Божићна побуна 1919., црногорски зеленаши и дешавања у Црној Гори 1918-1929.

B

Brđanin

Veoma poznat
Poruka
13.241
Постоји једна темa посвећена овом догађају на форуму, међутим, она је одавно замрла, а задње поруке су написане давне 2008. године. Стога сам одлучио да је поново покренем.

С обзиром ма то да је овај период један од најконтраверзнијих у црногорској историји, вриједи га темељно сагледати.


Да бисмо могли да се бавимо поменутим периодом, морамо погледати и изанализирати догађаје који су му претходили.
Постоји више тумачења тих догађаја, ја ћу пренијети 2 преовлађујућа тумачења.
Тумачење црногорских суверениста:
- Након Мајског преврата, на пријесто долази династија Карађорђевић, а тајна организација Црна рука почиње да хара Србијом, а ускоро ће се поново вратити Никола Пашић на мјесто српског премијера. Тада почиње организована урота велико-српских кругова против Црне Горе, са циљем њеног политичког покоравања и утапања у Србију. Већ поменути кругови користе Николину добру вољу, проглашавање устава 1905. и почетак парламентаризма да почну са дјеловањем. Они потплаћују црногорске личности, хушкају омладину која студира у Београду и формирају Народну партију 1907. Преко шаке идеолошки исправних омладинаца покушавају убити књаза Николу 1907. и 1909., све вријеме глумећи добре односе са Црном Гором. Никола се успешно супротставио тим нападима, али долази Први свјетски рат. Тада Србија заједно са Русијом убацује у Врховни штаб генерала Божу Јанковића и пуковника Петра Пешића, који све вријеме рата опструирају црногорску војску, а самим тим и државу Црну Гору. То доводи до војничког слома Црне Горе, а Петар Пешић задовољно одлази, након што је обавио мисију. Ту се напади на Црну Гору не заустављају, већ они трају и у егзилу. Српска влада и Андрија Радовић константо ратују преко пропаганде са Николом њиховом владом по Европу. У том пропагандом рату побеђују ови први, који са савезницима реокупирају Црну Гору, не поштујући њен интегритет. Тада се Црна Гора, преко марионетске Подгоричке скупштине утапа у Србију, а храбри народ се диже на устанак одбијајућу то да прихвати.
Тумачење српских интегралиста:
- Апсолутистички краљ Никола, суочен са чињеницом да је једини апсолутистички владар у Европу, као и да је Црна Гора једина европска држава без устава, одлучује да прогласи октроисани уставчић Никољдана 1905. и да почне са игром званом ,, парламентаризам". Тада почиње да се јавља систематска опозициона дјелатност, иако је постојала у неразвијеном облику у прије. Јавља се Народни клуб, па Народна Странка (https://www.scribd.com/document/188...-Knjazevini-u-Kraljevini-Crnoj-Gori-1906-1918), која је окупила скоро сву слободномислећу интелектуални елиту и привукла симпатије већини незадовољног народа Црне Горе. То се Николи наручито не свиђа, те опструира двије народњачке владе, терајући их на оставку, да би након оставке Андрије Радовића 1907. довео на мјесто премијера Лазара Томановића и отпочео терор над Народном странком. Он спроводи до тада невиђено насиље, и де факто забрањује њен рад. Група претеклих опозиционара наставља њен рад у инострану, стога Никола организује два монтирана процеса како би их додатно дискредитовао. Након Балканских ратова и масовне погибије код Скадра, као и незадовољства због лоших односа с братском Србијом и увођења пасошке контроле на њиховој граници, Никола бива принуђен да дозволи рад Народној странци. На изборима 1913. ( по грегоријанском 1914.) Народна странка бива поново најјача и склапа коалицију са Мијушковић-Јабучком грипом, формирајући владу са циљем да се спроведе федерално уједињење са Србијом.
Долази до избијања Првог свјетског рата. Краљ Никола, иако не желећи да се уврсти на страну Србије бива приморан то да учини, како народним расположењем (https://www.in4s.net/krivci-nasih-poraza/), тако и неким другим факторима (
). С обзиром на недостатак образованих официра и чињеницом да је Јанко Вукотић истовремено министар војни, премијер, начелник Врховне команде и командант највећег, Херцеговачког одреда, бивају принуђени да прихвате генерала Јанковића и Пешића за начелнике команде. О односима Николе и њих је писано у чланку који сам приложио, под називом ,, Кривци наших пораза ".
Због Николе себичности, жеље за влашћу, неспособности као и сарадње са Аустро-угарима долази до војничког слома Црне Горе и њене капитулације. Савезнице у суштини не признају Црни Гору као равноправну савезницу. Врховни ратни савет савезничких војски одлучио је, на јесен 1918. године у Версају, да у ослобађању Црне Горе учествују мешовите савезничке трупе састављене од француских, италијанских, српских, америчких и енглеских јединица. Ове трупе су стављене под команду француског генерала Франше Д’Eпереа, главнокомандујућег Источне армије чланица Антанте. На ослобођеној територији се одржавају најслободнији избори икада у Црној Гори на којима се бирају посланици за Велику скупштину спрског народа у Црној Гори. Та скупштина доноси легитимну одлуку и уједињује се са Србијом. Тада се млађи официри, Николини чиновници, политичке личности, необавјештени личности и народ заведен се диже и организује неуспјелу побуну.

Надам се да ће тема да заживи и извињавам се како на граматичким, тако и на стилским грешкама, јер куцам на телефону.
 
Jedan od glavnih argumenata crnogorskih suverenista je taj što nije tadašnja crnogorska skupština proglasila ujedinjenje.

