CRNI LUK, LJUBAV I ŽIVOT…
Voleli smo oboje crni luk I jeli ga uz sve uz sve i svašta. Zatim bi se u krevetu strasno ljubili i smejali se zadahu onog drugog koji se nije osećao od sopstvenog. Onda sam sve češće počeo sam da večeravam uz razna opravdanja tipa: “Nisam gladna, idi pa spremi i pojedi nešto sam” . Odrastao u porodici u kojoj se puno držalo do zajedničkog sedenja za stolom, čak i kada nisi gladan, počeo sam da se osećam sve neprijatnije. Jedne od takvih sve usamljenijih večeri i večera, sam najevši se luka, uz ne sećam se više šta, otišao prvi u krevet. Ona je stigla iz kupatila, stala pred ogledalo i počela da se maže nekim kremama. Ustao sam i rekao joj u svom šaljivom tonu: “Najeo sam se luka i dobio, valjda od njega tako zdravog, inspiraciju da ti nešto kažem”
Nekim osornim glasom koji više nisam poznavao odgovorila je: “ Reci mi sutra ili neki drugi put, spava mi se”. Legao sam i tiho joj rekao: “ Dolazimo u godine kada ćemo imati sve vreme ovog sveta za spavanje. Samo što nam biologija neće dati više da spavamo. I siguran sam da ćeš jednog dana da se postidiš ili bar zažališ što nisi čula ovo”.
A hteo sam samo kratko da kažem kako bi svakog dana trebali više da se volimo. I da svakog dana to onom drugom kažemo. Zato što već sutra jednog od nas možda više neće biti i da je mnogo lakše i lepše otići ili ostati sa saznanjem da si voleo i bio voljen…
Već je hrkala, a ja sam ustao i napisao joj ovu poruku, stavio u dvostruki koverat i spremio da ga predam zajedničkoj prijateljici. Znam da će biti diskretna i da će ga predati kad joj to jednog dana javim ili kad sazna da me nema više. Možda će je tada budnu, stići bar onaj laki vetrić stida ili griže savesti.
Tiho sam se vratio u krevet i upitao se: “Volim li je još uvek”? Verovatno, ja volim da volim dugo i iskreno. Čak I kad mi hrče na uvo.
Voleli smo oboje crni luk I jeli ga uz sve uz sve i svašta. Zatim bi se u krevetu strasno ljubili i smejali se zadahu onog drugog koji se nije osećao od sopstvenog. Onda sam sve češće počeo sam da večeravam uz razna opravdanja tipa: “Nisam gladna, idi pa spremi i pojedi nešto sam” . Odrastao u porodici u kojoj se puno držalo do zajedničkog sedenja za stolom, čak i kada nisi gladan, počeo sam da se osećam sve neprijatnije. Jedne od takvih sve usamljenijih večeri i večera, sam najevši se luka, uz ne sećam se više šta, otišao prvi u krevet. Ona je stigla iz kupatila, stala pred ogledalo i počela da se maže nekim kremama. Ustao sam i rekao joj u svom šaljivom tonu: “Najeo sam se luka i dobio, valjda od njega tako zdravog, inspiraciju da ti nešto kažem”
Nekim osornim glasom koji više nisam poznavao odgovorila je: “ Reci mi sutra ili neki drugi put, spava mi se”. Legao sam i tiho joj rekao: “ Dolazimo u godine kada ćemo imati sve vreme ovog sveta za spavanje. Samo što nam biologija neće dati više da spavamo. I siguran sam da ćeš jednog dana da se postidiš ili bar zažališ što nisi čula ovo”.
A hteo sam samo kratko da kažem kako bi svakog dana trebali više da se volimo. I da svakog dana to onom drugom kažemo. Zato što već sutra jednog od nas možda više neće biti i da je mnogo lakše i lepše otići ili ostati sa saznanjem da si voleo i bio voljen…
Već je hrkala, a ja sam ustao i napisao joj ovu poruku, stavio u dvostruki koverat i spremio da ga predam zajedničkoj prijateljici. Znam da će biti diskretna i da će ga predati kad joj to jednog dana javim ili kad sazna da me nema više. Možda će je tada budnu, stići bar onaj laki vetrić stida ili griže savesti.
Tiho sam se vratio u krevet i upitao se: “Volim li je još uvek”? Verovatno, ja volim da volim dugo i iskreno. Čak I kad mi hrče na uvo.
