Književnost Borislav Pekić

Možete biti nekrofil, obijač sefova, razbijač glava, ubijač duša, dostavljač, varalica, najmljeni ubica, makro, tiranin, izdajnik, sadist, krijumčar droga, ucenjivač, seksualni manijak, ukratko sve što vam drago i što najbolje odgovara vašem pogledu na svet, samo nemojte, za ime sveta zaboraviti da to jednom stavite na hartiju. Predlažem vam da izjavite kako je ovaj kurvinski svet bio svirep i pokvaren prema vama, te da niste imali drugog izbora osim da od njega budete i svirepiji i pokvareniji, već prema tome koju nam vrstu zla ispovedate.

U stvari, ne shvatate ovo sasvim doslovno: budite rđavi, ako već morate, samo, kumim vas bogom, ne pravite od toga ni knjige ni doktrine.

Ako baš morate da se ispovedate – eno vam crkva!
 
Stvarni Englezi


Sabrana pisma iz tuđine

Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić

62. Stvarni Englezi i njihova apstraktna monarhija

Skoro tri godine temu odlažem. Neću kriti, iz straha, a možda istrahom inspirisane navike da u šefovima država gledam miropomazane, Božjim i ljudskim zakonima zaštićene ličnosti, od kojih su me uvek više zabrinjavali ljudski. U republici sam naučio da i najmanja primedba na njihovu neprikosnovenost ume odvesti u neprilike – mene, nikada njih – iz kojih me ni pohvale svemu ostalom u njihovom delu neće izvući. Nepogrešivost ne greši. Greši onaj koji nepogrešivost ne primećuje ili ne priznaje.

Slobodoumni američki republikanci pobunjenih britanskih kolonija dvoumili su se da li da svog predsednika zovu „gospodinom“ ili „Njegovim veličanstvom“. Ostali su na tituli koju ovaj deli sa svakim vašingtonskim piljarem, i tu se rusoovska deoba jednakosti završava. Ali se svaka njena deoba završava i kad vi svoga socijalističkog zovete
drugom. Japanski car sišao je sa neba, hodao po zemlji, a u nju će ući. Iranski car careva umro je u izgnanstvu, ali to je sudbina ne jednog „gospodina predsednika“.

Sudbina drugova predsednika još je neizvesnija. Kad prestanu biti predsednici, mnogi prestaju biti i drugovi. Francuz se u poseti zemlji Bliskog istoka čudio što se u njoj ne
sme vikati „Dole predsednik“. „U Francuskoj“, rekao je, „smete vikati – Dole de Gaulle!“ Odgovoreno mu je da to ne dokazuje građansku slobodu u Francuskoj, jer se „Dole de Gaulle!“ sme vikati i u toj zemlji Bliskog istoka. To je istina. Ne sme se, doduše, vikati: „Dole predsednik dotične republike“, ali o njemu i nije reč. Sad se, čujem, i to sme. I tek sad vidi koliko to malo znači.


Borislav Pekić 3345795365_5a9ecf8bda


Nemam nameru da vičem „Dole Njeno veličanstvo“. Državni oblik Britanije me se ne tiče. Uostalom, ovde me ne bi smatrali republikancem, nego budalom. Osmelili su me britanski pisci, pasionirani posmatrači Kraljevskog doma, koji se od ljubitelja retkih ptica razlikuju po tome što su neuporedivo drskiji i koristoljubiviji. Britanci se svojim kraljevima bave mnogo više nego što ovi imaju mogućnosti, prilike i ustavnog prava da se bave Britancima.

(To je i za narod i za kraljeve dobro, jer kada su se Englezi poslednji put kraljem ozbiljnije bavili, otkinuli su mu glavu. Kad su se, u doba Henryja VIII, još jednom njime strasnije pozabavili, on je glave njima poskidao.) U celini uzev, engleska je monarhija sličnija šarenoj perjanici na glavi urođeničkog poglavice nego ubojnom koplju u njegovoj ruci. A najviše liči na putujuću reklamnu trupu za propagiranje engleske politike i manufakture.

Porodica Windsor malo daje hrane mašti. Kraljica ne vlada zemljom, ali poseduje najviše od nje. Dame iz kraljevske kuće pretplaćene su na vrh liste najgore odevenih žena, ali to je namerno. Biti ma u čemu savršen nije engleski. To znači biti profesionalac, najmljeni sluga. Prvi muškarac Doma čuven je po opaskama u nevreme. Najstarija dama propagira narodnu medicinu, a svi obožavaju konje i, mada Nemci, vole Englesku
ljubavlju stranca koji se još nije otreznio.

U poslednje vreme porodica je nahranila nezasite biografe pronalaskom naciste u široj familiji, pogrebom vojvotkinje u nemilosti, otkrićem rodbine zaključane u
ludnici i razočarenjem jednog princa u mornaricu, te povratkom njegovom ženskom građanskom korpusu. Sasvim nedovoljno da pisci knjiga o njima žive na Bahamima. Da bi jedan od pismenijih rojalista mogao izmiriti troškove vlastitog razvoda, morao je u nastavcima razvesti naslednike prestola. Što u feljtonu ništa na istinu ne liči ne
smeta. Na istinu ne tiči ni politika koja se vodi, a uspeva.
Istina nije merilo. Merilo je – uspeh.

Čitamo priče o nevoljama kraljevske kuće, za koje je rečeno da po neverovatnosti nadmašuju indijsku mitologiju. Za Ameriku je i to nedovoljno. Njen divlji, pionirski duh, prema nalazu eksperata, zahteva kao začin i malo – prljavštine. Knjige o monarhiji, ovde štampane kao smešne, preko bare postaju gadne. Ali posao obavljaju. Pisce odvode na Bahame, a nas u pakosno ubeđenje da bogatstvo, krv i moć ništa ne znače. I da su svi ljudi, i kraljevi i njihovi podanici, podjednako nesrećni.

Svaki narod na svoj se način simbolima moći zabavlja. Rusi ih,posle pada, grde, potom rehabilituju, pa opet grde. Amerikanci na svoje predsednike pucaju iz pištolja.
Argentinci im sude. Mi zbog svoga predsednika trčimo nebrojene kilometre. U Engleskoj ih vole i na njima zarađuju pare.

Svaki od ovih načina bolji je nego da o njima iz stida ili straha ćutimo. Kao da ne postoje, ili kao da ni postojali nisu.U većini slučajeva, i oni su ljudi, s našim manama i
vrlinama, srazmerno uvećanim, ali ne njihovim osobinama, većnašim preuveličanim interesom. Amerikanci gađaju predsednika koji je Amerikanac. Argentinci sude Argentincu, pa šta mu bude! Čak i Rusi, ma kako s bivšim šefovima postupali, rade to isto sa zemljacima. I mi se ponekad sporimo sa poslednjom voljom jednog Jugoslovena.

Englezi su za zabavu unajmili strance, Evropljane. Iživljavaju se još jednom nad nemoćnim Nemcima, koji su došli u ovu maglovitu, hladnu zemlju, potrudili se da nauče jezik od 400.000 reči i isto toliko šumova, da njime bez naglaska govore, pa i uopšte da ne govore osim kad im se kaže i šta im se kaže, privikli se i na groznu englesku kuhinju, štrajkove, teške Wellington čizme i šubare usred žege.

Pa zar je to fair?

(published by Ljiljana Pekić)

izvor:borislavpekic
 
Tog letnjeg popodneva po obicaju krenuo sam dobro poznatom stazom na svom biciklu koja me je vodila do Ade. U rancu pored svega i svacega sto moj ranac sadrzi, nasla se i knjiga Atlantida od B.Pekica, pomislio sam da je to ono sto mi treba u pauzi kupanja. Po pravilu cim sidjem sa bicikla tek sto ga ostavim pred kafeom, skidam se i ulazim u vodu i plivam,plivam...dokle god osecam lepotu u telu i vodi, prelazak dana u noc na vodi, poslepodnevno sunce kako sapuce bojama koje se odbijaju od vode , cak sam ugledao i mala stvorenja u vodi ``meduze``vrsta recnih meduza , za koje sam mislio da nepostoje i da su laz novinara. Osusivsi telo na suncu, utonuo sam u lezaljku, ispijajuci kafu i zapalivsi cigaretu poceo sam citati Atlantidu moje prvo procitano delo od B.Pekica, nisam ga pre mogao citati u stvari dugo vremena nista nisam citao. Utonuo sam u knjigu utonuo sam u njegov svet meni tako blizak i prepoznatljiv, halapljivo gutajuci listove hartije ne primecujuci da se suton spustao nad jezerom, nevidevsi nikoga osim knjige i mojih misli...citao uvlaceci dim od cigarete...mozda sam i nesvesno ulazio u vodu do pola tela sa knjigom u ruci. Mozda ...ko zna ...mozada... se pojavila Atlantida iz savskoj jezera, mozda mi je dodir Sunca i vode pomuto razum, pa sam dobio suncanicu...mozda...nastavljajuci mahnito da citam i citam....sve dok se stvarno za susednim stolom nije cuo razgovor``Bila je to grupica ljudi u kafeu,nekoliko njih pricajuci nesto na engleskom,zena srednjih godina, smirena i jedan Englez , sa Atlantidom u ruci posmatrao sam i bio sam svedok sledeceg > Englez malo pripit, ustade i rece gostima``Vi nista ne znate, vi ne znate koja je moja zena vi ne znate da je ona cerka Borislava Pekica...Vi nista ne znate...Vi ne znate koje Borislav Pekic``Za njega Engleska zna i klanja mu se a vi ne znate ko je On``Dodjem sebi da li mi se ovo prividja i pozovem konobaricu da mi potvrdi da je to svarno cerka B.P. i da je taj Englez njezin suprug...Da, oni su nasi cesti gosti, rece Ona!U magnovenju pod uticajem knjige i reci Engleza koji me je tek sada primetio,ustao sam sa stolice. Sada mi je bilo lakse, sada sam razumeo u potpunosti knjigu dzeci je crvrsto...sada znam da nepostoje slucajnosti, da je Atlantida deo svih nas! Sada osecam da sam citao genija!
.....
"Nikada nikome i nizašta ne priznajte da je u pravu. Ni po cenu života. Vaše mišljenje je najbolje, jer za njega nikome ništa ne dugujete: ni iskustvu, ni tuđoj mudrosti, ni nauci, ni istoriji, ni otkrovenju – samo sebi. Nemojte se saglasiti čak i ako vas ubeđuju da ste pametni. Savladajte vaše ustreptalo srce koje žudi da se sa tim složi – to je klopka! Oni žele samo vašu saglasnost. Zatim će od vas tražiti da se, budući pametni, i u drugim stvarima sa njima složite. A kuda bi vas odvelo to popuštanje – odvelo bi vas u anonimnost."

