Čarli je jako voleo groždje. Tako je jednom preterao, jer je tražio od svakog ko bi uzeo grozd u reke, i svi su mu davali, pa je dobio sraćku i ja ukinem grožđe nekoliko dana. Mi smo normalno jeli, ali on nije, pa je kreštao besno i ljutio se ali grožđe nije dobio. Ćera, koja je po svojoj prirodi zadužena da do besvesti razmazi svakog kućnog ljubimca, ipak ubaci jedno zrno u kavez, ali je na Čarlijevu nesreću palo na pod i tu ostalo. I tako, sedimo moj muž tog popodneva zabrane, svako u svojoj fotelji, jedemo groždje i pričamo, dok se onaj pernati ludak vrti nervozno na kavezu i zvoca. Onda je uradio nešto što nismo mogli da verujem sopstvenim očima. Mi ga ignorišemo.Pošto je na podu kaveza bilo ono što je on smatrao da se treba baciti te nikada nije ni stao na pod kaveza a kamoli nešto odatle uzeo da pojede, Čarli je u svom besu i želji za grožđem ušao u kavez, okrenuo se naglavačke viseći na onoj unutrašnjoj prečki i kljunom dohvatio ono zrno grožđa sa poda. Zatim ga je odneo i bućnuo u činijicu sa vodom i u slast pojeo. Neverovatna inteligencija. Ostali smo zaprepašćeni i Maca i ja.
Bio je moj odmor, moja razonoda, moj antistres. Kada Maca ode u noćnu, ja završim sve poslove oko dece i stavim ih da spavkaju, oko sudja, hrane, veša i ostalog, e onda skuvam sebi kafu, sednem u moju fotelju i uživam. Ili gledam TV ili čitam, već šta mi je volja a moj Čarli je pored mene, ćućori nešto, priča mi stojeći na kavezu onako lep i elegantan u svom zelenom smokingu i sa crveno-crnom kravatom oko vrata. Prati svaki moj pokret, pravi se važan, uživa u ovom miru, njegovom i mom. Volela sam da ga posmatram, da vidim šta radi, da vidim pokrete, sve ima svoju svrhu, ništa nije nepotrebno. Kod životinja je sve priroda uredila i posmatranje tog savršenstva me je uvek opuštalo. Samo gledanjem počinješ da shvataš sistem po kome oni funkcionišu. I skoro sve je shvatljivo, samo treba videti.
Čarli je voleo da se kupa. To mi je saopštavao tako što bi stao na naslon moje fotelje i počeo da širi krila. Onda bih mu ja napunila veliku činiju mlakom vodom, prostrla jedan stari šareni stolnjak preko stola, preko naslona fotelje peškir i kupanjac je mogao da počne. Za svo to vreme on se radovao i kreštao i klepetao krilima. Bućkao se on u toj činiji, voda na sve strane ali nema veze, otresao se pa opet buć u vodu. Sednem i gledam ga kako stane na ivicu činije i širi krila, pa udje u vodu, pa izadje, pa na kavez, pa opet na činiju, pa u činiju......... Prelep prizor. Uživam i ja. Vodu koja pršti na sve strane ću kasnije pokupiti, kada gospodin završi sa seansom. Kada mu je bilo dosta sleteo bi na onaj peškir na naslon fotelje i sušenje fenom bi otpočelo. Sušila sam ga izdaleka nekim starim fenom koji je tandrkao a on bi se okretao u krug na moje reči "Čarli okreni se" i rukom bih zavrtela kažiprstom u krug. Podizao je jedno pa drugo krilo, jednu pa drugu nogu. Ma to je neverovatno. Pa kad raširi krila i bljesnu sve one nijanse od plave preko zelene. Uvek me je fasciniralo to perje, boje i način na koji se slaže kada sklapa krila i širi kada ih otvara. Deluje mi kao savršenstvo, uvek precizno, bez greške. Priroda se nije baš kod ljudi potrudila da im podari takva savršenstva. Pa se onda timari, čisti, razbaruši ona perca a onda ih slaže kljunom.........Njegovo kupanje je postalo atrakcija za komšije, te sam morala da obećam da ću čim on izrazi želju da se kupa odmah telefonom da zovem. Oni bi posedali na trosed kao u bioskopu i gledali a Čarli se nije bunio što ima publiku. Ali su postojala pravila kojih sam morala striktno da se pridržavam. Jednom sam stavila drugu činiju i nastao je haos, dranje da te istera iz pameti. To se desilo i kada sam u brzini uzela drugi stolnjak i kada sam uzela novi fen koji je bio tih. I tako naučiš da on hoće samo svoju činiju, samo svoj stolnjak, samo svoj peškir i samo svoj stari fen i to sve stvari koje sam uzela kada je prvi put hteo da se kupa i ja shvatila šta hoće. Raj.
