Čistota duše

[Amaunet]

Sinoć sam se setila jednog filma, bio je i ostao moj omiljeni, jer je dotakao temu koja je bliska mom srcu ... da svako ima šansu za iskupljenje. Oni koji su ga gledali znaju o čemu pričam, a za one koji nisu postaviću link i toplo ga preporučiti.

Razgovarala sam sa raznim ljudima i mnogi od njih su me ubeđivali da nakon smrti nema života. Naravno, ne treba da naglašavam da se nisam slagala sa njihovim mišljenjem i da nikada neću. Ono u šta ne verujem jeste klasična priča o raju i paklu, odnosno "ako si dobar, ideš u raj, ako nisi, ideš u pakao" ... za mene su to priče za malu decu i sredstvo za zastrašivanje. Ono što ja mislim je da tokom života sami stvaramo, svojim postupcima, rečima, pa čak i mislima, svet u kom ćemo provoditi vreme posle smrti. Da je to neka vrsta refleksije ovog života, koji vrlo često shvatamo zdravo za gotovo. Nemojte da mislite da sam utripovana i da pazim svaki čas ono što ću reći ili uraditi, pa kakav bi to život bio? Ono što želim da kažem, od kad sam došla do ovih zaključaka, više obraćam pažnju na svet oko sebe, pratim znake, koristim svest i slušam svoju savest.
Smatram da je čovek uzvišeno biće, ali mnogi tu činjenicu zloupotrebljavaju, ili koriste na pogrešan način, bildujući ego uzdižući se iznad drugih.
Volela bih da čitam vaša mišljenja o tome šta mislite gde odlazimo nakon smrti.
Drugo ... u filmu muž spasava svoju suprugu koja je, nakon samoubistva, završila u paklu i naravno u tome uspeva zbog toga što su srodne duše.
Da li smatrate da je tako nešto moguće? Ne kao u filmu, jer očito da tako nešto ne bismo mogli dokazati. Mislim na deo gde su samoubice večno osuđene na pakao, jer su poremetile tok života, taj neki red koji je Bog postavio. Zašto me to zanima? pa evo ovako ... ako osoba izvrši samoubistvo iz "opravdanog" razloga, recimo ... ima neizlečivu bolest i reši da sebi skrati muke. Za takvu osobu bi rekli da je kukavica, neki bi rekli da je hrabar, ali bi se svi jednako složili da je njegova duša osuđena na muke.
S'druge strane, imamo ubicu (zamislite najgore zločine), osuđen/a na životnu robiju, ili na smrtnu kaznu ... on/ona, shvati svoju grešku, traži oprost od sveštenog lica i dobija je
Moje pitanje je, da li duša može da se "očisti" u ovom životu, ili nakon smrti (jer samoubice nemaju nekog drugog izbora)?
Neću više da pišem, zakomplikovala sam ovu temu dovoljno

 

[Fiamma]

Ово је за Религију.

 

[Amaunet]

Ako je to slučaj, moderatori će to rešiti

 

[Владан ИПХ]

http://www.pravoslavni-odgovor.com/Svet_oko_nas/Polnost_i_celomudrenost/moralna_cistota.htm

Морална чистота



Чистота целомудрености као врлина која је противна телесним страстима и разврату. У чему се пројављује морална чистота тела и душе.

Разматрана у ужем смислу речи, целомудреност се као врлина која је супротна телесним страстима и разврату назива чистотом.[1]

Такав назив за целомудреност сусрећемо код светих Григорија Богослова, Јована Златоустог, Василија Великог, преподобних Јована Лествичника, Исаака Сиријског, Исидора Пелусиота, Марка Подвижника, Јована Касијана и других.

"Целомудреност је чистота душе и тела од сваког телесног (грешног) оскрнављења", каже преподобни Јован Лествичник.[2]

Руски подвижник, епископ Игњатије Брјанчанинов, даје следеће одређење: "Чистота је врлина која је противна блудној страсти. То је отуђење тела од стварног падања у грех и од свих радњи (дејстава) које воде ка греху, отуђење ума од блудних помисли и маштања а срца од блудних осећања и нагона, након чега следи и отуђење тела од телесних жудњи."[3] Понекад се оба назива за врлину сједињују у јединственом термину "чистота целомудрености." О чистоти целомудрености говоримо онда кад, поред телесне целомудрености, поред чистоте од сваког греховног телесног оскрнавље-ња, бива очувана и чистота душе од сваке нечисте помисли и жеље."[4]

"Сваки хришћанин би требало да зна да чистота спољашњег човека, тј. телесна чистота, без чистоте унутрашњег човека, тј. духа, није чистота, како о томе пише св. Јефтимије Велики. Он каже да је човек блудник чак и ако не твори нечисти грех телом, али чини прељубу у мислима, имајући нечисте помисли које задржава, потчињава им се и њима се наслађује. Такав (човек) не може да буде храм Духа Светога, јер је Дух Свети сличан пчели... и као што пчела не улеће у смрадну посуду, тако ни Дух Свети не улази у нечисту душу", пише св. Димитрије Ростовски. [5]