U tom sazivu crnogorske skupštine bilo je 75 poslanika.
Od tih 75 poslanika, bilo je 13 virilnih poslanika.
To su:
Mitropolit crnogorski - Mitrofan ban
Muftija crnogorski - Murteza Karađuzović
Nadbiskup Barski - Nikola Dobreičić
Marko Đukanović
Andrija Radović
Jovan Plamenac
Ivo Đurović
Pavle Vujisić
Živko Dragović
Lazar Tomanović
Filip Jergović
Mašan Božović
Niko Pejanović

Od ostalih 62 poslanika, situacija je sledeća:
25 su bili klubaši
12 neutralni poslanici
17 Mijušković-Jabučka grupa
6 Pravaši
2 Omladinci ( ekipa Marka Dakovića)

To je bio odnos među klubovima prilikom formiranja Prve vlade Janka Vukotića, a odnos se mijenjao. Poslanici su nastupali samostalno na listama, pa su se tek kasnije priključivali određenim klubovima. Tako da se, kako je rat odmicao, veliki broj neutralnih poslanika zbližio sa Narodnjacima.

Od 13 virilnih poslanika, samo su njih dvojica zvanično odbila odluke Podgoričke skupštine, Marko Đukanović i Jovan Plamenac. Ivo Đurović nije bio živ tada. Od ostalih 10, njih 8 je sigurno podržalo ujedinjenje. Niko Pejanović i Pavle Vujisić su bili vatrene pristalice ujedinjenja, a Mašan Božović je čak ubijen od komita. Za Mitrofana nije potrebno pričati, a i Muftija Karađuzović je podržao ujedinjenje. Živko Dragović je bio poslanik na Podgoričkoj skupštini. Za Nikolu Dobreičića piše sledeće na Vikipediji:
Био је 1918. године поборник идеје уједињења Црне Горе и Србије и признао, подржао и поздравио у име римокатоличке заједнице одлуку Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори која је збацила владајући династију Петровића и прогласила безусловно уједињење са Србијом са династијом Карађорђевића. Наредне године службено је у име Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца ишао до Свете столице, од које је успјешно задобио признање новостворене државе, а протестна нота црногорске владе у егзилу у Француској под вођством збаченога краља Николе није имала ефекта.
Za Filipa Jergovića, nekadašnjeg ministra finansija, Filipa Jergovića, sam se pomučio da nađem, ali nisam ništa. Ne znam ni da li je živ bio.
Znači od njih 13 virilnih, iliti poslanika po položaju, za koje se očekuje da će biti najbliži kralju Nikoli, 9 je bilo za odluke Podgoričke skupštine, samo 2 protiv.
Od 27 Narodnjaka i omladinaša, svi bi glasali za ujedinjenje. Tada su i Gavro Vuković i Mihailo Ivanović bili za ujedinjenje, a Mihailo je bio i poslanik u Podgoričkoj skupštini, kao i član Privremenog odbora.
Od 6 pravaša, za dvojicu sigurno znam da su podržala ujedinjenje. U pitanju su Sekula Drljević i Savo Dragović. Savo je bio i poslanik PG skupštine.
I predsjednik Skupštine, Mijuškovićevac, Milo Dožić je podržao ujedinjene.
I dvojica neutralnih poslanika, Petar Plemenac i Simo Marić su podržali ujedinjenje.
Znači zasigurno većina.

Bilo je još preminulih poslanika, poput Labuda Gojnića, koji je bio i Mijuškovićevcima.

Razloga zbog kojih nije sazvana skupština je više.
1) Htjelo se raskinuti nstitucija stare države. Čak je bilo i razmatrano sazivanje aktuelne skupštine, kojoj je takođe prošao rok, jer je prošlo više od 4 godina od njenog odabira.
2) Bilo je teško okupiti sve ljude, koji su bili razbacani po Evropi, a neki i mrtvi.
3) U njoj nisu bili predstavnici iz teritorija oslobođenih poslije 1912.
 
Brđanin:
Jedan od glavnih argumenata crnogorskih suverenista je taj što nije tadašnja crnogorska skupština proglasila ujedinjenje.

U tom sazivu crnogorske skupštine bilo je 75 poslanika.
Od tih 75 poslanika, bilo je 13 virilnih poslanika.
To su:
Mitropolit crnogorski - Mitrofan ban
Muftija crnogorski - Murteza Karađuzović
Nadbiskup Barski - Nikola Dobreičić
Marko Đukanović
Andrija Radović
Jovan Plamenac
Ivo Đurović
Pavle Vujisić
Živko Dragović
Lazar Tomanović
Filip Jergović
Mašan Božović
Niko Pejanović

Od ostalih 62 poslanika, situacija je sledeća:
25 su bili klubaši
12 neutralni poslanici
17 Mijušković-Jabučka grupa
6 Pravaši
2 Omladinci ( ekipa Marka Dakovića)

To je bio odnos među klubovima prilikom formiranja Prve vlade Janka Vukotića, a odnos se mijenjao. Poslanici su nastupali samostalno na listama, pa su se tek kasnije priključivali određenim klubovima. Tako da se, kako je rat odmicao, veliki broj neutralnih poslanika zbližio sa Narodnjacima.

