Босанска голгота

[Добро дошли]

Босанска голгота или пут смрти су устаљени називив за повлачење Југословенске војске у отаџбини преко Босне (већим делом под окупацијом Немаца, у саставу марионетске НДХ, а делом ослобођена) током Другог светског рата.

Под притиском велике совјетске и партизанске офанзиве у Србији крајем 1944. године, команда четничких снага у Црној Гори је донела одлуку да се трупе повуку преко Босне у Словенију, како би дошле у сусрет са савезницима. Та одлука је донета после неуспелог покушаја да се повуку преко Албаније у Грчку.

Повлачење из Србије​

Након уласка Црвене армије у Србију и пораза од партизана у бици на Јеловој гори, део четника и четничка Врховна команда са Драгољубом Михаиловићем и мисијом америчког пуковника Роберта Мекдауела се преко Дрине повукла у североисточну Босну. По споразуму између Михаиловића и Милана Недића, Српска државна стража је стављена под Михаиловићеву команду. Остаци ове формације су се окупили у Јагодини, где су преформирани у Српски ударни корпус. Под притиском партизана у Србији, део четника и Српски ударни корпус се повукао у Санџак. Током пробоја кроз Санџак, четници и Српски ударни корпус под командом Мирослава Трифуновића су се повлачили заједно са немачком групом армије Е, уз помоћ локалне Муслиманске милиције и санџачких и црногорских четника. Ове удружене снаге су од партизана заузеле Сјеницу (25. октобра) и Пријепоље (29. октобра). Повлачење четника и СУК је текло заједно са Немцима или на боковима немачке колоне. Партизани су стално угрожавали повлачење, као и савезничко ваздухопловство, које је нападајући Немце нападало и четнике.[2] Морал четничких јединица је био врло низак, па су дезертерства била честа појава. У складу са споразумом који је Доброслав Јевђевић 3. новембра склопио са Немцима, требало је да четници помажу повлачење немачких трупа све до Сарајева.[2][3]

У то време штаб генерала Дргољуба Михаиловића се налазио у околини Зенице. Националне снаге које су се повлачиле из Србије стигле су до Дрине, где су према плану Врховне команде имале да наставе концетрацију снага према Црној Гори и Приморју. Пут за повлачење је водио преко Албаније. Међутим, генерал Мирослав Трифуновић, командант Србије је одлучио да се одступа преко Босне не консултујући Врховну команду. Павле Ђуришић је испоштовао наређење генерала Трифуновића које му је издао путем телеграма. Четници из Србије су се вратили у Србију.
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%BE%D1%81%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%B3%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0
*****************************************
Уласком Црвене армије настаје општа пометња међу четницима. У Санџаку је пропао је покушај да се домогну приморја па су спас су потражили опет од окупатора и то оних окупаторских снага које су се повлачиле из Грчке (снаге армије Е).

 

[KraNp]

Пошто ја живим на 12 км од Јелове горе причао сам са неким четницима који су учествовали у тој борби. Први дан су их вратили назад према Кадињачи али су ови сутрадал опет грунули па чак и са артиљеријом и пробили се према Косјерићу. Премда ми је овај деда причао да је морал био никакав, да су добили по пушци 30 метака и да је пола њих било пијано и незаинтресовано. Он сам је побегао са једног од врхова Јелове горе ( Дрмановина ) доле према Пожеги. А пошто сам се ја ту бавио планинарењем, могу да кажем да је то шума гора од Вијетнама која снабдева цело Ужице огревним дрветом. Почиње од Косјерића до Бајне Баште и даље преко Дрине у Босну. Кад би то неко хтео озбиљно да брани не би му ни стратешка авијација Америка ништа могла.