Савременик светих апостола, римски епископ Климент, крајем 1. века пи-сао је коринтским хришћанима: "Док смо у овом свету, док живимо на земљи, требало би да се кајемо за оно зло које смо починили у телу, како бисмо од Господа добили спасење, док још има времена за покајање... према томе, браћо, вечни живот ћемо задобити тек онда, када испунимо вољу Оца небеског, кад тело сачувамо у чистоти и испунимо заповести Господње."[6]



[1] Налазимо некоклико значења ове речи, нпр. Чистота као врлина супротна разврату: светост, чистота, непорочност, целовитост, неисквареност душе и тела, невиност. В. 4 Мојс. 6:8; 1 Тим. 4:12 и 5:2; Тит. 2: 5-6; „Чистота“ у ширем смислу реч подразумева светост, непорочност, бестрасан и разборит живот који изазива свеопште поштовање (в. 1. Тим. 2:2 и Тит. 2:7). Најзад, ту је и чистота уопште, као праведан живот – чистота, праведност.

 

[Amaunet]

Imam osećaj da je potrebno da naglasim par stvari, pa ako posle toga moderatori žele da izbrišu temu, poštovaću njihovu odluku.
Ko me je bar malo upoznao do sada, mogao je primetiti da su moje teme pomalo filozofski nastrojene Takođe su mogli primetiti da volim da čitam njihova mišljenja, a ne linkove i citate. U ovoj temi sam se trudila da ne spomenem religiju i mislim da sam u tome uspela. Ovo je tema o večnoj misteriji zvanoj život i onome šta se dešava posle života. Kada je čistota duše u pitanju, opet se nadam da ćete o tome dati svoja mišljenja VI, a ne religija. Ipak, ako neko oseća potrebu da se izrazi religijoznim rečnikom, i to ću poštovati.

 

[Hold It Against Me]

Huh,preteska tema za mene ...Ja mislim da ako se covek iskreno pokaje (normalno zbog losih stvari) i pozeli da se promeni na bolje da moze da ocisti dusu od grehova ...To se moze osetiti

 

[Valeria]

Pričamo o misteriji duše i života posle smrti... nema potrebe da se tema seli.. usput rečeno, odlična je, tera čoveka na razmišljanje.
Ne moramo o misterijala duše razgovarati isključivo sa religioznog aspekta, postoje i drugi pristupi (hoću reći, svi pristupi su dobrodošli..i religiozni i nereligiozni)

 

[Valeria]

Inače, mislim da mi ljudi, sa svojim ograničenim čulima i shvatanjima, jako teško možemo da pojmimo karmičke tokove..i šta je uopšte dobro, a šta loše. Tanka je linija između najboljih namera i "najboljih namera", primera radi. Npr neko će smatrati da je opravdano da svog sina "tera da se ženi" (banalan primer, ali sasvim čest)... Samim tim, neko može provesti ceo život u uverenju da čini dobra dela, ali da sam život zapravo proživi u magnovenju, pre vođen instiktima nego pročišćenim zdravim razumom.
Suma sumarum, mislim da se čovek više "pročišćava" pod uticajem spoljašnjih okolnosti (na žalost, to je često "na teži način", kroz nedaće), nego samovoljno, svesno čineći dobra dela ili "dobra dela".

I da, smatram da se naš život ne završava propadanjem fizičkog tela, pa samim tim, ne vidim zašto se ne bi nastavio naš rad na sebi i nakon fizičke smrti (pa i eventualno učenje novih lekcija, pročiščenje i sl).
Ili da budem preciznija, nikad nije kasno za rad na sebi i za pročišćenje .

 

[oziman]

Svet je idealan. To nije hipoteza vec neposredna cinjenica svesti. Ko se u to nije uverio, neka prouci Barklijevu Korelativnost subjekta i objekta jer psihicki napor potreban za shvatanje toga manji je nego shvatiti da je dva i dva cetiri, i sve ce mu biti jasno.

Korelativnost subjekta i objekta
http://forum.krstarica.com/blog.php?b=4886

Iz ovog saznanja nastale se citave filozofije. Sopenhaurova filozofija volje otisla je najdalje i potpuno "iscedila" iz intelekta sve ono sto je u njegovom dometu.... spolja je ostala nespoznajna , transcendentna "Stvar po sebi".

Ali to nije dovoljno ! Pitanja su velika, radoznalost jos veca, mogucnosti ljudskog saznanja nedovoljne, niti kompatibilne sa prirodom "Stvari po sebi". Pa sta onda citniti? Jasno je da moramo cekati da brod života pristane u luku ka kojoj plovi, i jasno je da sa nestankom objektivacije volje (hteti saznati) koju zovemo "mozak", da nestaje i nacin egzistencije gde postoji subjekat i objekat i gde postoji prostor ..samim tim i mnostvo, i sve ono sto poznajemo.