Od 13 virilnih poslanika, samo su njih dvojica zvanično odbila odluke Podgoričke skupštine, Marko Đukanović i Jovan Plamenac. Ivo Đurović nije bio živ tada. Od ostalih 10, njih 8 je sigurno podržalo ujedinjenje. Niko Pejanović i Pavle Vujisić su bili vatrene pristalice ujedinjenja, a Mašan Božović je čak ubijen od komita. Za Mitrofana nije potrebno pričati, a i Muftija Karađuzović je podržao ujedinjenje. Živko Dragović je bio poslanik na Podgoričkoj skupštini. Za Nikolu Dobreičića piše sledeće na Vikipediji:
Био је 1918. године поборник идеје уједињења Црне Горе и Србије и признао, подржао и поздравио у име римокатоличке заједнице одлуку Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори која је збацила владајући династију Петровића и прогласила безусловно уједињење са Србијом са династијом Карађорђевића. Наредне године службено је у име Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца ишао до Свете столице, од које је успјешно задобио признање новостворене државе, а протестна нота црногорске владе у егзилу у Француској под вођством збаченога краља Николе није имала ефекта.
Za Filipa Jergovića, nekadašnjeg ministra finansija, Filipa Jergovića, sam se pomučio da nađem, ali nisam ništa. Ne znam ni da li je živ bio.
Znači od njih 13 virilnih, iliti poslanika po položaju, za koje se očekuje da će biti najbliži kralju Nikoli, 9 je bilo za odluke Podgoričke skupštine, samo 2 protiv.
Od 27 Narodnjaka i omladinaša, svi bi glasali za ujedinjenje. Tada su i Gavro Vuković i Mihailo Ivanović bili za ujedinjenje, a Mihailo je bio i poslanik u Podgoričkoj skupštini, kao i član Privremenog odbora.
Od 6 pravaša, za dvojicu sigurno znam da su podržala ujedinjenje. U pitanju su Sekula Drljević i Savo Dragović. Savo je bio i poslanik PG skupštine.
I predsjednik Skupštine, Mijuškovićevac, Milo Dožić je podržao ujedinjene.
I dvojica neutralnih poslanika, Petar Plemenac i Simo Marić su podržali ujedinjenje.
Znači zasigurno većina.

Bilo je još preminulih poslanika, poput Labuda Gojnića, koji je bio i Mijuškovićevcima.

Razloga zbog kojih nije sazvana skupština je više.
1) Htjelo se raskinuti nstitucija stare države. Čak je bilo i razmatrano sazivanje aktuelne skupštine, kojoj je takođe prošao rok, jer je prošlo više od 4 godina od njenog odabira.
2) Bilo je teško okupiti sve ljude, koji su bili razbacani po Evropi, a neki i mrtvi.
3) U njoj nisu bili predstavnici iz teritorija oslobođenih poslije 1912.
Kliknite za proširenje...
Takođe, i da se sastala ta skupština, i da je napravila takve odluke, i dalje bi bila nelegalna. Jer kralj Nikola mora da potpiše sve odluke skupštine, da bi one mogle da se sprovedu.
 
Brđanin:
Jedan od glavnih argumenata crnogorskih suverenista je taj što nije tadašnja crnogorska skupština proglasila ujedinjenje.

U tom sazivu crnogorske skupštine bilo je 75 poslanika.
Od tih 75 poslanika, bilo je 13 virilnih poslanika.
To su:
Mitropolit crnogorski - Mitrofan ban
Muftija crnogorski - Murteza Karađuzović
Nadbiskup Barski - Nikola Dobreičić
Marko Đukanović
Andrija Radović
Jovan Plamenac
Ivo Đurović
Pavle Vujisić
Živko Dragović
Lazar Tomanović
Filip Jergović
Mašan Božović
Niko Pejanović

Od ostalih 62 poslanika, situacija je sledeća:
25 su bili klubaši
12 neutralni poslanici
17 Mijušković-Jabučka grupa
6 Pravaši
2 Omladinci ( ekipa Marka Dakovića)

To je bio odnos među klubovima prilikom formiranja Prve vlade Janka Vukotića, a odnos se mijenjao. Poslanici su nastupali samostalno na listama, pa su se tek kasnije priključivali određenim klubovima. Tako da se, kako je rat odmicao, veliki broj neutralnih poslanika zbližio sa Narodnjacima.

Od 13 virilnih poslanika, samo su njih dvojica zvanično odbila odluke Podgoričke skupštine, Marko Đukanović i Jovan Plamenac. Ivo Đurović nije bio živ tada. Od ostalih 10, njih 8 je sigurno podržalo ujedinjenje. Niko Pejanović i Pavle Vujisić su bili vatrene pristalice ujedinjenja, a Mašan Božović je čak ubijen od komita. Za Mitrofana nije potrebno pričati, a i Muftija Karađuzović je podržao ujedinjenje. Živko Dragović je bio poslanik na Podgoričkoj skupštini. Za Nikolu Dobreičića piše sledeće na Vikipediji:
Био је 1918. године поборник идеје уједињења Црне Горе и Србије и признао, подржао и поздравио у име римокатоличке заједнице одлуку Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори која је збацила владајући династију Петровића и прогласила безусловно уједињење са Србијом са династијом Карађорђевића. Наредне године службено је у име Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца ишао до Свете столице, од које је успјешно задобио признање новостворене државе, а протестна нота црногорске владе у егзилу у Француској под вођством збаченога краља Николе није имала ефекта.
Za Filipa Jergovića, nekadašnjeg ministra finansija, Filipa Jergovića, sam se pomučio da nađem, ali nisam ništa. Ne znam ni da li je živ bio.
Znači od njih 13 virilnih, iliti poslanika po položaju, za koje se očekuje da će biti najbliži kralju Nikoli, 9 je bilo za odluke Podgoričke skupštine, samo 2 protiv.
Od 27 Narodnjaka i omladinaša, svi bi glasali za ujedinjenje. Tada su i Gavro Vuković i Mihailo Ivanović bili za ujedinjenje, a Mihailo je bio i poslanik u Podgoričkoj skupštini, kao i član Privremenog odbora.
Od 6 pravaša, za dvojicu sigurno znam da su podržala ujedinjenje. U pitanju su Sekula Drljević i Savo Dragović. Savo je bio i poslanik PG skupštine.
I predsjednik Skupštine, Mijuškovićevac, Milo Dožić je podržao ujedinjene.
I dvojica neutralnih poslanika, Petar Plemenac i Simo Marić su podržali ujedinjenje.
Znači zasigurno većina.

