Čarls Simić

  • Začetnik teme Začetnik teme Lada
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Hrana i sreća

Tuga i dobra hrana su nespojive. Još su stare sage kazivale da vino razvezuje jezik, ali neko može postati melanholičan čak i uz najbolju bocu, utoliko više što je stariji.

Hrana, pak, pruža trenutnu sreću. Paella, choucroute garnie, lonac pun tripes a la mode de Caen, kao i mnoga druga tradicionalna seljačka jela garantuju veselje.

Za stolom se vodi najbolji razgovor.

Poezija i mudrost prave mu društvo. Prave muze su kuvarice.

Mačke i psi nikad se mnogo ne udaljavaju od kuhinje koja je stalno u pogonu. Nebesa su lonac čilija što ključa na peći.

Kada bih pisao o najsrećnijim danima svog života, mnogi bi bili u vezi s hranom, vinom i stolom punim prijatelja.

Mogla bi se sastaviti čitava antologija nezaboravnih obeda u nečijem životu i bolje bi se čitala od uobičajenog štiva te vrste.

Recite pošteno, šta više volite: opis prvog poljupca ili sarme od kupusa dovedene do savršenstva?

Priznajem da se bolje sećam šta smo nekada jeli nego šta smo u to vreme mislili. Naročito su mi živa sećanja na daleke dane između 1944. i 1949. u Jugoslaviji, kada smo uglavnom gladovali. Crno tržište je cvetalo.

Žene su trampile burme i svileni veš za šunku. Ponekad bi nas neko, u vreme dok su svi gladovali, pozvao na pravu zabranjenu gozbu.

Počeću od dana kada sam shvatio da je hrana nešto više od punjenja stomaka. Imao sam devet godina. Jeo sam burek Dobrosava Cvetkovića i još mogu, kad sklopim oči, da ga vidim i osetim njegov ukus.

Prvi izliv strasti prema nekom kuvaru

Burek je vrsta pite od kora filovanih mlevenim mesom, sirom ili spanaćem. Jede se na Bliskom istoku i Balkanu. Kao danas pica, obično je dobar ma gde ga kupili, ali može biti i pravo umetničko delo.

Otac mi je pričao da su, kada se Dobrosav povukao iz svoje pekare u Skoplju, gradonačelnik i njegovo društvo poslali za njim policijsku poternicu i vratili ga u lisicama! „Dobrosave“, rekli su mu kada su došli da ga posete u samici, „kako si mogao to da nam uradiš? Napravi nam bar jedan oproštajni burek, a onda idi gde ti srce želi“.

Jeo sam taj famozni burek pre ravno 44 godine, jednog hladnog zimskog jutra, dok je padao sneg.

Dobrosav ga je krišom pravio u kuhinji i prodavao odabranim mušterijama koje bi obično kucnule na vrata i ulazile poput tajnih agenata.

Tog dana, kada sam bio njegov gost, zahvaljujući svom sirotom ocu, koji je već emigrirao, a nekad bio veoma dobar prema Dobrosavu, burek je bio s mesom.

Pojeo sam svaku masnu mrvu koja mi je ispala iz usta na sto dok me je stari Dobrosav posmatrao kao mačka pticu u kavezu. Hteo je da čuje moje mišljenje.

Shvatio sam da to nije slučajno.

Dobrosav je znao ono što drugi burek-majstori nisu. Verujem da sam mu to i rekao. To je bio moj prvi izliv strasti prema nekom kuvaru.

Potom, bila je tu moja tetka, Ivanka Bajalović.

Kad god bih „očistio“ tanjir, tužno bi mahnula glavom: „Jednog dana“, govorila je, „napraviću toliko hrane da nećeš moći da pojedeš“.

S mojim tadašnjim apetitom to je izgledalo nemoguće, ali joj je ipak pošlo za rukom! Našla je ogroman lonac u kojem se obično kuvala supa u napunila ga pasuljem toliko da bi mogla da „nahrani vojsku“, kako su govorili susedi.

Svaki Srbin, bez obzira na pol ili uzrast, ima mišljenje o tome kako se spravlja to jelo.

Neki ga vole gusto, drugi čorbasto.

Između tih krajnosti je mnogo nijansi. Skoro svi dodaju slaninu, svinjska rebarca, kobasice, papriku i biber.

Ali to je već klasno pitanje.

Više klase ga spremaju posno, niže masno. Moja tetka, školovana u Londonu, koja i danas govori engleski s britanskim akcentom, spremala ga je kao žene kopača: bio je ljuto začinjen.

Mom teči, mršavku, čudu prirode, svako je zavideo jer je mogao jesti vasceli dan, a da ne dobije ni gram u težini.

Žao mi je što moram priznati da nemam pojma koliko smo, zapravo, pojeli tog dana.

Ali neću pogrešiti ako kažem da je bilo negde između tri ili pet vrhom punih tanjira.

Bili su to evopski tanjiri za supu, lepi i široki, u koje je mogla da stane tona pasulja. U letnje popodne jeli smo na velikoj terasi dok su nas komšijska njuškala gledala vukući recke.

U jednom trenutku, sećam se, stropoštao sam se na pod.

Činilo mi se da umirem.

Teča je i dalje petljao s kašikom u ruci, lica zabijenog u tanjir.

Nastao je tajac.

U početku smo svi čavrljali i šalili se, ali je tada tetka, na ivici snage, otišla da prilegne.

Bilo je još pasulja, ali ja sam bio gotov, nisam mogao ni da se maknem.

