- Poruka
- 131.166
Sve veća popularnost čitalačkih grupa je ohrabrujuća pojava, ali ova grupa je neobična: njeni članovi su, između ostalih, Val i Kris iz prihvatilišta za beskućnike, Stiven koji pati od agorafobije i napada panike, što ga već 15 godina onemogućava da radi, Brenda koja je bipolarna, Džin koja se oporavlja posle smrti svog muža i Luiz koja ima Aspergerov sindrom. Članovi su uglavnom strasni čitaoci, ali za jednog ili dvoje ovo je prvi susret sa Šekspirom posle škole.
Na sastanku čitalačke grupe u Berkenhedu, 9 žena i dva muškarca zagledani su u tekst Zimske bajke, 1. čin, scena 2, u kojoj Leont i njegova žena Hermiona nagovaraju svog gosta Poliksena da ne žuri natrag u Češku. Ponekad jezik nije sasvim razumljiv: šta na primer znači „pa će on iz svog / najjačeg rova biti izbačen“? Ili „Najurićemo preslicama njega“? [Citati su preuzeti iz Celokupna dela Viljema Šekspira, knjiga 5, Zimska bajka, preveo Velimir Živojinović, Kultura, Beograd, 1963.] Ali na podsticaj moderatorke grupe Džejn Dejvis (iz Čitalačkog centra na Univerzitetu Liverpula), Šekspirova značenja se polako otključavaju i diskusija zahvata širok opseg tema koje uvodi taj pasus: ljubomorni muškarci, žene sklone flertu, kraljevska učtivost i postupanje prema gostima koji se zadržavaju duže nego što su dobrodošli.
U okrilju programa „Prionite na čitanje“ koji vodi Džejn Dejvis širom okruga Merzisajd u severozapadnoj Engleskoj radi 50-ak grupa poput ove: u domovima za stare, dnevnim bolnicama, neurološkim odeljenjima za rehabilitaciju, psihijatrijskim odeljenjima, dnevnim bolnicama, prihvatilištima i bibliotekama; tu su i grupe za ljude s posebnim potrebama, obolele od Alchajmera i bolesti motornih neurona, ljude s mentalnim problemima; grupe za zatvorenike, neprilagođene tinejdžere, decu pod nadzorom, one koji se oporavljaju od narkomanije, pomoćno medicinsko osoblje i negovateljice; grupe su vrlo male – ne veće od 10 članova – tako da se u njima razvija osećaj bliskosti među članovima.
Nivo obrazovanja široko varira, ali nema popustljivosti u izboru tekstova – Gradonačelnik Kasterbridža, Čiča Tomina koliba, Rebeka, Velika očekivanja, Adam Bid, Džejn Ejr, O miševima i ljudima, Kes, pa čak i Veština održavanja motorcikla Roberta Pirsiga. Čita se naglas cela knjiga, od korice do korice, na nedeljnim okupljanjima, što za grupu koja sat nedeljno čita neki Dikensov roman može značiti 6 meseci posvećenosti jednom delu. Ni na kog se na navaljuje da čita naglas, ali oni koji se na to odluče mogu doživeti veliki porast samopouzdanja.
Cilj čitalačkih grupa nije samo druženje i podizanje samopouzdanja. Niti je to samo način da se ljudima pruži prilika da u vreme velike nezaposlenosti steknu iskustvo timskog rada. Grupe su nešto ambicioznije: one su eksperiment u lečenju ili, skromnije rečeno, pokušaj da se utvrdi može li čitanje ublažiti bol ili mentalnu patnju. Za Kejt, koja 30 godina pati od težeg oblika reumatoidnog artritisa, odgovor je jasan: „Čitanjem se bol odgura na mesto na kome više ne izgleda tako važan. Koliko god da ste bolesni, u knjigama postoji svet u koji možete da uđete i da ga istražujete, da se fokusirate na nešto drugo, a ne na svoje probleme. Počinjete da govorite o pitanjima preko kojih ljudi obično preleću, na primer o starenju ili smrti, znate tu vrstu razgovora – i svi imaju nešto da kažu, pa se osećate delom nečega, što može biti ogromna pomoć“. Drugi govore slične stvari: „Prestao sam da odlazim kod lekara i da pijem lekove otkad sam ovde“; „To što sam u grupi s drugim ženama koje su imale isti problem – rak dojke – nije mi pomoglo da izlečim rak, ali razgovor o knjigama je uneo ogromnu promenu u moj život“.
