Britanija ima para za rat s Iranom, a nema da spase kompaniju Tomas Kuk i 21.000 zaposlenih

[Тихи]

Britanija ima para za rat s Iranom, a nema da spase kompaniju Tomas Kuk i 21.000 zaposlenih

London -- Britanska vlada je odbila da izdvoji sredstva za spas istorijskog turoperatera "Tomas Kuk" i 21.000 radnih mesta.

Foto: Epa/WILL OLIVER​

Istovremeno, britanska vlada odbija da isključi mogućnost (daleko skuplje) vojne intervencije u Iranu, piše ugledni britanski kolumnista Nil Klark.

Britanska vlada je u istom danu donela dve veoma različite odluke. Premijer Boris Džonson potpisao je smrtnu presudu najstarijem turoperateru na svetu, kompaniji "Tomas Kuk", odbivši da u njega uloži 150 miliona funti. Rekao je da bi to ulaganje stvorilo "moralni rizik" u slučaju da se i druge kompanije suoče sa finansijskim teškoćama.


Zatim je, leteći za Njujork na zasedanje Generalne skupštine UN, isti taj Boris Džonson odbio da odbaci mogućnost za britansku vojnu intervenciju na Iran, dovodeći je u vezu sa napadom na saudijska naftna postrojenja, za koji kaže da je "sa visokim stepenom verovatnoće" izveden upravo od Irana, piše Sputnjik.

"Jasno da ćemo, ako nas Saudijci ili Amerikanci budu zamolili, razmotriti način na koji bismo bili korisni", rekao je Džonson.

"Koliko bi koštala intervencija gospodine premijeru?", pita britanski kolumnista i sam odgovara da "možemo biti prilično sigurni da bi troškovi intervencije iznosili više od 150 miliona funti". Verovatno bi samo nekoliko dana intervencije koštali toliko, dodaje.

Prioriteti vlada u neokonzervativno/neoliberalno doba nikada jasnije nisu bili prikazani, tvrdi Klark.

Dugo posle Drugog svetskog rata zapadne vlade su, uopšteno govoreći, služile interesima građana i njihova potrošnja je to odražavala. Ali od osamdesetih godina pa nadalje, posebno od devedesetih, kada više nije bilo pretnje konkurentskim ekonomskim sistemom (komunizmom), oni su delovali protiv interesa većine ljudi. Potrošnja na stvari koje javnost želi, bilo da se radi o bibliotekama ili lokalnim službama, stomatološkim uslugama ili pravnoj pomoći, drastično je smanjena, a pritom se troši za "elitne" projekte, poput rata u Iraku ili operacija obaranja režima.

Ove dve izjave postavljaju Džonsona u novu perspektivu. Kada govorimo o "Tomasu Kuku", govorimo o običnim ljudima koji rezervišu paket aranžmane. Da je "Tomas Kuk" finansijska institucija koja je zapala u probleme, novac bi, naravno, bio na raspolaganju. Bilo bi nam rečeno da će se cela ekonomija srušiti bez intervencije vlade. Principi slobodnog tržišta bili bi ukinuti brže nego što neko može da izgovori "sabrana dela Miltona Fridmana". Ali, "Tomas Kuk" nije finansijska institucija.

Ono što je šokantno, ali ne i iznenađujuće, jeste to da su neke finansijske institucije koje su 2008. spašene intervencijom laburističke vlade, igrale ključnu ulogu u kolapsu "Tomasa Kuka", insistirajući na dodatnih 200 miliona funti za spasilački paket. Banke-poverioci, koje su spašene novcem britanskih poreskih obveznika, još jednom nisu uspele da podrže britanski biznis.

To takođe otkriva odnos Džonsonove vlade u odnosu na odnos jedne druge konzervativne vlade prema domaćoj ekonomiji. Kada je "Rols Rojs", još jedna britanska kompanija od koje zavisi na hiljade radnih mesta, zapao u teškoće početkom sedamdesetih, vlada konzervativnog premijera Teda Hita nacionalizovala je firmu. Kompanija je spašena, a fabrika automobila i vazduhoplovne fabrike i danas su snažne. U stvari, one su svetski lideri.

Da je Boris Džonson bio premijer 1971, verovatno bi pustio "Rols Rojs" da propadne.

Vredi istaći, zbog onih koji tvrde da je posedovanje javnog udela u turističkoj agenciji ludost, da je "Tomas Kuk" bio uspešna državna kompanija između 1948. i 1972. godine. Hit je imao pravo kada je nacionalizovao "Rols Rojs", ali je pogrešio kada je privatizovao "Tomas Kuk".

Niko ne osporava da je menadžment firme proteklih godina donosio loše odluke ili da je bilo potrebno izvršiti promene i uvesti radikalno nove marketinške strategije. Ali, spoljni faktori za koje firma ne može da bude kriva, takođe su odigrali svoju ulogu. Jedna od njih su nesigurnosti oko "Bregzita". U vezi sa tim treba pomenuti i pad funte.