Najzad se i teča izvalio na krevet, a ja sam ostao sam za stolom. Bila je nepodnošljiva vrućina, sunce je zalazilo, u glavi mi se mutilo, a ja sam pomišljao: „Verovatno se prase baš ovako oseća.“

Preostali ukus božanske supe u ustima

Devetog maja 1950. zamolio sam sve svoje rođake da mi za rođendan umesto poklona daju novac.

Kad sam ga dobio, čitav dan sam s drugarom obilazio poslastičarnice.

Smazali smo ogromne količine krempita, šaumrolni, doboš torti, kuglica s rumom, pišingera, štrudla s makom i drugih bečkih i mađarskih poslastica.

Predveče smo ostali bez prebijene pare.

Dok smo se motali u blizini Glavne železničke stanice, sustigao nas je zadihan čovek s velikim koferom.

Upitao nas je da li bismo mu poneli prtljag do stanice; oberučke smo pristali.

Kofer je bio težak i pravio je buku kao da je pun srebrnine ili lopovskog alata, ali smo nekako uspeli da ga odnesemo do voza. Tu nas je iznenadio plativši nam ljubazno našu uslugu.

Bez trunke razmišljanja, vratili smo se u našu omiljenu poslastičarnicu koja se upravo zatvarala. Šegrti su zaprepašćeno gledali kako naručujemo još sladoleda i kolača.

Tokom 1951. čitavo leto proveo sam u malom selu na Jadranskoj obali.

Zapravo, kuća u kojoj smo boravili majka, brat i ja bila je malo udaljena od sela na putu prema peščanoj plaži.

Naša gazdarica, ratna udovica, bila je čudesna kuvarica. U njenom domu sam prvi put probao lignje i tu se rodila moja doživotna ljubav prema maslinama. Ribu je pekla s malo maslinovog ulja, luka i peršuna.

Još je tako najviše volim.

Moje omiljeno jelo bilo je porcija sitnih ribica zvanih girice, koje se prže uvaljane u brašno.

Jeli smo ih prstima, zajedno s glavom, cele.

Pošto je nezdravo da se posle ručka pliva, svi gosti su se popodne odmarali.

Sećam se naše božanstveno hladne sobe, čistih čaršava, umirujućeg zvuka mora, naknadnog mirisa i ukusa ribe i dugog dremeža punog erotičnih snova.

Dve žene u tom mestu bile su moja opsesija.

Jedna je bila pozorišna glumica iz Zagreba, u sobi do naše, koja bi se, čim plaža opusti, sunčala bez gornjeg dela bikinija, a ja sam je posmatrao skriven u žbunju.

Druga je bila šesnaestogodišnja gazdaričina ćerka. Pratio sam je u stopu. Mora da joj je bilo dozlaboga dosadno kad je dozvolila trinaestogodišnjem dečaku da joj pravi društvo.

Obično smo plivali do stene u zalivu obrasle divljom lozom; izležavali se na suncu i ubacivali plavo zrnevlje grožđa u usta. Jednom ili dvaput, uveče, pao je i poljubac, a zatim izvrstan rižoto s mušulama.

U Parizu sam pohađao neku vrstu škole za gubitnike.

Tu nisu bili omladinci predodređeni za perjanice francuskog obrazovanja, već za sitne činovnike i trgovce.

Ručavali smo u školi, a hrana je uglavnom bila podnošljiva.

Čak smo pili i crno vino.

Ali je supa od povrća koju su nam služili utorkom bila vanzemaljska.

Jedna debela gospođa, koju sam viđao u kuhinji, verovatno je bila južnjakinja pošto je supa imala provansalski ukus.

Iz nekog razloga, ostala deca nisu marila za nju.

Pošto je školsko pravilo nalagalo da morate manger sve u tanjiru, i pošto sam ja toliko voleo tu supu, moji susedi za stolom dodavali su mi i svoje porcije.

Pojeo bih tri-četiri tanjira guste kaše s paradajzom, graškom i pasuljom, krompirima, šargarepom, boranijom, knedlama i začinima.

Posle takvog jela, obično bih zaspao u razredu, dok me neko od nastavnika ne bi grubo probudio i izveo pred tablu već prekrivenu brojkama.

Stajao sam unezvereno i pospano dok se vreme pretvaralo u večnost, a niko ni da se pomakne, niti bilo šta izusti. Jedina uteha bio mi je preostali ukus božanske supe u ustima.

Pre nekoliko godina, u Đenovi, na elegantnoj recepciji Palazzo Doria, upustio sam se u razgovor s komunističkim gradonačelnikom.

„Volim američku hranu“. Upitao sam ga na šta misli. „Volim čips od krompira“. Složio sam se, čips je zbilja dobar.

Kada smo se 1954. doselili u Sjedinjene Države, čini mi se sada, da smo brat i ja samo to jeli.

Seli bismo ispred televizora i jeli čips iz velikih kesa.

Roditelji su nam to dopuštali.

Učili smo da govorimo engleski i da budemo Amerikanci.

Pravo je čudo što još imamo zube.

Dvaput dnevno posećivali smo supermarket i razgledali gotovu hranu i prerađevine.
 
Bilo je svega i svačega, a mi smo hteli sve da probamo: ljuto začinjenu šunku iz konzerve, penaste bombone, Spam presovanu šunku, Hawaiian Punch sok od tropskog voća, Newton keks sa suvim smokvama, V-8 sok od povrća, Mounds čokoladne štangle s kokosom, Planter’s kikiriki i još mnogo toga, sve bolje od boljeg.

Sve je bilo dobro u Americi, izuzev Wander tosta koji je bio odvratan.

Trebalo mi je nekoliko godina da dođem k sebi.

Jednog dana sreo sam Salvatora.

