Da li je normalno uvek pričati sam sa sobom

bezimeni1

Ističe se
Poruka
2.841
али не као да се обраћаш самом себи него људима за које машташ да су поред тебе? Имам утисак да би се то сматрало ненормалним јер људе на улици који причају сами са собом и који се као обраћају неком другом који није присутан у реалности сматрају лудим. Али можда и грешим.

Да ли је нормално правити журку са неким измишљеним људима за које замишљаш да су ту док си заправо сам самцијат, да ли је нормално заљубљивати се, причати са њим, осећати његову подршку, правити животне планове са њим иако тај не постоји у реалности? То се не ради о халуцинацијама јер се (нажалост) често освестиш да је то измишљено.

Како би људи реаговали да то неко не крије него да јавно показује?
 
Такви стање захтева третман...
Постоји у психологији вежба монолога, нешто као, самотерапија...
Уз учесталу посету психијатру и лекове, има смисла.
Али можда је делотворнији замишљен однос са привлачном девојком пуном љубави него монолог са досадним самим собом. Ја никад не могу да будем заљубљен у самог себе без ичије помоћи са стране.

Ја једноставно не могу ни да живим без таквог замишљања да сам прихваћен и вољен од неке привлачне и топле девојке, једино ме занима да ли би било чудно када бих се понашао на начин да она стварно постоји, тј. привидно причао са самим собом (иако причам са нпр. замишљеном Моником Белучи) и замишљао њено подстицање на лепе ствари и напредовање у животу јер ме она воли и жели ми добро.
 
Али можда је делотворнији замишљен однос са привлачном девојком пуном љубави него монолог са досадним самим собом. Ја никад не могу да будем заљубљен у самог себе без ичије помоћи са стране.

Ја једноставно не могу ни да живим без таквог замишљања да сам прихваћен и вољен од неке привлачне и топле девојке, једино ме занима да ли би било чудно када бих се понашао на начин да она стварно постоји, тј. привидно причао са самим собом (иако причам са нпр. замишљеном Моником Белучи) и замишљао њено подстицање на лепе ствари и напредовање у животу јер ме она воли и жели ми добро.
Само из једног разлога не поспешујеш ништа, монологом.
Удаљаваш се од реалног,живог.
Упушташ се у апстрактно.
Можда ти тренутно помаже и чини те бољим, али на дуже стазе те одводи у погрешне закључке.

Запитај се,
а шта ако девојка коју сутра упознаш, уопште не звучи и не понаша се као у твојим мислима?
Схваташ?
 
Само из једног разлога не поспешујеш ништа, монологом.
Удаљаваш се од реалног,живог.
Упушташ се у апстрактно.
Можда ти тренутно помаже и чини те бољим, али на дуже стазе те одводи у погрешне закључке.

Запитај се,
а шта ако девојка коју сутра упознаш, уопште не звучи и не понаша се као у твојим мислима?
Схваташ?
ako ga ne nateramo medju ljude, koncert ili slicno, gotov je, nece se sastaviti bez strucne pomoci
Како би људи реаговали да то неко не крије него да јавно показује?
ti ako ne mozes vise medju ljude, na neki koncert ili slicno, ja ti ozbiljno kazem... kako mozes ovako nesto da nas pitas, znas i sam da nije normalno?

moras medju ljude, ali prave, mi smo virtyuelni, kao i ceo tvoj svet
иако причам са нпр. замишљеном Моником Белучи
 
ako ga ne nateramo medju ljude, koncert ili slicno, gotov je, nece se sastaviti bez strucne pomoci

ti ako ne mozes vise medju ljude, na neki koncert ili slicno, ja ti ozbiljno kazem... kako mozes ovako nesto da nas pitas, znas i sam da nije normalno?

moras medju ljude, ali prave, mi smo virtyuelni, kao i ceo tvoj svet


images (1).jpg

Upoznala sam juče dve sugrađanke samoinicijativno-zbog crnog velikog psa.
Jednu ka gradu, drugu iz grada.
Imale su različite teorije o tom psu. :zcepanje:
Sa obe sam se ispričala kao da smo porasle zajedno i kao da dan jedan nije prošao da se nismo videle.
Čovek ne treba da priča sam sa sobom. Postoje sagovornici na svakom ćošku.
Naravno, juče sam upoznala dva, a sad će proći mnogo vremena da upoznam još nekoga-prema mom ličnom izboru.
Razgovaram sa decom, podcast-ovima, pesmama, romanima, vama, ali baš retko sama sa sobom.
 