Bilo je još preminulih poslanika, poput Labuda Gojnića, koji je bio i Mijuškovićevcima.

Razloga zbog kojih nije sazvana skupština je više.
1) Htjelo se raskinuti nstitucija stare države. Čak je bilo i razmatrano sazivanje aktuelne skupštine, kojoj je takođe prošao rok, jer je prošlo više od 4 godina od njenog odabira.
2) Bilo je teško okupiti sve ljude, koji su bili razbacani po Evropi, a neki i mrtvi.
3) U njoj nisu bili predstavnici iz teritorija oslobođenih poslije 1912.
Kliknite za proširenje...
Iz ovoga se vidi da bi zasigurno većina glasala za odluke Podgoričke skupštine.
 
IMG_20221102_000107.jpg

IMG_20221102_000140.jpg

IMG_20221102_000147.jpg

Evo šta Mile Kordić piše o dešavanjima u Rovcima.
Danas se puno priča o čuvenoj Rovačkoj republici, a realnost tamo je poptuno drugačija.

Ono što je glavno jeste da nema Milinka Vlahovića, rovački plemenskih kapetana, kao ni oficira Rovačkog bataljona u pobuni.

Evo jednog teksta Vukića Ilinčića o tome događaju:
https://old.dan.co.me/nivo=3&rubrika=Feljton&clanak=605476&datum=2017-07-04
Ako zanemarimo činjenicu da je pominješao Ibra Bulatovića sa Ivanom ( to su dvije različite ličnosti) može se reći da je tekst dobar.

Najkontraverzniji dio je ubijanje žandara u Rovcima 1920. kao i zločini nad Rovčanima.
Ovo je odlomak sa suđenja:
Никола Ђилас је био командир жандармерије у Колашину послије ослобођења 1918. године. По његовом наређењу у априлу 1920. године, послата је жандармерија у Ровца да гони одметнике. Том приликом дошло је до крвавог догађаја, нападнута је жандармеријска патрола у близини села Границе и том приликом убијено је седам жандара, а осам их је било рањено пушчаним метцима. Жандаре је предводио капетан Милисав Томић, који је био том приликом заробљен од стране Ровчана и на суђењу је био главни свједок. У исказу наводи: „Другог априла 1920. године био сам на служби као жандармеријски водник у Колашину. Тога дана позвао ме је мајор Никола Ђилас и наредио ми да са двадесетак жандара пођем у Ровца да гоним одметнике, јер се сазнало да су се одметници склонили из Никшића у Ровца. Мајор Ђилас казао ми је да одметника може бити највише десет. Ја сам му примијетио да ће се Ровчани бунити када виде жандармеријску патролу, али ми је он рекао да су Ровчани на нашој страни. Пошао сам са жандармима у Морачу, гдје сам се састао са тадашњим потпоручником Новицом Перовићем, који је исто добио наређење да пође са жандармима у потјеру. Тако смо саставили патролу од 30 жандарма. Срески начелник у Морачи наредио нам је да ноћу пођемо у Ровца и да за овај наш пут не смије нико знати.”
У изјави коју је Ђилас дао пред Окружним судом у Колашину се наводи: „У Ровцима је послије уједињења било највише незадовољних са постојећим стањем. Ја сам тамо одлазио код њих и пријетио да ће их ђаво однијети, ако наставе да воде такву политику. Организовао сам омладину и они су ми тада рекли да су за јединство. Од тог доба Ровчани су били мирни грађани.” На ову Николину изјави оптужени Божо Булатовић је добацио г. Ђиласу: „Говори истину мајоре! Ти добро знаш да си као власт у друштву полицијских писара долазио до нас. Дошли сте код нас да као преговарач начините са нама уговор о миру. Ми смо тада теби и осталим главарима износили наше гледиште да се не мислимо удаљити од свога програма и да остајемо вјерни начелу за рестаурацију Црне Горе. Тада смо направили уговор да се нико од власти Краљевине СХС не смије мијешати у наше племе. Ми смо пристали да преко наше територије може прећи највише пет твојих жандара и то не сами, него у друштву са наша два кмета. И те жандаре дозволили смо да можеш слати само у том случају, кад су у питању страни, никшићки или цетињски комити.”
На питање суда да ли је правио такве условне уговоре са Ровчанима као командант жандармерије, Ђилас је одговори: „Ама оно јесмо, г. предсједниче, Ровчани су били мирни грађани, али су били незадовољни и нијесу признавали ову државу. Ми смо заједнички гонили стране комите.”
Оптужени Божо Булатовић је изјавио да је г. Ђилас тражио да може слати само три жандара, али су они сами тај број повисили на пет, но под условом да жандари патролирају са њиховим знањем и одобрењем. Тако су склопили мир, који нијесу погазили Ровчани, него г. Ђилас, јер је он послао у глуво доба ноћи у Ровца не пет жандара, него преко тридесет.
Треба напоменути да је Окружни суд по овом дјелу расправљао два пута и оба пута је ослободио оптужене због недостатка доказа. Велики суд у Подгорици оба пута је враћао предмет са захтјевом да се поново узме у поступак. Све политичке кривице до доношења Устава, биле су амнестиране, па је остало нејасно зашто и ово дјело није третирано као политичко. Треће суђење је започето у децембру 1926. године пред Окружним судом у Колашину судило се тридесет тројици оптужених, којима се ставља на терет да су бунили народ против власти и да су 1920. године у Ровцима напали оружјем жандармеријску патролу и том приликом, 7 жандара је погинуло, а 8 рањено. У овом случају су биле подигнуте и двије приватне тужбе: Радоша Пејавића (жандар наредник) који је у нападу на Ровца изгубио ногу, а други приватни тужитељ био је Бећо Новаковић из Требаљева, коме је у борбама погинуо син Новак.
Судско вијеће су сачињавали: предсједник суда Михаило Јовановић и судије Милић Радевић и Благоје Вулетић. Државни тужилац је био Милија Милисавов Вујисић. Од стране суда одређени су као браниоци: Ђ. Петковић судија, М. Анђелић и Ново Меденица судски писар. Поједине оптужене је заступао адвокат Јагош Николић. Пресудом од 6. јануара 1927. године, 27 оптужених је осуђена на дугогодишњу робију.
Takođe, ustanak je bio samo i Gornjim Rovcima i Cerovici. Tu su bili komiti, pristalice kralja Nikole predratne, tu su došli agenti Jovana Plamenca i tu je bio centar para. Oko toga su se okupljali ostali komiti iz drugih krajeva, plus bilo nepristupačno i blizu Župe. Komiti bili mirni do jeseni, kada su počeli probleme da prave. Dolazi do tog sukoba i komiti bivaju poraženi. Tada vlast sklapa sporazum sa plemenom. Međutim, kako se snijeg otopio, komiti se vraćaju, dolazi do sukoba sa žandarima i pogibije. Zbog toga slijedi kaznena ekspedicija i dešavaju se zločini. A mačke pod suknje i ostalo su se dešavale, ali su često rađene upravo od naših ljudi.
 