Mozemo li bar naslutiti sta nas ceka posle?

Mozemo, ali samo naslutiti, a glavna pitanja ostaju bez odgovora.
Iz onoga sto znamo mozemo reci da je Dostojevski u pravu, i da nas sa nestankom intelekta i njegovih formi ceka ovo:

I ja osetih kako se nebo spusti na zemlju i proguta me. Boga sam osetio kao jednu uzvišenu duboku istinu i osećao sam kako me on prožima. Da, postoji bog, uzviknuh ja. Šta se posle toga desilo, ja ne znam. Vi i ne slutite kako božansko osećanje milja obuzima epileptičara jednu sekundu pre napada. Ja ne znam da li je ovo milje trajalo sekundama ili satima, ali verujte mi da ne bih želeo sve radosti sveta za ovo... Da, isplati se dati čitav Život za jedan takav trenutak... U ovim minutima bila mi je jasna duboka, čudovišno lepa reč: doći će jednom doba kad vreme neće više postojati.

Ima sekundi kad vi iznenada osetite večnu harmoniju, koja ispunjava čitavo biće: To je kao kad čovek iznenada oseti u sebi celu prirodu i kaže — da, to je istina... to nije samo ljubav, to je više nego ljubav. Užasno je kako su ta osećanja tako jasna, a radost tako ogromna... U ovih 5 sekundi ja preživljujem čitav jedan život, čemu celokupni razvitak, kad je cilj već postignut.
Dostojevski

A mozda nas ceka ovo:

Onda će jedna od pogubnih Furija Gospoda Smrti postaviti konopac oko tvog vrata i tegliće te unaokolo; ono će ti odseći glavu, iščupati srce, prosuće ti utrobu, polizaće ti mozak, popiti tvoju krv, jesti tvoje meso i glodaće tvoje kosti; ali, ti nećeš biti u mogućnosti da umreš. Iako će tvoje telo biti iseckano na komade, ono će opet oživeti. Ponovljeno komadanje izazvaće silovit bol i mučenje.
Bardo thodol - Tibetanska knjiga mrtvih

Takodje sa smrcu mozda ne dolazi do stapanja sa sustinom izvan prostora vec hteti saznati i nacin egzistencije u vidu subjekta i objekta postoji i dalje, i da nas ceka nesto slicno kao do sada, poput ovoga:

Videćeš svoj dom, prisutne, svoje rođake, i leš, i pomislićeš, »Ja sam mrtav! Šta da radim?«, a, budući da će te tištati osećanje silovite tuge, misao će ti se javiti, »O, šta sve ne bih dao da posednem telo!« I, tako misleći, posvuda lutaćeš tragajući za telom.
Čak iako si mogao da uđeš u svoje mrtvo telo već devet puta zahvaljujući dugom vremenskom razdoblju tokom kojeg si boravio u Čonjid Bardou ono se već smrzlo, ako je zima, istrulilo je, ako je leto, ili su ga, pak, tvoji rođaci već spalili ili zakopali, ili su ga bacili u vodu, ili su ga izložili pticama i divljim zverima. Zbog toga što ne nalaziš ni jedno mesto kojem bi se priklonio, ti ćeš biti nezadovoljan i imaćeš osećaj kao da si stisnut u pukotinama i naborima između stenja i kamenja. Iskušavanje ovakve vrste jada odigrava se u Posrednom stanju kada tragaš za ponovnim rođenjem. opet Tibetanska knjiga mrtvih

Ma sta bila luka ka kojoj plovimo to je nasa luka i nas pravi dom izvan iluzije. Posto je veliki Sopenhauer iscrpeo mogucnosti ljudskog saznanja, ono sto ostaje jeste jedno veliko NE ZNAMO jer ne mozemo znati. Ostaju nam samo prolazne intuicije. Bergsonove "maglovite rese"...a sve pomesano sa formama intelekta kojih se jednostavno ne mozemo osloboditi i za koje je svest neodvojivo vezana.

Ipak i ono sto znamo ..mnogo je. Intelekt ne moze otkloniti veo Maje ali ga moze bar delimicno strgnuti a u tome se krije nesto veliko. Veliki dar koji sleduje svakom filozofu....metafizicka uteha.

