МЛИН ПОТОЧАР
Има тако по нашим потпланинским селима тајновитих мјеста око којих се плету разноразне приче, обично пуне страве, везане за ноћ, смрт, нечисте силе и губљење душе. Поред гробаља, цркава и џамија, то су обично штокакве јаруге, кланци, провалије и раскршћа гдје обноћ воли засјести докони ђаво, или какав његов рођак и помагач, па чудо начинити с касним пролазником, сељаком, особито с грешном женском чељади, која су и без раскршћа увијек близу некаквом страданију и белају.
Таквих се мјеста човјек сјећа с првим сумраком: а заборавља их с пијевцем зорњаком, који гласно најављује крај свакој чаролији:
— Готово је, а сад на посао, ваља и јутрос љеба јести.
Некако по страни од тих сумрачних бестрагија, сасвим издвојени, стоје сеоски млинови поточари. Јесу у забити, укривени, приче се око њих плету, па ипак ...ипак никакав освит, макар како јасан, не скида прозрачне трепетљике тајанствености које играју око распричана млинчића. Он само брише таму и страх, и оставља бајку да живи, дрвену, брауњаву, пуну лупе и пљускања. Не помаже ту ни пијецао, једва га чујеш, па умјесто да најави крај уклетој ноћној хуци, он јој само надода звучну јутарњу лепезу и претвори је у добро знано брујање марљива поточара који неуморно сије брашно и још сањива пролазника, ранораниоца, са смијешком враћа на затрављене стазе дјетињства.
Па још ако је тај случајни намјерник неки кићени писменко (један од старијих, аустријских, који зна латиницу, или можда помлађи, иза деветсто осамнаесте, који штије и ћирилицу), онда, богме, дотични има штогодарце и да прочита на брвнима млина. Докле год досеже вриједна рука љетописца-млинописца, ту ти је угљеном записано ко све „тимари“ кобилу или козу (магарица у нас нема!), па ко је гдје пољубио мачку и кују, па шта је тај и тај појео. Поред тих недоличних работа, објелодани се и покоја љубавна тајна између каквог пријашина и неке жене, па се приљежном чтецу и брк насмије, а не мора баш послије сваког записа пљуцкати у страну и псовати оца непознатом калем-ефендији.
Нађе се ту понешто и за неписмена човјека (а таквих је већина), нацртано невјештом руком неког његовог буразера, истог таквог неписменка. Ту ћеш видјети човјека главоњу с раширеним рукама као да баш тебе чека у загрљај, па четвероного живинче (коњче ли је, пашче ли је, канда није зец?!), па једнога који јаше, безбели на парипу. Има ту насликаних и безобразних предмета, грдно увећаних дарежљивом руком
каквог маштовитог чобанина, па зато понека неискусна и стидљива младица, све у пролазу, закреће главу и забезекнуто шишти:
— Помози, боже и света Петко! Јуф, гром га убио!
Па онда је око сваког млина згуснут неки врбик, алуга и расперјане раките, а у близини је и какав шумарак, обично љескар, па све то наводи на саблажњиве мисли чак и усред бијела бјелцата дана. Џабе се ти отимаш напасти кад млин без престанка бруји и зузуће, па све изазива и буди ону скривену бубу у теби, тер и она почиње да зуји, проклетница једна, лоповска Зука Зукић:
— Зу-зу-зу-зу, Миља сама код говеда ...човјек јој у војсци, а свекар на косидби ...Зу-зу-зуц, да зађем одовуд, од потока, па уз кукурузе, а?
Па куд све, туд и то: од сваке куће има нека стаза или путељак право према млину. Сваком ваља у мељаву, а шта ти можеш томе што ће и ђаво тај исти пут употријебити и за своју душегубну работу, враг му гњате пребио!
Ето, по томе су се млинови издвајали од осталих необичних мјеста у нашем крају. Богомоље, гробља, јаруге и раскршћа преко дана су били пусти и увредљиво обични, особито за онога који се неком згодом тамо намро страха. Они су одисали хладноћом и тугом напуштености, мирухом шушња и невена, док је млин тек са даном откривао ону своју ведру животну страну, а ипак остајао на свој начин зачаран и несвакодневан. Шта ли си само, чак и у жежено подне, могао видјети и наслутити у распрштаној магличастој омаји око млинског точка с вјечито присутном шаром дуге!
