Književnost Branko Miljković

  • Začetnik teme Začetnik teme Mika
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
1655026770262.png
 
Sluga Milutin

Poslednju svetlost slabosti prate i bilje…
Upotrebljiv samo u snu, svet nas vara!
Varnicom nežnom niz crno kovilje
Doživljen predeo obuze prevara.
Što je duboki nit leti nit tone.
Nit varkanjem varke bogojavno plane,
Da noć koja ih naizust zna trone
Potkupljivim srebrom mudrosti prerane.
Gorka pričest sluha u sebi vas krije,
Čemerni labudi izlišnosti britke.
Usamljenost je niskost. Gospo moja, bije
Svako u svom mraku izgubljene bitke.
A kad zid lobanja sve vreme opčini
Niko neće znati je l rano il kasno
za ljubav za put il smrt dok sunce jasno
Kuva odbeglu gorčinu u visini.
 
Pohvala vatri

Ona nema nikoga
osim sunca i mene.

Ona se ukazuje lutalici
ukazuje se lukavom
ukazuje se zaljubljenom

Ništa nije izgubljeno u vatri
samo je sažeto

Na krajevima vatre
predmeti koji ne svetle
niti se nečim drugim odlikuju
traju u tuđem vremenu

Ptica koja sama čini jato
iz nje izleće

Uzmite šaku svežeg pepela
ili bilo čega što je prošlo
i videćete da je to još uvek vatra
ili da to može biti

Branko Miljković
 
MORAVSKA ELEGIJA

Gledaj visoka ptica gorama vrhove mami.
Okružena nekim večito bludnim sjajem zru brda
uokolo.
dan će da me zaboravi, tajno dovršena u sebi
kaži se.
Kada prelazim iz jedne tišine u drugu pod
veliku senku sunca
je li to drveće na tvojim obalama okoštali
mlaz gorkoga soka,
vodoskoci koji se bude izvan moga sna?
Duž tebe kasnimo duž tebe smo izdani,
duž tebe u našem odlasku rastu omorike
prokazane vazduhom kolebljivih ždralova.
To dole je li mržnja? Ili ja koji svojim
poreklom
učestvujem u svim prizorima?
Ah, kakva užasna svetlost
probuđena prvi put nad sklopljenim očima.
Eto to je ono što se naziva
pesnikom: biti licem u lice svetu
preko puta pustinje i neke zvezde naopake
i videti sve gde drugi vide samo noć.
Vezo fina između pepela i oka i kamena čarolije
ne prepirem se
sa sličnostima, ali jedan je vaj,
i nema druge smrti osim smrti.
To svemiri se začinju u mojoj nesvesti
u raskoraku čiji je odjek ovo videlo
sa izmišljenim vremenom i suncem
pola u zemlji pola na nebu
O pesnici svuda i uvek
okrenuti licem prema prividu
sa zvezdom umesto iščupanog srca pred
nepojatnim.
kada je pred nama samo jedan dan, nepomešan,
kao cvet koji se u snu našem budi.

Branko Miljković
 
PESNIK

On poznaje sve puteve i vetrove,
vetrove i njihove vrtove,
vrtove u kojima rastu reči
i puteve od reči do nade.

Odnese ga put niz svet,
odnese ga đavo među reči,
da se udvara svojoj vlastitoj senci,
da peva u lažnom vrtu:

trice i kučinu svoje čarobne mesečine,
pseću ružu i svoju gadljivost,
da oslepljuje predeo izvađen iz tuđeg oka,
da vrati noć u ime nežnosti.

Branko Miljković
 
JEDAN MALENI CVET (PESMA O CVETU)

Jedan maleni cvet
jos ni progovorio nije
a već je znao sve tajne Sunca
i sve što zemlja krije.

Jedan maleni cvet
još nije ni prohodo
a već je umeo sam da se hrani
svetlošću, vazduhom i vodom.

Jedan maleni cvet
na zna da čita i piše,
al’ zna šta je život, šta je svet,
i miriše, miriše.

Branko Miljković
 
LJUBAV U SEPTEMBRU

Noć se zvezda u zeni…
Mesec pase nad rekom
tamu. Nežnost u meni
hteo bih dati nekom.

Vru želje ko mlada vina.
Ljubav krv nežno talasa…
Sanja kraj mene tišina
draganje njenoga glasa.

Hteo bih pogled joj zelen
ko bojen vedrinom dalekom.
Mesec srebrni jelen
pase tamu nad rekom.

Branko Miljković
 
FRULA

Groznice nežne poremećenog cveta
Slutiš. Gle, bilju klanjaš se opet.
Tragom pjanog juga i iščezlog leta
Požuri, opevaj pre praznika svet.
Ponovi an zbog nezahvalnog tela
Što suncu uzvraća senkom i pesmu kvari.
Vrati čoveku usamljenom pticu:
Pod praznim nebom plaču sokolari.
Dozovi utve s gora u predanje.
Sastavi čula pesmom da ne venu
U noći tela. Nek bude sve manje
Vidljivog da ostvariš uspomenu.
Prazniš mi koleno i uzimaš srce
Žuri, krug opevaj, nesreću prevari
Smederevo otvori, ptici se dodvori
Pod praznim nebom plaču sokolari.

