Curriculum vitae (kratka priča)

Noć je padala na sivi Beograd tog sivog januara te jednako sive godine. Ležaja je zgrčena, umotana u frotir u svojoj garsonjeri u sivoj i bučnoj beogradskoj ulici. Kroz prozor nije gledala. Niti je prizor bio nešto gledljiv niti joj je bilo do pogleda na svet uopšte. Ma ni sebe nije mogla da gleda. Nije bila nezadovoljna svojim životom. Nije bila nesrećna. Al nije bila ni srećna. Bila je prazna. Što je kad se svedu računi najjadniji i najgluplji osećaj na svetu. Džaba sva statistika, sva nauka, introspekcija, tešenje, toplota, pare... kad se osećaš trulo. Ko gangrezna noga koja može tako da preživa neko vreme dok ne otpadne. Osim ako joj neko ne pomogne. Nije je taj osećaj često pohpodio, srećom. Zapravo praznina i jeste takva tiha, potmula, neosetna. Ne boli. Ne kida. Al opet nekako gricka. No život i nije toliko luksuzan da nam dozvoljava da se prepuštamo emocijama beskonačno i svakodnevno. U tim nultim trenucima zapitala bi se – šta bi promenila u svom životu da može šta bi zapravo želele i šta bi joj pomoglo. I nije imala pojma. Ma, danas uopšte nije bila raspoložena ni da misli. Čemu? Gledala je nemo i bezlično u TV ekran. Pomislila je da će za nekoliko sati morati da bude utegnuta u oskudni kostim, sjajna, našminkana, sa širokim zavodljivim osmehom, napnutim žilama, rastegnutim telom, ukrštenim očima i nestašnim jezikom. Uglavnom je umela čak i da uživa u svom poslu. Ili makar da nađe niz prednosti. Sada je samo gledala da ga otalja. Njene dvadeset četiri godine špritiskale su je kao da su dvesta četiri. Ponekad. *** Došla je u šatro šareni, veseli i otvoreni Beograd, a zapravo tako sivi, tmurni i sebični, kao i svaka tupava i nikakva studentikinja iz provincije. Vesela, rumena, puna sebe, sa željom torbom punom prnja, majčinih ručkova i snova. Da bude neko i nešto, da se ostvari, da bude srećna, ispunjena, bogata, okružena ljudima. Zlo je što ljudi uglavnom ne znaju šta tačno žele al kad ih sustigne ono što ne žele jasno im je da je to – to. A i mnogo je lakše biti lenj, prazan, nesrećan nego suprotno. To ništa ne košta. Kao i većina, lagano se utapala u veseli beogradski život. Suživot sa cimerkom, najboljom drugaricom – onom koja je najbolja jer se iz istog kraja i istog odeljenja, a posle vas život uglavnom odnese u vražju materinu. Svaku svoju, razume se. Fakultet koji u početku budi nadu, ambiciju, želju, strast i slast a posle vidiš kolko je besmislen i ne mili ti se da ga učiš. Predavanja, obaveze, otkrivanje šarene parade noćnog života, topljenje sa Iksevima i Isilonima, enegrija, euforija, smeh, elan, život. Takođe, zlo je što život dok je lep računamo da ag takvog zaslužujemo samog po sebi i zaboravimo se pa i nismo sigurni kada i kako on počne da se menja. Dok se pada lepo je, veselo, adrenalin puca, let je dobar. Pad je loš. Želela je da njen kurikulum radosti, euforije, šarenila traje uvek i mislila je da je najsnažnija osoba an svetu koja će moći sve to da ponese na svojim leđima. Šila je prijatelja za prijateljem, drugaricu za drugaricoom, muškarca za muškarcem, ispit za ispitom, kafanu za kafanom, paradu za paradom. Lep se tu vez izvezao. Vrteška se okretala i okretala. Uživala je u ludilu, opijenosti, masi, dodirima, pogledima, udarcima, milovanjima. I nekoliko mali sitnih godina kasnije osetila se sama i prazna.Fitilj je nekako brzo sagoreo i ostala je samo prašina. Nije nikog volela, nije nikog imala, snove je zaboravila. Vrtela se na svom podijumu, uživljavajući se i predano igrajući tu ulogu. Smejala se. Ne uvek neiskreno. Ima i onih koji je vole. Ali ona ne zna. Jer ne gleda. *** Dogavola već je osam sati. Lenjo je ustala i istegla svoje nago, kao struna zategnuto, a baš tamo gde treba jedro i rastresito, telo; nesmešila se svojoj ljušturi u ogledalu i otišla pod tuš. Vrući mlazovi vraćali su joj osećaj koji je utrnuo od sedenja. Tuširala se dok nije istošila zadnji decilitar vruće vode i kao vrhunac tog preporođujug čina, kao i uvek, čekala mlazove ledena da je načisto razbude i pripreme za njenu noćašnju ulogu. Kupajući se u parfemu, vodeći ljubav sa čipkom i krznom i osetivši hladnjikavu, maglovitu i zagađenu spolajšnjost surove pustinje koja nas okružuje, osetla se ponovo živa.
 
Kliknite za proširenje...
Krila devojko, služe da ih raširiš.
Ta jutarnja praznina koja se tek privremeno maskira tuširanjem do poslednje kapi tople vode (čik izdrži da se skroz ohladi), to te žuljaju okovi
samonametnuti, ti su najgori
To je ustvari zov
Zov daljina, dubina, visina, kako god voliš.
Jednom selica, zašto ne i još jednom?
Vetar u kosi, šta fali?
Život je da se živi
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top