Rekao mi je da je to što jedem pravo sranje i odveo me kući kod svoje majke.

Sal i trojica njegove braće bili su zaposleni i neoženjeni, živeli su s majkom i davali joj sve svoje platne čekove.

Otac im je umro, tako da je trebalo nahraniti samo četvoricu momaka.

Ona je neprekidno kuvala.

Svaki obrok je bio kao seljačka svadba.

Naravno, sinovi to nisu umeli da cene, bar kad je reč o njoj. „Jesi li luda, mama?“ povikali bi u horu svaki put kada na sto iznese posudu koja se puši.

Stara gospođa nije odustajala.

Tog dana bila je presrećna što je tu neko ko će to umeti više da ceni, a ja nisam štedeo komplimente.

Kuvala je italijanska južnjačka jela s mnogo maslinovog ulja i belog luka.

Sa ushićenjem se sećam njenih lingvina sa inćunima.

Uz njih, pili smo crno sicilijansko vino.

Pre obroka stavljala je na sto nekoliko otvorenih boca.

Nikada nisam video ništa slično.

Lagala nas je da nema ništa više za jelo kako bismo se dva puta poslužili, a potom iznosila ljutu kobasicu, pa još i neko pečenje.

Posle jela sedeli smo za stolom uz piće i stare ploče Benjamina Điljija i Feruča Taljavinija.

Gospođa bi i dalje stajala tu negde, nutkajući nas još malo sirom, kolačima.

I baš kad bismo pomislili da je konačno odustala i otišla u krevet, iznenadila bi nas dezertom od svežih smokava.

Pošto se telo zadovolji, duša još dugo ište

Moj pokojni otac, koji nikada u životu nije odbio repete za stolom, imao je osobinu svojstvenu gastronomima.

Što je više jeo, više je pričao o hrani.

Majka mu se uvek čudila.

Posle pečene ćurke na podvarku, otac bi počeo da se priseća doručka s kobasicama u nekom selu na rumunskoj granici 1929, ili riblje čorbe koju mu je 1945. neka slepa žena spravljala u Marselju.

Nije bila baš potpuno slepa; pritom je imalo štošta i lepo na njoj da se vidi.

U svakom slučaju, posle tri ili četiri takve priče, ponovo bismo ogladneli.

Otac je imao teoriju da, ukoliko vam se posle obroka u restoranu Lutece, recimo, prijede viršla, to znači da ste izuzetnog zdravlja.

Ako slučajni posetilac u vašoj kući posle pet minuta ne prione za trpezu, to znači da nemate manire.

Nije imao razumevanja za ljude koji ne mare za hranu. Postavljao im je pitanja poput nekog antropologa i odlazio ozbiljno začuđen i zabrinut.

Pred kraj života rekao mi je da je, nakon što je navršio sedamdeset petu, napravio najveću grešku u životu kada je prihvatio savet svog lekara da smanji jelo i piće.

Osećao se užasno sve dok se nije vratio starim navikama.

Jednom, šetamo Drugom avenijom i razgovaramo, upuštajući se u žustru filozofsku prepirku, što nam se često dešavalo.

Čini mi se da sam sve shvatio! Imam inspiraciju!

Citiram Kanta, Dekarta, Vitgenštajna.

Odjednom primetim da on ne ide pored mene.

Osvrnem se i spazim ga kako zuri u izlog, čitav blok iza mene.

Malo se naljutim, pogotovo što moram da odšetam nazad, pošto se on ne pomera, niti se odaziva na moje povike.

Najzad ga potapšem po ramenu a on me zadivljeno pogleda.

„Možeš li to da zamisliš?“ kaže pokazujući na izlog pun mađarskih suvih kobasica, salama i prženih svinjiskih kožurica.

Moj prijatelj Majk de Port, čiji je deda bio čuveni peterburški advokat i koji u svojim nastupima kombinuje nepotkupljivost a la Dostojevski s jurističkom stručnošću svog pretka, tvrdi da je opsednutost hranom najbolji dokaz postojanja duše.

Ergo, pošto se telo zadovolji, duša još dugo ište… „Da li to znači“, pitam ga, „da duša nikad nije zadovoljna?“ Još mi nije odgovorio. Moj zaključak je da je to vrhunski dokaz zadovoljstva. Kada su naše duše srećne, razgovaraju o hrani.

Živelo bratstvo besanih

Ne bih bio ono što jesam da sam mogao lepo da spavam u životu.

Sve je počelo u mojoj dvanaestoj godini. Zaljubio sam se. Ležao sam u mraku pokušavajući da zamislim šta se krije ispod njene crne suknje. Mislio sam da se zove Marija, ali je to, zapravo, bila nesanica.

U životu punom muka, nesanica mi je pravila društvo da se ne bih plašio mraka.

Bili smo kao mladi ljubavnici. Ništa nisam krio od nje. Naše ćutanje bilo je rečito kao priča.

Najveći deo vremena opirao sam se nagonu da se savijam i okrećem. Nisam žmirkao. Pokušavao sam da ne gutam knedle. Čak ni jezikom nisam mrdao.

Jedne nedelje naišli smo u šumi na par koji je ležao na zemlji. Držeći se za ruke, u strahu da ne zalutamo, ugledali smo ono za šta smo prvo pomislili da je gomila snega. Na mestu gde retko ko zalazi, naišli smo na dvoje čvrsto zagrljenih, skroz golih na hladnoj zemlji… U šumi na koju se već polako spuštala purpurna senka, neka ptica je cvrkutala i zaćutala dok smo se iskradali.

U tri ujutro uvek sam iščekivao najgore. Ležao sam, nepomično, brojeći otkucaje srca do hiljadu i jedan!

