gost 198065
Poznat
- Poruka
- 7.720
Vidiš, ovakve stvari mene u životu neopisivo nerviraju. Što je čudno, jelte, jer kažu (?) da su im upravo žene sklone, i često ih rabe. Međutim, ja sam žensko, i ja to mrzim.
Ako me pitaš hoću li sladoled, ja ću ti reći da ili ne; ali onda nema da mi se posle isprepodobljavaš jer nisam čitala kontekst. Da si mi reko/la, uzeo/la bih sladoled, ali samo ako ga ti uzmeš; to bi bila skroz druga priča. Onda bih postupila drukče. Najverovatnije bih ga uzela prosto da tebi udovoljim - ukoliko smo si baš dobri; ili bih, u najgorem slučaju, rekla: ne obaziri se na mene, slobodno ga uzmi sam/a.
Međutim, ljudi (opet kažem, smatra se da su obično žene te koje očekuju da ih se čita među redovima; ali ja takvo iskustvo imam s muškarcima); elem, mnogi ljudi imaju sledeće probleme (ili je to samo jedan, isti?):
-nešto bi hteli, ali ih je blam
-nešto bi hteli, ali se ne usuđuju sami
-nešto bi hteli, ali samo zajedno s vama, il nikako
-nešto bi hteli s vama, ali se ljute ako vi to nećete s njima
-ne znaju šta bi hteli, znaju jedino šta ne bi
Nikad mi nije bilo jasno zašto se takve stvari konkretno ne kažu, pogotovo ako su si ljudi dovoljno bliski. Naravno da ne možete očekivat da vas površni poznanik obaveštava o svojim ličnim strahovima i frustracijama; ali nikad nisam uspela da razumem zašto bliski ljudi, čak i u intimnoj vezi; ne mogu preko usana da prevale konkretno pojašnjenje.
MiliJon puta sam bila u toj tvojoj situaciji sa sladoledom, samo u ozbiljnijim stvarima od sladoleda. Ljudi su me pitali hoću li ovo ili ono, tvrdeći da je njima skroz svejedno, i da ih moj odgovor, kakav god da bude; ni najmanje neće potresti.
U 90 odsto slučajeva se dogodilo da to uopšte nije bilo tačno. Da su oni, zapravo, očekivali jedan konkretan odgovor, iz razloga koji nisu hteli ili nisu smeli da mi objasne; i kad bi dobili onaj koji im se nije sviđao; onda bi nastajao šou. S durenjem, prebacivanjem, projekcijom krivice, etc, etc.
Spočetka sam pokušavala da objasnim da mi se nije objasnilo o čemu se radi, ali ta priča ne drži vodu. U njoj nikad ne možete izać kao pobednik. Onda sam odustala. I dalje se dure na mene, i još i gore stvari, s tom razlikom što danas verujem da je to isključivo njihov problem, ne moj.
Ovo mi je normalno među ljudima koji se ili dobro poznaju, ili su veoma vispreni, ili obe te stvari. Ponekad nije potrebno da ljudima sve bukvalno kažeš, oni shvate i dvosmislice, i doskočice, i napola dorečene aluzije. Ali to nema nikakve veze s gornjim primerom. Ovo je skroz neka druga priča, i ona mi je ok. Štaviše, jako mi se dopada. Sviđa mi se kad sretnem osobu koja razume aluziju i ironiju.
Ponavljam, to nema nikakve veze sa onom pričom o sladoledu.
Na poslu ne govorim šta mislim, jer bih dobila otkaz.
U privatnom životu; ili kažem šta mislim, ili ne kažem ništa. Oni koji me znaju, znaju šta znači i kad ništa ne govorim. Tako da, da, u principu, uvek (po)kažem šta mislim.
U stvari sam bukvalista, pa ne zamerim ako me bukvalno tumače. Ali ne zameram kako god da me tumače. Svačije pravo.
Takvih primera samo iz mog zivota imam koliko god hocete... 