Često se i pominje sveštenik i komita Nikodim Janjušević, koji je u Americi osnovao crnogorsku pravoslavnu crkvu.
https://www.in4s.net/crnogorski-arhimandrit-nikodim-janjusevic/
Međutim, onda se vratio u Jugoslaviju i družio malo sa kraljem Aleksandrom, pritom služeći u Župskom manastiru.
IMG_20221102_001656.jpg

Ubijen je u junu 1941., u pljački manastira.
 
Brđanin:
Pogledajte prilog 1249076
Pogledajte prilog 1249077
Pogledajte prilog 1249079
Evo šta Mile Kordić piše o dešavanjima u Rovcima.
Danas se puno priča o čuvenoj Rovačkoj republici, a realnost tamo je poptuno drugačija.

Ono što je glavno jeste da nema Milinka Vlahovića, rovački plemenskih kapetana, kao ni oficira Rovačkog bataljona u pobuni.

Evo jednog teksta Vukića Ilinčića o tome događaju:
https://old.dan.co.me/nivo=3&rubrika=Feljton&clanak=605476&datum=2017-07-04
Ako zanemarimo činjenicu da je pominješao Ibra Bulatovića sa Ivanom ( to su dvije različite ličnosti) može se reći da je tekst dobar.

Najkontraverzniji dio je ubijanje žandara u Rovcima 1920. kao i zločini nad Rovčanima.
Ovo je odlomak sa suđenja:
Никола Ђилас је био командир жандармерије у Колашину послије ослобођења 1918. године. По његовом наређењу у априлу 1920. године, послата је жандармерија у Ровца да гони одметнике. Том приликом дошло је до крвавог догађаја, нападнута је жандармеријска патрола у близини села Границе и том приликом убијено је седам жандара, а осам их је било рањено пушчаним метцима. Жандаре је предводио капетан Милисав Томић, који је био том приликом заробљен од стране Ровчана и на суђењу је био главни свједок. У исказу наводи: „Другог априла 1920. године био сам на служби као жандармеријски водник у Колашину. Тога дана позвао ме је мајор Никола Ђилас и наредио ми да са двадесетак жандара пођем у Ровца да гоним одметнике, јер се сазнало да су се одметници склонили из Никшића у Ровца. Мајор Ђилас казао ми је да одметника може бити највише десет. Ја сам му примијетио да ће се Ровчани бунити када виде жандармеријску патролу, али ми је он рекао да су Ровчани на нашој страни. Пошао сам са жандармима у Морачу, гдје сам се састао са тадашњим потпоручником Новицом Перовићем, који је исто добио наређење да пође са жандармима у потјеру. Тако смо саставили патролу од 30 жандарма. Срески начелник у Морачи наредио нам је да ноћу пођемо у Ровца и да за овај наш пут не смије нико знати.”
У изјави коју је Ђилас дао пред Окружним судом у Колашину се наводи: „У Ровцима је послије уједињења било највише незадовољних са постојећим стањем. Ја сам тамо одлазио код њих и пријетио да ће их ђаво однијети, ако наставе да воде такву политику. Организовао сам омладину и они су ми тада рекли да су за јединство. Од тог доба Ровчани су били мирни грађани.” На ову Николину изјави оптужени Божо Булатовић је добацио г. Ђиласу: „Говори истину мајоре! Ти добро знаш да си као власт у друштву полицијских писара долазио до нас. Дошли сте код нас да као преговарач начините са нама уговор о миру. Ми смо тада теби и осталим главарима износили наше гледиште да се не мислимо удаљити од свога програма и да остајемо вјерни начелу за рестаурацију Црне Горе. Тада смо направили уговор да се нико од власти Краљевине СХС не смије мијешати у наше племе. Ми смо пристали да преко наше територије може прећи највише пет твојих жандара и то не сами, него у друштву са наша два кмета. И те жандаре дозволили смо да можеш слати само у том случају, кад су у питању страни, никшићки или цетињски комити.”