Javna sredstva uložena u "Tomas Kuk" dala bi vremena kompaniji da se prilagodi novim okolnostima i zaštiti radna mesta. Sada će britanska vlada morati da uloži oko 600 miliona funti za povratak oko 150.000 britanskih turista širom sveta i plaćanje njihovog smeštaja. Ovim troškovima treba dodati i socijalni program za oko 9.000 radnika koji su izgubili posao, kao i doprinose za Nacionalno osiguranje, tako da odluka da se ne uloži 150 miliona funti nema smisla.

To je tako ako stvari posmatramo logično. Ako, pak, shvatimo da cilj britanske vlade ovih dana nije da pomogne građanima, to ima smisla, zaključuje britanski kolumnista.

https://www.b92.net/biz/vesti/svet.php?yyyy=2019&mm=09&dd=23&nav_id=1595013

Ludilo neoliberalnog kapitalizma

Nemaju 150 miliona funti da uloze u spas kompanije sa 21.000 zaposlenih koja je nekada bila u drzavnom vlasnistvu, ali imaju 600 miliona funti da izdvoje za 150.000 britanskih turista za povratak u Britaniju kojima su propali i otkazani letovi preko Tomas Kuka.

Nemaju 150 miliona funti za spas 21.000 radnih mesta, a imaju milijarde za rat protiv Irana....

Nemaju 150 miliona funti za spas 21.000 radnih mesta radnika Tomasa Kuka a imaju desetne i stotine milijardi za spas propalih banaka u privatnom vlasnistvu.

WAR PIGS

 

[William F. Buckley]

Država da spasava kompanije???

 

[Тихи]

Thomas Cook collapses: 150,000 British holidaymakers left abroad as historic tour operator ceases trading

• All Thomas Cook bookings and flights cancelled
• Government and Civil Aviation Authority have dozens of planes to fly customers back to the UK
• Repatriation will be 'UK's largest in peacetime'
• 21,000 employees across the world lose their jobs
• Holidaymakers can go to thomascook.caa.co.uk, for advice and information

Historic tour operator Thomas Cook has collapsed with more than 150,000 British holidaymakers abroad after failing in its final bid to agree a rescue package.

The Civil Aviation Authority said it had a fleet of dozens of aircraft ready to fly stranded holidaymakers home in what it called the “UK’s largest ever peacetime repatriation” following the 178-year-old firm’s collapse.


Transport Minister Grant Shapps said people would be flown home free of charge but warned there would be some disruption.



A spokesman for the CAA said: “All Thomas Cook bookings, including flights and holidays, have now been cancelled. There are currently more than 150,000 Thomas Cook customers abroad, almost twice the number that were repatriated following the failure of Monarch.


Thomas Cook collapse - In pictures

26show all

“We know that a company with such long-standing history ceasing trading will be very distressing for its customers and employees and our thoughts are with everyone affected by this news.”




TOP ARTICLES1/5READ MOREThomas Cook collapses: Newlyweds dueto fly to Maldives on honeymoon among passengers 'devastated' by firm's collapse



The group’s four airlines will be grounded and its 21,000 employees in 16 countries, including 9,000 in the UK, will be left unemployed.


The company also operated around 600 UK high street stores.

The CAA said the Government had asked it to launch a repatriation programme over the next two weeks – starting today and running to Sunday, October 6 – to bring Thomas Cook customers back to the UK.


https://www.standard.co.uk/news/uk/...s-historic-tour-operator-ceases-a4243546.html

WAR PIGS RULE THE WEST

Politicians hide themselves away They only started the war Why should they go out to fight? They leave that role to the poor

 

[darda]

bankrot i raspad male britanije je na pomolu tezak dan za lokalnu krezubu *******nu sendvicariju koji su po ko zna koji put ostali brutalno zapisani

 

[a bre Milun]

Britanija ima para za rat s Iranom, a nema da spase kompaniju Tomas Kuk i 21.000 zaposlenih

London -- Britanska vlada je odbila da izdvoji sredstva za spas istorijskog turoperatera "Tomas Kuk" i 21.000 radnih mesta.

Foto: Epa/WILL OLIVER

Istovremeno, britanska vlada odbija da isključi mogućnost (daleko skuplje) vojne intervencije u Iranu, piše ugledni britanski kolumnista Nil Klark.

Britanska vlada je u istom danu donela dve veoma različite odluke. Premijer Boris Džonson potpisao je smrtnu presudu najstarijem turoperateru na svetu, kompaniji "Tomas Kuk", odbivši da u njega uloži 150 miliona funti. Rekao je da bi to ulaganje stvorilo "moralni rizik" u slučaju da se i druge kompanije suoče sa finansijskim teškoćama.


