27E
Legenda
- Poruka
- 52.561
neznanje nije kvalitet i obicno se niko ne hvali
-
- Popularno:
- Treba li Srbija da zabrani delovanje...
- TRAMP POTROŠIO 36 SEKUNDI PO LIDERU:...
- Zašto Rusi ne poklone....
- Prakticirate li shallowing?
- Zasto srpski rusofili prate americku...
- Блокадери за сада нису испунили нити...
- Pevačica i navijač predaju u...
- Bivši poslanik Velike Britanije priznao...
- Марић се извињава студентима
- Dokle seže sloboda govora i...
Borislav Pekić o partizanima
- Začetnik teme Hygieia
- Datum pokretanja
Borislav Pekić je robijao 5 godina u partizanskoj Jugoslaviji
Победоносцев
Stara legenda
- Poruka
- 85.756
krotitelj
Primećen član
- Poruka
- 524
Да ли си гледао филм "Како је пропао Р'Н'Р" кад Бата Живојиновић, менаџер, чује да неки певач тражи слику Саве Шумановића, па каже: "Реците му да је тај Сава на летовању, а чим се врати са летовања нацртаће му шта год 'оће!"
А "тај Сава" ем један од највећих српских сликара, ем мртав пола века.
krotitelj
Primećen član
- Poruka
- 524
За Пекића је могао да не чује једино ако је похађао основну у Федерацији или у Хрватској 1991-95, да средњу није ни уписао, а све ове године провео у коми.
Мада ја типујем да се спрда. Нико није толико глуп.
vujadin
Poznat
- Poruka
- 9.689
А да ли је неко ово прочитао негде?
ШТА ДА СЕ РАДИ: РЕХАБИЛИТАЦИЈЕ – КАКО, ЗАШТО?
ТИТОИСТИЧКИ КОМУНИЗАМ И СРПСКА ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНА ДИЈАЛЕКТИКА
(Поводом написа академика Михаила Марковића „Идеолошко прекрајање историје“, Политика од 16. октобра 2009)
Веселин Ђуретић*
Нисам компетентан да судим о делу великог филозофа Михаила Марковића, али јесам да се осврнем на његов текст „Идеолошко прекрајање историје“. Чак сам и позван да то урадим, јер многи мисле да је „самном све почело“ - с појавом моје двотомне књиге „Савезници и југословенска ратна драма“ (1985), заправо са све југословенском застрашујућом кампањом, коју је она изазвала. „Сада је свима јасно, да је академик Радован Самарџић био у праву када је, оцењујући Ђуретићеву књигу, написао - да ће она изазвати преламање српске историје на двоје“. Oво је речено и недавно, на једној научној трибини у Међународном прес центру. Предугу кампању је спутала потоња појава Меморандума САНУ.
У центру свих инкриминација, била је квалификација да сам „настојао да рехабилитујем злочиначки четнички покрет“, да га прикажем као антифашистички. Чињеница је, међутим, да сам тада „рехабилитовао“ оба српска покрета, и четнички и партизански, али и да сам вођу другог сагледао у манипулативном склопу, који открива његову антиреволуционарну употребу српских русофила и његове тајновите обмане Стаљина и Коминтерне, које су се наслањале на старе „црно-црвене“ подвале о „великосрпском хегемонизму и националном угњетавању Хрвата“. Следећи тај манипулативни пут, Тито („Валтер“) је установио политику националних симетрија - која је изједначила хрватске геноцидне убице и српске жртве геноцида.
Не може се тврдити, да су четници и партизани „имали своје верзије збивања у Југославији“, како наводи М. Марковић, јер је однос оба покрета према стварности одређивао окупаторски непријатељски однос према Србима као народу, што је био разлог да се српски отпор испољавао као својеврсна егзистенцијална дијалектика са четири слоја:
„Збор“ Димитрија Љотића је био први на окупатора најнаслоњенији слој, али не из идеолошких разлога, него из егзистенцијалних, наслоњен с циљем ублажавања масовних немачких одмазди, које је изазивао титоистичко-комунистички екстремизам. У идеолошком смислу, Љотић се већ био одредио против два тоталитаризма: хитлеровског и стаљинистичког, док је на СССР гледао као на фатално раздуховљену Русију.