На питање суда да ли је правио такве условне уговоре са Ровчанима као командант жандармерије, Ђилас је одговори: „Ама оно јесмо, г. предсједниче, Ровчани су били мирни грађани, али су били незадовољни и нијесу признавали ову државу. Ми смо заједнички гонили стране комите.”
Оптужени Божо Булатовић је изјавио да је г. Ђилас тражио да може слати само три жандара, али су они сами тај број повисили на пет, но под условом да жандари патролирају са њиховим знањем и одобрењем. Тако су склопили мир, који нијесу погазили Ровчани, него г. Ђилас, јер је он послао у глуво доба ноћи у Ровца не пет жандара, него преко тридесет.
Треба напоменути да је Окружни суд по овом дјелу расправљао два пута и оба пута је ослободио оптужене због недостатка доказа. Велики суд у Подгорици оба пута је враћао предмет са захтјевом да се поново узме у поступак. Све политичке кривице до доношења Устава, биле су амнестиране, па је остало нејасно зашто и ово дјело није третирано као политичко. Треће суђење је започето у децембру 1926. године пред Окружним судом у Колашину судило се тридесет тројици оптужених, којима се ставља на терет да су бунили народ против власти и да су 1920. године у Ровцима напали оружјем жандармеријску патролу и том приликом, 7 жандара је погинуло, а 8 рањено. У овом случају су биле подигнуте и двије приватне тужбе: Радоша Пејавића (жандар наредник) који је у нападу на Ровца изгубио ногу, а други приватни тужитељ био је Бећо Новаковић из Требаљева, коме је у борбама погинуо син Новак.
Судско вијеће су сачињавали: предсједник суда Михаило Јовановић и судије Милић Радевић и Благоје Вулетић. Државни тужилац је био Милија Милисавов Вујисић. Од стране суда одређени су као браниоци: Ђ. Петковић судија, М. Анђелић и Ново Меденица судски писар. Поједине оптужене је заступао адвокат Јагош Николић. Пресудом од 6. јануара 1927. године, 27 оптужених је осуђена на дугогодишњу робију.
Takođe, ustanak je bio samo i Gornjim Rovcima i Cerovici. Tu su bili komiti, pristalice kralja Nikole predratne, tu su došli agenti Jovana Plamenca i tu je bio centar para. Oko toga su se okupljali ostali komiti iz drugih krajeva, plus bilo nepristupačno i blizu Župe. Komiti bili mirni do jeseni, kada su počeli probleme da prave. Dolazi do tog sukoba i komiti bivaju poraženi. Tada vlast sklapa sporazum sa plemenom. Međutim, kako se snijeg otopio, komiti se vraćaju, dolazi do sukoba sa žandarima i pogibije. Zbog toga slijedi kaznena ekspedicija i dešavaju se zločini. A mačke pod suknje i ostalo su se dešavale, ali su često rađene upravo od naših ljudi.
Kliknite za proširenje...
Rovčane je kasnije kralj Aleksandar masovno pomilovao. Tužni zbog njegove smrti, Rovčani su na plemenskom zboru 1934. odlučili da ne slave slavu ( Lučindan, čini mi se) i da uplate novac u fond Karađorđevića.
 
Brđanin:
Pogledajte prilog 1249076
Pogledajte prilog 1249077
Pogledajte prilog 1249079
Evo šta Mile Kordić piše o dešavanjima u Rovcima.
Danas se puno priča o čuvenoj Rovačkoj republici, a realnost tamo je poptuno drugačija.

Ono što je glavno jeste da nema Milinka Vlahovića, rovački plemenskih kapetana, kao ni oficira Rovačkog bataljona u pobuni.

Evo jednog teksta Vukića Ilinčića o tome događaju:
https://old.dan.co.me/nivo=3&rubrika=Feljton&clanak=605476&datum=2017-07-04
Ako zanemarimo činjenicu da je pominješao Ibra Bulatovića sa Ivanom ( to su dvije različite ličnosti) može se reći da je tekst dobar.