Poslednja izmena:
Čovek ne treba da priča sam sa sobom. Postoje sagovornici na svakom ćošku.
Ја никако не знам да се упознајем са непознатим људима. Сви непознати људи имају предрасуде према мени и не би ме прихватали ако би ме боље упознали па не могу да имам никакву опуштеност при површном ћаскању. И кад мени неко приђе нисам опуштен, једино ако осетим да је неко емпатичан или да сам му симпа. А маштам и о љубави или топлини, то је већ неки 1000-ти ниво комуникације..
 
Ја никако не знам да се упознајем са непознатим људима. Сви непознати људи имају предрасуде према мени и не би ме прихватали ако би ме боље упознали па не могу да имам никакву опуштеност при површном ћаскању. И кад мени неко приђе нисам опуштен, једино ако осетим да је неко емпатичан или да сам му симпа. А маштам и о љубави или топлини, то је већ неки 1000-ти ниво комуникације..
Pogled je dovoljan. Srele su se oči-tu nešto treba reći-nešto lepo. Kasirka koja nije nadrndana od mene uvek dobije kompliment i smeje se kao dete.
Bacim pogled na mnoge, i oni bace pogled nazad, ali se ne obraćam svima. Ne mogu, teško je, a i odmah se vidi ko zaslužuje, a ko ne.
Od "zgubidana" bežati.
Neko ide s posla ili na posao... to je OK. Pametna osoba za nešto-šta god.
Zato volim prijatelja sa Foruma koji je primetio da u kafićima sede samo "zmijetine".
Imaju po 40/50 godina, i njima je i dalje zabavno da piju espreso i gledaju na jednu istu ulicu. Da Bog sačuva, ali tu pomoći nema!
 
Али можда је делотворнији замишљен однос са привлачном девојком пуном љубави него монолог са досадним самим собом. Ја никад не могу да будем заљубљен у самог себе без ичије помоћи са стране.

Ја једноставно не могу ни да живим без таквог замишљања да сам прихваћен и вољен од неке привлачне и топле девојке, једино ме занима да ли би било чудно када бих се понашао на начин да она стварно постоји, тј. привидно причао са самим собом (иако причам са нпр. замишљеном Моником Белучи) и замишљао њено подстицање на лепе ствари и напредовање у животу јер ме она воли и жели ми добро.

Nije delotvorniji taj odnos.

Socijalna fobija se leči i mislim da može da se izleči- ukoliko neko stvarno želi da se izleči.

Što se teme tiče, posle nekog tel poziva desi mi se da pričam sama sa sobom ( ah kako želim da se vidim sa njim- sa njom..ili negativno, mnogo je naporan- naporna ), to mi se ponekad desi.
 
Pogled je dovoljan. Srele su se oči-tu nešto treba reći-nešto lepo. Kasirka koja nije nadrndana od mene uvek dobije kompliment i smeje se kao dete.
Bacim pogled na mnoge, i oni bace pogled nazad, ali se ne obraćam svima. Ne mogu, teško je, a i odmah se vidi ko zaslužuje, a ko ne.
Od "zgubidana" bežati.
Мени је то недовољно, могу без тога јер ми не значи, ја желим блискији однос са другима а ово би ме само још више фрустрирало јер никога више од њих никад поново не бих видео док сам овако све време усамљен, лакше ми је да будем усамљен кад сам посвађан са свима него када имам неки скроз површан и краткотрајан контакт


Socijalna fobija se leči i mislim da može da se izleči- ukoliko neko stvarno želi da se izleči.
Једино блиски људи и љубав могу то да излече
 
Мени је то недовољно, могу без тога јер ми не значи, ја желим блискији однос са другима а ово би ме само још више фрустрирало јер никога више од њих никад поново не бих видео док сам овако све време усамљен, лакше ми је да будем усамљен кад сам посвађан са свима него када имам неки скроз површан и краткотрајан контакт



Једино блиски људи и љубав могу то да излече
Da, da!
I sama idem mimo sveta, ali naiđe grdosija protiv koje ne smem sama, pa uvidim da su neki obični i ni počemu šljašteći ljudski primerci ne EXTRA, nego ono-kao za mene stvoreni u nekom trenutku.
I dalje sam svoj "mimosvet", ali sam videla gde čuči sva ta moja filantropija.
 
