(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
I tako….veče kad rešismo da ne uspavamo Meša se završi mojim pisanjem i jakom glavoboljom ali i srećom..Nekako kao da sam uvijena u šal ponosa, ispunjena i pored tuge. Znam da sam ispravno postupila. To mi ovaj prelep osećaj govori. Isključujem komp i kažem “Meš, idemo napolje”. Ništa…..”Meš” malo strožijim glasom I on ustaje. Zaključavam kapiju dok on leže na trem da odmori. Tih 15m od sobe do trave su mu teški, pa u povratku legne na trem. Ostavljam ga tu dok ja odlazim u kupatilo. U spavaćici govorim “Meš, ajde unutra mili, idemo na spavkanje” Poslušno ustaje, stade kod cipelarnika da vidi da li ću ja desno u dnevnu sobu u prizemlju ili levo uz stepenice na sprat i leže tu na svoju ponjavicu. Svuda su njegove ponjavice da ima da legne gde želi. Svuda osim na spratu jer on danima ne može uz stepenice. Ne može ni po ravnom a kamoli da se penje i silazi. Zato je sve u prizemlju na dva mesta unutra i jedno na tremu. Njegovo mesto od kako je došao kod nas kao dvomesečno štene je na spratu. U produžetku stepeništa je podest koji je zapravo predsoblje, čiviluk, cipelarnik, veliko ogledalo, poličice….sve je to Maca pravio i veliki hibiskus. Ispod tog drveta je Mešovo mesto, tačno ispred vrata koja vode u veliku dnevnu sobu i naše spavaće sobe. On tu spava, tu je sa nama, čuva kuću.nas. Kad je bolest uzela maha i Šašava otišla da odmori svoju kereću dušicu, spavao je sa mnom u sobi. Namestila sam mu na podu velik mek ležaj, pa se on premeštao tokom noći, malo na parket, malo tu, malo na tepih jer ga boli i ne može da se namesti. Nekad samo zacvili pored mene, žali se. Ustajem iz sna i mazim ga…. Sve teže se peo i još teže silazio jer nema oslonac na obe prednje noge. Od šteneta imamo večernji ritual. Moj čopor i ja demo napolje da zaključamo kapiju, oni obave šta treba i svako na svoje mesto. Maza i Maša u svoje fotelje u dnevnoj sobi u prizemlju gde nema ležaja već samo garniture za sedenje, izmazim svaku,a Meš sa mnom na sprat na svoje mesto na porciju maženja. Tako je bilo….Onda, jedno veče nije hteo sa mnom gore. Ostavila sam ga u dnevnoj sobi. Od tada se nije peo gore. Molim ga sad da udje u sobu…..neće… naredim….neće…hm…
“Dobro, spavkaj tu u hodniku….ponudim vodu, popije malo. Klečim i mazimo se….šapućem kako je divan, dobar.disanje mu se smiruje…laku noć Meš i polazim na sprat.
Jutros, prva ustajem, izlazim na taj podest a ispod olistalog hibiskusa leži Meš. Kako je čuo moje korake podigao je glavu I kaže “tu sam, na svom mestu”.Klekla sam i počela da ga ljubim…teško diše ali je tu. Bože koliko sam bila ponosna na našeg Psa. Pa kalika je to ljubav, koliko poštovanje, kolika snaga da pas koji ide vukući prednju levu nogu kao da je tudja, nogu o koju se sapliće, sa onolikim tumorom koji mu pritiska pluća i srce, pas koji jedva predje 15m po ravnom, uspe snagom ljubavi da se uspentra 17 stepenika da bi bio na svom čuvarskom mestu i uz nas? Kolika je to ljubav pitam ja vas? Zna li neko za veću I iskreniju? Zna li neko za istrajniju? Ma mi ljudi smo maleni, maleni da nas životinje mogu pod mikroskopom posmatrati.
Nije hteo da sidje sa mnom….nije mogao….donela sam lek gore, vodu, hranu, jeo mi je uz ruke ležeći, ali je jeo.
