Život je kao neko kolo sreće-nekad je lep,šarenolik,lagodan,pun lepih trenutaka.No,ponekad je i,težak,bolan....Svakom čoveku na planeti dođu makar jednom ''crni''dani,Na svakom živom biću na našoj planeti je da pređe i reši problem,da ukloni trnje sa puta i prođe.Čovek je,nesumljivo,prdodređen za pobedu.Od praistorije,ljudksa bića su se stalno usavršavala
o govoru,korišćenju oružja,veličini mozga i uspravvnoh hoda.Trebalo ej dosta vremena,da se smene generacije i genrcije čovekolikih majmuna da bi se uzdigli an noge i prohodali.Uprkos početnim neuspesima,oni nikada nistu odustajali.Kada bi pali na zemlju,ustali bi i nastavili.Nekom ne može uvek biti lepo i lagodno u životu.I mala,tek rođena beba ima problema a kamoli odrasli,zazreli mladi ljudi.Priroda funkcioniše na tom principu,jednostavno,takav je život.Neko nikada ne odustane pa uspe.Nažalost,postoji i mnogo pesimista.Mrzovoljnih,nesrećnih ljudi kojima sudbina nije naklonjena.Na prime,dečaku naratoru iz pripovetke ''Deca''Ive Andrića''.On se rodio u ratno doba.U vreme nestašne,agresivne dece i mržnje prema Hrvatima i Jevrejima.Svi njegovi drugovi su se tukli i borili protiv priapdnika druge narodnosti i vere.Od njega se to očekivalo.Da bi ušao u taj ''krug'' i bio prihvaćen u društvu,dečak je morao da bude takav.Da se tako ponaša-krvnički,agresivno.Ali,on nije bio takav.Imao je meko i nežno srce,ni nalik svojim vršnjacima.Zbog toga je pusto jevreja da prođe kraj njega.Biloo mu ga je žao,nije mogao to da uradi.Shvatio je da je rat,kraj detinjstva.Da više nema povratka.Dečak je mislio da je pogrešio što nije urado suportno.Ali,ta dobrota i blagodarnost je u stvari njegova unuštašnja pobeda.Nikoga nije porverio,nije se spustio na grešni i pogrešni nivo .Pobedio je svoju silnu želju da se uklopi u društvo.
U životu će uvek biti prepreka,naizgled teških.Ali,ne treba jaukati i plakati pred njima.Ne ttreba pognuti glavu i izbegavati nevolje,već suportno.Ustati,duboko udahnuti i verovtni u sve najbolje.Pa,na kraju,svi smo mi stvoreni za pobede,za borbu.Svima treba da bude lepo u životu.Samo se treba malo više portruditi.I biti večni opsimista.
o govoru,korišćenju oružja,veličini mozga i uspravvnoh hoda.Trebalo ej dosta vremena,da se smene generacije i genrcije čovekolikih majmuna da bi se uzdigli an noge i prohodali.Uprkos početnim neuspesima,oni nikada nistu odustajali.Kada bi pali na zemlju,ustali bi i nastavili.Nekom ne može uvek biti lepo i lagodno u životu.I mala,tek rođena beba ima problema a kamoli odrasli,zazreli mladi ljudi.Priroda funkcioniše na tom principu,jednostavno,takav je život.Neko nikada ne odustane pa uspe.Nažalost,postoji i mnogo pesimista.Mrzovoljnih,nesrećnih ljudi kojima sudbina nije naklonjena.Na prime,dečaku naratoru iz pripovetke ''Deca''Ive Andrića''.On se rodio u ratno doba.U vreme nestašne,agresivne dece i mržnje prema Hrvatima i Jevrejima.Svi njegovi drugovi su se tukli i borili protiv priapdnika druge narodnosti i vere.Od njega se to očekivalo.Da bi ušao u taj ''krug'' i bio prihvaćen u društvu,dečak je morao da bude takav.Da se tako ponaša-krvnički,agresivno.Ali,on nije bio takav.Imao je meko i nežno srce,ni nalik svojim vršnjacima.Zbog toga je pusto jevreja da prođe kraj njega.Biloo mu ga je žao,nije mogao to da uradi.Shvatio je da je rat,kraj detinjstva.Da više nema povratka.Dečak je mislio da je pogrešio što nije urado suportno.Ali,ta dobrota i blagodarnost je u stvari njegova unuštašnja pobeda.Nikoga nije porverio,nije se spustio na grešni i pogrešni nivo .Pobedio je svoju silnu želju da se uklopi u društvo. U životu će uvek biti prepreka,naizgled teških.Ali,ne treba jaukati i plakati pred njima.Ne ttreba pognuti glavu i izbegavati nevolje,već suportno.Ustati,duboko udahnuti i verovtni u sve najbolje.Pa,na kraju,svi smo mi stvoreni za pobede,za borbu.Svima treba da bude lepo u životu.Samo se treba malo više portruditi.I biti večni opsimista.
Pa bravooo