Najkontraverzniji dio je ubijanje žandara u Rovcima 1920. kao i zločini nad Rovčanima.
Ovo je odlomak sa suđenja:
Никола Ђилас је био командир жандармерије у Колашину послије ослобођења 1918. године. По његовом наређењу у априлу 1920. године, послата је жандармерија у Ровца да гони одметнике. Том приликом дошло је до крвавог догађаја, нападнута је жандармеријска патрола у близини села Границе и том приликом убијено је седам жандара, а осам их је било рањено пушчаним метцима. Жандаре је предводио капетан Милисав Томић, који је био том приликом заробљен од стране Ровчана и на суђењу је био главни свједок. У исказу наводи: „Другог априла 1920. године био сам на служби као жандармеријски водник у Колашину. Тога дана позвао ме је мајор Никола Ђилас и наредио ми да са двадесетак жандара пођем у Ровца да гоним одметнике, јер се сазнало да су се одметници склонили из Никшића у Ровца. Мајор Ђилас казао ми је да одметника може бити највише десет. Ја сам му примијетио да ће се Ровчани бунити када виде жандармеријску патролу, али ми је он рекао да су Ровчани на нашој страни. Пошао сам са жандармима у Морачу, гдје сам се састао са тадашњим потпоручником Новицом Перовићем, који је исто добио наређење да пође са жандармима у потјеру. Тако смо саставили патролу од 30 жандарма. Срески начелник у Морачи наредио нам је да ноћу пођемо у Ровца и да за овај наш пут не смије нико знати.”
У изјави коју је Ђилас дао пред Окружним судом у Колашину се наводи: „У Ровцима је послије уједињења било највише незадовољних са постојећим стањем. Ја сам тамо одлазио код њих и пријетио да ће их ђаво однијети, ако наставе да воде такву политику. Организовао сам омладину и они су ми тада рекли да су за јединство. Од тог доба Ровчани су били мирни грађани.” На ову Николину изјави оптужени Божо Булатовић је добацио г. Ђиласу: „Говори истину мајоре! Ти добро знаш да си као власт у друштву полицијских писара долазио до нас. Дошли сте код нас да као преговарач начините са нама уговор о миру. Ми смо тада теби и осталим главарима износили наше гледиште да се не мислимо удаљити од свога програма и да остајемо вјерни начелу за рестаурацију Црне Горе. Тада смо направили уговор да се нико од власти Краљевине СХС не смије мијешати у наше племе. Ми смо пристали да преко наше територије може прећи највише пет твојих жандара и то не сами, него у друштву са наша два кмета. И те жандаре дозволили смо да можеш слати само у том случају, кад су у питању страни, никшићки или цетињски комити.”
На питање суда да ли је правио такве условне уговоре са Ровчанима као командант жандармерије, Ђилас је одговори: „Ама оно јесмо, г. предсједниче, Ровчани су били мирни грађани, али су били незадовољни и нијесу признавали ову државу. Ми смо заједнички гонили стране комите.”
Оптужени Божо Булатовић је изјавио да је г. Ђилас тражио да може слати само три жандара, али су они сами тај број повисили на пет, но под условом да жандари патролирају са њиховим знањем и одобрењем. Тако су склопили мир, који нијесу погазили Ровчани, него г. Ђилас, јер је он послао у глуво доба ноћи у Ровца не пет жандара, него преко тридесет.
Треба напоменути да је Окружни суд по овом дјелу расправљао два пута и оба пута је ослободио оптужене због недостатка доказа. Велики суд у Подгорици оба пута је враћао предмет са захтјевом да се поново узме у поступак. Све политичке кривице до доношења Устава, биле су амнестиране, па је остало нејасно зашто и ово дјело није третирано као политичко. Треће суђење је започето у децембру 1926. године пред Окружним судом у Колашину судило се тридесет тројици оптужених, којима се ставља на терет да су бунили народ против власти и да су 1920. године у Ровцима напали оружјем жандармеријску патролу и том приликом, 7 жандара је погинуло, а 8 рањено. У овом случају су биле подигнуте и двије приватне тужбе: Радоша Пејавића (жандар наредник) који је у нападу на Ровца изгубио ногу, а други приватни тужитељ био је Бећо Новаковић из Требаљева, коме је у борбама погинуо син Новак.
Судско вијеће су сачињавали: предсједник суда Михаило Јовановић и судије Милић Радевић и Благоје Вулетић. Државни тужилац је био Милија Милисавов Вујисић. Од стране суда одређени су као браниоци: Ђ. Петковић судија, М. Анђелић и Ново Меденица судски писар. Поједине оптужене је заступао адвокат Јагош Николић. Пресудом од 6. јануара 1927. године, 27 оптужених је осуђена на дугогодишњу робију.
Takođe, ustanak je bio samo i Gornjim Rovcima i Cerovici. Tu su bili komiti, pristalice kralja Nikole predratne, tu su došli agenti Jovana Plamenca i tu je bio centar para. Oko toga su se okupljali ostali komiti iz drugih krajeva, plus bilo nepristupačno i blizu Župe. Komiti bili mirni do jeseni, kada su počeli probleme da prave. Dolazi do tog sukoba i komiti bivaju poraženi. Tada vlast sklapa sporazum sa plemenom. Međutim, kako se snijeg otopio, komiti se vraćaju, dolazi do sukoba sa žandarima i pogibije. Zbog toga slijedi kaznena ekspedicija i dešavaju se zločini. A mačke pod suknje i ostalo su se dešavale, ali su često rađene upravo od naših ljudi.
Kliknite za proširenje...
Inače je knjiga Mileta Kordića pod nazivom ,, Crnogorska buna" nešto najbolje na tu temu. Imamo masu svedočenja, kao i slike pojednih ličnosti iz tog perioda, od kojih je svakako najupečatljiviji Marko Daković. Imamo opisano njegovo legendarno obraćanje Venelu i Andriji Radoviću, njegove emocije nad dok je stajao nad ranjenim Radojem Ćetkovićem,...
 
Brđanin:
Постоји једна темa посвећена овом догађају на форуму, међутим, она је одавно замрла, а задње поруке су написане давне 2008. године. Стога сам одлучио да је поново покренем.

С обзиром ма то да је овај период један од најконтраверзнијих у црногорској историји, вриједи га темељно сагледати.