Znači nema promene. Većina životinja tako reaguje. Ne vole promene bilo kakve vrste i svojih navika i rasporeda se striktno pridržavaju. Svako odstupanje od tih navika i satnice od strane gazde kod njih izaziva nervozu i strah.
Oduvek sam jako,jako želela da imamo psa. Ali, to prokleta lista prioriteta nikako nije dozvoljavala. Pored toga, zaista nismo mogli pored svih obaveza da imamo i kuče. Ne bi bilo fer ni prema kome jer bi zarad psa neko bio uskraćen za moje vreme, uglavnom deca. I tako sam čekala da se kockice slože. Ona komšinica preko puta, što je do skora imala predivan krojački salon, je imala psa. Bio je to epanjel breton sa imenom Ari. Lep, brz i ni malo umiljat. Njena rodjena sestra, koja je stanovala blizu našeg tršnog centra je imala kuju iste rase koja se zvala Ada. E ta kuja se parila, ali ne sa Arijem nego sa nekim drugim, i Ada je dobila štence. Kaže meni moja prijateljica krojačica da njena sestra ima štenad na prodaju...........eto, znak.........počele kockice da se slažu, samo još da im ja malo pripomognem i možda ću dobiti slagalicu koju sam želela.
Kada smo, deca i ja, na jedvite jade uspeli da ubedimo Macu da kupimo psa uplašila sam se za Čarlija. Toliko sam želela da ostanu oboje da sam namolila komšinicu iz prizemlja koja ima dve mini pudle da dodje sa njima kod nas na kafu ne bi li ja sva srećna konstatovala da one neće juriti Čarlija i da se on njih neće plašiti. I pored toga što je moja želja za harmoničnim životom psa i papagaja bila ogromna, nije se ostvarila. Komšinica je došla, došle su i pudle i nastao je haos. Jurcanje, lajanje, kreštanje, Čarli je leteo i udarao u zidove, one su skakale po trosedu, foteljama, stolicama ne bi li ga dohvatile. Žena jedva sakupi svoje pse i ode a moj Čarli je toliko brzo disao da sam mislila da će dobiti srčani udar. Šta ću, kud ću, uzela bih kera ali gde ću sa pticom. Mislim, mislim i smislim. Komšija koji živi sprat iznad nas ima dve ćerke, vršnjakinje su sa našom decom, ženu, majku i oca i jako vole Čarlija pošto se inače svakodnevno družimo. Odavno ga ćerke teraju da im kupi papagaja, makar onog malenog, ali on uporno odbija jer kaže da uvek mogu doći kod nas da ćućore sa Čarlijem Mi njima poklonimo Čarlija sa sve kavezom, granama, cinijom, peškirom, stolnjakom i fenom. Mogu ići svaki dan da ga obilazim, poznaju ga, znaju njegove navike, i on poznaje njih, ne plaši ih se. Divno. Tako, Čarli ode sprat iznad nas. Lepo su ga čuvali, zaista je uživao, svi smo ga posećivali. Obraduje se kada nas vidi, pametnica moja. Deci je izgrizao pernice i olovke, naučili su ga i neke nove fazone, ma baš su se lepo slagali. U njihovom stanu se iz dnevne sobe izlazilo na terasu, i mladi komšija nikako da stavi vrata sa mrežom. Jednog dana, stari komšija zaboravi da navuče zavesu preko vrata ili da ih zatvori i Čarli je odleteo. Nije nadjen. Tuga.