Pravio sam se da verujem u budućnost, ali, i pored toga, bio sam pun sumnje. Čak i kada sam hrkao, sanjao sam da sam budan.

Moja savest znala je šta treba da radi. Neprestano sam bio pod njenom čvrstom prismotrom. Imao sam i svoju teoriju: Bog se boji onih koji pate od nesanice, ali ne i Đavola.

Moja draga je noću čitala viktorijanske romane, dok sam ja čitao krimiće i istorijska štiva. Od šuštanja listova koji se okreću, miš u zidu bi pretrnuo. Anđeo smrti stavljao je naočari s debelim staklima da bi virio preko naših leđa.

Tako mnogo sudija, a tako malo pravde na svetu! Ubistvo je folklorna umetnost, shvatio sam u svojoj pedesetoj. Zato ga toliko usavršavaju i nikad nisu zadovoljni učinkom.

„Živelo bratstvo besanih“, uzviknuo bih dok mi se omča stezala oko vrata, ali su drugi čuli samo škripu starih federa.

A onda, u trenutku dok sviće, nasmešio bih se sebi, osetivši kako moja ljubav ustaje.

Čarls Simić

Prevod sa engleskog: Vesna Roganović
 
ŠTA JE OSTALO OD MOJIH KNJIGA

Nema ničeg tajanstvenijeg i lepšeg nego kad nam neka jezička bravura – visprena dosetka, poučno zapažanje, živopisna stilska figura pronađena u knjizi ili preneta u razgovoru – ostane u svežem sećanju kada tolike stvari koje su nas nekad zanimale padnu u zaborav. Ovih dana s nevericom gledam u silne knjige na mojim policama, od debelih romana i memoara do dela velikih filozofa, i pitam se da li je stvarno moguće da sam odvajao nedelje pa čak i mesece da ih pročitam. Znam da jesam, ali samo zato što, kad ih otvorim, otkrivam podvučene pasuse i rečenice kojih se pri ponovnom čitanju sećam bolje nego zapleta, likova i ideja iz ovih knjiga. Ponekad se čini da su trajniji utisak na moje čitalačko nepce, da upotrebim kulinarski izraz, ostavile mrvice rasute po stolu, pre nego čitav obrok.

Pamtim, na primer, da je Flober rekao kako je sjajno biti pisac, kad ljude gurneš u vreli tiganj svoje mašte pa počnu da pucaju kao kestenje; da je Sveti Avgustin priznao kako čak ni on ne može da shvati božiju volju da stvori muve; da je Beket u jednom od svojih prvih romana,Marfi, pisao o čoveku koga su policajci priveli jer prosi a ne peva, a sudija mu odrapio deset dana zatvora; da se Viktor Šklovski prisećao kako je jednom slušao velikog ruskog pesnika Majakovskog koji je tvrdio da crne mačke proizvode elektricitet kad ih miluješ; da Emili Dikinson u jednom pismu govori, Pusto je danas bez ptica, jer pada gadna kiša, a ovi mali pesnici nemaju kišobrane; da je Fleneri O’Konor za neku devojku napisala kako ima lice široko i nedužno kao glava kupusa, uvijeno zelenom maramom sa dva čvora na vrhu nalik na zečje uši; i mnoge slične male i zanemarene divote.

Primere verbalne umetnosti, naravno, ne nalazimo samo u knjigama. Jedan od najoriginalnijih i najzabavnijih pripovedača koga sam upoznao bio je neki stari sicilijanski zidar koga sam viđao u Njujorku pre više od četrdeset godina. On je govorio u slikama: „Izašao sam iz kolevke sede glave“, znao je da kaže, ili „Svake četiri godine menjamo predsedniku pelene“. Pisci i sagovornici nadareni da brzo ubodu temu ili nečiji karakter znaju da dugačak opis verovatno neće biti toliko efikasan kao jedna upečatljiva slika. „Ono što um vidi, kada uhvati vezu, videće zauvek“, kaže Roberto Kalaso. „Njegova žena liči na rodu“, začuo sam nekog u jednom restoranu i moja mašta je zagrizla mamac. Visoka je, dugonoga, nosi kratke suknje, drži glavu visoko i ima izdužen tanak nos, rekao sam sebi. A to je bio samo početak. Sutradan sam je video kako stoji na zidanom dimnjaku, a malo kasnije nasađenu na spomenik na malom groblju.

Taj nadgrobni spomenik me je podsetio na nešto čega se ludi pesnik Mark Strend dosetio pre mnogo godina, kad je ostao bez prebijene pare i smišljao kako da zaradi. Jednog dana mi je uzbuđeno ispričao da je smislio novu vrstu spomenika za koji se nada da će zainteresovati groblja i kamenoresce. Na njemu bi se, pored uobičajenog imena, datuma i epitafa, nalazio prorez u koji može da se ubaci novčić, što bi pokrenulo ugrađeni magnetofon za reprodukovanje pokojnikovih omiljenih pesama, viceva, biblijskih pasusa, citata i govora velikih ljudi, i drugih stvari koje je pokojnik smatrao vrednim za potomstvo. Posetioci groblja bi ubacivali onoliko novčića koliko je potrebno za reprodukciju snimka (pošto kreditne kartice još nisu bile u širokoj upotrebi) a zaradu bi na ravne časti delili uprava groblja i pokojnikova porodica. Pošto su ovo Sjedinjene Američke Države, duž autoputa bi mogli da se postave mali panoi sa reklamama uzbudljivih programa koji čekaju posetioce raznih grobalja, sa porukama poput: „Dajte svojoj žalosti malo stila, poslušajte pesnika“ ili „Crknite od smeha slušajući priče čuvenog neurohirurga“.