Borislav Pekić
 
Račun koji nema kome da se podnese nije račun. Uredno knjigovodstvo ničemu ne služi, ako se crvena strana nikome ne može podneti na izmirenje. Pa ipak...

Pre podne, u protokolarnih jedanaest časova, čini vizitu gospodin ( ), bivši vlasnik bivše ( ), bivše Kraljevine. Ukratko, stvorenje apsolutnog pluskvamperfekta. Dobija najpre slatko, pa kafu i konjak (prezentni nažalost, od koga trnu zubi, ali koji je bolji od kamene sode). Zatim dobija mene. Izvučen sam iz sobe i ugodne nezavisnosti, posle dugih pregovora, na, ugovorenih – deset minuta. Bilo ih je manje od pet. U prvom sam i ja popio konjak. U drugom sam popio drugi. Usta su mi bila u stanju potpune čulne apatije, srećno nesposobna da učestvuju u razgovoru.

Pluskvamperfekt je u međuvremenu, vrlo obavešten i logično objašnjavao zašto se komunisti u Jugoslaviji ne mogu održati duže od godine dana. (Budući da mi je to već objasnio, obavešteno i logično, još pre sedam godina – odmah posle rezolucije IB-a – i to u ovoj istoj sobi, a čini mi se i pred istom garniturom slušalaca, nisam protivurečio.

Niti ću to učiniti posle narednih sedam, kad mi tu izvesnost i po treći put bude objašnjavao. Jer čovek koji dosledan svom mišljenju ostaje punih petnaest godina, mora biti i logičan i obavešten.) U četvrtom minutu Pluskvamperfekt me je, upravo u svetlosti skore i izvesne promene situacije u „korist svojih dobromislećih ljudi“, zapitao zašto se nisam još malo strpeo, što mi je, naime, sve to trebalo? (Moj zatvor, i sve ostalo.)

Petog minuta ja sam se digao, rekao: „To se i ja pitam“ i izašao. Obavešten sam od majke da je Pluskvamperfekt bio uvređen, a i ona da moje ponašanje smatra neukusnim. Pluskvamperfekt je, naime, došao da mi se yahvali, u ime svoje i drugih „dobromislećih ljudi“, bez obzira što ostaje pri uverenju da sam – idiot.

On je valjda, po analogiji, po kojoj, ako C vuče na jednu stranu, A i B na suprotnu, A i B moraju vući na istu, on je, dakle, verovao da smo mi otišli u zatvor zbog toga što smo želeli da se njemu vrate bespravno nacionalizovane bivše ( ) bivše Kraljevine. Bilo je, naravno i drugih stvari, izvesnih sporednosti u idejama, ali je Pluskvamperfektov posed bio ono glavno.

Mogu ga uveriti da se u obe tačke svoje optužnice vara. Nisam izgubio nekoliko godina zbog njega, premda sam ih izgubio. Nema, dakle, razloga ni da se vređe, jer u pravu je i u drugoj tački – bio sam, naime, idiot. I to bez obzira na to da mi je taj idiotluk bio mio, da mi je mio i sad, i da ga se u ime nikakve naknadne pameti nemam nameru odricati. (Glupost, naravno, ostaje glupa, ma koliko mi lično u njoj uživali.)

Pluskvamperfekt je zaslužio svoje konjake. Podsetio me je na izvođenje jednog računa. Šta sam zatvorom izgubio znam. Neizvesno je šta sam i da li uopšte nešto njime dobio?

Koliko vidim, jedina hronična vrednost koju sam iz zatvora izneo je – tuberkuloza. Priča o robiji kao izvoru životnog iskustva – mit je. Ako ga ne pojede zaborav, svako u zatvoru stečeno iskustvo vredi jedino – za neki drugi (budući) zatvor.

Priča se, takođe, da čovek ima vremena za stvari za koje ga napolju nije imao. To je laž. U zatvoru se nizašta nema vremena, osim za zatvor. A onda, vremena nedostaje uvek tamo gde ga ima najviše. Kako se u zatvoru čovek može naučiti nečemu ako su načela po kojima se u njemu živi suprotna načelima tzv. slobodnog života? Učite uglavnom beznačajne, neupotrebljive ili pogrešne stvari.

(Pored toga možete naučiti kako se prišivaju dugmad na košulje, krpe čarape, kuca u zid Morzeova azbuka pogrešno, kako se briše stražnjica bez papira, i računaju dani do islaska tako da ih je manje, kako se na klozet papiru pišu pesme zupcem od češlja, dobija temperatura žvakanjem presnog krompira koji je ubio prve konkvistadore ili korača robijaški sporo.

Ali, šta će vam sve to napolju? Napolju vam drugi prišivaju dugmad, sporazumevate se telefonom, a ne Morzeom, pesme kucate mašinom na biblijskoj hartiji, temperatura vam ne treba, a morate svuda biti prvi, a ne kao na robiji – osim kad se deli hrana – poslednji) ...

Napolju morate biti veći od sebe da bi vas primetili. U zatvoru je biti neprimetan najveći nauk života. Zatvor je mašina za mlevenje mesa, kroz koju netaknuti prolaze samo najsitniji komadi ...

Govori se o tome da zatvor čoveku daje duhovnu snagu. Međutim, ko s njom tamo nije ušao, neće ni izaći. Moć se u stvari unosi, iznosi samo nemoć.

Govori se, takođe, da čovek tamo upozna ljude. I plemeniti ljudi i nitkovi mogu se upoznati i na slobodi. Čovek, najzad, ne ide u zatvor da bi pravio poznanstva.

Slušao sam mnoge priče o zatvorima, čitao mnoge knjige o njima. (Ne verujem da će među njima biti moje.) Većina bivših zatvorenika pokušava post festum da svojim robijaškim danima nađe neki smisao. Niko ne mari da gubi vreme. Dok verujemo da smo se zatvorom bar u nečemu okoristili, verovaćemo i da smo tamo živeli ...

Nema u tome ničeg rđavog. Ali teško onome ko je jedino u zatvoru živeo (kao i onima koji zaista žive samo u ratu). Terško onima čije su najlepše uspomene zatvorske. Teško onima za koje je njihov zatvor kruna njihove ljudske istorije.

( ) je uvek pričao o svojim kazamatima s ushićenjem. Govorio je da je – rođeni robijaš. Onako kako postoje rođeni vojnici ili rođeni umetnici. Eto, on je tako bio rođeni robijaš. Tek u četiri zida njegove su prave sposobnosti dolazile do izražaja.

Nije objašnjavao – koje, ali budući da je sposobnost preživljavanja po najmanju cenu jedina koja se u zatvoru stvarno broji, stvar postaje malko sumnjiva. Pogotovu ako se zna da je ( ) bio doušnik Uprave.

U zatvor, razume se, ponekad treba ići. Nekad je to neizbežno zbog spoljnih okolnosti (uhvate vas, na primer), drugi put zbog unutrašnjih (nešto se mora učiniti, nez obzira na posledice). Ali tada, tim slučajem, koji je uvek nesrećan, mora vladati jasna svest da je zatvor – mesto čistog gubitka ...

Mome unutrašnjem iskustvu do 1948. nedostajali su spoljni dokazi. Zatvorom su vrata dokaza što sam ih tražio bila za mene širom otvorena. S druge strane zida ništa nisam našao. Praznina je bila sputana ograničenjima, zabranama i lišavanjima. Ali šta stvarno može ograničiti prazninu? Čega praznina može biti lišena da bi bila veća?

Nada koju ću od sada gajiti ne sme da se oslanja na zablude koje sam nasledio. Ona mora da naslućuje, da traga, da pronalazi svoje i nove. Moaram odbaciti svako pamćenje koje želi da me pokori, i moju robiju produži, moram postati od nasleđenog stečen, između svih ciljeva koji mi se, iz ovih ili onih razloga, predstavljaju kao moji, moram otkriti zaista svoj.

Tamo gde loze plaču
 
Greh koji se iskupljuje grehom
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 418) Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

Ako je bilo pisano, dakle i nužno, da se prvorodni, praroditeljski greh iskupi patnjama koje će za sve ljude podneti Spasitelj, zašto je bilo potrebno da se očišćenje od jednog greha plaća drugim – nezahvalnošću i raspinjanjem Spasitelja?
Tek što je spaseno, u času spasavanja, kroz sam čin spasenja, pada čovečanstvo u nov greh.

Greh se iskupljuje – grehom. Jedan se greh zamenjuje drugim. Hristova nadčovečanska žrtva postaje tako a priori uzaludna ...
 
Vojna bolnica. Bezmalo tri meseca nisam vodio Dnevnik. Potpuno sam se bio predao Čarobnom Bregu i njegovoj rutini. Kad sam čitao, bio je to Dimas, nije Sartre. Kad sam, vrlo retko, nešto pisao, nije to bio Dnevnik, nego porudžbina da mi se iz prodavnice preko puta krišom dostavi boca pića.
(Moj osnovni problem je bio kako predvideti regularne jutarnje, ali za određeni datum nevezane, preglede urine i krvi, kako izbeći da se večernje konsumiranje pića ne podesi sa tim pregledom ujutru; nije, dakle, bio »apsurd ljudske egzistencije kao takav«, već vrlo praktičan apsurd jedne bolničke situacije.)
Kad sam razgovarao — ali bilo je to već mnogo kasinije, kad se moje stanje zadivljujuće brzo popravilo — nije to bilo da ubedim nekog reditelja da je govor (dijalog) takođe ljudski, da to nije jedino živo muvanje duhovnih bogalja po kadru, ili ako sve u kadru miruje, onda besomučno muvanje kamere, nego da uverim neke od mojih sobnih drugova kako neće umreti odmah pošto im se izvadi nekoliko kubnih santimetara krvi.
(Dolazi li taj strah za krv kod seljaka od neznanja ili od »istorijskog gubitka krvi« nikad nisam uspeo da ustanovim). ..
U mojoj sobi je nekoliko mladih vojnika. Uglavnom laki infiltrati, koji su, međutim, neverovatno uporni. Svoju predsmrtnu tuberkulozu uspeo sam zalečiti znatno brže nego što se i jedan od njih oslobodio svojih naivnih senki... Bio je i jedan operativan slučaj Echynococusa ...

Počinjem pomalo da pišem. Primećujem da je iskustvo prokleto zarazno. Zajedno sa mnom razboljeva se i jedan Njegovan. Još mu ne znam ime. Ali znam da jedan od njih mora biti hronično bolestan i zbog toga više meseci provesti u bolnici. Čemu inače moja bolnica? ...

