(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
ČOPOR ZNA...3
Sinoć je našem hrabrom Psu bilo loše. Jako loše. Nisam mogla da ga namolim da jede, samo je pio vode i dahtao….jedva je ustajao nesiguran na nogama….nije uopšte spavao. Samo kad kleknem pored njega i stavim glavu uz glavu sklopi oči….i dišemo skupa…onda se smiri a priča mi….mislima mi govori ljubav …i znala sam da želi da ode. Pisala sam za to vreme o njemu, sinoćni blog….pisala sam ljubavlju I poštovanjem iz tih zagrljaja…onda on digne glavu i ja prekidam pisanje….ponudim ga hranom, vodom, hoćemo napolje Meš?...neće ništa…hoće da stavim glavu uz glavu…da budemo skupa….kada mu se smiri disanje vraćam se da nastavim da pišem i plačem. Nadala sam se da će izdržati do jutra do veterinara bar za infuziju jer sam promenila plan za pregled danas pre podne a ne u ponedeljak. Naš veterinar je takodje izmenio svoj plan.
Maki je došao kasno uveče…..Meškica je zbog njega izašao napolje u travu.
Donela sam jastuk i ćebe, improvizovala od malenog dvoseda za sedenje i fotelje ležaj da budem kraj njega. Samo sam ležala i slušala ga, gledala…ustajala ko zna koliko puta….glava uz glavu….diši mili…ššššš….dišemo skupa…molim te izdrži…ti si najbolji pas na svetu…moj hrabri dečak…
Na tren sam zaspala u kasno jutro….kako je otišao u kupatilo ne znam. Nikada nije ležao tamo…..znala sam, sklanja se...neće u sobi da umre….Znam da ne vredi da ga molim, zato izdajem naredbu našem Psu Čuvaru. Ustao je i legao u sobu. Zovem Cic, same smo nas dve danas, momci su na poslu….Zovem veterinara…u 10 stiže u ordinaciju. Cic dolazi sa mužem koji nije otišao da radi da bi bio sa nama….nas dve….ne možemo podići našeg Psa….
Meš, ajde napolje….pokušava da se podigne…Meš, ajde mili, moraš napolje pa idemo kod veterinara….ajde dušo, možeš ti to
Uspeva da ustane….znam, zbog mene…to ljubav podiže na noge….
Bravo Meš….bravo….ajmo u travicu….moj hrabri Pas ide za mnom, sapliće se ali ide. Obavi šta treba i leže u travu
Gleda me…..mazim tu veliku glavu….glava uz glavu…dišemo skupa....dobro, odmori mili
Odjednom ustaje i odlazi do boksa. Okrenu glavu i gleda me da mu otvorim.
Znala sam da želi da ode….Pas ne umire u kući….
Taj boks je napravljen za njega po pravilima, sa blažujkom dole, izolacijom, krovićem, kaldrmom i zemljom ako baš mora da piški. Mali je, ali i ne treba veći jer naši psi su uvek bili pušteni. Boks služi da se u njemu spava kada nisi na dužnosti. Pokušali smo mnogo puta da bude tu, ali Maza nije dala. Kao štene ga zatvorimo a mi po dvorištu, da nas vidi, ali on krene da se dere iz sveg glasa. Džumara nijedna, ima da pomisli komšiluk da ga maltretiramo. Kad prestane, Maza dodje do rajbera i pokušava da otvori vrata boksa i pusti ugursuza. Pošto ne može, dodje do nas I vodi nas do boksa. Ako ne krenemo za njom, ili se ne daj bože pravimo ludi da je ka one razumemo, vraća I sva besna laje na nas onako svadjalački hahah. Čopor je to….silina velika. I tako, naš nemački ovčar nikada nije koristio taj boks. U njemu su stajale prvo velike saksije sa patuljastim voćem koje kupih. Posle prve kruške koju je iščupao sklonila sam ostatak tu. Onda su tu stajale saksije sa cvećem i rasad cveća u rano proleće.Sada, u tom boksu nije bilo ničeg. Pre dva dana oplevismo travu.
“Nemoj Meš u boks pa treba da idemo kod veterinara, ne možemo da te iznesemo odatle”
Pogleda me i leže na betonsku stazu ispred boksa. Klekla sam kraj njega…dišemo skupa…moj divni Pas i ja.
Ja sam spremna, Mešovi papiri, novčanik, cigare, telefoni, salvete da ga obrišem ako treba, šaršav za sedište….čekamo i dišemo skupa…..znam….znam da je umoran
Cic i zet stižu. Unosimo ga u kola i brzo sedamo. Odjednom on pokušava da ustane, da sedne kao kad je sedeo u kolima da idemo na Savu, kao pravi Pas Ćuvar…uspravan….i samo mu klonu glava…Puklo mu je srce, tu u dvorištu, na svojoj teritoriji. Dok smo pokušavali da ga vratimo samo smo čuli Snupiku, malu komšijsku jazavičarku sa kojom je voleo da se igra, kako laje na kapijici izmedju naših dvorišta…ispraća druga iz čopora. Njen lavež je potrajao par minuta, a onda je otišla.
