(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
CRKAVANJE
Onaj koji ne može učestvovati ni na koji način u tuzi i bolu bliske osobe ili osobe koju poštuje, taj ne može učestvovati ni u radosti te osobe.
Poštovanje je ono što je osnov svega, svakog odnosa medju ljudima. Iz njega proističe sve, sve vrste ljubavi, sve vrste prijateljstava (koje ljudi često mešaju sa poznanstvom), sve vrste bliskosti, razumevanja, tolerancije, osećaja pripadanja, zajedništva.
Osoba koja nije u stanju da da bilo kakav osećaj će se od tuge bliske osobe skloniti samo radi sebe, ali kad se ta tužna osoba bude radovala rado će se veselju priključiti, opet, samo radi sebe. To su osobe čije su ruke uvek uz telo, nikad ne zagrle, nikad rečima ne uteše...vide oni tugu ali ne mogu ruke pokrenuti a reči iz njih ne izlaze. Zašto? Zato što taj osećaj davanja nemaju u sebi ali imaju u svesti sliku da neki drugi ljudi zagrle, teše, kažu neku reč, pokažu poštovanje prema tuzi i tužnoj osobi. U toj borbi izmedju sopstvene slike i ove druge, kakva bi trebala biti, konstatuju da je to za njih preteško, pa se samo sklone, okrenu i odu jer im je to lakše. To su osobe koje nisu u stanju da sklone sebe zarad drugog. Umeće davanja je dati onda kad treba drugome. To mogu samo duševne osobe jer prosto osećaj duševnosti nadje snagu koju daju onome kome treba kad mu treba.
Naravno, očekuju da bliska osoba ne zameri i da se i dalje oseća bliskom, poštovanom, voljenom a iznad svega očekuju da i sami dalje od strane te iste tužne/vesele osobe budu poštovani, voljeni i smatrani bliskima, naravno, kad se pojave u radosti i veselju
E sad, kad se nadju dve takve osobe, lepo se slože jer ni jednu ni drugu ne zanima ona druga. Ali kad se sretnu dve suprotnosti, e, onda ova jedna jednom predje preko toga, pa drugi put, pa treći....pri svakom prelasku sve manje oseća poštovanje, dok ono ne nestane a sa njim i sve ostalo.
Sve vrste ljubavi, bliskosti, poverenja i prijateljstva traju koliko i naše poštovanje prema njima. Zašto? Zato što, da bi bilo šta živelo mora da se pravilno hrani......inače crkava bre
Napisano na osnovu celoživotnog iskustva
PS Dobar dan vrli blogerski svete......
.....gotova pauza 
.....za tebe 
pa nek pukne ko god hoce, ja vala necu 