И други слој, окупациона управа генерала Милана Недића, настао је у, по српски народ, претешким околностима. Ова управа је своју власт заснивала на хашким конвенцијама о рату, показујући се као нека српска „тампон-зона“ између окупатора и народа. И њу су титовско-комунистички изазови окупатора, односно окупаторске масовне одмазде над народом, убацивале у повремене антикомунистичке спреге с нацистима, али оне никада нису биле идеолошке. Ретка пропагандистичка „објашњења“ која су на то мирисала су била само тактичке варке. Недић није упоредив ни с Квислингом ни с Петеном. Његово предратно ражаловање, о којем говори академик Марковић, није било израз његове „пронемачке оријентације“, него савет великог војног стручњака - ради избегавања укрштања копаља са хиљадоструко јачим противником.
Трећи слој српске егзистенцијалне дијалектике – Равногорски (четнички) покрет, Југословенска војска у отаџбини (ЈВО), био је легитимна формација. Њена мајска – јунска – јулска и августовска пасивност била је припрема за борбени ангажман када наступе боља времена. Идеологија овог слоја је била изразито антифашистичка. На превремено борбено ангажовање, четнике је покренуо јулски пуцањ комуниста, сугерисан из Москве, који је брзо распалио српско русофилско слободарство и претпоставио га сваком војнополотичком реализму. Србијом су тада завладале илузије о брзој совјетској победи, које су тајновитог партизанског вођу Тита, за којег су многи Срби мислили да је Рус, чак и Стаљинов брат, уздизале до мита. Борбена спрега националиста и интернационалиста је потрајала до новембра 1941, док се илузије о стварности нису судариле са стварношћу, док комунисти нису показали своје екстремистичко лице, у Србији посебно изражено преко персонификација Бороте и Мајера. На други начин, против злочина над истинским револуционаром Живојином Павловићем. Илузије су потрајале све до крагујевачког, краљевачког, подрињског и београдског масакра над народом, после чега су многи Срби били убеђени да су Недић и Љотић били у праву. Тада је покушао да се, на своје предустаничке позиције, врати ђенерал Михајловић, али без много успеха; успела је само легализација дела његових снага код Недића. И четнички разговори са Немцима у Дивцима, 11. октобра 1941, које помиње професор Марковић у порочном смислу, били су израз тог накнадног освешћења, али не идеолошка спрега, јер је основна Михајловићева позиција на њима била: ми смо непријатељи, али смо спремни да са вама тактички сарађујемо против оних који провоцирају ваше репресалије над народом. Овај Михајловићев политички реализам је исти онај који су практиковали и други окупирани европски народи, који је и Черчил прихватао на својим Канарским острвима, и то у исто време када је Србе терао у авантуре.
Пишући о колаборацији црногорских четника са Италијанима, Марковић и овај ангажман оставља без контекста, прескаче битну чињеницу, да се радило о широј појави - која је обухватала целу италијанску окупациону зону, и која се испољавала на различите начине. У Црној Гори и Херцеговини, овој сарадњи предходили су масовни титоистичко-комунистички злочини у име „друге фазе револуције“: убиства „стварних“ и „потенцијалних“ непријатеља, „кулака“, „ненародне интелигенције“, „троцкиста“. Карактеристичан је злочин над старохерцеговачком (пивском) породицом Тадић; на други начин су особена братоубилачка и оцоубилачка огледања неких Ковачевића, док је по масовности било најпатолошкије „псеће гробље“ код Колашина, где су у мочварне рупе закопавани, заједно, наугледнији људи и пси. У Далмацији је италијански окупатор прихватан као заштитник Срба од хрватског усташког геноцида и комунистичке „друге фазе“. Због тога, војвода Ђујић заслужује споменик на Динари.
Четврти слој егзистенцијалне дијалектике су представљали партизани, који су вођени на основу титовске употребе совјетских противсрпских стереотипа о српском хегемонизму. Код ових је револуционарни циљ оправдавао сва средства.
Академик Михајло Марковић се позива и на, по четнике, погубне извештаје Черчиловог сина Рандолфа и бригадира Маклејна. Очигледно, опет без сазнања, да је првог тата делегирао, да би га излечио од алкохолизма, али у томе није успео, јер су га партизани дочекали са енормним количинама шљивовице и комовице, па није ни знао ко је ко на његовом подручју деловања. Генерал Терзић ми је причао, да је и бригадир Маклејн био припреман, на читавом путу до Врховног штаба, причама о свакодневној заједничкој борби четника и Немаца против партизана, иако је тако нешто било апсурдно. Симптоматично је, да је бригадир био награђен обећањем виле на јадранској обали.