Да бисмо могли да се бавимо поменутим периодом, морамо погледати и изанализирати догађаје који су му претходили.
Постоји више тумачења тих догађаја, ја ћу пренијети 2 преовлађујућа тумачења.
Тумачење црногорских суверениста:
- Након Мајског преврата, на пријесто долази династија Карађорђевић, а тајна организација Црна рука почиње да хара Србијом, а ускоро ће се поново вратити Никола Пашић на мјесто српског премијера. Тада почиње организована урота велико-српских кругова против Црне Горе, са циљем њеног политичког покоравања и утапања у Србију. Већ поменути кругови користе Николину добру вољу, проглашавање устава 1905. и почетак парламентаризма да почну са дјеловањем. Они потплаћују црногорске личности, хушкају омладину која студира у Београду и формирају Народну партију 1907. Преко шаке идеолошки исправних омладинаца покушавају убити књаза Николу 1907. и 1909., све вријеме глумећи добре односе са Црном Гором. Никола се успешно супротставио тим нападима, али долази Први свјетски рат. Тада Србија заједно са Русијом убацује у Врховни штаб генерала Божу Јанковића и пуковника Петра Пешића, који све вријеме рата опструирају црногорску војску, а самим тим и државу Црну Гору. То доводи до војничког слома Црне Горе, а Петар Пешић задовољно одлази, након што је обавио мисију. Ту се напади на Црну Гору не заустављају, већ они трају и у егзилу. Српска влада и Андрија Радовић константо ратују преко пропаганде са Николом њиховом владом по Европу. У том пропагандом рату побеђују ови први, који са савезницима реокупирају Црну Гору, не поштујући њен интегритет. Тада се Црна Гора, преко марионетске Подгоричке скупштине утапа у Србију, а храбри народ се диже на устанак одбијајућу то да прихвати.
Тумачење српских интегралиста:
- Апсолутистички краљ Никола, суочен са чињеницом да је једини апсолутистички владар у Европу, као и да је Црна Гора једина европска држава без устава, одлучује да прогласи октроисани уставчић Никољдана 1905. и да почне са игром званом ,, парламентаризам". Тада почиње да се јавља систематска опозициона дјелатност, иако је постојала у неразвијеном облику у прије. Јавља се Народни клуб, па Народна Странка (https://www.scribd.com/document/188...-Knjazevini-u-Kraljevini-Crnoj-Gori-1906-1918), која је окупила скоро сву слободномислећу интелектуални елиту и привукла симпатије већини незадовољног народа Црне Горе. То се Николи наручито не свиђа, те опструира двије народњачке владе, терајући их на оставку, да би након оставке Андрије Радовића 1907. довео на мјесто премијера Лазара Томановића и отпочео терор над Народном странком. Он спроводи до тада невиђено насиље, и де факто забрањује њен рад. Група претеклих опозиционара наставља њен рад у инострану, стога Никола организује два монтирана процеса како би их додатно дискредитовао. Након Балканских ратова и масовне погибије код Скадра, као и незадовољства због лоших односа с братском Србијом и увођења пасошке контроле на њиховој граници, Никола бива принуђен да дозволи рад Народној странци. На изборима 1913. ( по грегоријанском 1914.) Народна странка бива поново најјача и склапа коалицију са Мијушковић-Јабучком грипом, формирајући владу са циљем да се спроведе федерално уједињење са Србијом.
Долази до избијања Првог свјетског рата. Краљ Никола, иако не желећи да се уврсти на страну Србије бива приморан то да учини, како народним расположењем (https://www.in4s.net/krivci-nasih-poraza/), тако и неким другим факторима (
). С обзиром на недостатак образованих официра и чињеницом да је Јанко Вукотић истовремено министар војни, премијер, начелник Врховне команде и командант највећег, Херцеговачког одреда, бивају принуђени да прихвате генерала Јанковића и Пешића за начелнике команде. О односима Николе и њих је писано у чланку који сам приложио, под називом ,, Кривци наших пораза ".
Због Николе себичности, жеље за влашћу, неспособности као и сарадње са Аустро-угарима долази до војничког слома Црне Горе и њене капитулације. Савезнице у суштини не признају Црни Гору као равноправну савезницу. Врховни ратни савет савезничких војски одлучио је, на јесен 1918. године у Версају, да у ослобађању Црне Горе учествују мешовите савезничке трупе састављене од француских, италијанских, српских, америчких и енглеских јединица. Ове трупе су стављене под команду француског генерала Франше Д’Eпереа, главнокомандујућег Источне армије чланица Антанте. На ослобођеној територији се одржавају најслободнији избори икада у Црној Гори на којима се бирају посланици за Велику скупштину спрског народа у Црној Гори. Та скупштина доноси легитимну одлуку и уједињује се са Србијом. Тада се млађи официри, Николини чиновници, политичке личности, необавјештени личности и народ заведен се диже и организује неуспјелу побуну.

Надам се да ће тема да заживи и извињавам се како на граматичким, тако и на стилским грешкама, јер куцам на телефону.
Kliknite za proširenje...
Đukaj je prevaziš’o i Jožobroza! Ko je kriv što Cetinje nije moglo da se brani od Austrugara - oni koji su zahtevali da se postavi primorska brigada na dometu topova austrijske flote. Kad je krenula artiljerija da tuče po kamenjaru onda je bilo kasno za sve. O Kralju Nikoli ništa loše ne želim da kažem - lično je bio žrtva istorijskih okolnosti.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

AleksaJ
Злонамерни и тендециозни наративи у писању 'ново историје'
Odgovora
5
Pregleda
321
Casual Observer
Casual Observer
AleksaJ
Упоредна теза о учешћу САД у Великом, Светском и Украинском рату
Odgovora
0
Pregleda
193
AleksaJ
AleksaJ
Gedeon
Profesor Ivo Goldštajn o ustaškom režimu, reviziji istorije u Hrvatskoj i drugom
Odgovora
20
Pregleda
560
NickFreakyrgios
N

Back
Top