Posle podne, nakon poslednjeg obilaska glavne sestre, razdeobe noćnih lekova, i opšteg povlačenja osoblja iz naših domena dižemo se iz postelja i soba se pretvara u Monte Karlo. Igra se na tri kreveta. Dominiraju Ajnc, Šlaga, Munta. Igram tokom seanse u sve tri igre. Najradije, razume se, Ajnc. Dobijam, uglavnom.

Pokušavam kod sebe da probudim bolje instinkte, razumevanje ograničenosti sredstava izvesnih od mojih partnera, ali mi to uspeva samo dok u rukama ne vidim jake karte. Onda ne vidim ništa osim njih. Probudim se human tek s parama u džepu.

Kad mrak padne, ćebad se, kao u vreme bombardovanja veša na prozore i kockanje nastavlja do zore. Soba onda liči na krijumčarske točionice u doba američke prohibicije. Ujutru se bolničarke čude kako imamo baš svi tako čvrst san ...

Ovo je drugi put u mom životu što sam u sasvim bliskom dodiru sa tzv. narodom. Dopada mi se.

Tamo gde loze plaču
 
-Ima, međutim, nešto čudno u celoj toj legendi, Gubelkijane. Jeste li zapazili? Jeste li primetili da nema značaja što je odmereni Dedalus preživeo. Mit danas priznaje promašenog letača, krilatog Ikarusa, samo njega. Dobri zanatlija Dedalus je zaboravljen. Zanemaren nepravedno, no bez priziva. A, znate li zašto, Gubelkijane? Ja mislim zato što je, onako trezven i naučno bojažljiv, priznao jednu tuđu, naturenu granicu , što se slepo i ropski držao unutrašnjosti kruga koji nam je određen, što je izneverio i proigrao šansu da iz njega izađe, što je pokazao da je i suviše malo čovek, da bi bio bog. Razmislite o tome, ima u toj prokletoj legendi nekog naravoučenija. I budite mi zdravo!”
― Borislav Pekić, Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana - Odbrana i poslednji dani
 
Rani dani ili inicijacija
Karantin

Sloboda je sistem uzajamnih dopuštenosti, gde su ograničenja i u najgorim despotijama i sama nužno ograničena. (U protivnom, režim ne bi funkcionisao. Da se ropstvo ostvari potreban je minimum slobode koju kao nagradu dobijate ako učestvujete u njenom oduzimanju drugima. U protivnom se nijedno poniženje ne isplati. Nekorumptivna Tiranija ugiba usled pomanjkanja ljudskog goriva.)

Zatvor je, međutim, sistem beskonačnih limitacija dvostrukog porekla: onih što ih taksativno propisuje tamnički kućni red i funkcionisanje organa represivne uprave, tu da ga do slova, pa i preko njega, promoviše i onih poteklih od prirodne represivnosti vaših sustanara robijaša. Prelazak iz jednog u drugi svet nije lak. I karantin je tu da vam taj prelazak olakša.

Sloboda se u zatvoru shvata kao bolest od koje, barem do izvesne mere, treba da vas izleči karantinska tišina i usamljenost. Onako, otprilike, kako vas inicijalno tromesečno programsko maltretiranje u vojsci – dreka, dril, besmislene naredbe, pretnje sa smislom – pripremaju za vojnika.

Godine koje su pojeli skakavci
 
"Poznavaoci naših nacionalnih vrlina i mana tvrde da smo na strani snalažljiviji nego kod kuće. Znameniti neradnik sa Čubure, kad su mu dosadila prebacivanja radnog naroda, otputovao je u Hanover, i sad živi tamo kao prosperitetni trgovac, mada se još uvek ne zna – od čega.

Zatvorski abonent u Šapcu, drži u Minhenu uglednu Agenciju za nekretnine, čiju prirodu nisam sasvim uspeo da shvatim. K. D. je u Beogradu stanovao preko puta mene, u jednom od svetlarnika s najekskluzivnijim pogledom na kante za đubre, u Londonu se kod njega penjete liftom, kojim upravlja jedan istočnoevropski admiral.

Najslabijeg đaka svog razreda – ako sebe izuzmem – sreo sam u avionu, kako puši "Havanu", pije "Glenfiddich" (Pure Malt Whiskey), i s jednim holandskim fabrikantom trikotaže, uz naglasak i manir člana konzervativnog "Monday Cluba", a u svetlosti dolarskih kolebanja, raspravlja o svetskoj monetarnoj reformi...

Da pribrojim ovim nacionalnim snalažljivostima i sebe. U Beogradu sam bio neko ko se, s vremena na vreme, na ovaj ili onaj način, primećuje. U Londonu me niko nikad ni na koji način ne primećuje. Zar to nije izvestan uspeh?..."

(DNEVNIK, 1976)
 
"Lično nisam pristalica stradanja – ni svog, tuđeg pogotovu – osim kad sam na njega prinuđen, a onda ga primam kao segment, nipošto odrednicu svoje sudbine. Ako smo stradali, kao što jesmo, prirodno je da o tome pišemo. Da smo srećniji, umeli bismo valjda s istom akribijom pisati o sreći. Zbog čega da sreća bude tema niže vrste? Ona je, možda, za nas, umetničke mizantrope, manje zabavna, teže obradiva, to priznajem, ali ima pisaca koji su se i u njoj kao temi sjajno snalazili. Ne verujem da stradalnički motivi vraćaju našu književnost – hrišćanstvu. Možda će ovo zvučati paganski, ali za mene je vera u Boga radost, radost u najvišem smislu, nipošto patnja, bol, trpljenje."

"Nemati prošlosti je ostati bez budućnosti. Ali ako tamo ostanemo, ako se tamo zaglibimo, budućnost zbog koje smo se u nju vratili postaće nedostižna. Proći će pre nego što shvatimo da je sve - sadašnjost. Da je sve uvek u istoj ravni. Da je nerazumevanje onoga što je bilo juče jemstvo da ćemo još manje razumeti ono što nas čeka, a najmanje ovo što danas radimo." - Vreme reci
 
Da, poistovetiti se, izjednačiti, poklopiti sa beznačajnim nakaradnim odstupanjima od sebe (možda valja reći čak i nakaradnim, jer zašto bi odstupanja bezuslovno morala biti nakaradna), ali kako? I znatna promena ne spoznaje se lako. Ona je kao rak: kad je osetimo, kasno je. Samoposmatranjem, ma koliko brižljivo i perverzno obavljenim, mi uvek dobijamo predstavu o sebi koja se drži homogeno.

Uvek smo isti, pa i kad uviđamo da smo to na neki drugi način. Ako smo juče voleli, a danas se prema tome što smo voleli osetimo ravnodušnim, mislimo da su to tek dva načina našeg postojanja, koje se time ne menja: poistojali smo na jedan način, kao onaj koji voli, sad postojimo kao onaj koji više ne voli, ali smo isti. Mi odbijamo da ijednom našem odnosu sa spoljniim svetom priznamo sposobnost, pogotovu pravo da nas preobražava.

Iskustvo, ako ga ima, za nas nije prinuda, vee stvar izbora. Jedno preuzimamo, drugo odbacujemo, kao da je tako nešto uistini moguče. Kao da iskustvo nije bitan uslov našeg duhovnog metabolizma, spontanog procesa izvan naše kontrole, ali ne i kontrolc naše sudbine, te da nas prema unapred utvrđenom projektu, rastvara i pretvara, priznavali ga ili ne . . .

Vidim sebe kao disk, krug čija je svaka tačka moja, gde me sve tačke solidarno ostvaruju. Ja se samo pomeram iz tačke u tačku, iskorišćavam ovaj ili onaj deo svojih predviđenih mogućnosti. Prosto, izlažem redom izvesne aspekte svoje definitivnosti. Epigeneza...

Biti drukčiji stvarno, znači moći izaći van kruga, van diska. Čak i da je moguće, nemam pojma šta bi to po mene moglo značiti. Čini mi se, najpre, da bi to značilo — poludeti.

Pobeći iz svoje predodređenosti, upustiti se u slobodna lutanja između svih mogućih zamišljenih opstanaka (u međuvremenu realnih, jer se oni jedino posmatraču čine zamišljenim), ali odmah potom tu je i kolebanje: ako sam već definisan, definisano je i moje ludilo. I ono je tek jedna od realizacija sudbine. Tačka na disku u koju mi je rečeno da stignem.

Ponekad mi se čini da tek, više manje neuspešno, reprodukujem propisani, model. I nadam se da u tim odstupanjima za mene leži šansa. Da su u njima moje jedine slobode. Biti neuspela kopija modela. Obmanuti sudbinu nesavršenostima reprodukcije . . .

Promene su, za kojima intenzivno tragam (mala bekstva od sudbine), prema neizmenljivoj istini o mojoj neprekidnosti, jedva pomeranje akcenata; promena reda reči u iskovanoj rečenici mog obelodanjenja. Ono što danas propustim da izrazim, izraziće mene sutra.. .

Meni se, na primer, čini da ovaj dan nije doneo neku bitnu promenu, čak ni u zadatoj sferi života. Za mene je on indiferentan, mogao je i ne biti. Nesrećan sam i okrećem pogled idućem. Počinju me zadovoljavati i te lažne metamorfoze moje ličnosti, promene izvan volje, zadate promene. Prestajem biti sasvim nesrećan.

Kad zaboravim da sam to bio, i zašto sam bio, kad moja patnja ne bude više stajala kao jedina moja sloboda između onoga što moram da budem i svega onoga što bih želeo da budem (pod pretpostavkom da i ta želja, ta unutrašnja provalija između »prinudnog« i »slobodnog«, i patnja zbog nje nije takođe zadata), potpuno identifikovan sa modelom, osetiću najzad ovaj opstanak kao svoj, svaka će pobuna prestati i moći će se najzad živeti . . .
​
Tamo gde loze plaču
 
Ljudi su bolesno nepoverljivi. Kao da su u stalnom međusobnom ratu, da jedni od drugih ne očekuju nikakvo dobro. Ljudi su uopšte vrlo čudni. Kao da on i oni nisu iz istih svetova. Čak i oni koji su prema njemu bili ljubazni, pa mu se ponekad činilo da ga shvataju, ni oni nisu odobravali njegov način mišljenja. To se ne radi, govorili su. Ali kad ih je pitao zašto, zašto se nešto ne radi, nisu umeli da odgovore. Zašto su ljudi takvi?
 
Proklete činjenice. Ima zaista nešto bolesno u zapadnoevropskom vaspitanju. Nikad nam nije dosta činjenica. Za nas su, naime, činjenice - istine. Mi mislimo da smo u nečemu nešto saznali ako o tome prikupimo planinu činjenica. A zna se kako s njima stvari stoje. Većina ih se međusobno ne slaže. Činjenice su, u stvari, najnestabilniji faktor našeg saznanja o svetu. Njegova jedina prava nepoznata veličina. Da nema stvarnosti, kako bi se o njoj duboko i tačno pisalo!
 