Lekari govore o velikim uspesima koje su videli svojim očima: neurološki pacijent koji je mesecima sedeo u grupi ne otvarajući usta, posle čitanja pesme „Cvet“ Džordža Herberta („Ko bi pomislio da moje usahlo srce / Može ponovo ozeleneti?“) započeo je 10-ominutni monolog i završio ga rečima „Osećam se sjajno“; mladić oštećenog mozga čiji se rečnik znatno obogatio nakon što je pristupio grupi; čovek koji se stara o svojoj nepokretnoj ženi doživeo je ne samo predah već i oslobođenje kad je ona počela da sluša poeziju. Ljudima sa strane ti rezultati mogu izgledati mali, ali za osoblje i pacijente oni su dragoceni.
Kad bi se radilo samo o blagodetima provođenja vremena u grupi, kukičanje i bridž bi mogli jednako dobro poslužiti. Ali, kao što objašnjava Džudit Mover iz Centra za brigu o mentalnom zdravlju u Merziju, presudan činilac je usredsređivanje na knjigu: „Ljudi koji ne reaguju na konvencionalnu terapiju ili joj nemaju pristup mogu da ospolje svoja osećanja identifikujući se s nekim likom u romanu. Ili ih pesnički ritmovi podstiču na samoizražavanje“.
Posebno uspešna inicijativa bila je čitanje poezije obolelima od demencije, među kojima neki nisu znali ko su i gde su, ali su mogli da recituju reči pesme naučene u školi pre 70 godina. Kao što je to opisala Kejti Piters iz inicijative „Prionite na čitanje“: „Jedna žena je vikala i psovala svakog ko se približi, a kad sam pomenula poeziju rekla mi je, na nimalo dvosmislen način, da je ostavim na miru. Ali dok sam sedela i čitala joj pesmu za pesmom, vidljivo se opustila, raspoloženje joj se potpuno promenilo i veselo je ćaskala o pesmama s drugim pacijentima u domu“.
„Medicinske sestre mi kažu da su pacijenti smireniji posle naših seansi. Ima nečeg u poeziji, i to nisu samo ritmovi i rime, već način na koji ona pruža priliku da se zadrži misao u vremenu. To zaista pomaže, čak i ljudima koji ranije nisu bili skloni čitanju“. U Kejtinim iskustvima odjekuju iskustva Olivera Saksa stečena tokom rada s pacijentima koji pate od teškog oblika Parkinsonove bolesti. On je video da „ljudi koji nisu uspevali da naprave nijedan korak najednom mogu da plešu“, a „ljudi koji nisu mogli da izgovore nijedan slog počinju da pevaju“.
„Čovek se rešava bolesti pomoću knjiga“, napisao je jednom D. H. Lorens. Ljudi u Merzisajdu slažu se da su knjige – u svakom slučaju, dobre knjige – oblik terapije. Recept glasi: proza, ne Prozak. Literatura, ne litijum. Terapija govorom u društvu Kitsa, Dikensa ili Šekspira umesto lekara ili psihijatra.
Biblioterapija je profesija u usponu. Jedan nedavni pregled pokazuje da se gotovo polovina engleskih bibliotekara bavi nekim oblikom biblioterapije po modelu „knjiga na recept“. A to znači da lekari opšte prakse upućuju sve veći broj ljudi u lokalnu biblioteku, gde će naći police s „lekovima koji se čitaju“, to jest s literaturom koja je ocenjena kao blagotvorna za njihovo stanje. Lapidus, organizacija osnovana 1996. „da bi promovisala upotrebu književnosti u ličnom razvoju“, odigrala je ključnu ulogu u okupljanju pisaca i medicinskih radnika; kao što kaže Fiona Sampson, pesnikinja i urednica časopisa Poetry Society:
U renesansi je ideja da poezija i pesma mogu „razvejati uznemirenost duše i tela“ bila vrlo raširena – do te mere da je Tomas Patenhem tvrdio, u Umetnosti engleske poezije (The Art of English Poesie) da pesnik mora biti i „lekar, ne samo tako što primenjuje medicinu na uobičajene ljudske bolesti već i tako što i samu žalost (delom) pretvara u lečenje bolesti“. Patenham je zapravo mislio da pisac treba da koristi „jedan bol da otera drugi“, da tužna kadenca u stihu olakšava teret bola ili utučenosti u čitaocu, da je „kratko tugovanje lek za dugotrajnu i žalobnu tugu“.