Марковић критикује и америчког председника Трумана због накнадног одликовања Михајловића, наглашавајући да је председник САД заузео „исту ону идеолошку позицију као и четнички командант“. Очигледно, није видео ни залеђе овог чина, односно Рузвелтово виђење ситуације у НДХ, због чега је овај часни председник тражио и стављање Хрвата под старатељство ОУН. После Техеранске конференције, новембра 1943, Рузвелт је попустио под Черчиловим притиском, после уверавања овог да ће југословенски проблем решити „спојем“ краља и Тита преко „моста“, Бана Шубашића, те да ће тим путем обновити и монархију и демократију. Британски политички алхемичар је употребио српског „нејаког Уроша“, да разбије своју војску и да је потера на још једну голготу. Током референдумске фарсе, биле су употребљене и српске демократе на челу са др Миланом Гролом, који су у другим условима наставили предратну позицију „пратње“ хрватске политике.
Титовско-стаљинска ратна завршница је „национално симетрична“; у Словенији су, у исте јаме, бацани хрватски геноцидни кољачи и српски четници и словеначки домобрани. Обманути савезници, у победничкој еуфорији, нису видели ни „Валтерове“ послератне чистке, патолошка убиства десетина хиљада најистакнутијих Срба. Нису видели ни косовско-метохијску завршницу, када су Шиптари били преко ноћи пребачени на страну победника, али су се убрзо побунили, мислећи да се ради о некој српској превари, па је морала бити употребљена војна управа. Све се, међутим, завршило без последица по њих, па су ускоро, под Титовом заставом, наставили да остварују свој Призренски програм.
Поштовани професоре Марковићу, Труманово одликовање Михајловића је дошло после свих ових сазнања, после сазнања Американаца да је Рузвелт био у праву, односно да их је Черчилова политика понизила.
Да закључим: све српске ратне позиције су биле објективно антифашистичке, сви предводници српског отпора заслужују споменике захвалности. Овакав мој суд почива на две опште чињенице: на факту да је Србима рат објављен као народу, да су се бранили као народ; друга чињеница је да је та њихова одбрана била спутана и братоубилачки каналисана под утицајем комунистичко-титоистичког чиниоца. Споменик захвалности заслужује и партизанска страна због херојских борби у завршници рата - заједно са снагама Црвене армије, која је представљала ударну песницу. Заслужују га многи јунаци овог покрета, без обзира да ли су били изманипулисани или не, јер је њихово основно опредељење било патриотско. Споменик не заслужује Тито, јер је, употребљавајући српске русофиле и друге, злоупотребио основно начело своје идеологије, јер је, у име интернационализма, институционализовао поделе јединственог етнојезичког бића, и тиме створио услове за потоњу деструкцију и Југославије и српског народа. Овај волшебни човек заслужује само споменике у Ватикану, Загребу и Приштини.
* Историчар, једини добитник престижног научног признања „Слободан Јовановић“
ШТА ДА СЕ РАДИ: РЕХАБИЛИТАЦИЈЕ – КАКО, ЗАШТО?
ТИТОИСТИЧКИ КОМУНИЗАМ И СРПСКА ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНА ДИЈАЛЕКТИКА
(Поводом написа академика Михаила Марковића „Идеолошко прекрајање историје“, Политика од 16. октобра 2009)
Веселин Ђуретић*
Нисам компетентан да судим о делу великог филозофа Михаила Марковића, али јесам да се осврнем на његов текст „Идеолошко прекрајање историје“. Чак сам и позван да то урадим, јер многи мисле да је „самном све почело“ - с појавом моје двотомне књиге „Савезници и југословенска ратна драма“ (1985), заправо са све југословенском застрашујућом кампањом, коју је она изазвала. „Сада је свима јасно, да је академик Радован Самарџић био у праву када је, оцењујући Ђуретићеву књигу, написао - да ће она изазвати преламање српске историје на двоје“. Oво је речено и недавно, на једној научној трибини у Међународном прес центру. Предугу кампању је спутала потоња појава Меморандума САНУ.
У центру свих инкриминација, била је квалификација да сам „настојао да рехабилитујем злочиначки четнички покрет“, да га прикажем као антифашистички. Чињеница је, међутим, да сам тада „рехабилитовао“ оба српска покрета, и четнички и партизански, али и да сам вођу другог сагледао у манипулативном склопу, који открива његову антиреволуционарну употребу српских русофила и његове тајновите обмане Стаљина и Коминтерне, које су се наслањале на старе „црно-црвене“ подвале о „великосрпском хегемонизму и националном угњетавању Хрвата“. Следећи тај манипулативни пут, Тито („Валтер“) је установио политику националних симетрија - која је изједначила хрватске геноцидне убице и српске жртве геноцида.