Zatim je, leteći za Njujork na zasedanje Generalne skupštine UN, isti taj Boris Džonson odbio da odbaci mogućnost za britansku vojnu intervenciju na Iran, dovodeći je u vezu sa napadom na saudijska naftna postrojenja, za koji kaže da je "sa visokim stepenom verovatnoće" izveden upravo od Irana, piše Sputnjik.

"Jasno da ćemo, ako nas Saudijci ili Amerikanci budu zamolili, razmotriti način na koji bismo bili korisni", rekao je Džonson.

"Koliko bi koštala intervencija gospodine premijeru?", pita britanski kolumnista i sam odgovara da "možemo biti prilično sigurni da bi troškovi intervencije iznosili više od 150 miliona funti". Verovatno bi samo nekoliko dana intervencije koštali toliko, dodaje.

Prioriteti vlada u neokonzervativno/neoliberalno doba nikada jasnije nisu bili prikazani, tvrdi Klark.

Dugo posle Drugog svetskog rata zapadne vlade su, uopšteno govoreći, služile interesima građana i njihova potrošnja je to odražavala. Ali od osamdesetih godina pa nadalje, posebno od devedesetih, kada više nije bilo pretnje konkurentskim ekonomskim sistemom (komunizmom), oni su delovali protiv interesa većine ljudi. Potrošnja na stvari koje javnost želi, bilo da se radi o bibliotekama ili lokalnim službama, stomatološkim uslugama ili pravnoj pomoći, drastično je smanjena, a pritom se troši za "elitne" projekte, poput rata u Iraku ili operacija obaranja režima.

Ove dve izjave postavljaju Džonsona u novu perspektivu. Kada govorimo o "Tomasu Kuku", govorimo o običnim ljudima koji rezervišu paket aranžmane. Da je "Tomas Kuk" finansijska institucija koja je zapala u probleme, novac bi, naravno, bio na raspolaganju. Bilo bi nam rečeno da će se cela ekonomija srušiti bez intervencije vlade. Principi slobodnog tržišta bili bi ukinuti brže nego što neko može da izgovori "sabrana dela Miltona Fridmana". Ali, "Tomas Kuk" nije finansijska institucija.

Ono što je šokantno, ali ne i iznenađujuće, jeste to da su neke finansijske institucije koje su 2008. spašene intervencijom laburističke vlade, igrale ključnu ulogu u kolapsu "Tomasa Kuka", insistirajući na dodatnih 200 miliona funti za spasilački paket. Banke-poverioci, koje su spašene novcem britanskih poreskih obveznika, još jednom nisu uspele da podrže britanski biznis.

To takođe otkriva odnos Džonsonove vlade u odnosu na odnos jedne druge konzervativne vlade prema domaćoj ekonomiji. Kada je "Rols Rojs", još jedna britanska kompanija od koje zavisi na hiljade radnih mesta, zapao u teškoće početkom sedamdesetih, vlada konzervativnog premijera Teda Hita nacionalizovala je firmu. Kompanija je spašena, a fabrika automobila i vazduhoplovne fabrike i danas su snažne. U stvari, one su svetski lideri.

Da je Boris Džonson bio premijer 1971, verovatno bi pustio "Rols Rojs" da propadne.

Vredi istaći, zbog onih koji tvrde da je posedovanje javnog udela u turističkoj agenciji ludost, da je "Tomas Kuk" bio uspešna državna kompanija između 1948. i 1972. godine. Hit je imao pravo kada je nacionalizovao "Rols Rojs", ali je pogrešio kada je privatizovao "Tomas Kuk".

Niko ne osporava da je menadžment firme proteklih godina donosio loše odluke ili da je bilo potrebno izvršiti promene i uvesti radikalno nove marketinške strategije. Ali, spoljni faktori za koje firma ne može da bude kriva, takođe su odigrali svoju ulogu. Jedna od njih su nesigurnosti oko "Bregzita". U vezi sa tim treba pomenuti i pad funte.

Javna sredstva uložena u "Tomas Kuk" dala bi vremena kompaniji da se prilagodi novim okolnostima i zaštiti radna mesta. Sada će britanska vlada morati da uloži oko 600 miliona funti za povratak oko 150.000 britanskih turista širom sveta i plaćanje njihovog smeštaja. Ovim troškovima treba dodati i socijalni program za oko 9.000 radnika koji su izgubili posao, kao i doprinose za Nacionalno osiguranje, tako da odluka da se ne uloži 150 miliona funti nema smisla.

To je tako ako stvari posmatramo logično. Ako, pak, shvatimo da cilj britanske vlade ovih dana nije da pomogne građanima, to ima smisla, zaključuje britanski kolumnista.

https://www.b92.net/biz/vesti/svet.php?yyyy=2019&mm=09&dd=23&nav_id=1595013

Ludilo neoliberalnog kapitalizma

Nemaju 150 miliona funti da uloze u spas kompanije sa 21.000 zaposlenih koja je nekada bila u drzavnom vlasnistvu, ali imaju 600 miliona funti da izdvoje za 150.000 britanskih turista za povratak u Britaniju kojima su propali i otkazani letovi preko Tomas Kuka.

