Decenijama me sećanje dobro služi I ne mogu da se setim baš ni jedne premijere na kojoj sam bila u pozorištu, baletu, operi, a da je publika dolazila sa unapred pripremljenim buketima cveća, pa još I sa poklončićima skrivenim u ukrasnim kesama. Ipak, ako mogu neki roditelji kod nas stotine plavih I roza balona da naduvaju da bi napravili čaroliju svojim naslednicima, onda je razumljiv trend da se I u pozorište dolazi sa prazilukom u goozici I buketom u rukama.
Petar Božović kaže:
“Pozorište je kao roditeljska kuća koja uvek sve prašta”. Znamo, oprostiće pozorište I ovu paradu kiča I poznatu curu u plavom… Oprostiće I nezanimljivu predstavu sa tatinom lošom glumičicom koja nije trebalo da se desi…
Egon Savin dodaje:
Potreba pozorišta je da vrednuje stvarnost, osudi svo zlo ovog sveta, ludilo vlasti, pohlepu I oholost… Pozorište se obraća malom čoveku, obično poniženom I uvređenom I daje mu nadu makar na dva sata, da je moguć bolji svet, da su ljudi rođeni jednaki… Pozorište se ruga I podsmeva ljudskoj rugobi… ali, IPAK SE JEFTINA ZABAVA UVUKLA U NAŠ TEATAR!”
Ako znamo da se karte za premijeru skoro I ne prodaju, već se podele novinarima, političarima, pozorišnim kritičarima, poznatim facama beogradskog asfalta, izmišljenom džet setu grada, ako znamo da glavnu ulogu u glavnom pozorištu glavnog grada igra tatina mezimica koja je zavapila: “Tata, ovo moram da imam!” misleći na glavnu ulogu u glavnom pozorištu glavnog grada, ako znamo da je glumičica dobila ulogu, ali ne da statira, nego glavnu, ako znamo da su ostale uloge igrali prosečni, a precenjeni glumci, ako znamo da se samo jedna beogradska žutara oglasila floskulom “Aplauz u JDP-u” uz prepuno slika “uvažene”, snobovske publike koja seta crvenim tepihom I ako znamo da je predstava okarakterisana kao “dosadna, mrtva predstava“, pitam se javno: DA LI ĆE NEKO POŽELETI DA IDE U JDP DA GLEDA PREDSTAVU “ALISA U ZEMLJI STRAHOVA”?
Tatino mezimče
Petar Božović kaže:
“Pozorište je kao roditeljska kuća koja uvek sve prašta”. Znamo, oprostiće pozorište I ovu paradu kiča I poznatu curu u plavom… Oprostiće I nezanimljivu predstavu sa tatinom lošom glumičicom koja nije trebalo da se desi…
Egon Savin dodaje:
Potreba pozorišta je da vrednuje stvarnost, osudi svo zlo ovog sveta, ludilo vlasti, pohlepu I oholost… Pozorište se obraća malom čoveku, obično poniženom I uvređenom I daje mu nadu makar na dva sata, da je moguć bolji svet, da su ljudi rođeni jednaki… Pozorište se ruga I podsmeva ljudskoj rugobi… ali, IPAK SE JEFTINA ZABAVA UVUKLA U NAŠ TEATAR!”
Ako znamo da se karte za premijeru skoro I ne prodaju, već se podele novinarima, političarima, pozorišnim kritičarima, poznatim facama beogradskog asfalta, izmišljenom džet setu grada, ako znamo da glavnu ulogu u glavnom pozorištu glavnog grada igra tatina mezimica koja je zavapila: “Tata, ovo moram da imam!” misleći na glavnu ulogu u glavnom pozorištu glavnog grada, ako znamo da je glumičica dobila ulogu, ali ne da statira, nego glavnu, ako znamo da su ostale uloge igrali prosečni, a precenjeni glumci, ako znamo da se samo jedna beogradska žutara oglasila floskulom “Aplauz u JDP-u” uz prepuno slika “uvažene”, snobovske publike koja seta crvenim tepihom I ako znamo da je predstava okarakterisana kao “dosadna, mrtva predstava“, pitam se javno: DA LI ĆE NEKO POŽELETI DA IDE U JDP DA GLEDA PREDSTAVU “ALISA U ZEMLJI STRAHOVA”?
Tatino mezimče
Poslednja izmena:
