- Poruka
- 4.812
Ako imam naviku pušenja, boriću se protiv sebe i prestati pušiti jer želim da pobedim sebe, jer znam da je to štetno po moje zdravlje i da mogu umesto kutije cigara uzeti kilo piletine i uneti 250 grama proteina u sebe i izgledati fantastično npr.
Ako imam socijalnu fobiju, boriću se protiv sebe i uraditi suprotno od te iracionalne fobije, npr izaći u neki klub pun ljudi u inat svaki put kada se osetim anksiozno.
Ako sam utonuo u depresiju, boriću se protiv sebe i uraditi nešto slično kao za soc fobiju.
Ako sam osetio da sam lenj, da me mrzi ići na trening, namerno ću ustati i otići.
Ako patim za nekom osobom, boriću se sa sobom da više ne mislim na tu osobu.
itd. itd.
Zvuči jako jednostavno, ali ipak mi to ne radimo.
Mislim da je čoveku potreban neki "reminder" u situacijama kada bi da "zapale cigaretu", da "ostanu kući", da "slušaju tužnu muziku" gde ih to vodi i da ih priseti kako bi mogli da izgledaju kada bi se samo borili protiv svake svoje loše navike, straha i fobije.
Šta kaže psihologija na sve to?
Ja ovo više logički pišem i iz svog iskustva sam zaključio da je borba protiv sebe ključ svega.
Do skoro sam imao problem da izađem do frizera, imao sam tremu, vrlo moguće blagu socijalnu fobiju koja mi se nakupila zbog sedenja kući, naime radio sam po ceo dan preko interneta za stranu kompaniju. Rešio sam da pored toga krenem u teretanu, osim povećanja samopouzdanja, i socijalna fobija je nestala, prestala mi je nervoza creva, ne padam u depresiju, osećam se ispunjeno. Dakle jedan mali korak je izbacio iz mene blage psihološke poremećaje koji su mogli da dovedu do haosa, padao sam u depresiju zbog gluposti poput udaljene sestrine svadbe koja je pitanje da li će biti sl. godine u jesen ili ko zna kada, ili možda bude samo potpis.
Kako je moguće uvek imati taj "reminder" u podsvesti koji će mi reći "ej ne radi tako, radi ovako"?
- - - - - - - - - -
Osim toga, testiranje sopstvenih limita je odlična stvar.
I to bih naveo kao dve najbitnije stvari koje čovek mora savladati.
Ako imam socijalnu fobiju, boriću se protiv sebe i uraditi suprotno od te iracionalne fobije, npr izaći u neki klub pun ljudi u inat svaki put kada se osetim anksiozno.
Ako sam utonuo u depresiju, boriću se protiv sebe i uraditi nešto slično kao za soc fobiju.
Ako sam osetio da sam lenj, da me mrzi ići na trening, namerno ću ustati i otići.
Ako patim za nekom osobom, boriću se sa sobom da više ne mislim na tu osobu.
itd. itd.
Zvuči jako jednostavno, ali ipak mi to ne radimo.
Mislim da je čoveku potreban neki "reminder" u situacijama kada bi da "zapale cigaretu", da "ostanu kući", da "slušaju tužnu muziku" gde ih to vodi i da ih priseti kako bi mogli da izgledaju kada bi se samo borili protiv svake svoje loše navike, straha i fobije.
Šta kaže psihologija na sve to?
Ja ovo više logički pišem i iz svog iskustva sam zaključio da je borba protiv sebe ključ svega.
Do skoro sam imao problem da izađem do frizera, imao sam tremu, vrlo moguće blagu socijalnu fobiju koja mi se nakupila zbog sedenja kući, naime radio sam po ceo dan preko interneta za stranu kompaniju. Rešio sam da pored toga krenem u teretanu, osim povećanja samopouzdanja, i socijalna fobija je nestala, prestala mi je nervoza creva, ne padam u depresiju, osećam se ispunjeno. Dakle jedan mali korak je izbacio iz mene blage psihološke poremećaje koji su mogli da dovedu do haosa, padao sam u depresiju zbog gluposti poput udaljene sestrine svadbe koja je pitanje da li će biti sl. godine u jesen ili ko zna kada, ili možda bude samo potpis.
Kako je moguće uvek imati taj "reminder" u podsvesti koji će mi reći "ej ne radi tako, radi ovako"?
- - - - - - - - - -
Osim toga, testiranje sopstvenih limita je odlična stvar.
I to bih naveo kao dve najbitnije stvari koje čovek mora savladati.