Jedna prednost ovog pronalaska, tvrdio je on, jeste što bi se tako ova zloglasno sumorna i pusta mesta preobrazila privlačeći veliku publiku – ne samo pokojnikove rođake i poznanike, nego i potpune neznance u potrazi za zabavom, biserima mudrosti i muzičkim odabirom stotina i stotina nepoznatih ljudi. I ne samo to, nego bismo svi mi, njihovi potomci, poslednje godine života proveli u halapljivom gutanju knjiga i slušanju muzike, sastavljajući sopstvene antologije.

Iako će ovaj izum nekome na prvi pogled izgledati neozbiljno i bezobrazno, meni se čini da on rešava jedan ozbiljan problem. Šta će biti sa svim onim što smo držali u glavi i nadali se da će drugima biti zanimljivo kad nas više ne bude? Od ovoga neće ostati ni traga, naravno, ukoliko to ne prenesemo na papir. Pa čak ni to nije garancija. Biblioteke, i javne i privatne, pune su knjiga koje više niko više čita. Svako ko ode na gradsku deponiju može da vidi požutele rukopise i pisma bačene kao đubre koje nažalost, ali nesporno, ni autorovoj porodici nije potrebno. Zamislite da se Strendov san ostvario i da je vaša pokojna baba sada senzacija na nekom velikom gradskom groblju, dok deli recepte za supu i pitu buljuku očaranih mladih domaćica, dok deda priča masne viceve dečacima pobeglim sa časa. Imajući u vidu njihovu ogromnu lokalnu slavu, i vas bi prijatelji i komšije smatrali zanimljivim, i sigurno bi se pitali kako napreduje vaša večita selekcija i kakve će nadahnute reči i bezočna bogogrđa slušati iz vašeg spomenika.
NYRBlog, 22.02.2014.

Čarls Simić

Preveo Ivica Pavlović
 
Čarls Simić: “Kratki dani i duge noći”


Stari televizor sedeo je u praznoj kući i govorio sebi: „Izgleda da mi je dato, naloženo, suđeno da živim usred nečega što moram večito da slušam.“

Hladna decembarska noć. Beskućnica sklupčana u haustoru u Istočnoj 3. ulici u Njujorku obraća se Bogu – a On, kao i obično ni da zucne.

Bik sa glavom dubokog mislioca, stoji sam u polju prekrivenom tankim slojem snega i ne sviđa mu se to što vidi.

Priča mi brat: „Video sam šestoro ili sedmoro ljudi, Azijaca, i kad smo se mimoišli na ulici primetio sam da jedan od njih na grudima nosi kesu i da je unutra neki stari pas. Dok sam ih gledao, shvatio sam da idu u ASPCA nekoliko kvartova niže da ga uspavaju. Bilo je to potresno ali ujedno i divno ispraćanje voljenog kučenceta, sa celom porodicom, babom, dedom i svim ostalima, u povorci.

Moja omiljena pisaljka je još uvek parčence neke grafitne olovke a omiljena hartija mi je poleđina računa za struju. Volim da sedim za kuhinjskim stolom gde moja žena secka luk i roni suze, jer kad god mi ništa ne pada na pamet i ne znam šta da napišem, otvara se frižider i stiže tanjir hladnih špageta ili ogromna pečena šunka da mi pomogne da napišem pesmu.

SIGURNOSNA KAMERA
Pas prosi na dve noge
Ispred supermarketa.

Da li su stari Egipćani zviždukali dok su noću prolazili kraj piramida? Da li je zviždao Natanijel Hotorn dok je tabanao mračnim salemskim ulicama? Ja uvek zviždućem kad prolazim pored jedne od nekoliko malih porodičnih grobnica na putu do kuće. Ne znam kako se zove pesmica koju zviždućem, ali da sada je uspešno radila posao i rasterivala duhove.

„Kod prirode najviše volim to kako je ravnodušna prema nama ljudima i ljudskoj patnji. Dok se mi bavimo svojim malim ili velikim tragedijama – vetar duva, lišće šušti na drveću, cveće cveta i vene – ta ravnodušnost je vrlo utešna“, kaže pesnikinja Valžina Mort u intervjuu za New Letters. Slažem se.

Oni bi špijunirali i buve na nekom keru kad bi mogli – a možda to već i rade.

Izgleda da vrane otpočinju dan bračnom prepirkom, pa onda kako dan odmiče imaju sve manje i manje da kažu.

Novinari i studenti književnosti vole da pitaju pesnike da im otkriju tajne njihovog zanata, kao da su oni poznati kuvari u televizijskim emisijama željni da sa svima podele recept, pa će im reći kažu nešto kao: Kupite Oksfordski rečnik engleskog sa 600.000 odrednica i oko 3 miliona citata u nekoj uglednoj knjižari. Neka vam mesar od njega iseče 4-5 kilograma šnicli, stavite ih u tiganj, itd… Posle su razočarani i vidno iznervirani kada im pesnik kaže da on nema blage veze ni kako ni zašto su njegove pesme napisane.

Da budem iskren, ja uvek nešto potajno piskaram. Jednom me je žena uhvatila kako grizem olovku i rekla mi: „Nadam se da više ne pišeš one dosadne pesmičuljke koje nazivaš poezijom?“ „Ne dušo“, odgovorio sam joj, „samo sređujem račune i spremam se da ti posle napišem ljubavnu poruku.“

Moje letnje kajanje: goli mladenci jašu tigra kroz džunglu na slici nekog lošeg imitatora Anrija Rusoa, koju sam mogao da dobijem za pedeset dolara na buvljaku, ali sam kao budala propustio priliku.