BORISLAV PEKIĆ
(skica za portret)

Prošlo je kratko vreme otkako su se Ivo Andrić i Miloš Crnjanski preselili iz života u našu književnu prošlost i na svojim vrhuncima počeli da stoluju svoju buduću večnost. Okončali su svoje duge tvoračke sudbine u jednom srećnom trenutku srpske književnosti, ostavljajući za sobom niz pisaca od klase i dara koji su već dobro zakoračili u visoke prostore krupnog stvaralaštva.

Želim da vas upoznam sa jednim od njih koji je već danas i sve više će biti buduća istorija srpske književnosti. On je tu, u naše dane, pred našim očima nastaje i postaje – red je da ga upoznamo. Borislav Pekić Ličnost po mnogo čemu neobična: životom, delom, izgledom. Nad malo povijenim ramenima čoveka visokog, lomnog rasta, ostro srezana asketska trouglasta glava.

Strog pogled pod jakom dioptrijom naočara, kojim kao da više vidi no što gleda, tek oretko ozari kratak i kao malo izgubljen osmeh. Mek i dug korak visokih nogu i izrazito lepa nemirna ruka. (Jedna vidovita slikarka portretisala ga je kao ikonu Bogorodice Trojeručice.) Govori malo i gotovo uvek prekom, kratkom rečenicom, on pisac najduže fraze u srpskoj književnosti.

Govori pri tom ljutito, čak nabusito, kao da se unapred srdi na sagovornika, kako to hoće da bude kod ljudi koji duhovnu nežnost skrivaju u oklop apodiktičnosti. Krvopilan radenik, jedan od najtvrdokornijih poslenika koje znam, uvek je međ svetom pomalo odsutan, kao da je najbolji deo svoje misli ostavio da i dalje mučki posluje nad nedovršenim rukopisima. Pije retko, ali onda samo teška pića, uporno i oštro kao kozak.

Gord, čak i nekako plemićski ohol. Retko greši i još teže prašta greške ljudima i sebi. Tvrd čovek od stavova i principa, srećom bez pedanterije i sitničavosti koje ovakve karaktere često prate. Ne trpi šarlatanstvo, prejaku, neodmerenu reč i naše sentimentalne, slovenske izlive. Reč drži kao da je škodski gorštak, i drži do toga da je i drugi drže. Rečju jak, opor i pomalo krut čovek koji pri svem tom ume da bude i dragocen i dragoceno odan prijatelj ljudima i idejama koje primi za svoje.
Takav kakav je, Borislav Pekić nije, razume se, mogao lako prolaziti kroz život i nije lako prošao u životu. Rođen 1930. u Podgorici kao sin jedinac Crnogorca, visokog upravnog činovnika Kraljevine i majke Banaćanke, u prekretnim, ludim posleratnim godinama, u svojoj devetnaestoj, kao član ilegalne organizacije “demokratske omladine”, suđen je i osuđen na dugogodišnju robiju od koje je više od pola decenije odsedeo po kaznionama.

Predodređen za pisca i svestan svoje vokacije morao je dugo da čeka i da dvostruko trpi: od uzništva i od ćutanja. Budući erudita i jedan od najučenijih naših pisaca, školu je počeo i nedočeo. (Uostalom i Tomas Man – inače najbliži Pekićev duhovni srodnik – završio je, ako se ne varam, samo sedam razreda gimnazije.) Imao je snage da se još celu deceniju posle svoga robijaškog univerziteta, potajice sprema za svoj nastup. I banuo je u našu književnost iznenada i sa strane sa koje ga niko nije očekivao: knjigom novozavetnih legendi “Vreme čuda”, u vremenu koje je drukčija čuda znalo i prizivalo.

Pronicljivije oči već su u toj ranoj knjizi naslućivale pojavu pisca krupnog ambicioznog zahvata, ispisanog rukopisa i paradoksalne ironične inteligencije. Pa ponovo, kao da ima beskrajno mnogo vremena i još više poverenja u sebe, pet godina nejavljanja, i onda, sada već četrdesetogodišnjak, Pekić objavljuje prvi iz serije svojih romana o Njegovanima Hodočašće.

Veliki uspeh, prvorazredne kritike, Ninova nagrada i uporni usamljenik odjednom na osvetljenoj sceni javnosti. Zakratko je na njoj ostao i kao da nije od našeg sveta koji tako lako leškari na meku dušeku uspeha, Pekić ponovo beži, sa ženom arhitektom I ćerkom jedinicom, ovoga puta u London, da se u tom mnogoljudnom gradu, “procul negotiis”, daleko od naše zavičajne literarne vreve opet, zaverenički, asketski ukopa u svoje stvaralačke lagume.

Potekla je iz dalekog Londona, ako kroz porušenu branu, široka bujica njegovih romana, drama, eseja, dnevničkih zapisa, naglo je poraslo Pekićevo književno delo na mnoge hiljade ispisanih stranica. I još uvek je tamo, u tom tuđem gradu, svakim svojim retkom sve više ovde i sve više nas. Imao sam, za pratioca literature dragocenu priliku, da iz prijateljske blizine pratim delo Borislava Pekića u nastajanju.

Vreme čuda, Hodočašće Arsenija Njegovana, Uspon i sunovrat Ikara Gubelkijana, Kako upokojiti vampira, Odbrana i poslednji dani i kapitalno centralno delo Zlatno runo (sa pet objavljenih i dve knjige u pripremi). Desetak pozorišnih drama i dramatizacija (sedam izvedenih u Beogradu) i isto toliko radio drama koje se emituju po Evropi, naročito u Nemačkoj).

Objavljeni delovi neobjavljenog romana “Crveni i beli”, neobjavljeni roman Graditelji, razrađen nacrt za roman o Vizantiji, široko zasnovan i brižljivo vođen dnevnik piščevih razmišljanja. To je ono što je Pekić do sada napisao, ili piše, ili koliko mi je poznato, namjerava da napiše. Da pokušam, ma i bez nade na uspeh, da ovo prostrano delo stegnem u uski steznik jednog kratkog rasuda.

Borislav Pekić nije, i nikada nije, samo pripovedač ljudskih sudbina, no je uvek i pisac moralnih, intelektualnih, političkih, istorijskih problema koji su te sudbine izazvale. Zato je svaki Pekićev tekst čvrsto ugrađen u paradoksalnu intelektualnu konstrukciju. U osnovi skeptik moćne imaginacije, Pekić čoveka vidi nabijenog na kolac istorije, sa kojeg se jednovremeno trza, cereka i vapije.

Kao svaki mudar čovek Pekić istoriju, razume se, shvata široko: kao politiku, ekonomiku, moral, miris, boju i stil epohe, kao sled tradicije i inovacije, kao zanat čak, struku, kao rod, porodicu, genos, i za jedinu konstantu drži večitu raseklinu dvostruke, kentaurske čovekove prirode, strasti i logike, moranja i nepristajanja, prizemnog i misterioznog.

Otuda u Pekića koji ne trpi površnost i improvizaciju toliko podataka, tolika obaveštenost: vojničkih znanja ako je Đorđije general, arhitektonskih finesa ako je Arsenije kućevlasnik i mali Isidor budući graditelj, čak igefarbenovskih znanja ako su dva Stefana hemijski industrijalci, gurbetskih, potukačkih podataka dok je njegovanski genos torbario Balkanom.

Kako su svi istinski veliki romani u stvari porodični romani (od prvog Ilijade do najboljeg Rat i mir), to je i Pekić, onako magalomanski nesnebivljiv pred zadatkom, tako postavio svoje glavno delo, da možda prvi put u istoriji svetske književnosti provede i otprati jednu porodicu kroz dugih dvadeset vekova. Ne mazeći sebe kao pisca, Pekić još manje mazi svog čitaoca.

On je ono što se obično zove “težak pisac”. Piše široko i naširoko i čitalac će često voditi unapred izgubljenu bitku sa gustom šikarom njegovog štiva. Pekić od svog čitaoca zahteva i pretpostavlja apsolutno koncentrisanu pažnju, spremnost da ga sledi i u najudaljeniju digresiju ili opsesiju, veliku obaveštenost za pratnju njegovih skrivenih aluzija i znanja.

Ali zato, ako čitalac izdrži u tom, gotovo da kažem, koncentracionom logoru duhovnih zahteva, biće štedro, rasipnički obeštećen. Upoznaće mnogoljudo mnoštvo Pekićevih zanimljivih i snažno srezanih likova, pratiće hod jedne inspirisane i inspirativne inteligencije kroz vremena i ljude, prisustvovaće uzbudljivim problemima čovekove egzistencije iskazanim jednom plemenitom ironijom i često najfinijom duhovnošću i duhovitošću naše misli i jezika.

Postaće mu blizak i neophodan poznanik ovaj veliki paradoksalista, koji je to zato, jer smo takvi, paradoksalni, i mi i ovaj život koji živimo.

Borislav Mihajlović Mihiz
 
Nadam se da ovo pitanje nije preveliki offtopic.

Kakvo je vaše mišljenje o Pekiću kao dramskom piscu?

Do sada sam od njega čitao samo prozna dela, te sam donekle upućen u njegovo stvaralaštvo; a u skorije vreme sam planirao povodom rođendana jednoj bliskoj osobi koja je u dodiru s pozorištem da poklonim neku knjigu dramskih dela, pa pošto sa sigurnošću znam da ta osoba nije čitala Pekića, razmišljao sam da se odlučim za neku od ove dve knjige izabranih drama koje je objavila Laguna, ali ne bih da izbor bude mlak.

Hvala na odgovoru:)
 
Nikola Milošević: Borislav Pekić kao politički mislilac

Predano sabirajući brojne beleške što ih je za sobom ostavio naš veliki pisac, njegova supruga, Ljiljana Pekić, izdvojila je i sa lepim smislom za ovu vrstu posla priredila, dve relativno nezavisne celine – jednu pretežno filozofske, drugu pretežno političke prirode.

Kao i u ovom prvom, tako i u ovom drugom slučaju već po prirodi stvari nije reč o dovršenim, do kraja uobličenim pogledima, već samo o obrisima jedne intelektualne građevine, čiji je konačni lik za nas, nažalost, zauvek izgubljen.

Iz zapisa što su pred nama može se, najpre, razabrati da je namera Pekićeva bila da sačini i u obliku jedne knjige izloži svoju političku filozofiju i svoj politički program, kao i taktičke mere pomoću kojih bi se taj program mogao ostvariti.