 

[Amaunet]

Dostojevski ... prelepo Ozi

Očito je, bar za mene, da je ovo samo usputna stanica kako je mnogi nazivaju. Verujem u karmu i verujem da je kroz svaki život "klistiramo"
Cilj je spoznati istinu, za kojom tragamo celog života i kada je budemo pronašli, nećemo imati sa kim da je podelimo, ali to tada više neće biti bitno. Nismo samo meso, samo kosti, ili kako to neko kaže, prah. Daleko smo više, ali često svesni toga na pogrešan način.
Spomenuću još jedan film, sinoć su ga prikazali na TV1000 ... "Powder" ... Nije bitno ko ga je gledao, ono što se tamo spominje je sledeće ... "kada bi čovek koristio 100% mozga, bio bi čista energija i ne bi mu bilo potrebno telo." To su Ajštajnove reči, a takođe se zna da energija ne može da prestane, a sve što znamo je energija i šta to govori? Čak i na naučnom jeziku se može dokazati da čovek kada umre, ne prestaje da postoji.

 

[Владан]

... ako osoba izvrši samoubistvo iz "opravdanog" razloga, recimo ... ima neizlečivu bolest i reši da sebi skrati muke. Za takvu osobu bi rekli da je kukavica, neki bi rekli da je hrabar, ali bi se svi jednako složili da je njegova duša osuđena na muke.

S'druge strane, imamo ubicu (zamislite najgore zločine), osuđen/a na životnu robiju, ili na smrtnu kaznu ... on/ona, shvati svoju grešku, traži oprost od sveštenog lica i dobija je

Речено је да нема неопростивог греха и ја у то верујем. Чак сам негде прочитао да би Бог опростио и сатани ако би се овај покајао.

 

[Amaunet]

Речено је да нема неопростивог греха и ја у то верујем. Чак сам негде прочитао да би Бог опростио и сатани ако би се овај покајао.

Upravo tako, ali šta je onda sa dušom samoubice?
Nesumnjivo je da neki red postoji. Svako ide putem koji je namenjem samo njemu usput utičući na živote drugih, pa tako i na njihove puteve. Ako smo stvoreni sa ciljem, onda i živimo sa ciljem, a taj cilj očito nismo postavili sami. Kod samoubice je put prekinut, cilj postaje nedostižan, ali ... šta ako je samoubistvo cilj? ... uh, od ovog mož' da se poludi

 

[Владан]

Upravo tako, ali šta je onda sa dušom samoubice?
Nesumnjivo je da neki red postoji. Svako ide putem koji je namenjem samo njemu usput utičući na živote drugih, pa tako i na njihove puteve. Ako smo stvoreni sa ciljem, onda i živimo sa ciljem, a taj cilj očito nismo postavili sami. Kod samoubice je put prekinut, cilj postaje nedostižan, ali ... šta ako je samoubistvo cilj? ... uh, od ovog mož' da se poludi

Ух, не бих да улазим даље у дискусију јер нисам компетентан да дам мало паметнији одговор. Хришћанство самоубиство карактерише као грех јер је живот дар од Бога. Пре неки дан сам читао да у Србији годишње самоубиство изврши 1.400 људи! Ало, није то занемарљив број!! Страшно

 

[Black_star]

zivot je da se razvitak ospolji,odgovor na dostojevskog.
mozda ovo pomogne:
http://forum.krstarica.com/threads/265910

 

[Amaunet]

Ух, не бих да улазим даље у дискусију јер нисам компетентан да дам мало паметнији одговор. Хришћанство самоубиство карактерише као грех јер је живот дар од Бога.

Upravo zbog toga nisam želela da se na ovu temu gleda iz religijskog aspekta. Ne želim da imenujem ijednu religiju, ali ne moram da naglašam šta može da se desi čoveku ukoliko je loše apsorbuje. Naše bitisanje uopšte zavisi od odnosa između suprotnosti, tako naš svet funkcioniše, pa i mi sa njim ... sve loše ima u sebi dobrog i obrnuto. Tako i religija ima svoje propuste i ono što meni lično smeta je koliku kontrolu može da ima nad čovekom u smislu da se svaki čas preispituje da li je nešto dobro ili loše, svaki postupak, pa čak i svaka misao je pod autoprismotrom non-stop 24h dnevno, a svaka religijska reč se smatra apsolutnom istinom. Takvih ima mnogo i njihov život nije lak i mada znam da im je nametnut, takođe znam da ga žive po sopstvenom izboru. Međutim, to je sasvim druga tema.
Slobodna misao i zaključci donešeni na osnovu ličnih iskustava i osećaja je ono što čoveka čini individuom. Verujem da se duša može očistiti i van ovog života jer naša bit neće nestati nikada. Nisam samo jednom čula kako je čak i suicidna misao smrtni greh i ako je to slučaj, onda će se jako malo ljudi naći u raju.

 

[Truman]

Pošto verujem u karmu ova tema me svakako zanima. Ono što me opterećuje je prečesta nemogućnost izbora ( što osećam u sopstvenom života ) usled karmičkih dugova ili sudbine ( opet teški pojmovi ).
Ako se osoba pokaje u ovom životu hoće li u narednom nositi teret grehova iz prošlog? To je zaista dobro pitanje, ali više je za nekoga ko ima dubinska znanja ( a takvi ljudi su većinom na Istoku ). A nije m ni jasno u koju formu odlazimo nakon smrti ako uopšte i odlazimo. Toliko pitanja da ti se zavrti u glavi...