„Nemam šta da krijem“, uporno su ponavljali građani raznih policijskih država u prošlom veku, a sada slušamo Amerikance kako to isto govore. Kako je moguće biti i slobodan i nemati nikakvu privatnost, izgleda da im ne ulazi u glavu.

Njegova baba, koja živi sama, noću tumara kroz svoju staru kuću i satima prekoreva ogledala.

Pesma je sat, čudan sat koga je proizvođač napravio tako da stane posle određenog broja otkucaja.

„Čovekova biblioteka je neka vrsta harema. Gledam kako ljudi sa velikim oprezom pokazuju svoje knjige neznancima“, napisao je Emerson u svom dnevniku 1848. Sa elektronskim knjigama i internetom ni čitanje više nije privatni čin. Ustajući sinoć iz kreveta da donesem zbirku Ovidijeve erotske poezije činilo mi se da radim nešto nepromišljeno i subverzivno zbog čega će mi se jednog dana suditi.

Kao mladi pesnici, Džim Tejt i ja smo se oduševljavali Džimijem Rodžersom i njegovim jodlovanjem. Umeli smo da se ušljemamo, da satima puštamo njegove ploče i jodlujemo sa njim. Plan nam je bio da naučimo da jodlujemo kao on, pa da na nekoj pesničkoj večeri zaprepastimo prefinjenu publiku jodlujući kao kauboji posle svake strofe neke naše pesme, pa ili da ispadnemo budale ili da nas avangarda proglasi za genije. Ali nikad se nismo izveštili.

Poštovana Večnosti,
Da li ste sakupljali naše stare pokvarene satove, pa se razmetali njihovim izbledelim sjajem tu i tamo po noćnom nebu?

Stalno razmišljam o prelepoj ženi pored koje sam sinoć prošao na ulici i koju sigurno nikad više neću videti. „Izgubio je glavu i ostatak života proveo tražeći je“, govoriće se o meni.

Ciganka gatara jedne noći sedi za malim okruglim stolom i zadubljeno gleda u iPhone dok čeka mušteriju.

Njegova priča je bila tužna, tužna ljubavna priča koja je zasmejavala svakog ko bi je čuo.

Svaki pesnik na svoj način tuguje nad protokom vremena. To je možda rešenje zagonetke zašto poezija privlači tolike ljude.

„Pre bih slušao drvo nego filozofa“, umeo je da kaže moj stari prijatelj Toni Perniširo, ali sada je drveće bez lišća i nema šta da kaže snegu koji upravo počinje da pada.

„Svi mi opipavamo u mraku“, prošaputao sam usred noći samo da čujem svoj glas.

Charles Simic: Short Days and Long Nights
Preveo Ivica Pavlović
 

Pesnikova olovka​

Poznavao sam jednog pesnika koji je mogao da piše pesme samo patrljkom grafitne olovke. Ništa drugo mu nije valjalo. Porodica i prijatelji kupovali su mu nalivpera, hemijske olovke, pisaće mašine i leptope, ali je on to držao podalje od sebe. „Kao kad biste psu poklonili ručni sat za Božić“, rekla je njegova žena. Radovao se samo drvenim grafitnim olovkama. „Zašto?“ pitali su ga prijatelji. Zato, objašnjavao je on, što samo olovku možeš da izgrizeš do patrljka dok smišljaš šta ćeš sledeće napisati. Nije koristio ni blokove, sveske ili fini papir za pisanje. Više je voleo koverte od starih računa i poleđinu letaka koji se dele na njujorkškim ulicama kao reklame za brze zajmove, salone za masažu, razne vidovnjake i ogromna sniženja propalih firmi, ali su jednako mogli da posluže i jelovnik restorana ili bankarska potvrda.

Ima još nešto! Voleo je da piše pesme u kuhinji dok njegova žena kuva. Staviti ga u sobu s terasom koja gleda na francusku rivijeru, ili u planinsku kuću u švajcarskim Alpima bilo bi rasipanje novca jer ga prevelika prirodna lepota uspavljuje. Ali čim bi začuo da njegova žena u kuhinji gnječi beli luk ili secka peršun, njegova Muza bi se pojavila. Domaće supe, gulaši, pržena šunka i kobasice na roštilju imali su isto dejstvo. Lirska pesma je kao prvoklasna kuhinja: zahteva osetljiv nos i znalačko korišćenje začina. Od mirisa koji su lebdeli u vazduhu usta bi mu se napunila pljuvačkom, oči bi mu zasuzile i odmah bi pošao da uzme olovku i nešto po čemu se može pisati, a i jedno i drugo je držao u kuhinjskoj fioci pored velike zalihe čačkalica. Onda bi sebi sipao čašu crnog vina i seo. Bilo mu je potrebno da polako ispije jednu čašu ili možda dve. Izbegavao je da popije celu flašu jer bi od toga postao sentimentalan i umesto da piše poeziju, poželeo bi da peva pesme iz mjuzikla i italijanske operske arije.
Voleo je da piše grafitnom olovkom zato što mu je rukopis onda bio vrlo nečitak. Tako nikad nije morao da se stidi onog što je napisao. Kasnije bi se udubio u škrabotine i pokušao da odgonetne šta je to, za ime boga, rekao. Kad nije imao sreće, zatražio bi pomoć od svoje žene. Ona ga je neprestano iznenađivala divnim rešenjima koja su zvučala bolje nego išta što je napisao u svojoj glavi. Spoj realnog i zamišljenog – zar poezija nije upravo to? Kako su prolazile godine, više nije mogao da se seti šta je njegovo, šta njegove žene, a šta pripada onim njenim božanskim smesama koje su se krčkale na šporetu; neke od njih su, istini za volju, bile autorke njegovih pesama koliko i on sam. To je prava saradnja, govorio je sam sebi. Radimo zajedno kao dvoje ludih naučnika u filmu strave i užasa koji provode dane i noći nad epruvetama u laboratoriji i viču na psa Igora da umukne i dopusti poštaru da u sanduče ubaci pregršt pisama kojima ih pesnički časopisi obaveštavaju da su opet odbijeni.
 