Nemaju 150 miliona funti za spas 21.000 radnih mesta, a imaju milijarde za rat protiv Irana....

Nemaju 150 miliona funti za spas 21.000 radnih mesta radnika Tomasa Kuka a imaju desetne i stotine milijardi za spas propalih banaka u privatnom vlasnistvu.

WAR PIGS

rat sa Iranom ne vodi Britanija vec ROTSHILD a on kontrolise "Bank of England"..........sto se tice toga otkud mu pare za rat.

 

[Тихи]

Država da spasava kompanije???

radite vi to na zapadu konstantno

Setimo se spasavanja americkih britanskih i evropskih banaka 2008.

Setimo se spasavanja privatnih automobilskih kompanija novcem gradjana....

Stotine i hiljade milijardi dolara poreskih obveznika su potrosene na to

 

[Tenkre]

Država da spasava kompanije???

Prihod kompanije je privatni,a dug nacionalizovati

 

[Тихи]

Why RBS was bailed out and Thomas Cook wasn’t

Governments aren’t in the business of running travel companies,” was the po-faced response from transport secretary Grant Shapps after he was asked why the government didn’t step in to bail out travel company Thomas Cook prior to its collapse.

But hang on, Thomas Cook customers might care to ask, how come it’s in the business of running banks? Or at least owning them?

In reality, those stranded on foreign shores have more immediate concerns, such as how the hell they’re going to get home.

https://www.independent.co.uk/news/...sengers-nationalise-bailout-rbs-a9116536.html

 

[Sizif]

Ajde da imaju neku preskupu proizvodnu delatnost, tipa autoindustrija, pa i da razumem zahtev za državnu pomoć, jer velika su ulaganja, veliki rizik, fluktuacije tržišta... (mada i tad ne opravdavam u potpunosti)... ali propasti sa turističkom agencijom koja kupi aranžman za X i proda za X+20%, i uzda se u pomoć države - to može samo kompletan moron. I treba da bankrotiraju, pa da ih kupi neki privatni investicioni fond koji ume da vodi turističku agenciju.

 

[Џорџи]

Imaju 100 aviona i ko zna koliko agencija a bankrotirali my ass

 

[sin Juga]

Мрцина је нарасла преко сваке мере, метак у чело је милосрђе.

The holiday firm, which employed 9,000 people in the UK and 21,000 people in total....
All its 600 shops, in high streets across the country...
More than 1,000 people worked at the company's headquarters in Peterborough

 

[blooser]

Prihod kompanije je privatni,a dug nacionalizovati

'Ocu i ja tako!!!

 

[kentaur Nesh]

Cook - koje baksuzno prezime za nesrecne Anglosaksonce....

 

[Mystic+]

Država da spasava kompanije???

"Država" treba da uđe u reforme, da ne bi industrija postala siroče, a bankarstvo razmaženo !

 

[MJK]

Britanija ima para za rat s Iranom, a nema da spase kompaniju Tomas Kuk i 21.000 zaposlenih

London -- Britanska vlada je odbila da izdvoji sredstva za spas istorijskog turoperatera "Tomas Kuk" i 21.000 radnih mesta.

Foto: Epa/WILL OLIVER

Istovremeno, britanska vlada odbija da isključi mogućnost (daleko skuplje) vojne intervencije u Iranu, piše ugledni britanski kolumnista Nil Klark.

Britanska vlada je u istom danu donela dve veoma različite odluke. Premijer Boris Džonson potpisao je smrtnu presudu najstarijem turoperateru na svetu, kompaniji "Tomas Kuk", odbivši da u njega uloži 150 miliona funti. Rekao je da bi to ulaganje stvorilo "moralni rizik" u slučaju da se i druge kompanije suoče sa finansijskim teškoćama.


Zatim je, leteći za Njujork na zasedanje Generalne skupštine UN, isti taj Boris Džonson odbio da odbaci mogućnost za britansku vojnu intervenciju na Iran, dovodeći je u vezu sa napadom na saudijska naftna postrojenja, za koji kaže da je "sa visokim stepenom verovatnoće" izveden upravo od Irana, piše Sputnjik.

"Jasno da ćemo, ako nas Saudijci ili Amerikanci budu zamolili, razmotriti način na koji bismo bili korisni", rekao je Džonson.

"Koliko bi koštala intervencija gospodine premijeru?", pita britanski kolumnista i sam odgovara da "možemo biti prilično sigurni da bi troškovi intervencije iznosili više od 150 miliona funti". Verovatno bi samo nekoliko dana intervencije koštali toliko, dodaje.