Не може се тврдити, да су четници и партизани „имали своје верзије збивања у Југославији“, како наводи М. Марковић, јер је однос оба покрета према стварности одређивао окупаторски непријатељски однос према Србима као народу, што је био разлог да се српски отпор испољавао као својеврсна егзистенцијална дијалектика са четири слоја:
„Збор“ Димитрија Љотића је био први на окупатора најнаслоњенији слој, али не из идеолошких разлога, него из егзистенцијалних, наслоњен с циљем ублажавања масовних немачких одмазди, које је изазивао титоистичко-комунистички екстремизам. У идеолошком смислу, Љотић се већ био одредио против два тоталитаризма: хитлеровског и стаљинистичког, док је на СССР гледао као на фатално раздуховљену Русију.
И други слој, окупациона управа генерала Милана Недића, настао је у, по српски народ, претешким околностима. Ова управа је своју власт заснивала на хашким конвенцијама о рату, показујући се као нека српска „тампон-зона“ између окупатора и народа. И њу су титовско-комунистички изазови окупатора, односно окупаторске масовне одмазде над народом, убацивале у повремене антикомунистичке спреге с нацистима, али оне никада нису биле идеолошке. Ретка пропагандистичка „објашњења“ која су на то мирисала су била само тактичке варке. Недић није упоредив ни с Квислингом ни с Петеном. Његово предратно ражаловање, о којем говори академик Марковић, није било израз његове „пронемачке оријентације“, него савет великог војног стручњака - ради избегавања укрштања копаља са хиљадоструко јачим противником.
Трећи слој српске егзистенцијалне дијалектике – Равногорски (четнички) покрет, Југословенска војска у отаџбини (ЈВО), био је легитимна формација. Њена мајска – јунска – јулска и августовска пасивност била је припрема за борбени ангажман када наступе боља времена. Идеологија овог слоја је била изразито антифашистичка. На превремено борбено ангажовање, четнике је покренуо јулски пуцањ комуниста, сугерисан из Москве, који је брзо распалио српско русофилско слободарство и претпоставио га сваком војнополотичком реализму. Србијом су тада завладале илузије о брзој совјетској победи, које су тајновитог партизанског вођу Тита, за којег су многи Срби мислили да је Рус, чак и Стаљинов брат, уздизале до мита. Борбена спрега националиста и интернационалиста је потрајала до новембра 1941, док се илузије о стварности нису судариле са стварношћу, док комунисти нису показали своје екстремистичко лице, у Србији посебно изражено преко персонификација Бороте и Мајера. На други начин, против злочина над истинским револуционаром Живојином Павловићем. Илузије су потрајале све до крагујевачког, краљевачког, подрињског и београдског масакра над народом, после чега су многи Срби били убеђени да су Недић и Љотић били у праву. Тада је покушао да се, на своје предустаничке позиције, врати ђенерал Михајловић, али без много успеха; успела је само легализација дела његових снага код Недића. И четнички разговори са Немцима у Дивцима, 11. октобра 1941, које помиње професор Марковић у порочном смислу, били су израз тог накнадног освешћења, али не идеолошка спрега, јер је основна Михајловићева позиција на њима била: ми смо непријатељи, али смо спремни да са вама тактички сарађујемо против оних који провоцирају ваше репресалије над народом. Овај Михајловићев политички реализам је исти онај који су практиковали и други окупирани европски народи, који је и Черчил прихватао на својим Канарским острвима, и то у исто време када је Србе терао у авантуре.
Пишући о колаборацији црногорских четника са Италијанима, Марковић и овај ангажман оставља без контекста, прескаче битну чињеницу, да се радило о широј појави - која је обухватала целу италијанску окупациону зону, и која се испољавала на различите начине. У Црној Гори и Херцеговини, овој сарадњи предходили су масовни титоистичко-комунистички злочини у име „друге фазе револуције“: убиства „стварних“ и „потенцијалних“ непријатеља, „кулака“, „ненародне интелигенције“, „троцкиста“. Карактеристичан је злочин над старохерцеговачком (пивском) породицом Тадић; на други начин су особена братоубилачка и оцоубилачка огледања неких Ковачевића, док је по масовности било најпатолошкије „псеће гробље“ код Колашина, где су у мочварне рупе закопавани, заједно, наугледнији људи и пси. У Далмацији је италијански окупатор прихватан као заштитник Срба од хрватског усташког геноцида и комунистичке „друге фазе“. Због тога, војвода Ђујић заслужује споменик на Динари.