ako pricam naglas sa sobom, bolje pamtim.
na poslu stalno nesto mrljam sa sobom. naravno ,svi vec navikli
Uh, kad pričam sama sa sobom, to nije naglas, tako da ni prijatelj tako sigurno ne radi.
Onda stoji presek i:"Gospode Bože, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj nas grešne!"
Ovaj glas me smiruje o čemu god da peva:
Ta AZIJA, vanzemaljska stvar... Prosto su mi vanzemaljci!
 
Poslednja izmena:
Ја сам више пута правио сопствени "природни" календар али увек сам био у фазону да то може и боље, увек сам то преиспитивао и никад нисам ни почео да га се придржавам у пракси јер би ме то можда ометало у свакодневном функционисању због модерног календара које се насилно намеће, треба плаћати рачуне тад и тад по стандардном календару а са својим бих се погубио. Али пошто живим изоловано и немам ништа од људи може ми се да тако размишљам, кад нисам никад имао секс (највећи знак прихваћености од некога) онда могу и то, а није да га нисам тражио.

Једном сам смислио и своје тајно писмо, да кпристим за сопствене потребе, мало сам као вежбао писање, али мрзело ме је да то користим. Тако се понаша неко ко је одбачен, ко никад није имао допадање од стране девојака и љубавне односе (што су "небитне" ствари). У сваком случају, оправдан и чак и премали сепаратизам од овог друштва, ладно бих хтео да смислим и посебан свој језик да сам за то способан па да га причам на улици, волео бих да нешто реално и течно причам а да то није српски. Тако се понаша неко ко је одбачен од друштва и ко никад неће имати секс, такав неко је будала ако се труди да буде део друштва које га одбацује. Моје личне навике су у ствари моји обичаји и то тако гледам, сви имају права на то па и ја.
 
али не као да се обраћаш самом себи него људима за које машташ да су поред тебе? Имам утисак да би се то сматрало ненормалним јер људе на улици који причају сами са собом и који се као обраћају неком другом који није присутан у реалности сматрају лудим. Али можда и грешим.

Да ли је нормално правити журку са неким измишљеним људима за које замишљаш да су ту док си заправо сам самцијат, да ли је нормално заљубљивати се, причати са њим, осећати његову подршку, правити животне планове са њим иако тај не постоји у реалности? То се не ради о халуцинацијама јер се (нажалост) често освестиш да је то измишљено.

Како би људи реаговали да то неко не крије него да јавно показује?
Ne uvek,ali covek treba nekad da poprica sam sa sobom,ne sa nekim zamisljenim,vec sa sobom.
 
Ја сам више пута правио сопствени "природни" календар али увек сам био у фазону да то може и боље, увек сам то преиспитивао и никад нисам ни почео да га се придржавам у пракси јер би ме то можда ометало у свакодневном функционисању због модерног календара које се насилно намеће, треба плаћати рачуне тад и тад по стандардном календару а са својим бих се погубио. Али пошто живим изоловано и немам ништа од људи може ми се да тако размишљам, кад нисам никад имао секс (највећи знак прихваћености од некога) онда могу и то, а није да га нисам тражио.

Једном сам смислио и своје тајно писмо, да кпристим за сопствене потребе, мало сам као вежбао писање, али мрзело ме је да то користим. Тако се понаша неко ко је одбачен, ко никад није имао допадање од стране девојака и љубавне односе (што су "небитне" ствари). У сваком случају, оправдан и чак и премали сепаратизам од овог друштва, ладно бих хтео да смислим и посебан свој језик да сам за то способан па да га причам на улици, волео бих да нешто реално и течно причам а да то није српски. Тако се понаша неко ко је одбачен од друштва и ко никад неће имати секс, такав неко је будала ако се труди да буде део друштва које га одбацује. Моје личне навике су у ствари моји обичаји и то тако гледам, сви имају права на то па и ја.

Ne razumem šta znače "prirodni kalendar" i " tajno pismo"?

Ovo je možda deseta tema koju otvaraš na celom forumu, a vezana je za tvoju samoću i socijalnu fobiju. I uglavnom dobijaš iste ili slične odgovore.

