Različito, a u suštini isto
„Treba ipak naglasiti da je naša Crkva hristocentrična – pa je Isus Hristos važniji od svetitelja. Stoga Hristova ikona treba da bude najviše istaknuta, s ikonom Bogorodice s desne, a svetitelja s leve strane ”, kaže protojerej Ljuba Milovanović iz Obrenovca, ističući da se često zaboravlja ikona Svetog Save. U mnogim domovima vidi se samo ikona svetitelja čija se slava obeležava.
Iako se od porodice do porodice obeležavanje krsne slave razlikuje – od svečanih gozbi do skromnih okupljanja u užem krugu, etnolozi ukazuju da suština ostaje ista: blagoslov doma i sećanje na pretke.Slava je „živa” tradicija, koja se menja zajedno s vremenom, ali ne gubi značenje.
Domaćin ne seda dokle god gori slavska sveća. To je izraz poštovanja prema svetitelju koga slavi i koji je u simboličkom smislu glavni gost u njegovoj kući. Stoji kao u crkvi na molitvi. Taj običaj je opstao i danas, i većina domaćina ga i dalje poštuje
Slavski običaji se, razlikuju od kraja do kraja, ali ne toliko zbog regionalnih specifičnosti, koliko zbog uslova u kojima se slavi. – Postoje razlike u sastavu slavskog kolača i hrani koja se služi, u tome da li se priprema žito ili ne, u zavisnosti od toga da li je svetac „živi”, kao Sveti Ilija i Sveti Arhanđel. Razlike su i socijalne – slave imućnijih domaćinstava izgledale su drugačije od seoskih, a u gradovima se danas češće priređuju skromnije trpeze iz praktičnih razloga.
Nekada su u varošima bile uobičajene „vizitacije” – kratke posete uz kafu i kolače, dok su danas gozbe često bogatije i traju duže. U planinskim krajevima, gde sveštenici nisu uvek mogli da stignu, obred su obavljali sami domaćini, uz pomoć rodbine i uglednih gostiju.
Ono što je svuda zajedničko je lomljenje slavskog kolača, držanje ikone i nazdravljanje. Vino je obavezan element slave, ali u pojedinim krajevima, poput južnih, uobičajeno je da se koristi rakija. I to je primer prilagođavanja okolnostima – kaže etnolog.