Ima u tome nečeg homeopatskog – slično se leči sličnim – i baš kao što konvencionalna medicina sumnja u homeopatiju, skeptici ocenjuju biblioterapiju kao neku vrstu šarlatanstva. Ali tokom poslednjih 20 godina bilo je mnogo istraživanja isceliteljske sposobnosti umetnosti uopšte, a posebno književnosti. Jedna studija u Alabami pokazala je da depresivni pacijenti lečeni biblioterapijom ređe doživljavaju epizode depresije nego oni lečeni lekovima. Na Kings Koledžu u Londonu Gili Bolton je istraživala uticaj pisanja na velikom broju pacijenata na palijativnoj nezi i tinejdžera obolelih od raka. Druge studije su istraživale vezu između bavljenja umetnošću i dugovečnosti; između „potpune verbalne otvorenosti“ i suzbijanja infekcija; između opšteg smirujućeg dejstva knjiga – podrazumeva se da među njima nema mnogo onih koje želimo da zavitlamo preko sobe – i nižeg nivoa kardio-vaskularnih bolesti. U jednom izveštaju Art Councila iz 2004. navodi se 385 referenci na medicinska istraživanja o pozitivnom dejstvu umetnosti i književnosti na zdravlje jer one, između ostalog, „vode pozitivnim fiziološkim i psihološkim promenama u kliničkim ishodima, smanjuju potrošnju droge, skraćuju boravak u bolnici… i razvijaju empatiju kod zdravstvenih radnika“.
Na sastanku čitalačke grupe u Berkenhedu, 9 žena i dva muškarca zagledani su u tekst Zimske bajke, 1. čin, scena 2, u kojoj Leont i njegova žena Hermiona nagovaraju svog gosta Poliksena da ne žuri natrag u Češku. Ponekad jezik nije sasvim razumljiv: šta na primer znači „pa će on iz svog / najjačeg rova biti izbačen“? Ili „Najurićemo preslicama njega“? [Citati su preuzeti iz Celokupna dela Viljema Šekspira, knjiga 5, Zimska bajka, preveo Velimir Živojinović, Kultura, Beograd, 1963.] Ali na podsticaj moderatorke grupe Džejn Dejvis (iz Čitalačkog centra na Univerzitetu Liverpula), Šekspirova značenja se polako otključavaju i diskusija zahvata širok opseg tema koje uvodi taj pasus: ljubomorni muškarci, žene sklone flertu, kraljevska učtivost i postupanje prema gostima koji se zadržavaju duže nego što su dobrodošli.
U okrilju programa „Prionite na čitanje“ koji vodi Džejn Dejvis širom okruga Merzisajd u severozapadnoj Engleskoj radi 50-ak grupa poput ove: u domovima za stare, dnevnim bolnicama, neurološkim odeljenjima za rehabilitaciju, psihijatrijskim odeljenjima, dnevnim bolnicama, prihvatilištima i bibliotekama; tu su i grupe za ljude s posebnim potrebama, obolele od Alchajmera i bolesti motornih neurona, ljude s mentalnim problemima; grupe za zatvorenike, neprilagođene tinejdžere, decu pod nadzorom, one koji se oporavljaju od narkomanije, pomoćno medicinsko osoblje i negovateljice; grupe su vrlo male – ne veće od 10 članova – tako da se u njima razvija osećaj bliskosti među članovima.
Nivo obrazovanja široko varira, ali nema popustljivosti u izboru tekstova – Gradonačelnik Kasterbridža, Čiča Tomina koliba, Rebeka, Velika očekivanja, Adam Bid, Džejn Ejr, O miševima i ljudima, Kes, pa čak i Veština održavanja motorcikla Roberta Pirsiga. Čita se naglas cela knjiga, od korice do korice, na nedeljnim okupljanjima, što za grupu koja sat nedeljno čita neki Dikensov roman može značiti 6 meseci posvećenosti jednom delu. Ni na kog se na navaljuje da čita naglas, ali oni koji se na to odluče mogu doživeti veliki porast samopouzdanja.