Molim te, najlepše te molim, idi kod psihijatra u Dom zdravlja. Tu rade odlični psiholozi i psihijatri. Molim te..

Najdobronamernije ti savetujem. Imaš još dosta godina pred sobom, nisi star čovek, i ova tvoja negativna osećanja mogu da se "poprave", da se izleče.

I molim te, nemoj sada da pišeš kako ne želiš da ideš kod psihologa-psihijatra jer ti oni neće pomoći. Hoće.

Psihijatri se susreću sa težim mentalnim poremećajima i bolestima. Mogu i tebi da pomognu.

Na početku treba da ti pomogne psiholog, ili psihijatar da naučiš da ne pričaš ili ne pišeš toliko negativno o sebi.

Ti prvi imaš negativnu sliku o sebi, i misliš da svi imaju takvu sliku o tebi. A ne znaš da li ljudi zaista tako misle, jer najpre ti imaš takvo mišljenje.

Potrebna je želja da pomogneš samom sebi, i podrška od strane lekara.

Pokušaj da staneš pred ogledalom i kažeš " Ja sam običan kao i svi drugi, i mogu da steknem poznanike, prijatelje, mogu da nađem devojku"...Ili

" Ja imam pozitivno mišljenje o sebi, mogu da nađem društvo i devojku. Ne želim više da budem negativan"

Ne znam o kakvom tajnom pismu pišeš, ja te dobronamerno savetujem da počneš pisanje dnevnika, i dnevnik pomaže.
 
Ne razumem šta znače "prirodni kalendar" i " tajno pismo"?

Ovo je možda deseta tema koju otvaraš na celom forumu, a vezana je za tvoju samoću i socijalnu fobiju. I uglavnom dobijaš iste ili slične odgovore.

Molim te, najlepše te molim, idi kod psihijatra u Dom zdravlja. Tu rade odlični psiholozi i psihijatri. Molim te..

Najdobronamernije ti savetujem. Imaš još dosta godina pred sobom, nisi star čovek, i ova tvoja negativna osećanja mogu da se "poprave", da se izleče.

I molim te, nemoj sada da pišeš kako ne želiš da ideš kod psihologa-psihijatra jer ti oni neće pomoći. Hoće.

Psihijatri se susreću sa težim mentalnim poremećajima i bolestima. Mogu i tebi da pomognu.

Na početku treba da ti pomogne psiholog, ili psihijatar da naučiš da ne pričaš ili ne pišeš toliko negativno o sebi.

Ti prvi imaš negativnu sliku o sebi, i misliš da svi imaju takvu sliku o tebi. A ne znaš da li ljudi zaista tako misle, jer najpre ti imaš takvo mišljenje.

Potrebna je želja da pomogneš samom sebi, i podrška od strane lekara.

Pokušaj da staneš pred ogledalom i kažeš " Ja sam običan kao i svi drugi, i mogu da steknem poznanike, prijatelje, mogu da nađem devojku"...Ili

" Ja imam pozitivno mišljenje o sebi, mogu da nađem društvo i devojku. Ne želim više da budem negativan"

Ne znam o kakvom tajnom pismu pišeš, ja te dobronamerno savetujem da počneš pisanje dnevnika, i dnevnik pomaže.
Можда се деси да крајем ове или почетком следеће године још једном одем код доктора, по 4. пут, али ја се кунем да ми неће ништа помоћи јер он то не може јер су лоше животне околности у питању а не хемија у мозгу сама по себи. Неће ми средити односе са родитељима, помоћи да нађем девојку и да уопштено лако то могу да изведем и у случају раскида, у послу ми може чак и одмоћи ако будем имао незгодне термине где ћу морати да одсуствујем с посла и да губим дневнице. Девојку или пријатељице тако сигурно нећу наћи. Ако ме и "излечи" јако брзо ћу због лоших околности да се вратим на старо. Психијатре реално боли уво за пацијенте, то нису пријатељи.

Једину корист видим што ћу моћи да узимам лекове за смирење али глупо ми је да трајно идем код доктора без помака и да му говорим да сам ту бар због лекова за смирење и да не губимо време. Ја у излечење не верујем јер то је све због лоших околности. Једно мажење са девојком вреди као 100 сеанси са психијатром, то је сигурно тако, али тако је како је.
 

Back
Top