Ono što je pisac ovih zabeležaka u toj njegovoj nameri pre svega rukovodilo bilo je kritičko odstojanje prema poretku u kome je živeo i čiju je represivnu prirodu na sebi samom surovo iskusio. Valja, međutim, reći da iskustvo o kome je reč nije ni u čemu uticalo na nepristrasnost Pekićevih sudova. Filozofija ne može biti – čitamo na jednom mestu – "osvetnički nož zariven u srca ljudi" niti pak "način refleksivnog odbacivanja neke političke stvarnosti".

U jednoj napomeni Pekić tim povodom kaže da je ta njegova misao bila neka vrsta mementa njemu samom namenjenog. "Ovo je rečeno" – da opet citiramo samog pisca – "zato što je moja filosofija pod stalnom pretnjom da bude izraz nekih mojih ograničenih netrpeljivosti".

Međutim, kakve god te"ograničene netrpeljivosti" bile, od njih u svim ovim zapisima Pekićevim nema ni traga. O svemu onom što pisac kritički sagledava sudi on bez ikakve gorčine ili pak strasti, a svojim osećanjima daje maha samo kroz neke istančane i sa potrebnom merom sročene, jedino valjda njemu svojstvene, ironične opaske.

Posebnu pažnju posvetio je Pekić strukturi i ideologiji onog socijalno-političkog poretka koji je poznat pod imenom socijalizam. O pravoj prirodi tog poretka i njegove ideološke fasade ovaj naš pisac nije imao nikakvih iluzija, za razliku od mnogih drugih ne samo naših nego i stranih intelektualaca među kojima su na svoj način bili i jedan Poper i jedan Aron.

Nisu, dakako, nedostajale kritike onog sistema koji je najpre u Sovjetskom Savezu ustoličen, a potom u Kini i zemljama takozvane narodne demokratije. Međutim, malo ko je video, ili bolje rečeno bio spreman da vidi, onu unutrašnju, ideološko-psihološku vezu između marksističke teorije i marksističke prakse. A Borislavu Pekiću ta veza nije izmakla iz vida, uprkos tome što je u to doba on još uvek mlad čovek koji tek što je zakoračio u drugu polovinu treće decenije.

Za komunistički politički poredak upotrebiće pisac izraz "feudalni socijalizam" kojim se dvostruko pogađa ono što čini njegovu suštinu. Taj poredak je, prvo, strogo hijerarhijski uređen i drugo, kao takav ne predstavlja ništa bitno pod suncem.

Samu pak ideološku fasadu komunizma razobličavao je Pekić i tako što je ukazivao na jaz koji deli kratkoročni i dugoročni program Karla Marksa. Sve one represivne mere što ih je ovaj teoretičar komunizma predviđao u sklopu preuzimanja i očuvanja vlasti bile su ozbiljno mišljenje i u ravni istorije takoreći bez ostatka realizovane.

Nije, međutim, realizovano obećanje da će država odumreti. A nije zato što nije ozbiljno ni mišljeno.

Za razliku, dakle, od tolikih drugih analitičara komunističkog fenomena i njegovih ideoloških pretpostavki u Marksovim spisima sadržanih, mladi Pekić video je onaj filozofsko-politički luk što od pomenutih spisa logično vodi ka režimu koji se u XX veku ustoličio na jednom delu zemaljske kugle. Video je, naime, on da su sve te lepe reči o nekom budućem carstvu slobode i pravde u kome će navodno biti ukinute klasne razlike samo pokriće za uspostavljanje jednog novog oblika hijerarhijskih podela, pritom još dalekosežnijih i pogubnijih od onih koje su tom i takvom društvenom uređenju prethodile.

Za način na koji je Pekić iza fasade komunističke ideologije razotkrivao ono što se iza nje skriva uzorne su neke njegove varijacije na temu sredstava i ciljeva. Devizu "cilj opravdava sredstvo" – po duhu ako ne i po slovu proizašlu iz učenja generala jezuitskog reda Ignacija Lojole – preuzeli su, premda stidljivo i na mala vrata, a za rad sopstvenih političkih projekata, marksisti najrazličitijih boja.

A začetak i ujedno model ovog preuzimanja naći ćemo u Marksovoj teoriji diktature proletarijata – gledištu prema kome prelazni period od kapitalizma ka socijalizmu predstavlja već pomenuta diktatura, ili tačnije jedan oblik despotske uprave – neograničene vlasti na neograničeno vreme. Taj pak represivni poredak trebalo je da vodi budućem komunističkom carstvu božjem na zemlji koje je, opet, sa svoje strane, trebalo da opravda represivnu prirodu prelaznog perioda o kome je reč.

Tu Komunističku verziju Lojoline znamenite devize razotkriva Pekić polazeći od jednog postskriptuma Lukačevog u kome se ovaj marksistički teoretičar osvrće na vreme staljinističkih procesa, pa parafrazirajući jednu poznatu reč kaže: "Pravedna ili nepravedna to je moja partija", što bi po njemu bila formula svakog istinski ubeđenog komuniste. Tim povodom reći će Pekić: "Ne postaje partija pravedna zato što je moja nego se pretpostavlja da sam je izabrao zato što je pravedna, da je postala moja zato što je bila pravedna".

A odmah zatim, polazeći od ove svoje lucidne napomene, pisac izvlači sledeći, teorijski duboko promišljen i za svaku političku filozofiju nezaobilazan zaključak: "Ali je bezmalo uvek prirodno", kaže on, "da cilj biva postepeno modeliran prema sredstvima koja se za njegovo ostvarenje upotrebljavaju".

U jednom drugom, potonjem zapisu, Pekić će otići i dalje pa će zabeležiti da "sredstva nose u sebi prasliku cilja", odnosno da "sredstva utiču na cilj tako što ga prinudno menjaju prema sebi".

Ako ove refleksije mladog Pekića prevedemo u neki do kraja izvedeni teorijski diskurs, mogli bismo reći da je Marksova ideja diktature proletarijata i sve ono što je potom u istorijskoj praksi na njenom tragu nastalo, bila onaj pravi, skriveni cilj, kako Karla Marksa tako i njegovih sledbenika što su u praksi primenjivali tu njegovu ideju. Komunistička represija nije, dakle, bila neko političko sredstvo za kakav uzvišeni cilj već, jezikom Pekićevim govoreći, samo "praslika" jednog sasvim drukčijeg, daleko prizemnijeg cilja čija je jedna istorijska realizacija bio Gulag.

Međutim, kao što nije imao nikakvih iluzija kada je reč o prirodi komunističkog poretka uopšte, nije ovaj naš pisac imao nikakvih iluzija ni o jugoslovenskoj verziji komunizma na način Josipa Broza. Promene koje su u to vreme nastale, posle sukoba sa Staljinom, za Pekića su bile samo jagnjeća koža koju je jugoslovenski komunistički vuk na sebe navukao kako bi pred opasnošću što mu je od Kominforma pretila, osigurao podršku zapadnih kapitalističkih sila.

A na koji je način pisac, koliko britko toliko i duhovito, skidao tu jagnjeću masku vidi se možda još ponajbolje iz nekih njegovih opaski povodom jedne besede Milana Bogdanovića na kongresu jugoslovenskih pisaca održanom posle raskida sa Sovjetskim Savezom. Poruka ovog književnog ideologa, onako kako ju je Borislav Pekić protumačio, bila je da su književni stvaraoci doduše slobodni, ali samo u granicama jedne i to vladajuće ideje.

Tim povodom Pekić kaže: "Šta znači sloboda pisaca u društvu koje je prinuđen da brani?! Šta znači sloboda koja se može koristiti samo u jednom, od politike izabranom smeru?! Šta to vredi jednu jedinu misao moći kazati na hiljadu načina?! Zbog toga ta misao neće postati neka druga! Uvek ostaje ona jedna jedina misao."

Čitaocu, međutim, valja skrenuti pažnju i na ona mesta na kojima je Pekić naznačio konture jednog novog poretka koji po njegovoj zamisli trebalo da dođe posle postojećeg komunističkog režima. Taj novi poredak imenuje pisac kao "aristokratsku oligarhiju".

Da bi se izbegli mogući nesporazumi u pogledu značenja ovakvog jednog termina, Pekić kaže da za njega izraz oligarhija ne znači "zatvorenost" nego "izabranost" i da "ne implicira partiju aristokrata nego princip vladavine najboljih". Drukčije rečeno, za Borislava Pekića aristokrat je onaj ko je to po duhu a ne po socijalnom poreklu.

Teško je reći šta je presudno uticalo na to da se Pekić opredeli za ovakav jedan politički projekat. Moguće je da ga je do takve jedne vizije budućeg društva dovelo i njegovo nezadovoljstvo nekim posledicama praktične primene liberalne ideje u zapadnim državama, nezadovoljstvo onom duhovnom osrednjošću koju ni najbolje uređeni demokratski poredak nije u stanju da eliminiše.

Ko zna.

Najveću nedoumicu pobuđuju ipak oni zapisi Pekićevi posvećeni taktičkim merama pomoću kojih bi taj njegov projekat aristokratske oligarhije trebalo realizovati. Tek toliko se može razabrati da se pisac nosio mišlju da u završnom delu svoje rasprave iz političke filozofije razmotri "neposredne političke probleme" koji se tiču "osvajanja i organizacije vlasti".

A da mladi Pekić nije bio neko ko će ostati samo na rečima, vidi se po tome što je pomišljao na osnivanje jednog intelektualnog kluba koji bi bio, kako on sam kaže, "klica te buduće aristokratske oligarhije".

Ostaje samo da nagađamo zbog čega je pisac odustao od svoje namere da u jednoj knjizi izloži sopstvenu političku filozofiju.

Međutim, ono oko čega nikakvih nedoumica nema i o čemu nedvosmisleno svedoče ove zabeleške, jeste saznanje da smo u Borislavu Pekiću imali i političkog mislioca od velikog dara koji taj svoj dar – jedan od mnogih što ih je imao – nije nikad dospeo da u obliku neke celovite rasprave iskaže.
 
Jako sam želeo da se i meni dogodi davljenik. Bilo kakav. Mogao je biti i običan, mali davljenik, narodna masa, što reko drug Ozren. Malerozan, kakav sam, nisam se smeo nadati direktoru banke. Hvalio bih boga i za ćatu, čak i za noćnog čuvara. Prokurista bi, istina, bio izgledniji, ali ja nisam bio u položaju da biram, na takve sam plitke vode došao, nego sam imao da budem zadovoljan sa onim što mi reka dadne. Najčešće sam se nadao ženi domaćici. Pošla čamcem u pazar, sustiglo je nevreme, znala je da pliva, recimo, al’ šta vredi kad su talasi kao kuća, i čamac se prevrnuo, gotovo. Ja sam, međutim, stigao na vreme. Jedino na decu nikad nisam mislio. Iako bi takva nesreća bila najprirodnija, nisam o njoj hteo ni da čujem. Makar od gladi crkao. Uvek mi pred oči izlazio Andrija kako se davi. I to otkako sam, u jadu velikom, popustio i smislio dete u vodi. Kao, zabranjivali mu da se kupa, ono se sa drugovima iskralo, u reku skočilo i đavo po svoje došao. Srećom, ja sam opet na mestu bio.