 

[Добро дошли]

Босанска голгота

Повлачење из Црне Горе​

Како су црногорски четници били окупљени у Црногорски добровољачки корпус и тиме формално део Српског добровољачког корпуса, Димитрије Љотић се надао да ће придобити Ђуришића да се са својим снагама пребаци у Словенију. Зато је Ђуришићу послао мисију са Ратком Парежанином, да би уверио убедио Ђуришића да то и учини.

Након неуспелог пробоја снага немачког 21. армијског корпуса из Црне Гори ка Херцеговини, држање долине Лима било је важно и за повлачење немачких и четничких снага из Црне Горе.
Септембра 1944 године Павле Ђуришић, главнокомандујући црногорским четничким јединицама, видевши да комунисти добивају рат и револуцију, сконцентрисао је све снаге око Подгорице, Даниловграда и Љешанске нахије. Ђуришић је трећег октобра у Подгорици постигао договор о сарадњи са Марком Ђоном Маркајем, који је предводио националистички покрет у Албанији, о образовању заједничког антикомунистичког фронта.

Повлачење четника и многобројних избеглица из Црне Горе под командом Павла Ђуришића, почело је 6. септембра 1944. и трајало је пет месеци. У повлачењу је кренуло око 12.000 наоружаних људи и око 6.000 жена, деце и стараца. У избегличкој колони се налазио и митрополит Јоанилије (Липовац) са 76 свештеника. Био је ту читав Велики суд, сељаци, грађани, трговци, лекари, адвокати, учитељи и професори. Пре повлачења Управа монопола у Подгорици је дала сваком борцу и избеглици по 200 пакетића цигарет-папира и резаног дувана. Подељени су и завоји за ране, а других лекова није било. Поворку је пратило и 1.500 натоварених коња, око 200 запрежних кола и десетак теретних аутомобила. Војска је реквирирала кроз Бјелопавлиће око 500 волова, који су им послужили као храна на далеком путу.

Четничке бригаде које су већ кренуле ка Скадру наређено им је да се врате у Подгорицу. Један део четничких снага које су се повукле из Скадра у Бар дочекали су партизани и без ислеђивања и суђења, по кратком поступку ликвидирали су осамдесет заробљених четника. Како је Ђуришић одлучио отићи код Михаиловића у источну Босну, Парежанин је оставио Ђуришића код Пријепоља, и возом преко Славонског Брода стигао у Словенију.
Ђуришићеве снаге су стигле преко Пријепоља у Рудо 28. децембра 1944. Павле Ђуришић се 28. децембра састао у селу Заборак са Драгославом Рачићем, Захаријем Остојићем и Петром Баћевићем Четничке снаге су реорганизоване у три дивизије. Пре поласка за Вишеград, Ђуришић је наредио да се униште сва возила и све што смета брзом покрету.

Снаге Павла Ђуришића бориле су се заједно са немачким снагама у Црној Гори, па их је Командант групе армије Е у прегледу снага од 16. новембра 1944. убројао у састав снага свог 21.армијског корпуса Пошто су снаге 21. армијског корпуса и четника биле у окружењу, покрет је почео средином децембра 1944, кад су снаге 21. корпуса уз помоћ 91. корпуса успеле да отворе коридор преко Колашина.

Одступнике прво су напали партизани, и потом једна формација Албанаца, од око 2.000 војника, који су предводили црногорски комунисти. 11. и 12. децембра целу избегличку колону на потезу Веруша-Јабука-Матешево-Колашин напала је англо-америчка авијација. Погинули су 52 војника, већи број цивила је рањен, страдало је и доста стоке. Колона је пред Божић стигла у Рудо и ту се знатно увећала, нашло се ту око 21.000 оних који су одступили. Знатно увећана избегличка колона креунула је из Рудог, у похабаним оделима, још горој обући, без хране и лекова. С огромним напором прешли су Горње Руднице-Вишеград и дошли на планину Сермић. Четничка болница, погрешно је дошла у Рогатицу. Када је стигла наредба да се поврате на Семић др. Василије Голубовић је решио да са 41 тежим рањеником продужи за Сарајево. Већ на другој станици железничог пута усташе су их извукли из воза, опљачкали их и стрељали. Пут је од Семића водио ка Бранковићима. Ту је уследила борба са усташама. После два дана усташе су прихватиле преговоре о примирје и одступнички збег је добио пролаз. Биланс сукоба је био педесет мртвих и стотињак рањених.

