Clan porodice o kom do kraja zivota moras voditi racuna

Atavizam:
Citam sinoc nesto i devojka je napisala da ima tesko bolesnog brata koji je u tom stanju od rodjenja i kako ne zna kako i da li ce moci jednog dana o njemu voditi racuna posle smrti svojih roditelja. E sad mene su na tu celu pricu iznenadili negativni komentari na celu tu njenu zabrinutost, kako je sebicna i slicne neke stvari.
Msm tesko je pisati sta bi vi radili u ovakvoj situaciji, ukoliko je niste imali, ali sta mislite da bi ste uradili? Uglavnom pitam za osobe koje su ostale na intelektualnom nivou uskracene i koje se ponasaju kao deca iako vec odrasle dobi.
Jeste tema nekako sugavo sastavljena, ali eto nisam nesto mudra preterano od jutros...
Kliknite za proširenje...

Misao 1 : radost je kad su svi živi zdravi i veseli ali uvek treba imati na umu da sutra sve može biti suprotno nekad se dese male stvari sa dramatičnim ishodom npr. Pad sa drveta, bicikla, konja ili stolice do saobraćajne nezgode sve do gušenja u vodi. Osoba bila zdrava sutra već nije .


Misao 2: živimo u svijetu perfekcije u kojem nema mjesta za ne perfektno to nažalost važi i za ljudsku dušu .

Misao 3 : ona je ustvari hrabra i postavlja pitanje šta sutra ipak treba da živi da se danas sutra zaljubi da se uda da stvara svoju porodicu s druge strane ima brata koji nije sposoban da sam živi i organizuje svoju svakodnevnicu i kojem treba osoba da bi on mogao da živi. Bolje je da ga da u dom nego da loše obavlja svoj "posao" i na taj način iritira i pati brata.
Pogrešno je osjetjati se dužnim iako svi znamo da je potrebna ljubav i razumevanje .

Imam pacijente koje žive u domu za psihičko oboljele kao u domu za telesno bolesne mrzim riječ retardiran . Oni nisu ostavljeni roditelji braća sestre svi redovno dolaze i provode vremena sa njima

Ona ima pravo da odluči a niko nema pravo da je osuđuje.
 
Tesko je definisati kakav bi bio pravi postupak, moracu da se vratim u ,,plemenski" zivot. TVOJA KRV JE I MOJA KRV, MI SMO JEDNA KRV. Postoji puno razloga koji opravdavaju zajednicki zivot, vise generacija pod istim krovom. Naravno treba sve to sagledati iz vise uglova, pa tek onda pricati. Ne razmislja se isto sa 20g ili 40g ili 60g, sve u svoje vreme.
 
Atavizam:
Citam sinoc nesto i devojka je napisala da ima tesko bolesnog brata koji je u tom stanju od rodjenja i kako ne zna kako i da li ce moci jednog dana o njemu voditi racuna posle smrti svojih roditelja. E sad mene su na tu celu pricu iznenadili negativni komentari na celu tu njenu zabrinutost, kako je sebicna i slicne neke stvari.
Msm tesko je pisati sta bi vi radili u ovakvoj situaciji, ukoliko je niste imali, ali sta mislite da bi ste uradili? Uglavnom pitam za osobe koje su ostale na intelektualnom nivou uskracene i koje se ponasaju kao deca iako vec odrasle dobi.
Jeste tema nekako sugavo sastavljena, ali eto nisam nesto mudra preterano od jutros...
Kliknite za proširenje...

Ma kako surovo zvucalo, o osobi koja je svesno sebe dovela u problem ne bih vodila racuna. Mislim na one zdrave i prave koji su se okrenuli alkoholu, drogama... i napravili od sebe nesposobne.
Ali kada je rec o ljudima koji nisu izazivali sudbinu nego im je zivot tako nametnuo... tesko je biti imun. I nepoznati ljudi probude saosecanje, a ne neko tvoj. Znam da ne bih ostavila na cedilu. Ali nisam sigurna ni da bih svoj zivot potpuno podredila toj osobi. Ziveti a i biti tu, tako nekako.
 
sve zavisi od čoveka, neko može da podnese svu težinu koja ide uz brigu o takvom bolesniku, neko ne može,
lako je pričati ovo bih i ono bih dok se ne nađe u takvoj situaciji, iz iskustva pričam, sami sebe iznenadimo koliko
u stvari možemo.....ne osuđujem ljude koji nisu u stanju da preuzmu na sebe odgovornost za tuđi život, ništa ne ide
na silu...
 
Čak i na ovoj stranici neki komentari ne daju odgovor na jednostavno pitanje:
bez obzira na sve porodične okolnosti, ima li ta devojka pravo na svoj život?
Verujem da će se svi složiti da ima!
Znači treba joj omogućiti da ima svoj život a o bratu bi moralo da se stara društvo - država.

Da li je to izvodljivo u ovoj državi, i na koji način - drugo je pitanje.
Čak mislim da u nekoj varijanti jeste izvodljivo, ali je najveća prepreka sopstveno malograđansko shvatanje, malograđansko okruženje, i osuda malograđanske sredine.
 
Ceo svoj život donosimo odluke od kojih nam se bar pola ne dopada, ali ih donosimo i živimo s tim.
Devojka o kojoj je reč ima apsolutno pravo na svoj život i ima pravo da donese takvu odluku, a da li
će to uraditi, kako i kad je samo na njoj. Okolina komotno može da skoči kroz prozor sa svojim
mišljenjem. Svi se izmaknu kad treba nešto konkretno uraditi, ali da sude i osuđuju...e to pravo sami
uzimaju. Hipokrizija, no i s tim se može živeti, samo se zatvore vrata.
 