jako je loša slika....ništa joj nisam mogla, ali ipak vidite
ovde je sa svojom činijom..... kupanjac
Ovo je sa net-a ali je ovako izgledao kad počene da širi krila
Bio je moj odmor, moja razonoda, moj antistres. Kada Maca ode u noćnu, ja završim sve poslove oko dece i stavim ih da spavkaju, oko sudja, hrane, veša i ostalog, e onda skuvam sebi kafu, sednem u moju fotelju i uživam. Ili gledam TV ili čitam, već šta mi je volja a moj Čarli je pored mene, ćućori nešto, priča mi stojeći na kavezu onako lep i elegantan u svom zelenom smokingu i sa crveno-crnom kravatom oko vrata. Prati svaki moj pokret, pravi se važan, uživa u ovom miru, njegovom i mom. Volela sam da ga posmatram, da vidim šta radi, da vidim pokrete, sve ima svoju svrhu, ništa nije nepotrebno. Kod životinja je sve priroda uredila i posmatranje tog savršenstva me je uvek opuštalo. Samo gledanjem počinješ da shvataš sistem po kome oni funkcionišu. I skoro sve je shvatljivo, samo treba videti.
Čarli je voleo da se kupa. To mi je saopštavao tako što bi stao na naslon moje fotelje i počeo da širi krila. Onda bih mu ja napunila veliku činiju mlakom vodom, prostrla jedan stari šareni stolnjak preko stola, preko naslona fotelje peškir i kupanjac je mogao da počne. Za svo to vreme on se radovao i kreštao i klepetao krilima. Bućkao se on u toj činiji, voda na sve strane ali nema veze, otresao se pa opet buć u vodu. Sednem i gledam ga kako stane na ivicu činije i širi krila, pa udje u vodu, pa izadje, pa na kavez, pa opet na činiju, pa u činiju......... Prelep prizor. Uživam i ja. Vodu koja pršti na sve strane ću kasnije pokupiti, kada gospodin završi sa seansom. Kada mu je bilo dosta sleteo bi na onaj peškir na naslon fotelje i sušenje fenom bi otpočelo. Sušila sam ga izdaleka nekim starim fenom koji je tandrkao a on bi se okretao u krug na moje reči "Čarli okreni se" i rukom bih zavrtela kažiprstom u krug. Podizao je jedno pa drugo krilo, jednu pa drugu nogu. Ma to je neverovatno. Pa kad raširi krila i bljesnu sve one nijanse od plave preko zelene. Uvek me je fasciniralo to perje, boje i način na koji se slaže kada sklapa krila i širi kada ih otvara. Deluje mi kao savršenstvo, uvek precizno, bez greške. Priroda se nije baš kod ljudi potrudila da im podari takva savršenstva. Pa se onda timari, čisti, razbaruši ona perca a onda ih slaže kljunom.........Njegovo kupanje je postalo atrakcija za komšije, te sam morala da obećam da ću čim on izrazi želju da se kupa odmah telefonom da zovem. Oni bi posedali na trosed kao u bioskopu i gledali a Čarli se nije bunio što ima publiku. Ali su postojala pravila kojih sam morala striktno da se pridržavam. Jednom sam stavila drugu činiju i nastao je haos, dranje da te istera iz pameti. To se desilo i kada sam u brzini uzela drugi stolnjak i kada sam uzela novi fen koji je bio tih. I tako naučiš da on hoće samo svoju činiju, samo svoj stolnjak, samo svoj peškir i samo svoj stari fen i to sve stvari koje sam uzela kada je prvi put hteo da se kupa i ja shvatila šta hoće. Raj.