Ja sam u tim bunilima uvek na mestu bio. Zaplivam prema detetu. Kad mu se primaknem, ono moj Andrija. Gleda me plavim očima kao da kaže: zašto, bre, mene, tato? Otada ni za živu glavu nisam zamišljao decu u vodi.

Priznajem, međutim, da sam, prignječen oskudicom slučajeva, sve češće bacao oko na kupače. I to premda sam ih sve poznavao i znao koliko malo, u mojem smislu, čovek od njih može da očekuje. Pa ipak, šta ću, puštam se niz vodu i sanjarim, šetajući po plaži. Ili se izmaknem, pa iz daljine merkam. Ko god vampir, bože me prosti. Ponekad se toliko zaneseni da sa sobom govorim, a oni pitaju, šta ste se vi čika Andrice tako zabunili? Ništa, onako, kažem. A šta bi drugo? Da im kažem, gledam i čekam neće li se koji od vas daviti? Kad bi znali, mislim, da vam se o glavi radi. I to ko? Onaj koji je plaćen da vas pazi i čuva kao malo vode na dlanu. Jeste, neimaština i nevolja može da ubije i najbolje srce.

Eto, gospodin Avakumović, apotekar, pokrupan čovek, pa još trom, pihtije kao da si zemljom izasuo, tako izgleda kad se na pesku izvali. Voda bi lako mogla da ga prevari i zanese. Samo da se hoće kupati, smetenjak. Ali se g. Avakumović nikad nije kupao. Ni nožni palac da umoči. Kao da je od šećera, pa se boji da se ne rastopi. Jedino se sunčao, čvario i huktao od žege da ga je njegov magistar vodom morao zalivati.

Kažem mu jednom: Skočite u vodu, gos’n Avaku-moviću, da vidite šta je božja blagodet!

Jok! — veli on. — Ni nakraj mi pameti ne pada.

A što? — pitam.

Jednom sam skočio, jedva sam glavu živu izvukao.

Gde, pobogu? — uplašim se da nije na mojoj plaži. U Starom Bečeju, na Tisi.

Jeste, Tisa je gadna. Čovek nikad ne bi rekao kad je vidi. — E moj Andrija, gde si ti onda bio, mislim. — Kako ste se izvukli?

Neki me ribar u čamac uzeo.

Naravno, mislim, a taj nije ni bio spasilac. Samo se zatekao. Kurvinski je ovo život, što reko moj prijatelj Andraš.

I gospođa okružnog sudije g. Veljkovića bila je kao stvorena da se davi.

Visoka, tanka, prava pritka. Spetljana u sto čvorova. Rukama grana i stalno se o nešto spotiče. Ali se ta, kao za pakost, u plićaku brčkala, dizala se i spuštala do pupka. Kao roda. Od nje nikakve vajde, manj da se napije i ne zna šta radi.

Na kapetana Skrbinšeka iz II konjičkog puka i ne gledam. Taj vam je bio garnizonski prvak u načinu koji se zove kraul. I uopšte, vojnici, osobito mlađi oficiri i podoficiri — stariji nisu ni svraćali — teško da su u obzir dolazili. Mahom su plivali u gomili. U onakvoj gužvi nisi se mogao udaviti sve da si klada.

Iskusne civile morao sam otpisati već i zbog veštine, a početnici su se kupali sa gumenim pomagalima, tikvicama, koturima i plovcima na razne životinjske forme.

Ni u familije se nisam uzdao. I ti su vam u reku džumle ulazili. A u vodi se još i vazdan dovikivali, prozivali i prebrajali.

Nešto ozbiljnije moglo se očekivati jedino od onih koji su dolazili sami. I to pre pune sezone. Šta ih je to gonilo da se po obali bez društva motaju, ne bih umeo reći. Možda su i na najgore pomišljali. A možda bili takvi ljudi. Osobenjaci, čamotnjaci. U svakom slučaju, meni su bili najmiliji. Sa oka ih nisam ispuštao. Da ne vide, razume se. Dok sede na kamenu i u vodu bulje, ja ništa. Čekam. Crveni krst spremio. Dvostruku čaklju, takođe. Nisam je još na terenu isprobao. U glavi se stalno propitujem. Uočiti žrtvu. Ujednačeno plivati. S leđa joj prići. Za kosu je ščepati. Glavu na površinu izvući. Ako treba, i po njušci opaliti. U neko doba čovek ustaje. Dignem se i ja. Svašta se može desiti. Možda je došao da sa sobom svrši. Ako je, međutim, hteo da se okupa — bilo je budala što su o Bogojavljenju skakale pod led da izvuku krst — uvek je bio moguć grč od hladne struje. Na žalost, ništa se nije događalo. Onaj bi otišao, a ja bih se u hangar pokunjen vraćao.

Jedan je tako stajao, go ko od majke rođen, ništa na njemu, sem gumene kape za kosu. Znam takve pokvarenjake i pokazivače. Zovu ih nudistima. Ovde ih, u Nemačkoj — Zapadnoj, na angro ima. Ne teraju ih batinama kao kod nas. Skotkaju ih samo na jedno mesto i zagrade od poštenog građanstva. Ja sam svoje, naravski, rasterivao. Imao sam puno-moćje od žandarmerije za sve, osim da ubijem. Ali, čim gumenu kapu vidim, znam na čemu sam. Ko se ubija ne čuva kosu. A i kako go da se udavi? Manj’ da je neplivač. A ti sa stene skaču, ne ulaze u plićak.

Onda se setim, negde sam pročitao za doktora koji se ubio tako što se pre skoka špricao. U talasima se uspavao i na miru potonuo. Ni od toga ništa nije bilo. Onaj moj ušao u vodu, brčnuo se, pa izašao, cedeći kapu. Ja ga onda svojski poteram, manijaka!

Najviše sam se bio ponadao u jednog mladića, gospodina. Tome, videlo se, ruže nisu cvale. Nije bio bankrot, zelen je još za stečaj bio, a ti se i ne dave, nego kroz prozor od kancelarija iskaču, ili u inostranstvo beže. Biće da je posredi bila žena, ili je bio neizlečiv. Sad svejedno, tek taj se nije svlačio. Sedeo je na obali i buljio u talase. Bi li — ne bi li? A sedeo je na steni koja se zvala Kriva, jer je nad virove i dubine nadvijena. Svakim se danom ivici primicao dok nije došao do kraja, odakle se nije imalo kud do u vodu. Doterao cara do duvara. Morao se, koliko sutra, odlučiti.

Toliko sam siguran bio, da bih motor na čamcu mogao upaliti i pre nego što se ponovo pojavi. A kad je sutra stvarno došao, lice mu crno kao zemlja u jesen. Znao sam da će skočiti. Bilo je u njemu toliko čemera da sam jedva odoleo da ga ne zagrlim i kući ne odvedem. Da se lepo jedan drugome izjadamo. A posle nek skače. Udaviti se ionako neće. Ja sam bio tu.

Ali ne znam šta mi bi. Nešto me gurnu, dobrota moja, strah da mi se ipak ne udavi — takvi zanesenjaci čudesnu snagu dobiju — stvarno ne znam šta mi je bilo da prvu priliku upropastim. Tek, ja mu priđem i kažem, nemoj mladiću.

On me pogleda kao da me ne vidi, samo čuje:

Ko ste vi, i šta nemoj?

Nemoj što si naumio.

A šta sam to naumio?

Da se strmekneš, to.

On se strese: Ništa nisam naumio. A i da jesam, šta se to vas tiče?

Gledajte svoja posla — reče i pođe na stenu.

Ja za njim, sustopice.

Ovo je — velim — moj posao.

Jednako ga odgovaram, a u sebi mu za pravo dajem. Zbilja, Andrija, šta se petljaš, tvoje je da ga ako skoči izvadiš, a ne da ga u skakanju sprečavaš, to je božje. Jednako ga moljakam i odgovaram. Pitam se da li da ga i za ruku uhvatim. Najzad ga zgrabim. On se okrete i gurnu me u grudi. Svalih se na kamenje kao vreća. Od toga se posle i razboleh. Nisam mogao da mokrim, voda mi se zavezala.

Idi bestraga, stari! — reče on i ode. Nikad ga više nisam video. Jedino u štampi. Slika mu bila u novinama. Pregazio ga tramvaj. Eto.

Borislav Pekić - Odbrana i poslednji dani
 
MIRKO KOVAČ: PRIJATELJSKO DOPISIVANJE SA BORISLAVOM PEKIĆEM

Izdavačka kuća „Fraktura” iz Zagreba objavila je knjigu Mirka Kovača. Rečima izdavača Seida Serdarevića: „’Pisanje ili nostalgija’ naslov je koji savršeno opisuje sadržaj ove knjige od desetak eseja i zapisa u kojima uz uvijek prisutnu autobiografsku i memoarsku notu Mirko Kovač iznosi svoja prijateljevanja, slučajne ili namjerne susrete, sukobe i polemike. Na ovim se stranicama, kao u životu, kao u kavani, susreću Kovačevi najbolji prijatelji, Danilo Kiš, Borislav Pekić, Miro Glavurtić i mnogi drugi suvremenici – od Živojina Pavlovića preko Ranka Marinkovića, Meše Selimovića ili Ive Andrića, pa sve do Milovana Đilasa i Vuka Draškovića”.

U tekstovima koji slijede, složenim i izabranim po nekom vlastitom redoslijedu, bit će memoarskih natruha onda kad uplećem neke osobne doživljaje, premda i to može biti samo kakva literarna finesa ili pak doskočica onoga koji će svoje memoarske bilješke još neko vrijeme ostaviti u ladicama, iako sam nešto od toga, na poticaj Heni Erceg, objavio u nekoliko nastavaka u Feralu. Kada bih se usudio uzeti Malrauxovu dosjetku antimemoari kao žanrovsku natuknicu, možda bi to i ovaj rukopis jasnije odredilo, a ovako sve ostaje negdje između eseja i pokojeg „Mnemosinina treptaja”, kako je Nabokov volio reći.

1.

