Осим змаja, бугарски писци су, у свом стварању, користили и веровања у друге демоне. Самодива, као женски демон, који у нашем фолклору носи име вила, јавља се у описивању феноменологије и психологије љубави надмоћне жене и обичног мушкарца. Док се у српској, пре свега романтичаркој књижевности, преплићу лик виле љубавнице и виле заштитнице народа и поезије, у бугарској поезији и драматургији нема таквог алегоријског спајања личних и колективних љубави. У песми У потајно доба Пенчо Славејков описује како у ноћи обасјаној месечином, Ђурђа-самодива нуди овчару све што му срце жели ако буде певао. Када он зажели њу и њена уста, самодива одлеће. Неостварена и неостварива љубав представљена је ноћним бићем које нестаје, остављајући жудног овчара самог. У драми Самодивска свадба, као и у комаду о Змају горјанину, Петко Тодоров је заменио одлике демона и људи - самодива је представљена као биће које жуди за слободом, коме су зидови колибе тесни, али и као биће које, снагом љубави, остаје уз вољеног овчара. Самодива није демон, већ пожртвована, јака али и блага жена, а човек занемарујући своја осећања и дужност мужа, одлази у планину.
У бајкама, предањима и песмама Словена заједничко је веровање да змајеви отимају девојке. У песми Змајевска драга Пенчо Славејков приказује болну Лепу Јану. Главни мотив је развијен из народних песама Верковића и Миладиноваца. Девојку односи змај, са змајевима и змајицама, у златним кочијама, праћеним муњама и треском. Песма започиње реално, приказом девојке и њених другарица, жетварки, а завршава фантастично, на основама фолклорних веровања у змајевске отмице са визуелно дограђеним и поетизованим сликама ватрених бића која лете.
У насловној причи књиге Родисмо се змајеви Јордан Влчев, са хумором приповеда о жени чији је љубавник био змај. У преплитању научног у сујеверног погледа на свет лекар који би требало да породи жену, наизглед рационално, поставља јој питања, како би поставио медицинску дијагнозу. Жена му одговара да је спавала за време жетве у пољу и да је змај љубио. Лекар прихвата празноверно тумачење, тако да се и његови даљи поступци подвргавају народним "веровањима". Он љубавницу змаја ставља над котао са кључалим млеком и из њених уста излази змија. Влчев пародира жанровски модел бајке о рођењу великих јунака, али при томе користи више елемената народних предања, која чувају памћење, на народна веровања о змајевима.