Znači nema promene. Većina životinja tako reaguje. Ne vole promene bilo kakve vrste i svojih navika i rasporeda se striktno pridržavaju. Svako odstupanje od tih navika i satnice od strane gazde kod njih izaziva nervozu i strah.
Oduvek sam jako,jako želela da imamo psa. Ali, to prokleta lista prioriteta nikako nije dozvoljavala. Pored toga, zaista nismo mogli pored svih obaveza da imamo i kuče. Ne bi bilo fer ni prema kome jer bi zarad psa neko bio uskraćen za moje vreme, uglavnom deca. I tako sam čekala da se kockice slože. Ona komšinica preko puta, što je do skora imala predivan krojački salon, je imala psa. Bio je to epanjel breton sa imenom Ari. Lep, brz i ni malo umiljat. Njena rodjena sestra, koja je stanovala blizu našeg tršnog centra je imala kuju iste rase koja se zvala Ada. E ta kuja se parila, ali ne sa Arijem nego sa nekim drugim, i Ada je dobila štence. Kaže meni moja prijateljica krojačica da njena sestra ima štenad na prodaju...........eto, znak.........počele kockice da se slažu, samo još da im ja malo pripomognem i možda ću dobiti slagalicu koju sam želela.
Kada smo, deca i ja, na jedvite jade uspeli da ubedimo Macu da kupimo psa uplašila sam se za Čarlija. Toliko sam želela da ostanu oboje da sam namolila komšinicu iz prizemlja koja ima dve mini pudle da dodje sa njima kod nas na kafu ne bi li ja sva srećna konstatovala da one neće juriti Čarlija i da se on njih neće plašiti. I pored toga što je moja želja za harmoničnim životom psa i papagaja bila ogromna, nije se ostvarila. Komšinica je došla, došle su i pudle i nastao je haos. Jurcanje, lajanje, kreštanje, Čarli je leteo i udarao u zidove, one su skakale po trosedu, foteljama, stolicama ne bi li ga dohvatile. Žena jedva sakupi svoje pse i ode a moj Čarli je toliko brzo disao da sam mislila da će dobiti srčani udar. Šta ću, kud ću, uzela bih kera ali gde ću sa pticom. Mislim, mislim i smislim. Komšija koji živi sprat iznad nas ima dve ćerke, vršnjakinje su sa našom decom, ženu, majku i oca i jako vole Čarlija pošto se inače svakodnevno družimo. Odavno ga ćerke teraju da im kupi papagaja, makar onog malenog, ali on uporno odbija jer kaže da uvek mogu doći kod nas da ćućore sa Čarlijem Mi njima poklonimo Čarlija sa sve kavezom, granama, cinijom, peškirom, stolnjakom i fenom. Mogu ići svaki dan da ga obilazim, poznaju ga, znaju njegove navike, i on poznaje njih, ne plaši ih se. Divno. Tako, Čarli ode sprat iznad nas. Lepo su ga čuvali, zaista je uživao, svi smo ga posećivali. Obraduje se kada nas vidi, pametnica moja. Deci je izgrizao pernice i olovke, naučili su ga i neke nove fazone, ma baš su se lepo slagali. U njihovom stanu se iz dnevne sobe izlazilo na terasu, i mladi komšija nikako da stavi vrata sa mrežom. Jednog dana, stari komšija zaboravi da navuče zavesu preko vrata ili da ih zatvori i Čarli je odleteo. Nije nadjen. Tuga.
jako je loša slika....ništa joj nisam mogla, ali ipak vidite
ovde je sa svojom činijom..... kupanjac
Ovo je sa net-a ali je ovako izgledao kad počene da širi krila
