i ja da umrem, pa da mi oprostite, izvikuje Ivica, savršeno svestan koliko je pred prostom činjenicom smrti uspelo da se razume Đinđićevih nerazumljivih poteza, koliko tek grešnih da se oprosti. Otud se Dačić poslednjih dana Srbiji obraća bar jednom nogom stojeći na onom svetu, valjda jedinom mestu gde je još moguće razumeti i oprostiti njegovu tvrdnju kako se godinama „lagalo da je Kosovo naše, pa je to čak ozvaničeno i Ustavom“.
Posmatrana iz ugla političkih tehnologija, Dačićeva bizarna paralela je više nego uspešan potez, jedan od onih koji na jedan dan donose veliki profit, a već na tri veliku štetu, ali Ivica odavno plaća svaki dan svog političkog života baš tog dana, dok je planiranje na nedeljnom nivou za sada tek pusti sanak njegovog kriznog menadžmenta.
Stvarajući emotivne utiske, Dačić je, kako kaže, na Kosovu probao sve – i da ratuje, i da pregovara, i da preti, i da ne priznaje – i sad mu preostaje još samo da preda ono što se od njega traži ili da umre za otadžbinu, baš kao Zoran.
Praktično gledano, Dačić je svojom izjavom postao međunarodni lobista nezavisnog Kosova, čak mnogo ozbiljniji od jednog Bedžeta Pacolija, koji je keširao po siromašnim zemljama sveta za međunarodno priznanje Prištine.
Da bi stvar bila još gora, samo nekoliko dana pre Dačićeve izjave, teškim mukama zaustavljeno je priznanje Kosova u Kairu, najvažnijoj prestonici arapskog sveta. Naravno, albanski lobisti, koji obilaze svetske prstonice tražeći priznanje, u svojoj fascikli nosiće ubuduće Ivicin autorski članak iz NIN-a, sa razarajućom argumentacijom priznanja jednog premijera, koja će hladnim ostaviti samo one zemlje koje su u prilici da globalno razmišljaju, poput Rusije ili Kine, i one koje imaju svoje Kosovo, poput Kipra ili Španije.
Naravno, Dačića je lako osuditi – toga je na ovim stranama već bilo – ali hajde ovaj put da pokušamo nešto teže. Naime, da li je Dačića moguće razumeti, šta njegove sulude izjave mogu da znače, utoliko pre što je reč o čoveku koji jeste i ovakav i onakav, ali amater nije? Dakle, šta je uoči kosmetskog finala u Briselu logika Dačićeve pozicije?
http://www.vestinet.rs/stav/da-li-je-potrebno-i-ja-da-umrem-pa-da-mi-oprostite