Поштетљиве мушкарце у нашем крају још одавна су уобичајили називати „млинарима“. Почело се то множити послије првог свјетског рата. Стигла братија с разних фронтова, попуцале све стеге и везе, окренуо свијет у „шверц“, па се нашло и пригодно име за ту радњу и за такве посленике.
Чим види каквог докоњака да се нешто често мота око сеоских извора, живица, потока, млинова или сличних укривених закутака, неко ће ти га већ смјешљиво приупитати:
— Млинариш ли, а?
— Може ли код ове да се самеље? — пита пајдаш буразера (бивши Швабин солдат српског добровољца, солунца) и показује му позадружну снашу, праву бикуљу, а овај му спремно одговара:
— Може, брацо, али ваља ти чекати ред. И ово је поредовнички млин.
Све ове новотарије мој дјед Раде, као и обично, није ни примјећивао, нит су оне упадале у његов једноставан и сваком отворен живот. За свако „свјетско“ чудо и покор он је сазнавао посљедњи, прекасно, кад то више ни за ког није било ни необично ни саблажњиво, а њему се тек ваљало прилагођавати.
Испадао је тако бијела врана која диже грају у недоба, бескорисно, да му се свак смије и чуди.
Млин је, на примјер, за дједа одувијек био као неко мало светилиште до кога ваља, овда-онда, отпјешачити да се из његових дарежљивих руку прими брашно за „хљеб наш насушни дажд нам днес“. Тај добродушни сиједи старчић — чаробњак који живује у врбику понад воде, увијек будан — спреман је у свако доба да саслуша свачију муку. Можеш му се повјерити отворено и без зазора, као најрођенијем.
Кад је умрла дједова баба, Милица, потиштени старац дуже времена налазио је себи разне послове све негдје подаље од куће, да је људима с очију. Крио је, у ствари, своју тугу, а већ на страну то што је мало и присрамотно да озбиљан човјек жали за женом. Та бар тога купуса има на избор, нуде ти га са свих страна.
Баш у те чемерне дане дјед се највише насамотавао код нашег поредовничког млина.
Сједи он тако на тврдој осунчаној ледини наспрам обијељена поточара, уздахне, а уздах се не чује, истог трена слије се с марљивим веселичастим зујањем жрвња и разиграна точка.
Е, мој драги, тако ти је то. Била је покојница, право да се каже, свакаква, то ја најбоље знам. И попити је вољела, бог јој душу простио, једном тако умало није кућу запалила. Па опет ми је жао, то само теби кажем. Жао добога.
И опет уздах који ни сам дјед не чује нити га је чак и свјестан. Све је упила и однијела неуморна хука. Тјеши га млинчић како најбоље зна и може: одузима тузи глас, ућуткава је и заглушује.
— Послушај ти, старино, мене, ја ћу теби казати ...
И тако из дана у дан: дједове жалбе све су краће и безгласније, док се најзад не сведу само на мрмљања и потврдно климање главом. Прима старац утјеху и мири се са животом, с тугом, са својом самоћом.
Тога оскудног и никаквог прољећа, дједов рођак, „брат Сава“, пронесе по селу ону неслану причу како је брат Раде фантазирао, па се код млина, све насједећке, прибогу као Турчин, поваздан моли богу и метанише.
— Рђак један — корио га је дјед изболованим гласом — шта он зна шта је своја мука. Предомишљао се драги бог би л начинио говече ил чељаде, па тако испао брат Сава.
Из тих дана потиче и она сличица, цртеж нашег млина, коју је начинио брадати сликар скитница и поклонио дједу. Дуго је стајала у старчевој соби, објешена поред прозорчића, у сјенци, да се случајно не би посумњало да је нека икона. Ипак је брат Сава на њој упорно видио насликану само цркву и узалудно је било доказивати да је то млин. Откуд се млин може насликати?
наставак следи...