 

[Amaunet]

Pošto verujem u karmu ova tema me svakako zanima. Ono što me opterećuje je prečesta nemogućnost izbora ( što osećam u sopstvenom života ) usled karmičkih dugova ili sudbine ( opet teški pojmovi ).
Ako se osoba pokaje u ovom životu hoće li u narednom nositi teret grehova iz prošlog? To je zaista dobro pitanje, ali više je za nekoga ko ima dubinska znanja ( a takvi ljudi su većinom na Istoku ). A nije m ni jasno u koju formu odlazimo nakon smrti ako uopšte i odlazimo. Toliko pitanja da ti se zavrti u glavi...

Kažu da se upravo zbog prošlih grehova ponovo rađamo. Ovde smo da naučimo lekciju, koju? Pa ne ovo bio forum o misterijama da lekcija nije misterija
Što se tiče forme nakon smrti ... pa mislim da je forma, kao i mnogo šta drugo urezana u našu svest. Mozak truli kada umremo, ali svest, koja je po mom mišljenju energija, ne može nestati i pretpostavljam da uzimamo formu koja nam odgovara i u kojoj ćemo lakše podneti novo mesto u koje smo se našli

 

[lyraen]

Aspekti božanske intervencije koji se odražavaju u ovom svemiru moraju ostati naša krajnja stvarnost. Ako naš Bog nije najbolji od svih koji postoje, jer koristi bol kao način podučavanja, moramo to prihvatiti kao nešto najbolje što imamo i ipak prihvatiti razloge našeg postojanja kao božanski dar. Naravno, tu ideju nije lako prenijeti nekome tko fizički pati zbog, recimo, smrtonosne bolesti. Bol u životu posebno je razorna zato što može blokirati iscjeljiteljsku snagu naših duša, osobito ako nismo prihvatili ono što nam se događa kao unaprijed zamišljeni test. No, tokom života, naša karma isplanirana je tako da nam niti jedan test neće biti toliko težak da ga ne bismo mogli izdržati.

Život nam je, ponuđen kao način samoizražavanja, i daje nam ono što tražimo samo ako slušamo svoje srce. Najviši oblik tog izražavanja su milosrdna djela. Naše duše možda putuju izvan svojeg večnog doma, ali mi nismo samo turisti. Imamo odgovornost za evoluciju naše više svesti i više svesti drugih ljudi. Zato je naše putovanje kolektivno.

Mi smo božanska, ali nesavršena bića koja postoje u dva svijeta, materijalnom i duhovnom. Naša je sudbina prelaženje iz jednog svijeta u drugi kroz vrijeme i prostor, učeći kako ovladati sobom i razvijajući spoznaju. Moramo verovati tom procesu i biti strpljivi i odlučni. U većini fizičkih domaćina ne možemo u potpunosti spoznati svoju bit, ali Jastvo se nikada ne gubi, zato što uvijek ostajemo povezani s oba sveta.


Deo iz zaključka jedne vrlo zanimljive kljige, tačnije neke vrste istraživanja:
Michael Newton - Putovanje Duša

Slučajno naleteh ovde....mada nema slučajnosti već samo "podsvesnu nameru" (kakvog li čudnog termina) zovemo "slučajnošću". Imalo bi se još mnogo toga o ovome reći jel` ali sada samo toliko.

 

[blooser]

Covek je zapravo dusa, ona cuvena bozanska iskra u nama, u vedskoj terminologiji atman. To je ono sto je vecno i sto je zapravo covek.
Sa rodjenjem dusa postaje obavijena grehom i to je ono sto zovemo duh, svest, stoga i imamo materijalno telo. Ono je oblik naseg greha.

Svrha zivota i jeste da dusa spozna samu sebe, a onda i svoje jedinstvo sa Bogom. Jednom kada se to postigne, covek (dusa) je ponovo deo Boga i zivi u potpunosti u skladu sa Bogom.

Karma je viseslojna i u smislu kako je mi najcesce dozivljavamo predstavlja rezultat nasih proslih dela. Takodje svakim cinom mi kreiramo buducu karmu. Dakle TREBA da svaki tren pazis na to sto ces pomisliti, reci (a to opet znaci pomisliti) ili uraditi, i to ce biti divan zivot ako su ti misli divne.

Tvoje pitanje o ubici i samoubici nije tako tesko kako si ga ti predstavila. Ali imas gresku u tumacenju. Ti se apriori sazaljevas na samoubicu a optuzujes ubicu. A sta ako je samoubica bio Hitler u prethodnom zivotu, a ubica zrtva visegodisnjeg silovanja u prethodnom zivotu koja je presudila svoj mucitelju (koji u sadasnjem zivotu ne mora biti nikakva specijalna zloca)? Nemoj ici tim putem.