Prioriteti vlada u neokonzervativno/neoliberalno doba nikada jasnije nisu bili prikazani, tvrdi Klark.

Dugo posle Drugog svetskog rata zapadne vlade su, uopšteno govoreći, služile interesima građana i njihova potrošnja je to odražavala. Ali od osamdesetih godina pa nadalje, posebno od devedesetih, kada više nije bilo pretnje konkurentskim ekonomskim sistemom (komunizmom), oni su delovali protiv interesa većine ljudi. Potrošnja na stvari koje javnost želi, bilo da se radi o bibliotekama ili lokalnim službama, stomatološkim uslugama ili pravnoj pomoći, drastično je smanjena, a pritom se troši za "elitne" projekte, poput rata u Iraku ili operacija obaranja režima.

Ove dve izjave postavljaju Džonsona u novu perspektivu. Kada govorimo o "Tomasu Kuku", govorimo o običnim ljudima koji rezervišu paket aranžmane. Da je "Tomas Kuk" finansijska institucija koja je zapala u probleme, novac bi, naravno, bio na raspolaganju. Bilo bi nam rečeno da će se cela ekonomija srušiti bez intervencije vlade. Principi slobodnog tržišta bili bi ukinuti brže nego što neko može da izgovori "sabrana dela Miltona Fridmana". Ali, "Tomas Kuk" nije finansijska institucija.

Ono što je šokantno, ali ne i iznenađujuće, jeste to da su neke finansijske institucije koje su 2008. spašene intervencijom laburističke vlade, igrale ključnu ulogu u kolapsu "Tomasa Kuka", insistirajući na dodatnih 200 miliona funti za spasilački paket. Banke-poverioci, koje su spašene novcem britanskih poreskih obveznika, još jednom nisu uspele da podrže britanski biznis.

To takođe otkriva odnos Džonsonove vlade u odnosu na odnos jedne druge konzervativne vlade prema domaćoj ekonomiji. Kada je "Rols Rojs", još jedna britanska kompanija od koje zavisi na hiljade radnih mesta, zapao u teškoće početkom sedamdesetih, vlada konzervativnog premijera Teda Hita nacionalizovala je firmu. Kompanija je spašena, a fabrika automobila i vazduhoplovne fabrike i danas su snažne. U stvari, one su svetski lideri.

Da je Boris Džonson bio premijer 1971, verovatno bi pustio "Rols Rojs" da propadne.

Vredi istaći, zbog onih koji tvrde da je posedovanje javnog udela u turističkoj agenciji ludost, da je "Tomas Kuk" bio uspešna državna kompanija između 1948. i 1972. godine. Hit je imao pravo kada je nacionalizovao "Rols Rojs", ali je pogrešio kada je privatizovao "Tomas Kuk".

Niko ne osporava da je menadžment firme proteklih godina donosio loše odluke ili da je bilo potrebno izvršiti promene i uvesti radikalno nove marketinške strategije. Ali, spoljni faktori za koje firma ne može da bude kriva, takođe su odigrali svoju ulogu. Jedna od njih su nesigurnosti oko "Bregzita". U vezi sa tim treba pomenuti i pad funte.

Javna sredstva uložena u "Tomas Kuk" dala bi vremena kompaniji da se prilagodi novim okolnostima i zaštiti radna mesta. Sada će britanska vlada morati da uloži oko 600 miliona funti za povratak oko 150.000 britanskih turista širom sveta i plaćanje njihovog smeštaja. Ovim troškovima treba dodati i socijalni program za oko 9.000 radnika koji su izgubili posao, kao i doprinose za Nacionalno osiguranje, tako da odluka da se ne uloži 150 miliona funti nema smisla.

To je tako ako stvari posmatramo logično. Ako, pak, shvatimo da cilj britanske vlade ovih dana nije da pomogne građanima, to ima smisla, zaključuje britanski kolumnista.

https://www.b92.net/biz/vesti/svet.php?yyyy=2019&mm=09&dd=23&nav_id=1595013

Ludilo neoliberalnog kapitalizma

Nemaju 150 miliona funti da uloze u spas kompanije sa 21.000 zaposlenih koja je nekada bila u drzavnom vlasnistvu, ali imaju 600 miliona funti da izdvoje za 150.000 britanskih turista za povratak u Britaniju kojima su propali i otkazani letovi preko Tomas Kuka.

Nemaju 150 miliona funti za spas 21.000 radnih mesta, a imaju milijarde za rat protiv Irana....

Nemaju 150 miliona funti za spas 21.000 radnih mesta radnika Tomasa Kuka a imaju desetne i stotine milijardi za spas propalih banaka u privatnom vlasnistvu.

WAR PIGS

Little Britain Iranu nemogu sami nista

 

[Straks92]

radite vi to na zapadu konstantno

Setimo se spasavanja americkih britanskih i evropskih banaka 2008.