Dugo sam odgađao čitati knjigu Korespondencija kao život Borislava Pekića, mojega bliskog prijatelja, na žalost pokojnog – umro je u Londonu, u svojoj šezdeset drugoj godini života, pa i sada, dok pišem ovaj tekst, dobar dio knjige od preko šeststo stranica ostao je nepročitan, jer prepiska s nekim njegovim korespondentima nije me uopće zanimala. Čitao sam pisma članova naše tzv. grupe (David, Kiš, Kovač, Pekić) o kojoj se svojedobno mnogo više govorilo, nego što je imala stvarnog značenja ili utjecaja, te još ponešto i na preskoke iz epistola drugih osoba s kojima se Pekić dopisivao.

U ovoj zbirci pisama jedan sam od sudionika, gotovo dramsko lice oko kojega se pletu zgode i dosjetke, a bogme i autor rukoveti pisama. Istina, Pekićeva supruga, priređivač knjige, dostavila mi je pisma prije objavljivanja, s dopuštenjem da reagiram kako želim, a kada sam ih pročitao bio sam posve smeten i nemoćan, sve bih to promijenio ili bacio, ili pak uskratio svoj imprimatur, ali takvo što ne bi bilo fer, pa sam ih ostavio onakvima kakva su, kao svoj obol vremenu i autentičnosti. Uza sve, prošlo je mnogo godina od njihova nastanka, te su mi bila od koristi da se podsjetim zaboravljenih, čak i nepoznatih detalja iz vlastitog života. Nisam bio nimalo veseo što sam dijelove zaboravljenog života u ovoj korespondenciji ponovno pronašao, jer svatko od nas posve nesvjesno vrši stanovitu selekciju pamćenja. Nekih scena u tim privatnim, intimnim pismima, sada sam se gotovo užasnuo, posebice onih nepristojnih mjesta – valjda godine čine svoje. Utjeha su čitatelji koji mi se već podulje javljaju i hvale tu korespondenciju.

Tih mladenačkih godina kada smo se prilikom svakog rastanka, putovanja ili boravka izvan Beograda, umjereno dopisivali, nisam imao nikakvu predodžbu o važnosti svojih pisama; kasnije sam ipak počeo o tomu pokatkad voditi računa, pa su i moja pisma Pekiću s godinama postajala kraća i rjeđa, što nikako ne znači da je naše prijateljstvo jenjavalo. Moj je drugar imao svijest o svojim pismima, pisao ih je uvijek u dva primjerka; kopiju bi odmah i uredno pohranio u fasciklu. Pisao ih je određenoj osobi, a istodobno i za povijest književnosti. Bila je to njegova prednost i korisna cenzura. Ako je nekoga otrcavao, onda je to činio svjesno, računajući na vječnost. A kad je sumnjao da privatnu poštu kontroliraju obavještajne službe, onda bi i za njih ostavljao pokoju mrvicu na bogatoj trpezi, duhovitu i proturežimsku psovku, tek da marnim doušnicima pripomogne u radu na djelu „Pekićev dosje” koji je rastao još od 1948. godine, kada je kao maturant osuđen na petnaest godina robije, a odležao pet, jer je bio član ilegalne organizacije Saveza demokratske omladine.

Mi, Pekićevi prijatelji, sudionici u prepisci, vjerojatno nismo znali pridavati sebi i svojim riječima takvo značenje i literarnu težinu kao što je on umio, pa smo forsirali lakoću, zezanje i posve neobaveznu korespondenciju, ne misleći na historiju i ostavštinu. Uostalom, pisanje jednog pisma, bez koncepta i pripreme, samo je trenutak, mala životna stanka, kao kad se predahne u kafiću i napiše razglednica prijatelju, a dogodi se da najednom nedostaju riječi, nedostaje duhovita zgoda, tako da se bjelina karte učini nesavladivom. Osobno sam sva pisma pisao u dahu, izazvan nečim ili iz potrebe da nešto saopćim prijatelju, voljenoj osobi, nekomu tko mi je u tom času bio potreban, koga sam htio razveseliti, pa i pokazati umijeće pisanja, sliku nekih svojih stanja, bila tegobna ili vedra, da bih odmah nakon potpisa prešao u posve novo raspoloženje. Možda je doista pravedno, kako je Pekić razmišljao, svaki naš trenutak učiniti važnim i smjestiti ga u neki pretinac života, unatoč tomu da se svatko od nas pokatkad želi odreći svojih zabluda, pogreški, suvišnih riječi, promašaja, ljubavnih nedaća, premda bismo bez svega toga zapali u „dosadu od koje se umire”. Ono što je Pekića činilo različitim od nas jest njegova „bolest od vječnosti” koja bi ga odvela k vragu da nije imao tako izrazit smisao za humor i da nije svojom samoironijom razarao tu „bolest”.
 
Čitajući danas ta naša pisma, doživio sam ih, uza svu njihovu vedrinu, uza sve one radosti prijateljevanja, ipak kao neko grebanje po ranama. I kad sam se slatko smijao, iz toga smijeha izbijala je sjeta, malne rekoh plač. Filip David u jednom pisamcetu Pekiću (22. prosinca 1973) veli: „Kovač povremeno svrati do mene, jadan je i bedan otkako je Kiš otišao u Bordeaux.” Ako me prijatelj tada vidio „jadnim i bednim”, kako li će se tek ta potištenost, ta trajna boljka razvijati u dolazećim godinama i to unatoč nekim zadovoljstvima pisanja i književnim uspjesima.

Sada mi se čini da je „povijest raspadanja” započela hajkom na Danila Kiša sredinom sedamdesetih godina, te njegovim definitivnim odlaskom u Pariz. U toj hajki, u tim brutalnim prizorima izgona jednog pisca, Kiš je odmah prepoznao nakazu nacionalizma. Zapravo, on je to sve slutio i otprije, a dokaz je njegovo pismo Pekiću od 26. lipnja 1972. godine, nakon što smo zajedno proveli na Zlatiboru nekih desetak dana. „Na Zlatiboru smo Mirko i ja razradili famozno ‘Delo’. Oživljeni barbarogenije. Neobarbarogenije podgrejava srpski pasulj od pre četrdeset-pedeset godina i neodoljivo prdi, ne priznajući pritom uticaj evropskih petomana, čime smrad koji širi nije ništa manji. Neonacionalistički, ili čak nacistički koncept kulture – to takođe. Ja nemam nameru da im dozvolim da se potkusuruju sa mnom.”

To je razdoblje koje mi nekako izmiče ili je poprilično maglovito; možda sam tek sada, iz jednog Pekićeva pisma (London, lipnja 1972) razumio Kišov tadašnji bijes i njegove točne prosudbe o pojavama „oživljenog barbarogenija”. Bit će da je u časopisu Delo zasjedao neki okrugli stol za kojim se raspravljalo kako je kucnuo čas da se ta naša generacija, po svemu sudeći anacionalnih autora, nekako privede u okvir srpske tradicije, da se ti rasno i nacionalno mutni tipovi opamete i počnu davati srpska imena junacima svojih proza. Tu se govorilo da je roman Danila Kiša Bašta, pepeo „mogao nastati u Stockholmu”. Filip David je u „jevrejskoj tradiciji”. Pekiću su bliže neke „grčko-cincarske teme”. Meni se predbacivalo da svjesno rabim „kroatizme” i „razaram srpski jezik”, te da sam u svojim intervjuima više puta isticao kako sam književni zanat učio od „mediteransko-hrvatskih pisaca”. Čak su me i prijatelji podbadali, pa tako u jednom pismu Dragoslavu Mihailoviću (11. veljače 1972), moj će Pekić reći ironično „pučko-školskim svjedodžbama, kako bi rekao Mirko Kovač”. Dakako, u tome njegovu zafrkavanju oko moje hrvaštine, želim vjerovati, nije bilo zlobe.

Nisam uopće znao da sam tada napisao Pekiću kako sam napustio Društvo književnika i samoga sebe izuzeo iz srpske književnosti; to mi je sada posve nov podatak. U pismu od 6. srpnja 1972, ispovijedajući se prijatelju, pišem mu: „Takođe ću izraziti svoj prezir prema tradiciji, posebno prema srpskoj tradiciji, za koju nisam siguran da postoji. Ako se ja na nešto oslanjam, kako to oni kažu za sebe, tj. da se oslanjaju na jadnog Boru Stankovića, onda se oslanjam na nešto posve nesigurno, neidentificirano, onda se stvarno oslanjam na neku ‘infernalnu logiku’, na ono svoje žalosno ćutilo o ‘ujedinjenju tragedije’ i još se oslanjam na onaj kamen Dostojevskog (‘u kamenu nema bola, ali u strahu od kamena ima bola)”.

Iz ove Pekićeve prepiske sve više shvaćam da se tada zbivalo nešto ozbiljno, da su to bili estetski sukobi u kojima je Kiš prednjačio, svakako uz našu podršku. To je bila prva polovica sedamdesetih godina, zapravo uvodni dio u hajku na Kiša koja će ga snaći nakon njegove genijalne knjige Grobnica za Borisa Davidoviča, oklevetane u čaršiji kao plagijat. Dvije godine prije hajke, Dragoslav će Mihailović napisati Pekiću jedno opširno pismo iz Pariza (30. svibnja 1974) u kojemu će između ostaloga reći: „Pričati sa Kišom poslednje dve-tri godine za mene je isto tako zadovoljstvo kao što je čučati u govnima do guše i ja sam se posle toga razgovora upravo tako i osećao.” Očito je, barem sudeći po ovim pismima, Borislav Pekić sve više bio u ulozi pomiritelja, iako je držao stranu grupe kojoj je pripadao i koju je utemeljio. Njegova „plava krv” otvarala mu je vrata svih skupina, od građanskih do nacionalističkih. I doista je s pomirbama uspio; kasnije će neki nesporazumi biti izglađeni.

Potaknut ovim pismima, osvježene memorije, možda ću dočarati još ponešto iz naših života. Pekićeva je korespondencija mali vodič u prošlost. Još ću listati knjigu, citirati pisma i točne datume, jer tako se ćudljivoj memoriji osigurava tlo pod nogama. Za istraživača je ondje mnogo više materijala; za sudionika pak dovoljno za bolan povratak.

  1. Rekoh maločas da ću još listati korespondenciju Borislava Pekića, da ću još kopkati po uspomenama, a ta „pisma iz zaborava” pripomažu mi kao kakav slučajno nađeni podsjetnik da i sam rekonstruiram neki svoj osobni kalendar. Sjećanje mi je bistro, događaje pamtim, memorija mi je zbilja jača strana, pa ipak sam, suočen s Pekićevom korespondencijom, u više navrata bio zatečen, kao ulovljen u stupicu, jer su se neki prizori iz pisama kosili s mojim sjećanjem, a o datumima se bez evidencije i ne može govoriti. Fulao sam čak i godine. Bio sam, primjerice, posve uvjeren da sam s Danilom Kišom boravio na Bledu negdje od veljače do konca ožujka 1971, ali sada u Pekićevu pismu iz Londona (21. siječnja 1972) nalazim sljedeću rečenicu: „Vodiš li Kiša na Bled, jadna li ti majka? Ako ga vodiš, ne daj mu da govori ružno o svojoj knjizi, jer će najzad poverovati da ne valja i početi je iznova”.
Kada sam već taj detalj nabacio, dugujem čitatelju nekoliko riječi o tomu kada je Danilo Kiš, pomalo neurotično, tražio kakav tihi kutak eda bi već jednom zgotovio golemi rukopis svog romana što ga je vukao sa sobom, kao neku muku, na relaciji Pariz–Beograd. On je zapravo tražio imaginarno mjesto u kojemu se rukopisi okončavaju, a intimno je znao da takvog mjesta nema. Pišući roman, bio je u stalnim krizama i dvojbama. Dvostruki strah, jednako dramatičan, bio je danomice prisutan: strah od završetka romana, od točke na rukopis, kao i strah da ga može u trenutku krize uništiti. U pismu Pekiću (Gentilly, 26. srpnja 1970), Danilo Kiš veli: „Radim kao lud. Napisao sam tristo-četiristo stranica, dve-tri verzije, nijedna završena. Sve uvek iznova. Ne znam i ne vidim gde je kraj tom mom romanu. Bela dana u Parizu nisam video. Čitao sam i radio kao konj. A, kažem ti, od rezultata – ništa, bar zasad.”

Sada vrijeme samo pomičem u 1972. godinu; radnja je ista. U veljači smo već bili na Bledu. Uzeli smo jeftine sobe u potkrovlju starog hotela Park. S nama na katu bile su striptizete i plesačice iz noćnog bara. Jedini sam ja, kao stari gost toga hotela, bio privilegiran i imao tuš u sobi, dok su ostali gosti koristili zajedničku kupaonicu na hodniku, ali naše prijateljice, „umjetnice” s kata, radije su se kupale kod mene. Bila je to neka naša mala zajednica, nešto kao „umjetničko bratstvo”, ili jato „zečica i zečeva”, kako je Danilo volio reći. Te cure, sjećam se, bile su nam drage.
 
Kiš u svojoj sobi bješe posvuda razbacao papire; rukopis od oko tisuću stranica – vjerojatno sve verzije! Njegov je radni slogan bio: sažimati, skraćivati, montirati. Krupnim slovima i flomasterom istaknuo je na jednom kartončiću čvrsto i zlatno pravilo u svome posljednjem hrvanju s rukopisom i prikucao ga iznad stola, a ono je glasilo: zabranjeno pisanje! I doista, nemilosrdno je križao čitave stranice rukopisa i samo pokatkad mijenjao pokoji pasus ili rečenicu. Ja sam tada radio lakši posao i za lovu; bili su to dramski tekstovi ugovoreni za radio Stuttgart. Svakim danom radili smo sve manje, a navečer smo pili i provodili vrijeme u noćnom baru, s našim susjedama s kata. Ubrzo smo shvatili da od posla neće biti ništa, nastavimo li s orgijama i rastrojstvom koje nismo uspjeli ukrotiti. Pobjegli smo natrag, u Beograd. Danilo se sabrao i ondje završio konačnu verziju romana, dok sam ja, sudeći prema pismu Pekiću (13. travnja 1972), nastavio „gluvariti”, pa mu pišem: „Ja sam u stalnim krizama. To je moje jedino stanje. Dižem ruke od toga da ih se oslobodim. Krize, krize, gađenje, odvratnost. Stalno petljam s nekim ženama. Od vremena do vremena dobro se natreskam s Kišom. Idem kod njega svaki dan. Čita mi odlomke svog romana”.

I doista, dobar sam dio knjige čuo iz Danilovih usta. Čitajući, uvijek bi se zadržao na onim mjestima koja su mu bila posebice draga. Bio je ponosan na neke svoje pronalaske ili zgodne dosjetke („Najefikasniji lek za mamurluk jeste samoubistvo”), kao i na verbalne igrarije („Udova belih udova”), a ponajviše je isticao i često se vraćao savršenom opisu „emotivnog inteziteta” za trajanja pijanstva njegova lika E. S. Kiš je fascinantno opisao vlastita napijanja, čitav onaj repertoar kojega sam toliko puta odgledao, najednom je u romanu dobio neko više značenje, „empirijsko saznanje”, a ne samo „pogubni učinak alkohola”. Prenoseći svoja pijanačka iskustva na očevu figuru u romanu, on je to doživljavao kao neku „simbiozu s imaginarnim likom”, kao „udvajanje s ocem”. To je bio njihov ekstatični susret na nedefiniranom i strašnom „mjestu transa”. Dakako, sve vrijeme riječ je o romanu Peščanik. Osobno mislim, danas kao i onda, nakon toliko godina kada se i vrijeme kočoperi kao sudac, da je Peščanik Danila Kiša remek-djelo koje se „uzdiže i odjekuje ‘vox humanom’ velikih orgulja”, kako je o romanu pisao američki književnik Edmond White. Taj je roman pisan cijelim „bićem, etosom i mitosom, sjećanjem, tradicijom, kulturom, zamahom jezičnih asocijacija”. To je završni akord trilogije, pokop lutajućeg oca, velika misa nad pepelom holokausta.

Borislavu Pekiću je sve u životu išlo teško osim pisanja. S lakoćom bi, u jednom cugu, nanizao i po tridesetak stranica dnevno. Rukopisu se nije vraćao da bi nešto popravio, nego da bi u njemu uživao. Mi smo ga, dakako sa simpatijama, zadirkivali kao skribomana, premda je o svojoj skribomaniji ponajbolje sam govorio, uvijek duhovito i šaljivo. U jednom pismu veli kako on uvodi novi žanr u literaturu – novelu od 350 stranica. I dok je tada Kiš izbezumljeno tragao za naslovom romana; danima je to trajalo, svi smo bili u njegovoj službi, Pekić mu je pisao iz Londona (13. lipnja 1972) da je glupo to „zamajavanje oko naslova za roman”, da bi ga potom tješio kako se on oko toga ne napreže. „Ja bih naslov odmah našao. Naslov knjige koju sam upravo završio i zbog koje ti uglavnom i pišem je upravo odvratan, a osim toga ni najmanje ne odgovara sadržini.” On je smatrao da je svaki naslov dobar, ma kakav bio, a što neprikladniji temi, to bolji. Za sebe je znao reći da je arhivar ili popisivač, te da će iza njega ostati tovar dnevnika, pisama, fusnota, bilješki, „paraliterarne građe”, a i sam je bio strastveni čitač memoara i intimnih ispovijesti. Ali srećom, iza snažnih erupcija toga vulkana u krhkom tijelu, ostao je barem koji grumen čiste zlatne literature.

U drugoj polovici osamdesetih godina kotač je povijesni i sudbinski, ako ne uzdrmao, a ono zategnuo i naše međusobne odnose. Pa ipak smo uspjeli sačuvati prijateljstva i prebroditi krize. Ono što je Kiš davno naslutio („oživljavanje barbarogenija”) sada je već dominiralo kulturnom i političkom scenom. Kiš je već bio teško bolestan i nije imao volje suprotstavljati se, čak ni komentirati te pojave. Kada je 1988. godine primljen za dopisnog člana SANU, jedini mu, na večeri u tu čast, kod Žunje i Bote Koprivice, nisam čestitao, jer sam već pisao o toj ustanovi kao ratnom stožeru. On je to zapazio i potiho mi, za večerom, rekao: „Moraš shvatiti da je meni sasvim svejedno za sve što se zbiva sa mnom i oko mene.”

Danilo Kiš je umro u Parizu 15. listopada 1989. godine, pokopan je u Beogradu, u Aleji velikana. Mi, njegovi bliski prijatelji, nosili smo lijes i spustili ga u grobnicu u kojoj su već počivali istaknuti umjetnici Lubarda, Aralica i kipar Matija Vuković. Nakon pogreba, na ožalošćenoj sjedeljci, nastala je glasovita Pekićeva rečenica da je naš prijatelj „ipak sahranjen u masovnoj grobnici”, aludirajući, dakako, s tugom i suosjećajem, na židovsku sudbinu. O toj „rečenici s gorkim prizvukom”, pisala mi je Viktória Radics, autorica monografije o Kišu, najprije objavljene na mađarskom, a potom i na srpskom, jer je za potrebe svoje knjige fotografirala grobnicu koja je „začudo imala formu stilizirane petokrake, a jedan mramorni krak bio je polomljen, pa se moglo vidjeti da dolje nema nikakvih pregradaka, te da je to doista zajednička grobnica”. Odmah do te grobnice, također u Aleji velikana, pokopani su i smrtni Kišovi neprijatelji, koji su ga htjeli protjerati iz književnosti, D. Jeremić i M. Bulatović. O toj sahrani, o episkopu Amfilohiju koji je vodio obred pokopa, već sam nešto natuknuo u pismu F. Davidu (Knjiga pisama 1992–1995, Feral Tribune, Split, 1998), ali još ću se osvrnuti, melankolično i s tjeskobom, na taj pokop po pravoslavnom obredu.
 
- Borislav je svojevremeno intenzivno radio na knjizi "Srebrna ruka", priči o dva vizantijska slikara od kojih jedan pravi kompromis i uspeva u životu, a drugi ne želi da se "saginje", te gubi jedan deo tela. Pekić je napisao 250 strana beležaka i u jednom trenutku se dvoumio da li da objavi tu knjigu ili "Atlantidu" i "1999". Naposletku je odabrao ova dva potonja dela, jer je želeo da pokaže šta nas čeka u budućnosti. Moja ideja je da kako umem i znam objavim "Srebrnu ruku".

Na naše pitanje da li je veliki književnik bio ljut na one koji su ga progonili i uništili mu život Ljiljana kao iz stopa odgovara:
- Borislav je govorio da mržnja truje ljude i taj sećaj nije poznavao, čak ni kada je saznao da su ga osudili! Znate, život ima običaj da nas potopi, pa onda kada više ne možemo da izdržimo da nas za trenutak izvuče napolje, tek toliko da udahnemo malo vazduha, i opet vrati nazad. Život morate gledati sa optimizmom. Ja volim da se smejem. Borislav se divno smejao. Toga se setim svaki put dok preslušavam trake iz njegove zaostavštine. Slušam ga tako, i čini mi se kao da razgovaramo telefonom i da mi govori na čemu će sledeće da radi - završava priču sa nama Ljiljana u bašti "Trandafilovića", tamo gde je najradije sedela sa svojim suprugom Borislavom.

Deo iz
POSLEDNJI DANI BORISLAVA PEKIĆA: Ovo SIGURNO niste znali o najvećem srpskom književniku!
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top