Ubica se pokajao - iskreno, duboko. Njemu ne treba oprost od svestenog lica, niti mu isti moze dati oprost. Oprost nam daje Bog, i on ne podrazumeva oslobodjenje muka. Ubica se pokajao, ali nije dobio oslobodjenje kazne. Za njega samo kazna postaje nesto sto on prihvata kao posledicu svog dela, i ako se stvarno pokajao on tako nesto nece vise napraviti.

S druge strane, samoubica se nije pokajao, on je samo odlucio da mu je dosta i da zeli da sebi skrati muke. I podigao je ruku na sebe ne zapitavsi se zasto je u takvom stanju i da li je to mozda zasluzio. Drugim recima, on se nije PROMENIO. Odlucio je da okonca stanje onako kako je ono trenutno, ne potrudivsi se da se promeni. Jer pokajanje je promena. Ono je veliki lom na nasem egu, jer se zapravo svodi na to da dusa, koja zna sve, dopre do uma i natera ga da spozna i prizna gresku. Ma kako cudno zvucalo, to je jako tezak proces.

Ja licno mislim da jedna dusa moze spasti drugu ali to se desava u (nekakvom) zivotu, ne nakon njega, pod uslovom da duse imaju i dalje nerazjasnjenih problema u svom odnosu.

Inace besmisleno je da pitas sta mi mislimo o tome gde dusa ode nakon smrti kada o tome znamo uglavnom iz religijske literature. Nema drugog znanja gde ide dusa.

Takodje, nije bas mudro "izmisljati" gde ide dusa nakon smrti. Dakle mozemo se prikloniti nekoj od zvanicnih verzija, ali da mi sami izmisljamo - mislim da nemamo to znanje ni tu kompetenciju, i da bi to bilo krajnje arogantno. Dakle prouci sta mudri kazu o tome i prikloni se ucenju koje najvise postujes (nemoj ici na varijantu najlabavije! Zivot mozda jeste igra, ali vrlo ozbiljna).

 

[blooser]

Pošto verujem u karmu ova tema me svakako zanima. Ono što me opterećuje je prečesta nemogućnost izbora ( što osećam u sopstvenom života ) usled karmičkih dugova ili sudbine ( opet teški pojmovi ).
Ako se osoba pokaje u ovom životu hoće li u narednom nositi teret grehova iz prošlog? To je zaista dobro pitanje, ali više je za nekoga ko ima dubinska znanja ( a takvi ljudi su većinom na Istoku ). A nije m ni jasno u koju formu odlazimo nakon smrti ako uopšte i odlazimo. Toliko pitanja da ti se zavrti u glavi...

Da, i nakon pokajanja osoba ce nositi teret neokajanog ili neprozivljenog greha. Ali ako osoba ucini mnogo dobrih dela ili odradi veliki deo patnje, kazemo da spaljuje svoju karmu. Drugim recima, osvescena osoba ce prihvatiti zivotne teskoce i gledati na zivot i svet pozitivno i pored toga. Uporedite tezak i skroman zivot isposnika i monaha sa njihovom duhovnom cvrstinom i sjajem. To je zivot osobe koja je prihvatila svoju karmu i pokajala se. Oni ce vam uvek pomoci bez da traze nesto zauzvrat, i puni su ljubavi.
Sada uporedite to sa raskalasnim zivotom nekog bogatasa (prvo mi na pamet pada Paris Hilton) koji i pored svega toga ne moze "da nadje sebe". Drugim recima, dusa nece to sto um i telo smatraju za bitno, i osoba je sustinski nezadovoljna i pored toga sto ima sve.
Monah "spaljuje" svoju karmu jako brzo nacinom zivota, molitvama, mislima, dok nesrecni bogatas luta za svojom sustinom jureci za materijalnim ispunjenjima, nesvesan svoje sustine. I kako ne uspeva da dopre do svoje duse, biva sve nezadovoljniji. Slicno rade i obicni ljudi, samo s manje krajnosti nego u primerima monaha i bogatasa. Svi smo mi malo dobri, pa malo pojurimo za nebitnim i cinimo ruzne stvari, i odnos ta dva nas klasifikuje kao dobru ili losu osobu, zavisno sta preteze. Ali malo nas prihvata stanje stvari i trudi se da dostigne nesto vise (ne mislim na zamenu VW-a BMW-om vec u duhovnom smislu ) To ti je ono "okreni i drugi obraz" - primi karmu koja ti sleduje, sto pre to uradis pre si slobodan.

Koliko znam, ogradjujem se, posle smrti osoba odlazi nazad Bogu na procenu i ako je odradila sve zadatke dobija moksu, krajnje oslobodjenje, i vraca se Bogu trajno (nema vise inkarnacija). U suprotnom ceka je novi zivot, na Zemlji ili nekoj drugoj ravni. I tu dolazimo do pojmova raj ili pakao, tj da li je dusa napredovala i ide na vise nivoe, ili nazadovala i ide na nize nivoe (ne obavezno pakao!). Naravno, najveci broj dusa se vrati na Zemlju u sledecoj inkarnaciji i nastavlja sa svojim karmickim lekcijama u skladu sa prethodnim delima. Deo nase karme je potekao iz prethodnog zivota, deo iz nekog ranijeg, deo je karma predaka itd.