Setimo se spasavanja privatnih automobilskih kompanija novcem gradjana....

Stotine i hiljade milijardi dolara poreskih obveznika su potrosene na to

Tad je bila svetska ekonomska kriza a sada je nema tako da nema potrebe država duradi nešto za Jugodrvo.

 

[MJK]

Little Britain Iranu nemoze nista

 

[Amuletum]

А што је влада УК дужна да вади ту фирму из јаме? То је можда у Србији нормално да се улажу паре у шкарт, Енглези очито другачије размишљају.

 

[kojeimedadam]

Лакше се обрће лова у рату .....

 

[Bren]

Normalna država ne spašava kompanijeu rasulu. To može još samo u Srbiji da se desi.

 

[dragan10]

Država da spasava kompanije???

ne lupaj, spasavali su privatne banke,mislim da su i to kompanije. tamo su ubacili nekoliko stotina milijardi

 

[milospv]

Ne znam sto bi spasavala alave private firme

 

[Стари Хусар]

Britanija ima para za rat s Iranom, a nema da spase kompaniju Tomas Kuk i 21.000 zaposlenih

London -- Britanska vlada je odbila da izdvoji sredstva za spas istorijskog turoperatera "Tomas Kuk" i 21.000 radnih mesta.

Foto: Epa/WILL OLIVER

Istovremeno, britanska vlada odbija da isključi mogućnost (daleko skuplje) vojne intervencije u Iranu, piše ugledni britanski kolumnista Nil Klark.

Britanska vlada je u istom danu donela dve veoma različite odluke. Premijer Boris Džonson potpisao je smrtnu presudu najstarijem turoperateru na svetu, kompaniji "Tomas Kuk", odbivši da u njega uloži 150 miliona funti. Rekao je da bi to ulaganje stvorilo "moralni rizik" u slučaju da se i druge kompanije suoče sa finansijskim teškoćama.


Zatim je, leteći za Njujork na zasedanje Generalne skupštine UN, isti taj Boris Džonson odbio da odbaci mogućnost za britansku vojnu intervenciju na Iran, dovodeći je u vezu sa napadom na saudijska naftna postrojenja, za koji kaže da je "sa visokim stepenom verovatnoće" izveden upravo od Irana, piše Sputnjik.

"Jasno da ćemo, ako nas Saudijci ili Amerikanci budu zamolili, razmotriti način na koji bismo bili korisni", rekao je Džonson.

"Koliko bi koštala intervencija gospodine premijeru?", pita britanski kolumnista i sam odgovara da "možemo biti prilično sigurni da bi troškovi intervencije iznosili više od 150 miliona funti". Verovatno bi samo nekoliko dana intervencije koštali toliko, dodaje.

Prioriteti vlada u neokonzervativno/neoliberalno doba nikada jasnije nisu bili prikazani, tvrdi Klark.

Dugo posle Drugog svetskog rata zapadne vlade su, uopšteno govoreći, služile interesima građana i njihova potrošnja je to odražavala. Ali od osamdesetih godina pa nadalje, posebno od devedesetih, kada više nije bilo pretnje konkurentskim ekonomskim sistemom (komunizmom), oni su delovali protiv interesa većine ljudi. Potrošnja na stvari koje javnost želi, bilo da se radi o bibliotekama ili lokalnim službama, stomatološkim uslugama ili pravnoj pomoći, drastično je smanjena, a pritom se troši za "elitne" projekte, poput rata u Iraku ili operacija obaranja režima.

Ove dve izjave postavljaju Džonsona u novu perspektivu. Kada govorimo o "Tomasu Kuku", govorimo o običnim ljudima koji rezervišu paket aranžmane. Da je "Tomas Kuk" finansijska institucija koja je zapala u probleme, novac bi, naravno, bio na raspolaganju. Bilo bi nam rečeno da će se cela ekonomija srušiti bez intervencije vlade. Principi slobodnog tržišta bili bi ukinuti brže nego što neko može da izgovori "sabrana dela Miltona Fridmana". Ali, "Tomas Kuk" nije finansijska institucija.

Ono što je šokantno, ali ne i iznenađujuće, jeste to da su neke finansijske institucije koje su 2008. spašene intervencijom laburističke vlade, igrale ključnu ulogu u kolapsu "Tomasa Kuka", insistirajući na dodatnih 200 miliona funti za spasilački paket. Banke-poverioci, koje su spašene novcem britanskih poreskih obveznika, još jednom nisu uspele da podrže britanski biznis.

To takođe otkriva odnos Džonsonove vlade u odnosu na odnos jedne druge konzervativne vlade prema domaćoj ekonomiji. Kada je "Rols Rojs", još jedna britanska kompanija od koje zavisi na hiljade radnih mesta, zapao u teškoće početkom sedamdesetih, vlada konzervativnog premijera Teda Hita nacionalizovala je firmu. Kompanija je spašena, a fabrika automobila i vazduhoplovne fabrike i danas su snažne. U stvari, one su svetski lideri.