Cilj čitalačkih grupa nije samo druženje i podizanje samopouzdanja. Niti je to samo način da se ljudima pruži prilika da u vreme velike nezaposlenosti steknu iskustvo timskog rada. Grupe su nešto ambicioznije: one su eksperiment u lečenju ili, skromnije rečeno, pokušaj da se utvrdi može li čitanje ublažiti bol ili mentalnu patnju. Za Kejt, koja 30 godina pati od težeg oblika reumatoidnog artritisa, odgovor je jasan: „Čitanjem se bol odgura na mesto na kome više ne izgleda tako važan. Koliko god da ste bolesni, u knjigama postoji svet u koji možete da uđete i da ga istražujete, da se fokusirate na nešto drugo, a ne na svoje probleme. Počinjete da govorite o pitanjima preko kojih ljudi obično preleću, na primer o starenju ili smrti, znate tu vrstu razgovora – i svi imaju nešto da kažu, pa se osećate delom nečega, što može biti ogromna pomoć“. Drugi govore slične stvari: „Prestao sam da odlazim kod lekara i da pijem lekove otkad sam ovde“; „To što sam u grupi s drugim ženama koje su imale isti problem – rak dojke – nije mi pomoglo da izlečim rak, ali razgovor o knjigama je uneo ogromnu promenu u moj život“.
Lekari govore o velikim uspesima koje su videli svojim očima: neurološki pacijent koji je mesecima sedeo u grupi ne otvarajući usta, posle čitanja pesme „Cvet“ Džordža Herberta („Ko bi pomislio da moje usahlo srce / Može ponovo ozeleneti?“) započeo je 10-ominutni monolog i završio ga rečima „Osećam se sjajno“; mladić oštećenog mozga čiji se rečnik znatno obogatio nakon što je pristupio grupi; čovek koji se stara o svojoj nepokretnoj ženi doživeo je ne samo predah već i oslobođenje kad je ona počela da sluša poeziju. Ljudima sa strane ti rezultati mogu izgledati mali, ali za osoblje i pacijente oni su dragoceni.
Kad bi se radilo samo o blagodetima provođenja vremena u grupi, kukičanje i bridž bi mogli jednako dobro poslužiti. Ali, kao što objašnjava Džudit Mover iz Centra za brigu o mentalnom zdravlju u Merziju, presudan činilac je usredsređivanje na knjigu: „Ljudi koji ne reaguju na konvencionalnu terapiju ili joj nemaju pristup mogu da ospolje svoja osećanja identifikujući se s nekim likom u romanu. Ili ih pesnički ritmovi podstiču na samoizražavanje“.
Posebno uspešna inicijativa bila je čitanje poezije obolelima od demencije, među kojima neki nisu znali ko su i gde su, ali su mogli da recituju reči pesme naučene u školi pre 70 godina. Kao što je to opisala Kejti Piters iz inicijative „Prionite na čitanje“: „Jedna žena je vikala i psovala svakog ko se približi, a kad sam pomenula poeziju rekla mi je, na nimalo dvosmislen način, da je ostavim na miru. Ali dok sam sedela i čitala joj pesmu za pesmom, vidljivo se opustila, raspoloženje joj se potpuno promenilo i veselo je ćaskala o pesmama s drugim pacijentima u domu“.
„Medicinske sestre mi kažu da su pacijenti smireniji posle naših seansi. Ima nečeg u poeziji, i to nisu samo ritmovi i rime, već način na koji ona pruža priliku da se zadrži misao u vremenu. To zaista pomaže, čak i ljudima koji ranije nisu bili skloni čitanju“. U Kejtinim iskustvima odjekuju iskustva Olivera Saksa stečena tokom rada s pacijentima koji pate od teškog oblika Parkinsonove bolesti. On je video da „ljudi koji nisu uspevali da naprave nijedan korak najednom mogu da plešu“, a „ljudi koji nisu mogli da izgovore nijedan slog počinju da pevaju“.