 

[Amaunet]

Covek je zapravo dusa, ona cuvena bozanska iskra u nama, u vedskoj terminologiji atman. To je ono sto je vecno i sto je zapravo covek.
Sa rodjenjem dusa postaje obavijena grehom i to je ono sto zovemo duh, svest, stoga i imamo materijalno telo. Ono je oblik naseg greha.

Svrha zivota i jeste da dusa spozna samu sebe, a onda i svoje jedinstvo sa Bogom. Jednom kada se to postigne, covek (dusa) je ponovo deo Boga i zivi u potpunosti u skladu sa Bogom.

Karma je viseslojna i u smislu kako je mi najcesce dozivljavamo predstavlja rezultat nasih proslih dela. Takodje svakim cinom mi kreiramo buducu karmu. Dakle TREBA da svaki tren pazis na to sto ces pomisliti, reci (a to opet znaci pomisliti) ili uraditi, i to ce biti divan zivot ako su ti misli divne.

Tvoje pitanje o ubici i samoubici nije tako tesko kako si ga ti predstavila. Ali imas gresku u tumacenju. Ti se apriori sazaljevas na samoubicu a optuzujes ubicu. A sta ako je samoubica bio Hitler u prethodnom zivotu, a ubica zrtva visegodisnjeg silovanja u prethodnom zivotu koja je presudila svoj mucitelju (koji u sadasnjem zivotu ne mora biti nikakva specijalna zloca)? Nemoj ici tim putem.

Ubica se pokajao - iskreno, duboko. Njemu ne treba oprost od svestenog lica, niti mu isti moze dati oprost. Oprost nam daje Bog, i on ne podrazumeva oslobodjenje muka. Ubica se pokajao, ali nije dobio oslobodjenje kazne. Za njega samo kazna postaje nesto sto on prihvata kao posledicu svog dela, i ako se stvarno pokajao on tako nesto nece vise napraviti.

S druge strane, samoubica se nije pokajao, on je samo odlucio da mu je dosta i da zeli da sebi skrati muke. I podigao je ruku na sebe ne zapitavsi se zasto je u takvom stanju i da li je to mozda zasluzio. Drugim recima, on se nije PROMENIO. Odlucio je da okonca stanje onako kako je ono trenutno, ne potrudivsi se da se promeni. Jer pokajanje je promena. Ono je veliki lom na nasem egu, jer se zapravo svodi na to da dusa, koja zna sve, dopre do uma i natera ga da spozna i prizna gresku. Ma kako cudno zvucalo, to je jako tezak proces.

Ja licno mislim da jedna dusa moze spasti drugu ali to se desava u (nekakvom) zivotu, ne nakon njega, pod uslovom da duse imaju i dalje nerazjasnjenih problema u svom odnosu.

Inace besmisleno je da pitas sta mi mislimo o tome gde dusa ode nakon smrti kada o tome znamo uglavnom iz religijske literature. Nema drugog znanja gde ide dusa.

Takodje, nije bas mudro "izmisljati" gde ide dusa nakon smrti. Dakle mozemo se prikloniti nekoj od zvanicnih verzija, ali da mi sami izmisljamo - mislim da nemamo to znanje ni tu kompetenciju, i da bi to bilo krajnje arogantno. Dakle prouci sta mudri kazu o tome i prikloni se ucenju koje najvise postujes (nemoj ici na varijantu najlabavije! Zivot mozda jeste igra, ali vrlo ozbiljna).

Sažaljevala sam samoubice? možda i jesam i ne vidim u tome ništa loše. Bog voli svu svoju decu, pa i samoubice i ko sam ja da preispittujem božansku ljubav?
Šta bi sa osobom koja je uspela da potraži pomoć nakon suicidnog pokušaja? On se promenio, pa ima šansu za iskupljenje? Vidim da potenciraš religiju na ovu temu, pa ću te podsetiti da je religija (ne Bog) vrlo stroga po tom pitanju. Spomenula sam u prethodnom postu da se čak i "grešna" pomisao kažnjava.
Po tebi, ja treba da se zaglavim u biblioteku, čitam i izaberem nečije mišljenje, jer nemam prava na svoje? Pa i ti pisci su morali nešto da "izmisle", da bih ja to mogla da pročitam. Imam bogom dano pravo na svoje mišljenje i moj izbor je da ga podelim sa vama. Naravno da se neće svako složiti sa mnom, što je normalno i prihvatljivo. Poštujem, kako ti kažeš zvanične verzije, ali kao i ti i svi, iskoristiću iz istih ono što odgovara mojoj verziji istine, to se ne zove arogantnost, nego sloboda mišljenja.