Ko je taj idiot? verovatno se pitate. Ja, naravno. „Da li biste mogli da opišete svoj proces pisanja?“ Tako gnjave pisce i druge umetnike ovih dana. Pitaju li svetskog šampiona u jedenju viršli kako trenira? Verovatno. Poznati ste širom sveta po svojim skulpturama od putera, gospodine; vaša remek-dela privlače pažnju vodećih muzeja u zemlji i svetu: da li ste svojeručno mlatili puter za čuvenu Madonu u suzama ili ste ga kupili u obližnjoj samousluzi? Ako kaže da je sam pravio puter, zatražiće da upoznaju kravu koja je dala mleko i da se svi zajedno slikaju pored skulpture.

***

Pošto pesnici, ako su pošteni, retko znaju odakle dolaze njihove pesme ili kako su ih tačno sklopili, moraju da iscede objašnjenja iz sopstvene biografije, književnog žargona i pomodnog psihoblebetanja da bi zadovoljili svoju publiku. Nisu uvek morali to da rade. Niko takva pitanja nije postavljao T. S. Eliotu ili Robertu Frostu. Sećam se jednog čuvenog pesnika iz moje mladosti: sedeo je na stolici, a oko njega su klečali studenti koji su ga netremice gledali dok je čačkalicom čistio nokte, vrlo temeljno i u potpunoj tišini.
***

Kad je moja majka bila u dubokoj starosti i živela u domu, jednog dana, pri kraju života, upitala me je da li još pišem poeziju. Kad sam joj priznao da to još radim, pogledala me je zapanjeno. Morao sam da ponavljam svoj odgovor sve dok nije prevrnula očima verovatno pomislivši: Ovom mom sinu uvek je falila neka daska u glavi. To me je podsetilo kako je u vreme kad sam bio dečak govorila komšijama da njen smušeni sin uvek krišom nešto škraba. Pokušavala je da virne preko mog ramena – i drugi članovi porodice su to radili – a ja bih se onda uvukao u krevet i pokrio preko glave. Kad bi me upitali šta tu radim, ćutao bih ili bih dreknuo „Ništa!“ Jednom je pretražila moj krevet dok sam bio u školi i našla patrljak olovke pod mojim jastukom. Drugi put kad je to uradila nije našla baš ništa. Sve to mi je ona sama kasnije pričala.

Ja se ne sećam ničeg sličnog i nemam pojma o čemu je govorila.

***

U doba kompjutera i smartfona, kada drvenim olovkama preti istrebljenje, budite ljubazni i obzirni ako slučajno nađete patrljak olovke u nekoj javnoj biblioteci ili u mesari koja je će uskoro biti zatvorena zbog bankrota. Budite sigurni da on ima istoriju. (Svi je oni imaju.) Ako ste dobri Samarićanin odnesite olovčicu kući i pohranite je na sigurno mesto u svojoj sobi, pa će vam jednoga dana kada budete dokoni, iznesete je iz skrovišta i nežno položite na dlan, ispričati priču o svom životu.

The New York Review of Books, 03.12.2017.

Prevela Slavica Miletić
 
Odsudni čas

Kao što je mrav bespomoćan
Protiv podignute čizme,
I ostaje mu tek čas
Za dve-tri jasne misli.
Crna čizma tako izglačana
Da on vidi sebe
U odrazu, izobličenog,
Možda uveličanog
Poput mrava monstruma
Koji drmusa udovima
Preteći?

Čizma možebiti okleva,
Snebiva se, sluti zlo,
Skuplja paučinu,
Rosu?
Da, i očigledno ne.
 
čarls simić o vasku popi

Mogla bi se o svemu i svačemu pisati: o snegu koji je toliko napadao da jedno drvo na padini u Ulici Nikolaja Gogolja nije izdržalo. Slomilo se iznad korena i palo. Drvo koje ubi sneg.

To bi mogao da bude naslov ili stih pesme Vaska Pope.

Tuda bi usred grada naišao vuk, da iz zelenog oka pusti suzu za palim drugom, da ga poslednji put lizne, digne nogu da svi znaju da je bio tu. Zašto vuk? Pa ni jedan pesnik srpskog jezika nije bio u većem srodstvu sa vukom. Srpskom totemskom životinjom.

Izgleda da će ovo ipak biti tekst o Vasku Popi.

Kasnih sedamdesetih, kada sam prvi put čitao to što je napisao, Popi je ostalo nešto više od decenije života. Stihovi koje su u Jugoslaviji izabrali za gimnazijalce bili su pomalo šlageri u odnosu na teškometalni ukus tvrde i duboke Popine poezije: „Očiju tvojih da nije…“. „Vrati mi moje krpice“ je postala adolescentska krilatica kojom se označava svakoliko razdruživanje.