Четврти слој егзистенцијалне дијалектике су представљали партизани, који су вођени на основу титовске употребе совјетских противсрпских стереотипа о српском хегемонизму. Код ових је револуционарни циљ оправдавао сва средства.
Академик Михајло Марковић се позива и на, по четнике, погубне извештаје Черчиловог сина Рандолфа и бригадира Маклејна. Очигледно, опет без сазнања, да је првог тата делегирао, да би га излечио од алкохолизма, али у томе није успео, јер су га партизани дочекали са енормним количинама шљивовице и комовице, па није ни знао ко је ко на његовом подручју деловања. Генерал Терзић ми је причао, да је и бригадир Маклејн био припреман, на читавом путу до Врховног штаба, причама о свакодневној заједничкој борби четника и Немаца против партизана, иако је тако нешто било апсурдно. Симптоматично је, да је бригадир био награђен обећањем виле на јадранској обали.
Марковић критикује и америчког председника Трумана због накнадног одликовања Михајловића, наглашавајући да је председник САД заузео „исту ону идеолошку позицију као и четнички командант“. Очигледно, није видео ни залеђе овог чина, односно Рузвелтово виђење ситуације у НДХ, због чега је овај часни председник тражио и стављање Хрвата под старатељство ОУН. После Техеранске конференције, новембра 1943, Рузвелт је попустио под Черчиловим притиском, после уверавања овог да ће југословенски проблем решити „спојем“ краља и Тита преко „моста“, Бана Шубашића, те да ће тим путем обновити и монархију и демократију. Британски политички алхемичар је употребио српског „нејаког Уроша“, да разбије своју војску и да је потера на још једну голготу. Током референдумске фарсе, биле су употребљене и српске демократе на челу са др Миланом Гролом, који су у другим условима наставили предратну позицију „пратње“ хрватске политике.
Титовско-стаљинска ратна завршница је „национално симетрична“; у Словенији су, у исте јаме, бацани хрватски геноцидни кољачи и српски четници и словеначки домобрани. Обманути савезници, у победничкој еуфорији, нису видели ни „Валтерове“ послератне чистке, патолошка убиства десетина хиљада најистакнутијих Срба. Нису видели ни косовско-метохијску завршницу, када су Шиптари били преко ноћи пребачени на страну победника, али су се убрзо побунили, мислећи да се ради о некој српској превари, па је морала бити употребљена војна управа. Све се, међутим, завршило без последица по њих, па су ускоро, под Титовом заставом, наставили да остварују свој Призренски програм.
Поштовани професоре Марковићу, Труманово одликовање Михајловића је дошло после свих ових сазнања, после сазнања Американаца да је Рузвелт био у праву, односно да их је Черчилова политика понизила.
Да закључим: све српске ратне позиције су биле објективно антифашистичке, сви предводници српског отпора заслужују споменике захвалности. Овакав мој суд почива на две опште чињенице: на факту да је Србима рат објављен као народу, да су се бранили као народ; друга чињеница је да је та њихова одбрана била спутана и братоубилачки каналисана под утицајем комунистичко-титоистичког чиниоца. Споменик захвалности заслужује и партизанска страна због херојских борби у завршници рата - заједно са снагама Црвене армије, која је представљала ударну песницу. Заслужују га многи јунаци овог покрета, без обзира да ли су били изманипулисани или не, јер је њихово основно опредељење било патриотско. Споменик не заслужује Тито, јер је, употребљавајући српске русофиле и друге, злоупотребио основно начело своје идеологије, јер је, у име интернационализма, институционализовао поделе јединственог етнојезичког бића, и тиме створио услове за потоњу деструкцију и Југославије и српског народа. Овај волшебни човек заслужује само споменике у Ватикану, Загребу и Приштини.
* Историчар, једини добитник престижног научног признања „Слободан Јовановић“
vujadin
Poznat
- Poruka
- 9.689
Тачно. Тако се у оно време борило и побеђивало. Онај ко је остао јачи после битке и који је могао постављати услове за мир, он се сматрао победником. Да побеђени није пристао на те услове било би поново борби. То је нормарлно за она времена.