„Čovek se rešava bolesti pomoću knjiga“, napisao je jednom D. H. Lorens. Ljudi u Merzisajdu slažu se da su knjige – u svakom slučaju, dobre knjige – oblik terapije. Recept glasi: proza, ne Prozak. Literatura, ne litijum. Terapija govorom u društvu Kitsa, Dikensa ili Šekspira umesto lekara ili psihijatra.
Biblioterapija je profesija u usponu. Jedan nedavni pregled pokazuje da se gotovo polovina engleskih bibliotekara bavi nekim oblikom biblioterapije po modelu „knjiga na recept“. A to znači da lekari opšte prakse upućuju sve veći broj ljudi u lokalnu biblioteku, gde će naći police s „lekovima koji se čitaju“, to jest s literaturom koja je ocenjena kao blagotvorna za njihovo stanje. Lapidus, organizacija osnovana 1996. „da bi promovisala upotrebu književnosti u ličnom razvoju“, odigrala je ključnu ulogu u okupljanju pisaca i medicinskih radnika; kao što kaže Fiona Sampson, pesnikinja i urednica časopisa Poetry Society:
Platon je rekao da su nam muze dale umetnost ne radi „bezumnog zadovoljstva“ već „kao pomoć da našu dušu dovedemo u red i sklad sa samom sobom kad se njeno kretanje poremeti“. Nije slučajno Apolon i bog poezije i bog isceljenja; niti to što su bolnice ili svetilišta zdravlja u staroj Grčkoj uvek bili smešteni blizu pozorišta, posebno u Epidaurusu, gde su dramske predstave smatrane delom lečenja. Kad Odiseja povredi vepar, njegovi drugovi mu pevaju da bi zaustavili krvarenje. A u Bibliji postoji priča o tome kako David smiruje Saula: „I kad bi duh Božji napao Saula, David uzevši gusle udarao bi rukom svojom, to bi Saul odahnuo i bilo bi mu bolje, jer bi zli duh otišao od njega“ [Svi citati iz Starog zaveta preuzeti iz prevoda Đure Daničića].
U renesansi je ideja da poezija i pesma mogu „razvejati uznemirenost duše i tela“ bila vrlo raširena – do te mere da je Tomas Patenhem tvrdio, u Umetnosti engleske poezije (The Art of English Poesie) da pesnik mora biti i „lekar, ne samo tako što primenjuje medicinu na uobičajene ljudske bolesti već i tako što i samu žalost (delom) pretvara u lečenje bolesti“. Patenham je zapravo mislio da pisac treba da koristi „jedan bol da otera drugi“, da tužna kadenca u stihu olakšava teret bola ili utučenosti u čitaocu, da je „kratko tugovanje lek za dugotrajnu i žalobnu tugu“.
Ima u tome nečeg homeopatskog – slično se leči sličnim – i baš kao što konvencionalna medicina sumnja u homeopatiju, skeptici ocenjuju biblioterapiju kao neku vrstu šarlatanstva. Ali tokom poslednjih 20 godina bilo je mnogo istraživanja isceliteljske sposobnosti umetnosti uopšte, a posebno književnosti. Jedna studija u Alabami pokazala je da depresivni pacijenti lečeni biblioterapijom ređe doživljavaju epizode depresije nego oni lečeni lekovima. Na Kings Koledžu u Londonu Gili Bolton je istraživala uticaj pisanja na velikom broju pacijenata na palijativnoj nezi i tinejdžera obolelih od raka. Druge studije su istraživale vezu između bavljenja umetnošću i dugovečnosti; između „potpune verbalne otvorenosti“ i suzbijanja infekcija; između opšteg smirujućeg dejstva knjiga – podrazumeva se da među njima nema mnogo onih koje želimo da zavitlamo preko sobe – i nižeg nivoa kardio-vaskularnih bolesti. U jednom izveštaju Art Councila iz 2004. navodi se 385 referenci na medicinska istraživanja o pozitivnom dejstvu umetnosti i književnosti na zdravlje jer one, između ostalog, „vode pozitivnim fiziološkim i psihološkim promenama u kliničkim ishodima, smanjuju potrošnju droge, skraćuju boravak u bolnici… i razvijaju empatiju kod zdravstvenih radnika“.