Da je Boris Džonson bio premijer 1971, verovatno bi pustio "Rols Rojs" da propadne.

Vredi istaći, zbog onih koji tvrde da je posedovanje javnog udela u turističkoj agenciji ludost, da je "Tomas Kuk" bio uspešna državna kompanija između 1948. i 1972. godine. Hit je imao pravo kada je nacionalizovao "Rols Rojs", ali je pogrešio kada je privatizovao "Tomas Kuk".

Niko ne osporava da je menadžment firme proteklih godina donosio loše odluke ili da je bilo potrebno izvršiti promene i uvesti radikalno nove marketinške strategije. Ali, spoljni faktori za koje firma ne može da bude kriva, takođe su odigrali svoju ulogu. Jedna od njih su nesigurnosti oko "Bregzita". U vezi sa tim treba pomenuti i pad funte.

Javna sredstva uložena u "Tomas Kuk" dala bi vremena kompaniji da se prilagodi novim okolnostima i zaštiti radna mesta. Sada će britanska vlada morati da uloži oko 600 miliona funti za povratak oko 150.000 britanskih turista širom sveta i plaćanje njihovog smeštaja. Ovim troškovima treba dodati i socijalni program za oko 9.000 radnika koji su izgubili posao, kao i doprinose za Nacionalno osiguranje, tako da odluka da se ne uloži 150 miliona funti nema smisla.

To je tako ako stvari posmatramo logično. Ako, pak, shvatimo da cilj britanske vlade ovih dana nije da pomogne građanima, to ima smisla, zaključuje britanski kolumnista.

https://www.b92.net/biz/vesti/svet.php?yyyy=2019&mm=09&dd=23&nav_id=1595013

Ludilo neoliberalnog kapitalizma

Nemaju 150 miliona funti da uloze u spas kompanije sa 21.000 zaposlenih koja je nekada bila u drzavnom vlasnistvu, ali imaju 600 miliona funti da izdvoje za 150.000 britanskih turista za povratak u Britaniju kojima su propali i otkazani letovi preko Tomas Kuka.

Nemaju 150 miliona funti za spas 21.000 radnih mesta, a imaju milijarde za rat protiv Irana....

Nemaju 150 miliona funti za spas 21.000 radnih mesta radnika Tomasa Kuka a imaju desetne i stotine milijardi za spas propalih banaka u privatnom vlasnistvu.

WAR PIGS

Zato što ako sad izvuku furmu iz balege tražiće to opet i ne samo oni već i druge firme isto onda će to izaći skuplje od 10 ratova. Biće kao kod nas sa državnim firmama koje decenijama sisaju pare a posluje sa gubitkom.

 

[Gilko Bilboa]

Ako je firma privatna, koji krasni ima drzava sa tim ili njom il vec kako ???

 

[Patata Caliente]

Britanija ima para za rat s Iranom, a nema da spase kompaniju Tomas Kuk i 21.000 zaposlenih

London -- Britanska vlada je odbila da izdvoji sredstva za spas istorijskog turoperatera "Tomas Kuk" i 21.000 radnih mesta.

Foto: Epa/WILL OLIVER

Istovremeno, britanska vlada odbija da isključi mogućnost (daleko skuplje) vojne intervencije u Iranu, piše ugledni britanski kolumnista Nil Klark.

Britanska vlada je u istom danu donela dve veoma različite odluke. Premijer Boris Džonson potpisao je smrtnu presudu najstarijem turoperateru na svetu, kompaniji "Tomas Kuk", odbivši da u njega uloži 150 miliona funti. Rekao je da bi to ulaganje stvorilo "moralni rizik" u slučaju da se i druge kompanije suoče sa finansijskim teškoćama.


Zatim je, leteći za Njujork na zasedanje Generalne skupštine UN, isti taj Boris Džonson odbio da odbaci mogućnost za britansku vojnu intervenciju na Iran, dovodeći je u vezu sa napadom na saudijska naftna postrojenja, za koji kaže da je "sa visokim stepenom verovatnoće" izveden upravo od Irana, piše Sputnjik.

"Jasno da ćemo, ako nas Saudijci ili Amerikanci budu zamolili, razmotriti način na koji bismo bili korisni", rekao je Džonson.

"Koliko bi koštala intervencija gospodine premijeru?", pita britanski kolumnista i sam odgovara da "možemo biti prilično sigurni da bi troškovi intervencije iznosili više od 150 miliona funti". Verovatno bi samo nekoliko dana intervencije koštali toliko, dodaje.

Prioriteti vlada u neokonzervativno/neoliberalno doba nikada jasnije nisu bili prikazani, tvrdi Klark.