Следио је пут преко планине Деветак и Власенице све до Жлебова. Колона је потом долином Криваје прешла Мркаљ, Кладањ и Олово и сишла у долину реке Босне, код Маглаја .
Нова несрећа на путу је био пегави тифус, убрзо је било око 2.000 оболелих. Број тифусара се повећавао из часа у час. Изнурени, болесни стално нападани од усташа, муслимана и партизана. Уз болест, била је и обимна зима. На минус 25 носили су болеснике са 40 степени температуре. Мртваце нису могли да сахрањују у промрзлу земљу, па су их спуштали у снежне рупе поврх набацујући мало грања и камења. Лешеве су проналазили чопори вукова и лисица.

Велики збег су у долини Босне поделио у две колоне. Једна је кренула обалом, према доњем току реке Босне, друга ка Тузли. „Тузланска“ колона имала је окршај с комунистима и ту су претрпели тешке губитке: 150 мртвих и 200 рањених. После ове борбе колоне су се опет саставиле. Биланс је био тежак: 3.000 оболелих од тифуса, 1.200 рањених и 2.300 промрзлих.
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%BE%D1%81%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%B3%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0
**************************************
У исто време започело је повлачење четника и из Црне Горе под командом Павла Ђуришића.
И Ђуришић се прикључио снагама Вермахта групе армије Е и у новембру 1944. постали су саставни део 21.армијског корпуса
немачке армије Е.
Током повлачења, имали су неколико тешких борби са партизанима у Црној Гори (150 мртвих и 200 рањених) а касније су усташе напале воз у околини Сарајева и стрељали 40-так четничких рањеника и 50-так убијених док је трајала борба. А после два дана прихватили примирје и усташе су их пропустиле да се извуку ка северу.
Посебно су претрпели велике губитке због хладноће и тифуса.

 

[Добро дошли]

Раскол
Повлачење (збег) четника из Санџака одвијао се у две колоне: једна низ реку Босна а друга према Тузли. У јануару 1945. те две колоне су се сатавиле у с. Кожухе 15-так км. Северно од Добоја.
Нешто касније, крајем фебруара пристигао је и Павле Ђуришић са својим јединицама али и са великим бројем цивила-небораца. Дража када је видео ту огромну масу цивила, одбрусио је Ђуришићу речима: ,, - Ко те је звао да дођеш овамо? Ја нисам. И најзад, када си већ дошао, зашто си повео толики народ? Изгинуће људи. Мени су потребни борци са пушком у руци. Наша ситуација је таква да се морамо растурити у тројке по шумама. Другог излаза немамо!
Раскол је настао у разлици у мишљењима: Дража је је намеравао у Србију а Ђуришић да се пробије до Словеније и тамо сачека савезнике.

Страдање Ђуришићеве колоне
Ђуришић није прихватио Дражин предлог и дељење збега на тројке због цивила и великог броја рањеника и тифусра (око 8.000) па је део њих пребацио на леву обалу Босне а војни део се пребацио преко реке Босне и са четницима П.Баћевића и З.Остојића који су Ђуришића обаветили да је Анте Павелић дозволио пролаз четницима на путу ка Словенији. Кренули су преко Лијевча поља ка планини Козара али су снаге усташа из правца Бања Луке напали колону четника и настала је борба у којој су заробљени Павле Ђуришић и око 300 официра и подофицира, укрцани у брод и кренули р. Савом ка Загребу. У Јасеновцу су сви побијени а обезглављени остаци четничких јединица, препуштени сами себи кренули су ка Словенији.
Средином маја 1945. Стигли су у Словенију уместо да се сретну са Британцима, заробили су их партизани и највећи део ликвидиран.

