·
Majka završila u bolnici, šećer otišao preko trideset.
Mesecima se “leči” na svoju ruku, od pritiska, bez svesti da je šećer u pitanju.
Priča kako je smršala dvadeset kilograma za par meseci.
Ubeđena da je to dobro.
A telo propada, mišići se krune kao gips.
Otac, druge komplikacije.
Problem sa vidom.
Čekao, čekao.
Umesto da se leči gde treba, naručivao lekove sa Pinka i Happija.
Sada se saniraju posledice.
Gde ću, šta ću.
Zovem juče prijatelje telefonom.
Samo da mi prođe bol u duši.
Neke za koje mislim da će da osete.
I da saosete.
A tek tada shvatiš.
Kad pokušaš da podeliš tugu.
Koliko od nekih ne možeš da dođeš ni do reči.
Na kraju kažeš – zvao sam onako. –
Svako priča svoju priču.
Tvoja ih dotiče, koliko i lanski sneg.
Drugi kažu: nije to ništa.
Treći menjaju temu.
Ostali pričaju svoje, pa na kraju dobaci neko ono hladno:
„Javi ako nešto treba.“
A treba samo da budu tu.
Ništa više.
Nikada čovek nije tako sam
kao kad nema kome da se izjada.
Niko ne zna da zaćuti i da zagrli.
Postali smo društvo samoživih nakaza,
koje priznaju samo jednu vrstu bola –
svoj.
Ništa drugo ne postoji.
Jedino što možeš,
to je da otpatiš sam.
Uz večito pitanje:
Gde da smestiš svu tu količinu patnje,
koju nosiš u sebi,
od raznih udaraca, povreda, izdajstava.
Ili samo da čekaš da prođe.
Samo da čekaš.
Samo.
Stefan Simic
(tvorac ovoga je prilično poznat fejsbuk autor)