Branko Miljković
 
NOĆ JAČA OD SVETA

O, koje li je vreme u kosmosu
Sazdan od zvezda rujni ponor cveta
Prevazilaziš se maglom preko sveta
Nema uspavanke za srditu joj rosu

Jača od sveta noć tajnih prepleta
Očara prazninu zaspalog tela što se osu
Zvezdama kad san ti sadi u potiljku lozu
I ptice sleću u kamen sa dleta

Nek župlja senka nestanak tela slavi
Jedno je vreme u srcu drugo u glavi
Bujnu nevidljivost sa svih strana čuje

Mi znamo da je od prošlosti veće
Sve čega nema i što biti neće
I da svet ovaj prazno odjekuje.

Branko Miljković
 
SUDBINA PESNIKA

Sada je to još uvek opasnost koja peva
Plamen koji prozirnost proglašava za
prijateljstvo
Muzikalnije ptice umaknu sudbini
Ali umaknu i rečima

Reči greše pesma se stvara
Drugačije niko nije postao pesnik
Svet s deli na one koji su zapevali
I one koji su ostali robovi

Ali dolazi dan velikog oslobođenja
Pesme će se otvoriti ko tamnice
Pesnici će biti uništeni
Pesme će biti prilagođene

Kad narod otkrije tajnu kako se postaje velik
Trgovi će ostati bez spomenika
Nekad samo pesnicama dostupne tajne
Biće proglašene svojinom naroda

Branko Miljković
 
PRVO PEVANJE

Obreh se u nekoj mračnoj šumi
DANTE

To je bila šuma koja je pojela nebo
šuma iz koje kad izađoh videh
da nisam izašao da su me zveri pojele
i znah da će biti gorko da pričam
o tome šta sam video i nisam
video kad uđoh u njen mrak i ne izađoh
iz te šume što je zelenim čeljustima
pojela svoje staze i izgubila se u sebi
postoji jedna topla obala breg zelenila i jedna
Beatriča
ali su tri čeljusti tri makaze i tri noža
da voleo bih povratak
išao sam ispred sebe po isplakanom
putu i pesak je ujedao za stopala
ko staklo i videh pse koji su grizli zemlju
videh grešnike kako ih vitla zli vetar
nebo što laje i kišu prokletstva tešku
i večitu
videh slepe vode Stiksa i blato mržnje
videh grad u plamenu i žene čije su ruke zmije
videh zid plača bez zvezda
i čuh reči bola u vrtlogu
onih koji su postali drvo ili kamen
i ne mogu se smrti nadati
onih jadnih koji se nikada nisu rodili
videh videh videh i čuh i zaplakah
svirala od zemlje od šume
od krvi
dozivala drugu obalu
na kobnom žalu stajo narod i plako
o jao jao vama duše uklete
s balsamovanim rukama i usnama od krvi
videh videh videh čuh i padoh mrtav
o Aheronte Aheronte
sve strane sveta stiču se na tvojim obalama.

Branko Miljković
 
POČETAK TRAGANJA ZA BIĆEM

Lepi moj dane s dušom elegije
Kad od Bića senka biva predelima
Lutam u suzama strah me obuzima
Zvezdani uticaj nada mnom – ko da ih suzbije (!)

Neizdvojen pojavom još niko nije otkrio sebe, svete, u tvojim prizorima
Vrati mi dan ako ga negde još ima
Zemljo ponovo nepoznata kad u lobanji legu se
zmije.

Poređane glave u zaboravljenom vremenu
Sa uzaludnim mislima i poslednjim rečima
Slute svoj lik u mutnome kamenu.

Tražim te u vetru ako te još ima
Izgovorena reči za svetove pale
Tražim početak sjaj i sate stale.

Branko Miljković
 
"Bez nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći.
Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja.
Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri.
To je samo ona znala. A nije znala da zna."

Branko Miljković
 
Nina:
"Bez nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći.
Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja.
Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri.
To je samo ona znala. A nije znala da zna."

Branko Miljković
Kliknite za proširenje...
...pismo,
P.Dzadzicu ...
a, mogli su da ga ne "posalju "
u Zagreb...
 
"Ali jednoga dana tamo gde je bilo srce stajaće sunce, i neće biti u ljudskom govoru takvih reči kojih će se pesma odreći, poeziju će svi pisati,
istina će prisustvovati u svim rečima na mestima gde je pesma najlepša, onaj koji je prvi zapevao povući će se prepuštajući pesmu drugima..."

Branko Miljkovic
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top