Devojka o kojoj je rec ima brata obolelog od decije paralize, normalno je da se pita sta moze da je ocekuje u buducnosti.
Roditelji su za sad tu, verovatno je i ona tu i zajedno ucestvuju u svemu.
Koji su njeni razlozi sto je postavila temu mozemo samo da nagadjamo, mozda se devojci pruzila prilika da ode iz zemlje, mozda je pred udajom, ima mnogo mozda ali u ljudskoj psihi je da osudjuje nekog koga ne poznaje niti poznaje uslove zivota u kojima se osoba nalazi. Takodje je vrlo popularno, ovde na krstarici, da se samo povrsno citaju tekstovi i izvlace stvari iz konteksta.
Lako je nekom ko je udobno usukan, bez ikakvih ozbiljnijih situacija da komentarise i napada neku drugu osobu ili da se cak zgrazava sto je napisala da razmislja sta ce biti u nekoj buducnosti, to je nepoznanica ni mi sami neznam sta ce se desiti u toku dana, a kamoli u dalekoj buducnosti.
Devojka je iznela samo svoj strah od buducnosti i umesto da joj pruze podrsku jedan deo forumasa je krenuo osudjivati kao napustila je brata, zeli da ga smesti u dom, kako je to strasno i to obicno kommentarisu osbe koje u svojoj blizini nemaju osobo o kojoj treba voditi racuna 24h.
Bilo je i onih koji imaju takvu situaciju i cak je na jednom mestu i tu doslo do zgrazavanja, iju eto ja mogu kako ona ne moze, mislim stvarno?
Opet bilo je i onih koji su je mudro savetovali. Osobe koje razumeju jer su u slicnoj situaciji kao i ona.
Normalno da razmislja o buducnosti, danas sutra imace porodicu, koja bi trebalo da bude primarna, imace i brata o kome treba voditi racuna, o svemu tome ta devojka razmislja.
Zna kako joj je sad, zna kroz sta prolazi njena porodica, verovatno zaboravljena od vecine i od rodbine i od komsiluka, jer mi smo takvi da cemo pre okrenuti glavu na drugu stranu nego pomoci, pre cemo se necijom nevoljom sladiti, nego pruziti ruku. Pre cemo osuditi nekog ko je samo pomislio da clana porodice koji ne moze da se brine o sebi, kome je potrebno 24h nadzora, smesti u dom, nego sto cemo reci, razumem ako imas mogucnosti neka ti brat bude u domu ti nastavi da imas svoj zivot, mozes da ga obilazis,da se druzis sa njim.....
Ne to vecina nece reci, osudice ali pomoci nece.
Mnogi su samo na recima jaki, ali u delima su slabici.
 
Atavizam:
Citam sinoc nesto i devojka je napisala da ima tesko bolesnog brata koji je u tom stanju od rodjenja i kako ne zna kako i da li ce moci jednog dana o njemu voditi racuna posle smrti svojih roditelja. E sad mene su na tu celu pricu iznenadili negativni komentari na celu tu njenu zabrinutost, kako je sebicna i slicne neke stvari.
Msm tesko je pisati sta bi vi radili u ovakvoj situaciji, ukoliko je niste imali, ali sta mislite da bi ste uradili? Uglavnom pitam za osobe koje su ostale na intelektualnom nivou uskracene i koje se ponasaju kao deca iako vec odrasle dobi.
Jeste tema nekako sugavo sastavljena, ali eto nisam nesto mudra preterano od jutros...
Kliknite za proširenje...

Mislim da je to vrlo zrelo razmisljanje, jer briga o teskom bolesniku nije nimalo jednostavna, i tu ne mislim samo na neciju dobru volju.

Ja sam imala dementnog clana porodice i u jednom trenutku kada vise nije moglo da se izdrzi dat je u dom. I ne vidim sta je lose u tome, jer tamo su svakako strucnije osobe od mene da vode racuna o njemu. Da ne pricam o tome da je ne samo ta osoba nego i cela zgrada bila u opsanosti kada ja izadjem iz kuce i ona ostane sama.

Nije svako pshiciki, emotivno ili mentalno spreman da vodi racuna o teskom bolesniku i ako neko se dvoumi oko toga ne treba to smatrati sebicnoscu. O nekim strucnim i medicinskim razlozima da ne govorim.

A ako ista mrzim mrzim ljude (roditelje) koji od sebe prave mucenike jer o takvom bolesniku brinu, kao i sredinu koja nema iskustva sa takvim bolesnicima ali serenda na sav glas.
 
...mucna tema...i vrlo ljudska...mislim da je tesko doneti odluku bez da je ugrozen neko nas...kada je neko koga volimo vise od nas samih u slicnoj situaciji onda mozemo tek da osetimo koliko mozemo, ne zato sto moramo vec zato sto hocemo, i koliko ne smatramo sebe posebnom zrtvom...delo iz ljubavi, za moj racun, nije zrtva, nije cak ni odluka, to je neretko obicno ponasanje kao rezultat ljubavi...zivot nije idealan, nekoga potkaci veca a nekoga manja sreca, sve zavisi kakve su nam karte zapale...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Priča o Birkenstock papučama
Odgovora
15
Pregleda
498
**Freya**
**Freya**
Sensei
Šta ne valja u ovoj kombinaciji?
Odgovora
11
Pregleda
392
limunada
limunada
Z
Zašto ja mislim za sebe da sam lepa i dobra?
Odgovora
12
Pregleda
394
a bre Milun
a bre Milun

Back
Top