Maca ga je sneo u naručju u prizemlje. Kada se naš Pas odmorio od nošenja izašli smo napolje. Svi smo bili tu, u dvorištu. Maca je, ćekajući me da se spremim, zalivao novoposadjenu travu (skidala sam sloj neke divlje trave koja se zapatila u travnjaku, pa posejala novu), Maki je pakovao stvari za posao u službeni auto i čekao snajku da izadje pa da je poveze, a naš Pas je legao na sred dvorišta, na kamen, na omiljeno mesto kad smo svi u dvorištu jer odatle vidi svakog člana svog stada hahahah Naš Pas….
Pozovem Cic i ispričam joj kako se sam popeo na sprat. Nije mogla da veruje. Kaže, možda može da mu se skine deo tumora. Rekoh, sine, znaš da raste a dok raste svi su rekli nema diranja. Naravno napišem I mojim ljudima da znaju o toj snazi.
Ipak, pozvala sam veterinara koji je radio biopsiju. On zna naš slučaj, lečio je i Šašu. Usred noći je došao I otvorio ordinaciju da joj da infuziju. Dao nam je četvrtinu velikog džaka krekera za bubrežne bolesnike (inače baš skupe granule) koju mu je neko doneo kad je preteklo od njegovog psa. Mogao je da nam proda kilogram-dva ali nije. Kada se Šaša umorila od borbe, vratismo mu granule I dadosmo sve veterinarske lekove.
Pozovem ga, iz cuga me je prepoznao, što nije teško sa ovim mojim cvrkutavim glasom od koga ljudi pomisle da sam grdosija od žene a ja džepno izdanje hahahah, ispričam kako je zalajao….”Kaže vam da je još tu”…ispričam sve I za ove stepenice ….
“Imam predlog za vas”….ali ja pričam euforično, sretno…to ljubav priča iz mene…on samo govori uuuuf….znam…uuuuf…..pa sam htela da vas pitam da li postoji mogućnost dam u se operacijom odstrani jedan deo ovog čuda, da lakše diše, znam da nema garancija ali…..baš sam to hteo da vam predložim. Skinuću što više budem mogao ne dirajući nerve samo da mu bude lakše I neću vam naplatiti ništa, samo anesteziju. Dogovorite se kući i javite mi dan-dva ranije da se organizujemo.
Ne mogu da verujem..pa vi ste….Čovek (kao da on zna šta za mene ta reč znači i još sa vekim Č hahah….retka sorta) i glas mi drhti….sad ću da zaplačem samo da znate…ponavljam kao ćurka ono hvala ko zna koliko puta.Dobro se dobrim vraća…po milioniti put sam se uverila. O tome da se kod mene svrćuju Čoveci, u reali i virtualu, neću da pričam, jer Čovek je Čovek gde god da je ako je Čovek. Ima naravno i mnogo ljudi, poznanika, prolaznika...ima i razočarenja manjih i većih, ali ono što daje snagu i veru da ste to što jeste, da ste dobar komad, su oni koji su uz vas bez interesa, prosto zato što se osečate dušom, duhom i karakterom.Isuviše je tih ljudi u mom životu da bih to nazvala slučajnošću.
Okrećem Cic, javljam joj, pa Makija, saglasan je…..Maci će Maki kad dodje kući da kaže…to prepuštam njemu iz više pedagoških razloga po obojicu hahaha.
U ponedeljak Maki vodi Meša da ga veterinar pogleda, da kaže da li je moguća operacija i ako jeste….idemo.
Naravno, moji ljudi, su obavešteni i raduju se sa mnom…u tuzi i radosti, u životu, u svemu, snaga čopora je prava snaga….jer čopor je uvek tu, nikada ti ni suza ni osmeh nisu usamljeni...i onda .....onda ustaneš i kažeš...pa ja sam sretan jer imam sve, poštovanje i ljubav od kojih sam jak i kada sam slab.
ne mogu da stanu svi u kadar hahahahaah
Lara i Meš....ona je naša forumska devojka....to je ljubav za vek....ona je jedini pas kome je on dozvoljavao da uzme njegovu obožavanu lopticu, a ona njemu da uzme njen frizbi
čopor u kazni.....Meš je na gazdu...flegmatičan
PS Ponekad,kao sad, prosto kipim od ljubavi i snage koju mi daju Čoveci....i ako ne bude ništa od operacije, ako je i ne dočeka, znam da sam blagoslovena njima i svim mojim trajnim ljubavima
Tu smo 