 

[qviti]

Sinoć sam se setila jednog filma, bio je i ostao moj omiljeni, jer je dotakao temu koja je bliska mom srcu ... da svako ima šansu za iskupljenje. Oni koji su ga gledali znaju o čemu pričam, a za one koji nisu postaviću link i toplo ga preporučiti.

Razgovarala sam sa raznim ljudima i mnogi od njih su me ubeđivali da nakon smrti nema života. Naravno, ne treba da naglašavam da se nisam slagala sa njihovim mišljenjem i da nikada neću. Ono u šta ne verujem jeste klasična priča o raju i paklu, odnosno "ako si dobar, ideš u raj, ako nisi, ideš u pakao" ... za mene su to priče za malu decu i sredstvo za zastrašivanje. Ono što ja mislim je da tokom života sami stvaramo, svojim postupcima, rečima, pa čak i mislima, svet u kom ćemo provoditi vreme posle smrti. Da je to neka vrsta refleksije ovog života, koji vrlo često shvatamo zdravo za gotovo. Nemojte da mislite da sam utripovana i da pazim svaki čas ono što ću reći ili uraditi, pa kakav bi to život bio? Ono što želim da kažem, od kad sam došla do ovih zaključaka, više obraćam pažnju na svet oko sebe, pratim znake, koristim svest i slušam svoju savest.
Smatram da je čovek uzvišeno biće, ali mnogi tu činjenicu zloupotrebljavaju, ili koriste na pogrešan način, bildujući ego uzdižući se iznad drugih.
Volela bih da čitam vaša mišljenja o tome šta mislite gde odlazimo nakon smrti.
Drugo ... u filmu muž spasava svoju suprugu koja je, nakon samoubistva, završila u paklu i naravno u tome uspeva zbog toga što su srodne duše.
Da li smatrate da je tako nešto moguće? Ne kao u filmu, jer očito da tako nešto ne bismo mogli dokazati. Mislim na deo gde su samoubice večno osuđene na pakao, jer su poremetile tok života, taj neki red koji je Bog postavio. Zašto me to zanima? pa evo ovako ... ako osoba izvrši samoubistvo iz "opravdanog" razloga, recimo ... ima neizlečivu bolest i reši da sebi skrati muke. Za takvu osobu bi rekli da je kukavica, neki bi rekli da je hrabar, ali bi se svi jednako složili da je njegova duša osuđena na muke.
S'druge strane, imamo ubicu (zamislite najgore zločine), osuđen/a na životnu robiju, ili na smrtnu kaznu ... on/ona, shvati svoju grešku, traži oprost od sveštenog lica i dobija je
Moje pitanje je, da li duša može da se "očisti" u ovom životu, ili nakon smrti (jer samoubice nemaju nekog drugog izbora)?
Neću više da pišem, zakomplikovala sam ovu temu dovoljno

...bravo pogodila si poentu ovog zivota....
...najvaznije od svega je imati dobar osecaj u grudima....znaci raditi iskljucivo stvari koji ce taj osecaj da povecaju...ustvari osluskivati i pratiti taj osecaj je najbitnije...jer tad ne mozete pogresiti...neki taj osecaj zovu intuicija ili kako vec,a ustvari taj osecaj smo mi...to jes jedan deo nas samih koji je mnogo stariji od nas,i koji je neunistiv-vecan...mi smo tu u ovom vremenskom prostoru zato sto je taj osecaj(to jes mi) to hteo,svi smo bili svesni, pre rodjenja i radovali smo se rodjenju zbog neogranicenih mogucnosti koje imamo....samo smo sve to "zaboravili"..
..zato,licno smatram da je nabitnija stvar raditi na sebi,svakodnevno...prosiriti svest,postati svestan sebe,svojih mogucnosti...raditi samo pozitivne strvari i razmisljati samo pozitvno..jer jedina prava sreca i bogatstvo je dobar osecaj u grudima...i osecaj srece koji moze tu da se javi...jer to je jedino sta mozemo da "ponesemo " sa ovog sveta...

 

[Truman]

a šta ćemo kad nemamo slobodnu volju da radimo prave stvari?

 

[Amaunet]

a šta ćemo kad nemamo slobodnu volju da radimo prave stvari?

Ne znam na koje prave stvari tačno misliš, pa ako bi mogao da budeš malo konkretniji
Slobodu volje ti ne može niko oduzeti.

 

[Truman]

Bojim se da je to velika zabluda...uzmimo ekstreman primer kriminalca koji ima potrebu da pljačka, on nema slobodnu volju. Uzmimo lenju osobu koja zbog toga ništa nije postigla u životu, ta lenjost je duboko usađena u njoj i ona nije u stanju da je se oslobodi. Nema slobodne volje, postoje osobine ličnosti, postoji sudbina.