Страдање Дражине колоне
И Дража је кренуо за Ђуришићевим јединицама ка Словенији али се у долини Врбаса предомислио и наредио промену правца ка Бањалуци и даље ка Србији.
Дражини четници су се кретали у три колоне које су предводили: Д.Кесеровић, Д.Рачић и Н.Калабић, правцем Котор Варош – Трвник – Зенива – Фојница - Калиновик. Све време кретања били су праћени од стране Југословенске армије и источно од Калиновика дошло је до првих окршаја.
Коначни обрачун се десио на реци Језерници 10. маја 1945. који је трајао три дана. На бојишту је остало много погинулих четника а Дража када је видео тешке губитке нарредио да се остатак у тројкама (омиљена четничка формација) упути ка Србији. Уз жртвовање целог пратећег батаљона четника, Дража се извукао из обруча и упутио у правцу Вишеграда где је касније и ухапшен.
Од тог тренутка, четничке јединице нису више постојале као војни фактор.
Коришћени подаци са Линка: Босанска голгота — Википедија (wikipedia.org)

 

[Добро дошли]

Балканску голготу четника низ сукоба са ЈВуО са снагама НОВЈ. Разлози честих сукоба је тај што је уласком Црвене армије у Југославију (ушли су у Источној Србији) и започели најпре са разоружавањем и хапшењем четника, четници су спас потражили опет код Немаца.
Наиме, у скоро исто време Црвена армија је опасно угрозила ,,Групу армија Е'' из реона Западне Србије и Црне горе. Главни правац извлачења био је Ужице-Љубовија-Зворник-Бијељина-Брчко. Задатак да се омета извлачење ,,Групу армија Е'' добиле су снаге НОВЈ и то 27. источно-босанска дивизија, као и 28 и 38. дивизија до средине децембра 1944. а потом од 15. децембра и 45. дивизија.

8. децембра 1944. након преговора четника са Немцима, главнина ЈВуО је наступила је истим правцем. У преговорима, Јевђевић је тврдио да ЈВуО располаже око 40.000 људи. Ова расположива група четника, подељена је на две групе: јужна (слабија) водеила је борбе против бораца 23. дивизије НОВЈ у околини Калиновика а веће група (којом је командовао Дража) вршила је нападе у Источној Босни нападајући снаге 29. дивизије НОВЈ.
У међувремену више пута су вођени преговори четника са Немцима око снабдевања ЈВуО и њиховом ангажовању у даљем наступу. Постигнут је договор штаб ,,Групе армија Е'' је обавестио потчињене команде:
10. 12. 1944. Операт. одељење (Сарајево)
Сарадња са четницима
Телеграм 34. и 91. арм. корпусу, 5. СС-брд. арм. корпусу и Корпусној групи »Киблер«:
1) Четници на маршу у шири рејон Ваљева привремено ће прећи преко подручја Рогатица — Љубовија — Зворник — Кладањ.
2) ДМ гарантује најлојалније држање према немачким јединицама и нуди сарадњу. Знак распознавања за сарадњу између немачких јединица и четника је: Митровица.
3) Четнике у што већој мери користити за службу извиђања. Материјална помоћ може им се обезбедити у ограниченим размерама уколико се ставе на располагање за борбу против банди.
4) К-да Групе армија обавестила је хрватске власти о наведеном кретању.

Тако је руководство ЈВуО нашло је свој интерес у овом правцу у томе што је морало да обезбеди место за презимљавање и обезбеђивање исхране јединица и што би тиме освојило погодне положаје за евентуални повратак у Србију.
(Подаци коришћени са Линка: https://sr.wikipedia.org/wiki/Офанзива_ЈВуО_у_источној_Босни_децембра_1944.)