Dugo posle Drugog svetskog rata zapadne vlade su, uopšteno govoreći, služile interesima građana i njihova potrošnja je to odražavala. Ali od osamdesetih godina pa nadalje, posebno od devedesetih, kada više nije bilo pretnje konkurentskim ekonomskim sistemom (komunizmom), oni su delovali protiv interesa većine ljudi. Potrošnja na stvari koje javnost želi, bilo da se radi o bibliotekama ili lokalnim službama, stomatološkim uslugama ili pravnoj pomoći, drastično je smanjena, a pritom se troši za "elitne" projekte, poput rata u Iraku ili operacija obaranja režima.

Ove dve izjave postavljaju Džonsona u novu perspektivu. Kada govorimo o "Tomasu Kuku", govorimo o običnim ljudima koji rezervišu paket aranžmane. Da je "Tomas Kuk" finansijska institucija koja je zapala u probleme, novac bi, naravno, bio na raspolaganju. Bilo bi nam rečeno da će se cela ekonomija srušiti bez intervencije vlade. Principi slobodnog tržišta bili bi ukinuti brže nego što neko može da izgovori "sabrana dela Miltona Fridmana". Ali, "Tomas Kuk" nije finansijska institucija.

Ono što je šokantno, ali ne i iznenađujuće, jeste to da su neke finansijske institucije koje su 2008. spašene intervencijom laburističke vlade, igrale ključnu ulogu u kolapsu "Tomasa Kuka", insistirajući na dodatnih 200 miliona funti za spasilački paket. Banke-poverioci, koje su spašene novcem britanskih poreskih obveznika, još jednom nisu uspele da podrže britanski biznis.

To takođe otkriva odnos Džonsonove vlade u odnosu na odnos jedne druge konzervativne vlade prema domaćoj ekonomiji. Kada je "Rols Rojs", još jedna britanska kompanija od koje zavisi na hiljade radnih mesta, zapao u teškoće početkom sedamdesetih, vlada konzervativnog premijera Teda Hita nacionalizovala je firmu. Kompanija je spašena, a fabrika automobila i vazduhoplovne fabrike i danas su snažne. U stvari, one su svetski lideri.

Da je Boris Džonson bio premijer 1971, verovatno bi pustio "Rols Rojs" da propadne.

Vredi istaći, zbog onih koji tvrde da je posedovanje javnog udela u turističkoj agenciji ludost, da je "Tomas Kuk" bio uspešna državna kompanija između 1948. i 1972. godine. Hit je imao pravo kada je nacionalizovao "Rols Rojs", ali je pogrešio kada je privatizovao "Tomas Kuk".

Niko ne osporava da je menadžment firme proteklih godina donosio loše odluke ili da je bilo potrebno izvršiti promene i uvesti radikalno nove marketinške strategije. Ali, spoljni faktori za koje firma ne može da bude kriva, takođe su odigrali svoju ulogu. Jedna od njih su nesigurnosti oko "Bregzita". U vezi sa tim treba pomenuti i pad funte.

Javna sredstva uložena u "Tomas Kuk" dala bi vremena kompaniji da se prilagodi novim okolnostima i zaštiti radna mesta. Sada će britanska vlada morati da uloži oko 600 miliona funti za povratak oko 150.000 britanskih turista širom sveta i plaćanje njihovog smeštaja. Ovim troškovima treba dodati i socijalni program za oko 9.000 radnika koji su izgubili posao, kao i doprinose za Nacionalno osiguranje, tako da odluka da se ne uloži 150 miliona funti nema smisla.

To je tako ako stvari posmatramo logično. Ako, pak, shvatimo da cilj britanske vlade ovih dana nije da pomogne građanima, to ima smisla, zaključuje britanski kolumnista.

https://www.b92.net/biz/vesti/svet.php?yyyy=2019&mm=09&dd=23&nav_id=1595013

Ludilo neoliberalnog kapitalizma

Nemaju 150 miliona funti da uloze u spas kompanije sa 21.000 zaposlenih koja je nekada bila u drzavnom vlasnistvu, ali imaju 600 miliona funti da izdvoje za 150.000 britanskih turista za povratak u Britaniju kojima su propali i otkazani letovi preko Tomas Kuka.

Nemaju 150 miliona funti za spas 21.000 radnih mesta, a imaju milijarde za rat protiv Irana....

Nemaju 150 miliona funti za spas 21.000 radnih mesta radnika Tomasa Kuka a imaju desetne i stotine milijardi za spas propalih banaka u privatnom vlasnistvu.

WAR PIGS

Firme koje nemaju buducnost, sposoban menadzment, resurse, idejne kapacitete ne treba spasavati.

To bi bilo ko socijalisticko samoupravljanje u kome "zivite do jaja" u raznim drzavnim firmama, a onda 2019e jos uvek placate kamate na dugove kredita upravo tih firmi.