Naš Pas Čuvar nas je zaštitio od svega…..od operacije, brige, lekova, plaćanja….i dao nam svu moguću ljubav i poštovanje, sve ono vredno što psa čini pravim Psom i što čoveka čini Čovekom. Od njega, mnogi pripadnici ljudskog roda bi mogli da se postide, ali im karakteri ne dozvoljavaju na žalost. Njegova volja je bila da umre kao Pas, bez injekcije, bez da nas optereti eutanazijom i odlukom. Kao pravi Pas koji umire čuvajući svoje dvorište i nas….od svega nas je zaštitio samo ne od svoje ljubavi. Zar se od toga može zaštititi? Zar neko uopšte želi da bude zaštićen od ljubavi? Poštovanje i ljubav nisu klikeri da se njima igramo. To su osnove svakog pravog bitisanja, i psećeg i ljjudskog.Samo za ovakvim življenjem ostaju tragovi za vek. To sam naučila od pasa.
Daj da ti se da.
Čuvaj da bi čuvan bio.
Poštuj da bi poštovan bio.
Voli da bi voljen bio. Samo onda imaš snage za sve i ceo svet je tvoj.
Izneli smog a iz kola i položili ispred boksa..da ispoštujemo poslednju želju našeg Psa.
Javljamo Makiju i Maci. Veterinar ne može da veruje…samo ponavlja “kakav pas” sa ogromnim poštovanjem jer zna i razume.
Cic seda na travu pored njega….plače, mazi ga po onoj velikoj glavi…ja sa druge strane…nestaju mi prsti u toj dlaci..i plačem…..plačem od ljubavi …
Stiže Maca…..zet i on odvoze Meša do Maze i Maše…..u polje. Sada sva tri moja MMM trče skupa…I znam, čuvaju nas svojom ljubavlju za vek.
Nas dve, sedimo na tremu….plačemo…
“Sine plači…ali da znaš da smo blagosloveni svim ljudima i psima”
“Kako Maki blagosloveni kad samo sahranjujemo”
“Tako….da li još jako tuguješ za čika Lolom?
“Da…..kad se setim…mnogo sam ga volela…on je bio ljudina…za sve
“A za nanom i dekom? Znam da stalno imaš slike našeg dvorišta, pa vi sa njima u polju…pa kako umorna zaspiš tati u krilu dok on vozi traktor nazad kući i sveža, tek ubrana paprika punjena domaćim naninim sirom ti ispadne iz ruke …a Maki sedi nani u krilu na dnu prikolice prepune džakova tek nabrane paprike za prodaju na pijaci, musav i umazan od sira..deka sedi nakanati prikolice…I oni pilići što ih potepaste spuštajući ih niz korito kombajna gde silaze džakovi puni pšenice …učili ste ih da lete…nanu samo šlog što nije strefio kda je videla šta radite….
Osmeh na mladom čicu izmedju suza nadje put….da…stalno imam te slike i mnogo, mnogo mi nedostaju…i Maza i Maša…i selo….i sve….
E, vidiš sine…tuga je naličje sreće i uvek su im jednake količine…ravnoteža uvek mora da postoji. Mnogo si zbog svih njih tužna jer si ih mnogo volela i poštovala. Da nisi, ne bi tako jako bolelo jer za onim koga ne voliš ne tuguješ, onaj koga ne poštuješ taj tin e nedostaje.Zbog sreće što sve te ljude i pse u životu imamo, i naše tuge su velike. Zato smo blagosloveni jer mnogo takvih ljudi i pasa imamo u svojim životima a zbog mnogo njih ćemo tek biti tužni. Zato sine nek te boli tuga, jer sudbi hvala, ima šta i da te boli.
“Samo mi je krivo jer se Maki nije oprostio od Meša”
“Cic, Maki ne može da napusti posao, znaš I sama, tek je počeo da radi. Sećaš se šta sam ti pričala za moju mamu, nanu, tetku…za moje gospe? Pitala si zašto vas nikada nisam vodila na groblje, da vidite grobove, nego sam vam samo pričala o njima. Zato što je grob samo kamen a ljudi, oni žive u nama. Tako je i sa psima, tako je i sa opraštanjima....tek tren...šta je on u večnosti? Zato ne žali za tim trenom kad si sretna jer imaš večnost.
Naš čopor je sada zajedno….sva moja MMM…. kereća ljubav za vek.....hvala što ste sa nama 