Imaginarni ram

Nekima od nas, verovatno retkima, bilo je namenjeno da kao studenti ponovo pročitamo sve što je pesnik napisao. Baš sve. I to ne samo jednom. Knjige su u socijalizmu bile jeftine. Nolitovo izdanje sabranih dela nabavio sam u knjižari u Sarajevu – na nekoj od prodajnih akcija sa ogromnim popustom. Više nema ni najuglednije jugoslovenske izdavačke kuće, ni njene knjižare, ni Vaska Pope koji je urednički život proveo baš u toj kući, ni zemlje koja kao imaginarni ram uokviruje celu sliku.

Ali ja sam se tada družio sa njegovim pesmama koje su me usisale u svoj svemir. Neko vreme nisam umeo da izađem iz tog magičnog sveta pa je sve što sam pokušavao da napišem bilo odjek muzike koja tamo bez prekida bruji.

Poslednju priliku da upoznam svog pesničkog gurua dobio sam negde sredinom osamdesetih. Zijo, drčni student književnosti, osnovao je književni klub i tražio pare od Saveza socijalističke omladine za gostovanje pisaca. Pošto sam bio suosnivač predložio sam da na gostovanje pozovemo Vaska Popu. Svi su se složili. Čekali smo da se odobri budžet. To nikada nismo dočekali.

Peri, vegetarijancu i ljubitelju životinja, preporučio sam Popine pesme naslovljene po životinjama. Razočarao se jer je tu bilo malo milovanja i gugutanja, a puno zagonetnog škrgutanja.

Plamenovi koji mrze slova

Kada bi se u Nemačkoj među obrazovanim ljudima sklonim južnoslovenskim paradoksima poveo razgovor o poeziji, uvek bi se najpre čulo Popino ime. Poznavao sam umetnika Gerharda Hermansa koji je jedan svoj drvorez posvetio pesmi Vaska Pope – o Beogradskoj biblioteci koju su uništile Hitlerove „Štuke“. Gospodin Hermans je znao da čita poeziju i da joj vizuelno podari sasvim novu dimenziju. Tako je nemački umetnik ovekovečio nemački prevod srpskog teksta koji govori o nemačkom zločinu nad srpskim knjigama.

Pošto je Gerhard Hermans preminuo 2015, mislim da se on i Vasko Popa druže na nekom sporednom nebu.

Sećam se i susreta sa austrijskim književnikom Milom Dorom koji je bio jedan od prevodilaca Vaska Pope na nemački. Njegovo pravo ime je bilo Milutin Doroslovac, bio je beogradski gimnazijalac, levičar, logoraš, potom prinudni radnik u Beču gde je posle rata ostao i završio teatrologiju i romanistiku.

Ovakve izlomljene biografije su me uvek fascinirale. Šteta što na jednom od frankfurtskih sajmova knjiga nisam uspeo da porazgovaram sa njim duže od petnaestak minuta. I on je od 2005. stanovnik nekog „Sporednog neba“ koje je on u nemačkom prevodu nazvao „Nebenhimmel“.

Magijski avangardizam

Zahvaljujući svetskoj pesničkoj slavi koju je Vasko Popa nagovestio još od svoje prve zbirke („Kora“, 1953) mnogi ljudi na zapadu su mislili da je ova luda kombinacija avangardizma i narodnog folklora neka vrsta opšteg magijskog manira jugoslovenskih i srpskih pesnika. Ali, kako je primetio Čarls Simić, „nijedan srpski pesnik ne zvuči kao Vasko Popa“.

I ova mi se kombinacija sviđa – američki pesnik srpskog porekla Čarls Simić i jugoslovenski i srpski pesnik rumunskog porekla Vasko Popa – i jedan i drugi svetski značajni, ne po svom poreklu već po jeziku koji su izabrali da se umetnički izraze.

Čarls Simić je ostavio sećanje na svoj poslednji susret sa Vaskom Popom u Njujorku 1989: „Biće skoro krvoprolića“, rekao mi je sa potpunim ubeđenjem. Mogao je jasno da vidi da je, zbog svog rumunskog porekla, već sumnjiv u očima superpatriota. To pokazuje kako su takvi ljudi zli i glupi. Nikad nijedan pesnik nije imao tako dubok i nadahnut pristup srpskoj tradiciji kao što ga je on imao.

Balkanske jurke

Vasile Vasko Popa je umro 5. januara 1991. kada je njegova zemlja – Jugoslavija – već bila na izdisaju. Egzistencijalna groza koja proističe iz njegovih humornih zahvata u poeziji možda se može najbolje videti u pesmi „Jurke“ iz ciklusa „Igre“.

Jedni odgrizu drugima
Ruku li nogu ili bilo šta

Stave to među zube
Potrče što brže mogu
U zemlju to zakopaju

Drugi se razjure na sve strane
Njuše traže njuše traže
Svu zemlju raskopaju

Nađu li srećni svoju ruku
Ili nogu ili bilo šta
Na njih je red da grizu

Igra se nastavlja živo

Sve dok ima ruku
Sve dok ima nogu
Sve dok ima bilo čega.

Nije li pesnik bio vidovit sledeći arhetip po čijoj se kobnoj logici odvijaju sve balkanske ratne igrice i poratne grabeži? To je jedan od mogućih načina čitanja.

U nemačkom nedeljniku „Cajt“ Iris Radiš je dva meseca posle pesnikove smrti zebeležila da je Vasko Popa spadao u značajne liričare: „Njegov ton je jednostavan, zloćudan i svetao. Vukovi uvek imaju poslednju reč, danju su divlji, a noću himnični.“

Jedna od najlepših pesama Vaska Pope je „Vučje poreklo“.

Nadam se da će se ovog petog januara pod mojim prozorima, kraj drveta koje je ubio sneg, Popi u čast himnički oglasiti baš onaj izmišljeni zelenooki vuk.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top